Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи –
Бог је слободу дао за човјека.
Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикô –
У својој смрти да нађе лијека.
Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!
Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
Алекса Шантић је нашао српски термин да опише оно чему тежи човек,иако маловеран и слаб,он тежи Богу. Достојевски је писао о свечовеку,као својој визији човека,а Ниче о натчовеку као човеку будуће генерације,ипак Шантић је споменуо богочовека.Наш Бог који је сишао на земљу имао је богочовечанску природу,тако је пут Богочовека пут који ми знамо како Шантић каже.Пут богочовечански је победнички пут,зато ћемо „све тако даље,тамо до Голготе“ ако треба,у смрт,али у победу,иако мртви можемо бити победници.[button link=“https://www.zbor.rs/Химна-победника“ type=“big“ newwindow=“yes“] Химна победника[/button]
Опет „ми знамо судбу и све што нас чека“ ,искушења човека стављају на тест,а када се црни дани надвију „но страх нам неће заледити груди !“.Недостојно је човека да клоне и умре клонулим духом,јер нам није предодређено да будемо робови већ слободна бића, „волови јарам трпе,а не људи – Бог је слободу дао за човека“.
Ми знамо судбу и све што нас чека,ово је мисао која је препознатљива у нас,знамо где смо,ко смо и шта смо,знамо ко нам је узданица и на кога војујемо.