Ћетко П. Ераковић био је ријетко храбар човјек и добар тактичар у војним операцијама, а веома спреман да се наметне другима па
се показао и као одличан племенски капетан и човјек на кога је рачунао црногорски суверен.
Марко Вујачић, пишући о Црногорцима, за Ћетка је навео да по јунаштву подсјећа на Марка Миљанова. Вујачић је сигурно добро познавао црногорске витезове па ово његово упоређивање не треба
доводити у питање. Ћетко је већ са својих 14-15 година припасао оружје и почео да се доказује у борбама, попут његовог савременика из Куча, а касније прослављеног војводе и писца. Има неке сличности између ова два човјека и у њиховом породичном животу – имали су вриједне кћери, али нијесу оставили из себе мушко потомство, као што је то чест случај код снажних личности. Наравно, ради се о људима који су се, и поред сличности на шанчевима, разликовали у другим стварима, посебно у погледима на сам живот, јер се тешко ко може упоређивати са прослављеним војводом Куча, човјеком који је на врху наше етичке пирамиде.
Ћетко је као младић био у хајдучкој дружини попа Луке Јововића. Одмах се показао и добио барјак да га носи у бојевима пред својим храбрим Тупањанима. Од првог до другог напада Омер-паше на Црну Гору (1852/53-1862) Ћетко је из једног боја кретао у други и сјекао турске главе. Рањавао се више пута и доношен је из бојева кући на носилима. Као искусан ратник долази на Цетиње гдје остаје као командир перјаника неких 7 година, а затим се враћа у Бањане. Провео је опет око 7 година као турски јузбаша и чекао вријеме да са својим комшијама крене у борбу за ослобођење свога краја. Та се прилика указала 1875. када је планула Невесињска пушка, а са њом почео Херцеговачки устанак. Од свих Бањана, Ћетко је био у то вријеме најближи двору на Цетињу. Наиме, он је већ показао не само своје јунаштво у ранијим бојевима, већ и своју лојалност књазу Николи. Ту није била безначајна ни пријатељска веза: књаз Никола и Ћетко су били пашенози, жене су им биле сестре од стричева, Вукотићке са Чева.
Са Херцеговачким устанком, који је прешао у Црногорско-турски рат, Ћетко је стао у ред Црногораца који су највише посјекли турских глава (29). Са тим „капиталом” и са „кредитом” који је уживао на Цетињу, Ћетко је лако дошао на чело Бањске капетаније, не само да је постао капетан, већ је истовремено био и барјактар пред Бањанима. Наравно, то је било вријеме мира, па је он практично био мирнодопски барјактар. Тако је једино он у Црној Гори носио јединствен грб, капетанско-барјактарски. Ослобођењем краја 1878. сви су племенски прваци добили плодну земљу код Никшића, као и положаје по заслузи. Ћетко то изгледа није хтио, па иако је носно тешке посљедице бојева, чак се отежано и кретао – већ остаје у Бањанима. Ћетко је један од највећих јунака и прегалаца у Бањанима друге половине деветнаестог вијека. Ераковићи га поштују као најзнаменитијег свог братственика.
Текст: Момчило МИЋОВИЋ
Извор:
http://www.banjani-rudinjani.org/wp-content/uploads/2016/04/342.pdf