Генетика и људске расе

У 19. веку и почетком 20. века у Европи и САД развила се научна дисциплина „Физичка антропологија“ која је на студиозан начин разврстала расне типове људског рода и подрасне типове тих раса. На жалост, данас је Физичка антропологија скрајнута научна дисциплина и означена као политички некоректна. Упркос томе, разлике у расама су очигледне и чак и у уџбеницима Географије ћете ипак моћи да прочитате да нашу планету насељавају три основне групе људских раса и неколико прелазних облика. Основна подела на људске расе су: бела европидна; жута монголоидна (становници већег дела Азије и староседеоци Јужне и Северне Америке); црна негроидна; неки антрополози као посебну расу истичу и аустралоидну. Постоји и неколико прелазних облика као што су дравидска, семитска и туранска раса. Оно што одваја расе једне од друге није само боја коже, већ пре свега физичке и психичке предиспозиције, облик и кефални индекс лобање. Антирасисти ће вам обично рећи да су расне разлике непостојеће и да је разлика само у боји коже. Као аргумент ће вам навести примерке албино Африканаца и Азијата. То је наравно нетачно, пошто су то примерци монголоидне и негроидне расе које имају недостатак пигментације а морфолошки су потпуно другачији од Белаца, а потпуно одговарају представницима своје изворне расе. Оно што су у 19. веку и почетком 20. века дефинисали физички антрополози, то су у доброј мери потврдили генетичари у 21. веку о чему ће такође бити речи.

• Негроидну расу карактерише изразито тамна боја косе и коже, запремина лобање је знатно мања у односу на Белце и Азијате, истуреност вилице (што се код белаца не среће), заравњену назалну кост, широк нос и назални отвор, знатно дебље усне него код Белаца и Азијата, доста јаче израженије чуло укуса и мириса него код осталих расних типова.
• Монголоиди настањују већи део Азије, Јужне и Северне Америке. Облик главе код монголоида је углавном брахикефалан а лице широко, имају истакнуте јагодичне кости, одсуство надочних гребена, низак носни корен, жућкасту боју коже и црну равну косу. Као и бела и црна раса и монголоидна раса има мноштво подрасних типова.
• Бела раса настањује простор Евроазије од давнина одакле се ширила и на друге континенте. Белу расу карактерише бела боје коже која може бити у различитим нијансама, очи и коса такође могу бити пигементизовани у неколико различитих нијанси у зависности од подрасног типа. Запремина лобање је већа него код негроида а сличнија је монголоидима. Облик лобање иде од брахикефалног до долиокефаног за разлику од монголоида код којих је углавном брахикефалан, лице је уже него код монголоида а чело више са истакнутим надочним гребенима. За разлику од монголоида који су ниже висине и често здепасти, белци представљају расу са највећом висином у просеку. У оквиру беле расе постоји неколико основних подрасних типова.
  – Нордијски подрасни тип карактерише изразито светла пигментација коже, косе и очију, долиокефални (дугачак) облик лобање, уско лице, високо чело, прав нос, средње до висок стас. Нордијски подрасни тип се појављује у неколико форми у зависности од подручја. Кордед нордид је карактеристичан за земље Балтика и Пољске. Претпоставља се да су Прото-Словени били представници овог расног типа. Халштат нордид се појављује углавном код германских народа и трондер у Скандинавији где је снажно помешан са CM (кро-магноид) расним елементима. Нордиди се у Европи појављују са инвазијом индо-европских ратничких народа у бронзаном и гвозденом добу при чему су у Европу донели блондизам и долиокефалију.

  

   

  

  – Медитерански подрасни тип се у Европи појављује у Неолиту. Медитерански расни тип има две основне групе, Атланто Медитеранце и Грацилне Медитеранце. Предпоставља се да су медитерански расни тип у Европу донели неолитски земљорадници чија је карактеристика била нешто тамнија бринет боја коже, тамнија пигментација косе, долиокефални облик главе и средње до висок раст. Атланто-Медитеранци су средње до високог раста, пигментација косе, коже и очију варира од светлије до тамније, облик главе је долиокефалан. Атланто-медитеранци настањују земље Медитерана, Балкана, Велике Британије па све до Норвешке. За разлику од Атланто-Медитеранаца, Грацилни Медитеранци су нижег раста, искључиво тамније пигментације коже, косе и очију и ограничени су углавном на медитеранске земље попут Грчке, јужне Италије, Шпаније и Португала.

  

   

  

  – Алпски расни тип је нешто нижег раста, облик лобање је брахикефалан до мезокефалан, пигментација коже, косе и очију варира од регије до регије. Алпски расни тип често може бити црнпураст. Лице је често широко, нос краћи и прћаст. Раст је низак до средње висок. Овај расни тип је најчешћи у централној Европи у јужној Немачкој, Аустрији, Француској, Италији али и на Балкану.

  

  – Источноевропски расни тип се појављује у две основне форме, Балтиди и Неодунавска раса. На формирање ових расних типова је утицало неколико фактора од којих су главну улогу имали CM (кро-магноид) и кордед нордид. Карактеристика овог расног типа је средњи раст, светла боја коже и очију, пепељасто плава или смеђа боја косе, нос је мањи и прћаст. Ови расни типови преовлађују у делу централне и источне Европе, те у балтичким земљама и Финској.

  

   

  

  – Динарски расни тип је карактеристичан за земље Балкана, али се појављује све до централне и источне Европе. Код Динараца је облик главе брахикефалан до мезокефалан, лице уско, нос дугачак, прав или кукаст, раст изразито висок. Пигментација коже варира од загасито мрке до светле, што је случај и код пигментације очију и косе. Динарци који су настањени у јужној Европи, у Македонији, Албанији и Црној Гори су често мрке боје коже, тамније косе. У западној Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској се појављују Динарци са светлијом пигментацијом, често плавим очима који су неки наши антрополози попут Шкреља и Малеша назвали Савском расом. У овим областима на Динарце јак утицај је извршио CM расни тип. За формирање динарског расног типа антрополози имају различита мишљења. Карлитон Кун је мишљења да су Динарци брахикелизовани Атланто-Медитеранци док су неки други антрополози заступали тезу да су Динарци дериват Нордида и Арменида. Код Динараца се појављјују и изразито плави примерци које називамо Норидима.

  

   

  

   

  

  – Поред побројаних подрасних типова посебно ћемо издвојити CM (кро-магноид) расне типове као што су Бореби који се појављује у северној Европи (Данска), Брун који се појављује у Великој Британији или Брно расни тип. То су представници преживелих палеолитских, најстаријих становника Европе. Одликује их висок раст, крупан и брахикефални облик главе, широко лице, вероватно и највећа запремина лобање међу белцима, изразито светла боја коже и честа риђост косе и браде.

  

  – Армениди такође представљају подрасни тип беле расе, који се међутим појављује изван Европе на Кавказу и Анадолији. Карактерише га брахикефалан облик главе, изразито дугачак и често кукаст нос, тамнија пигментација коже и косе. Овај расни тип се често појављује у северној Албанији где је помешан са динарским и медитеранским расним типом.

  

Почетком двадесетог века, брзим технолошким напретком појавила се и нова научна дисциплина, генетичка генеалогија, која је у знатној мери разоткрила многе историјске недоумице. Наиме, свако од нас у себи носи својеврстан генетски запис, код мушкараца је то Y хромозом који се преноси искључиво са оца на сина, док се порекло код жена може пратити преко митохондријалне ДНК. Овде ћу се пре свега осврнути на генетичка истраживања преко мушког, Y хромозома, пошто су мушкарци кроз историју били главни покретачи свих политичких дешавања и миграција становништва. Научници су преко Y хромозома разврстали хаплогрупе дајући им ознаке по словима абецеде. Анализом Y хромозома могуће је утврдити порекло давног претака по директној мушкој линији, с обзиром да хаплогрупу коју има мушкарац наслеђује од оца а то значи да је ту исту хаплогрупу имао и његов предак који је живео пре 200 година, и његов предак који је живео пре 1000 година. Узимањем узорака из читавог света дошло се до закључка да свака раса и сваки народ има одређену генетску слику која се разликује од других. На етногенезу афричких народа највише утицале хаплогрупе А0, А1, Б(0) и Е хаплогрупа. На етногенезу азијских народа највише су утицале хаплогрупе C, D и Q. Међу Абориџинима, Маорима, Полинежанима најзаступљенија хаплогрупа је D што указује на њихову блискост са народима Азије и ако би неко помислио да су сличнији Африканцима због боје коже. Амерички домороци углавном имају сличну генетику као и Азијати. Семити су мешавина Е1b, Ј2 и Ј1 хпаплогрупе. Турански народи су мешавина азијатских C И Q са европеидним N1,R1а и R1b. Дравиди су углавном носиоци хаплогрупа H(најзаступљенија код Цигана) и F. Код Европљана доминирају хаплогрупе које су проистекле од заједничког претка који је био носилац хаплогрупе IJK. Из ове пра-хаплогрупе проистекле су хаплогрупе I (I1 и I2), R (R1а и R1b), Ј (Ј1 и Ј2) и N хаплогрупа. Поред ових наведених хаплогрупа на етногенезу Европљана утицале су и хаплогрупа Е и G које су нешто удаљеније од гране IЈК. С обзиром да нас највише интересује генетика европеидних белих народ, даље у тексту ћу се посебно осврнути на сваку од њих појединачно.

Хаплогрупа I – Носиоци хаплогрупе I представљају потомке најстаријих хомосапиенса који су населили Европу пре 25 000 година за време Палеолита. Ова хаплогрупа се грана на две основне гране, I1 и I2. Представници I1 хаплогрупе процентуално су најзаступљенији међу скандинавским народима, а у обалсти Готланд достиже и до 50% укупне популације. Претпоставља се да су Викинзи великим делом били носиоци ове хаплогрупе. Припадници Фунелбекер културе(Скандинавија 3-4. век П.Н.Е.) били су носиоци I1 хаплогрупе. Припадници I1 хаплогрупе највише су утицали на етногенезу германских народа уз носиоце R1b хаплогрупе. Код Срба је ова хаплогрупа значајно заступљена и то у проценту од око 8-9%. У неким областима попут Рашке ова хаплогрупа достиже и до 20%. Познати српски родови попут Дробњака, Новљана и Мацура припадници су ове хаплогрупе. Претпоставља се да су припадници ове хаплогрупе међу Србе дошли преко Нормана, Гота или евентуално словенским миграцијама. Друга грана хаплогрупе I је I2 хаплогрупа. Припадници ове гране су у Палеолиту и Неолиту колонизовали већи део Европе, од Шпаније и Француске па све до Балкана, централне и источне Европе. За нас најинтересантиња грана ове хаплогрупе је I2а1b (dinaric south i dinaric north) која је код Срба убедљиво најприсутнија са око 35%. У Херцеговини ова хаплогрупа достиже свој максимум са око 45% – 50%. Ова хаплогрупа је најприсутнија међу Јужним Словенима а код Источних Словена је на другом месту и свој максимум достиже у Украјни, Белорусији и јужној Русији где је присутна са 20% – 25%. Носиоце I2а1b хаплогрупе пронашли су међу припадницима Зарубињецке културе (Украјна 1. век), Прашко-Кочевачке културе (Чешка 3-4. век), Триполске културе (северна Румунија-Молдавија-западна Украјна 3-4 век П.Н.Е.), Лужичка култура (источна Немачка). Припадници I2а1b хаплогрупе су уз припаднике R1а хаплогрупе највише утицали на етногенезу Словена па самим тим и Срба. Многи познати родови из Херцеговине и Црне Горе припадници су ове хаплогрупе попут Озринића, Никшића, Азанића, Лутоваца, Риђана, Малешевца, Пивљана, Шекуларца, Паштровића… Познати Срби за које је утврђено да су носиоци ове хаплогрупе су Карађорђевићи, Обреновићи, Живојин Мишић, Јанко Вукотић, Мехмед Паша Соколовић, Вук Караџић, Петар Кочић, Јован Скерлић, Јован Дучић, Новак Ђоковић, Војислав Шешељ… Ова хаплогрупа присутна је у одређеном проценту и међу несловенским народима попут Мађара, Румуна и нешто мање Грцима и Албанцима. Миклош Хорти је такође био носилац I2а1b хаплогрупе. Хаплогрупа I2 је присутна и у другим крајевима Европе са другим гранама. Грана I2а1а показује највећу присутност међу становништвом Сардиније и нешто мање код становника јужне Француске и Шпаније и међу Баскима. Грана I2а2 је карактеристична за Германе. Претпоставља се да су нека германска племена попут Саса и Фризијаца били носиоци ове хаплогрупе. Посебна занимљивост је то да су највиши становници Европе концентрисани на подручјима где је најзаступљенија хаплогрупа I, на Балкану (посебно у Херцеговини), Холандији и Скандинавији. Претпоставља се да су носиоци ове хаплогрупе били ЦМ расног типа (Борребy, Брунн), високог и крупног стаса, као и често риђе косе и браде.

Хаплогрупа R дели се на две основне гране, R1а и R1b хаплогрупу. Ова хаплогрупа карактеристична је за простор Евроазије и представља кључну хаплгрупу за формирање индоевропских народа. Припадници хаплогрупе R су се раздвојили негде на простору централне Русије, при чему су носиоци R1b нешто раније кренули у миграције ка западу у периоду Неолита и нешто касније у Бронзaном добу. Припадници хаплогрупе R (R1а и Р1b) били су ратнички народи, познавали су технологију обраде гвожђа због чега су имали супериорније оружије, јахали су на коњима што им је омогућило да асимилују раније палеолитске и неолитске становнике Европе и наметну им свој језик. Хаплогрупа R1b највише је утицала на етногенезу келтских, романских и германских народа. Ова хаплогрупа свој највећи проценат достиже у земљама западне и централне Европе, односно у Британији, Ирској, Немачкој, Холандији, Шпанији, Португалији, Италији, Француској, Швајцарској, Белгији… Хаплогрупа R1b се рачва у више грана од којих су најзначајније R1b U106 (германска), R1b U152 (итало-келтска), R1b L21 (атланто-келтска), R1b DF 27 (иберијска), R1b BY 611 (источна грана – Балкан, Анадолија, Кавказ). Друга велика грана R хаплогрупе је R1а хаплогрупа. Ова хаплогрупа је настала негде на простору Ирана пре више од 8 000 година одакле је мигрирала у више праваца. Хаплогрупа R1а се такође рачва у више грана. Грана R1а Z93 мигрирала је ка централној Азији, Афганистану и Индији. Аријевци који су извршили инвазију на Индију где су успоставили кастински систем били су носиоци ове хаплогрупе. И данас у вишим индијским кастама највише је заступљена хаплогрупа R1а Z93, док су у нижим кастама заступљене дравидске H и F хаплогрупе. Припадници ове хаплогрупе значајно су учествовали у етногенези Иранаца и Курда (око 20% укупне популације), као и у етногенези туранских народа. Друга грана R1а (Z283) хаплогрупе је мигрирала ка западу у Бронзаном добу. Припадници култура Буг-Дњестар (6-7. век П.Н.Е.), Дњепар-Доњец (5-6. век П.Н.Е.) и Кордед-Вере (2-3. век П.Н.Е) били су носиоци ове хаплогрупе. Носиоци ове хаплогрупе су били нордисјког расног типа, плаве косе и очију, бледе пути и долиокефалног облика главе. Грана R1а Z283 се даље рачва у гране Z280 и М458 које су најприсутније код источних и западних Словена, док је код јужних Словена друга по заступљености. Грана Z280 је у значајном проценту заступљена и код балтичких народа. Грана Z284 значајно је заступљена међу скандинавским и германским народима. Хаплогрупа R1а је друга најзаступљенија међу Србима са око 18% и најприсутнија је са граном Z280. Највећу фреквенцију достиже у Подрињу и северној Босни где прелази 20%. Познати Срби који су носиоци хаплогрупе R1а су Никола Тесла, Милутин Бојић, Милан Ракић, Ратко Младић, Вук Драшковић, Стеван Страцимировић, Никола Плећаш, Бата Живојиновић…

Хаплогрупа N – Припадници ове хаплогрупе вуку порекло од хаплогрупе К из које је проистекла и хаплогрупа R. Настала је негде на простору Сибира одакле је мигрирала ка западу. Ова хаплогрупа карактеристична је за Угро-Финске и Уралске народе. Хаплогрупа N1 је назаступљенија међу Финцима (око 70%), и највише је утицала на етногенезу балтичких народа уз хаплогрупу R1а. Ова хаплогрупа је значајно присутна и међу Русима (око 20%). Међу Србима присуство ове хаплогрупе је минимално.
Хаплогрупа Ј – Ова хаплогрупа се рачва на две основне гране, Ј1 и Ј2. Претпоставља се да је ова хаплогрупа настала на простору Кавказа одакле су њени представници мигрирали у више праваца. Док је хаплогрупа Ј1 углавном присутна међу Арапима и семитским народима, хаплогрупа Ј2 је мигрирала у више праваца и највише ка Медитерану у периоду Неолита. Претпоставља се да су носици хаплогрупе Ј2 били представници Минојске културе. Данас је ова хаплогрупа најприсутнија код Грка и највећи проценат достиже на Кипру и Криту. Значајно је утицала и на етногенезу осталих медитеранских народа попут балканских Влаха, Албанаца, Италијана, Шпанаца, Португалца као и код народа Кавказа. Хаплигрупа Ј2 је присутна и код Срба и достиже око 8-9%. Неки познати родови попут Крича и Цуца носиоци су ове хаплогрупе.
Хаплогрупа Е1b – Припадници ове хаплогрупе мигрирали су ка Европи у периоду Неолита из правца Анадолије и Блиског истока. Претпоставља се да су управо они донели земљорадњу у Европу. Били су нешто тамније пути, бринет боје коже, за разлику од светлијих становника Европе из периода Палеолита. Грана Е V12 и ЕV65 су мигрирале у другом правцу, ка Блиском Истоку и Северној Африци где су утицали на етногенезу семитских и берберских народа. На Балкану је најприсутнија грана Е V13 која је значајно утицала на етногенезу Грка, балканских Влаха, Албанаца код којих прелази 25%. Значајно је присутна и код осталих балканских народа и на читавом Медитерану. Код Срба је ово трећа најзаступљенија хаплогрупа са око 15%, а највећи проценат достиже у Црној Гори и на југу и истоку Србије. Неки познати родови попут Васојевића, Куча и Бјелопавлића носиоци су ове хаплогрупе. Познати Срби носиоци Е V13 хаплогрупе су Војвода Петар Бојовић, Слободан Милошевић, Зоран Ђинђић. Још неке значајне личности били су носиоци ове хаплогрупе попут Наполеона, Адолфа Хитлера, браће Рајт, Ђузепеа Гарибалдија, Линдона Џонсона.
Хаплогрупа G – Припадници ове хаплогрупе колонизовали су Европу у раном Неолиту из правца Анадолије. Претпоставља се да су уз припаднике хаплогрупе Е1б били главни покретачи земљорадничке делатности у Европи. Међу припадницима Винчанске културе пронађен је значајан проценат припадника ове хаплогрупе. Данас је у Европи ова хаплогрупа доста мало заступљена а нешто већи проценат може се наћи у неким деловима Италије и на Корзици, као и на Кавказу.

Осим генетских истраживања по мушкој линији на Y хромозому, могуће је утврдити и целокупну, аутосомалну, генетику човека. Аутосомалним пресеком научници одређују порекло човека по географској припадности. Код Срба, као и код већине Европљана, најприсутније су три велике генетске географске области које су научници разврстали на Северну Европу, Атлантик- Медитеран и Кавказ (погледати табеле).

Извор: Српски ДНК Пројекат и Еупедиа