Видех земљу
Видех земљу, процветала сва од суштог сјаја,
и свој народ обавијен вредностима грдним!
Не могадох приближит’ се до мог родног краја,
јер у пропаст они иду са инатом тврдим.
И владаре партијаше како земљу дају,
душманима у бесцење без срама и стида.
Ово никад не бијаше у мом родном крају,
све честито, част и образ нестаде из вида.
Зар је груда прађедовска заслужила тако
да продају агарјану сва извора врела,
док свој народ харачлије сиромаше јако,
и због тога остадоше наша пуста села.
Доведоше чудне странце, дадоше им власт
да мој народ њима ради за јефтине новце,
јер срушише домаћинство, стару Србску част,
од народа направише све јефтине овце.
А већину убедише како тако треба,
да су дошли да помогну да живимо боље.
Стоци грдној треба само игара и ‘леба,
и већина поста фикус без слободне воље.
Све то гледам посматрајућ’ на високом углу,
ту одавно неста части, образа и вере,
јер потомци зла црвеног све изврћу руглу,
продадоше народ, веру, због своје вечере.
Кад помислих готово је, више наде нема,
у том трену наметну се још једно питање,
дал’ још увек има будних док већина дрема?
Најтамнија тама јесте она пред свитање!
У тој тами спазих једну неугаслу искру,
искру старе Србске части у магли од пене
и зов древни како буди кроз вртложну вриску,
док се диже успавана силна војска смене!
И остатак окупља се ко вукова чопор
држећи се једни других и вредности праве,
да униште сву лаж грдну, горак укус опор,
и поврате све честите на те стазе здраве.
А до тада шта ће бити то Бог свети знаде,
јер већина зависна је од матрикса лажи
и од воље зла црвеног што им памет краде
исмевајућ’ сваког оног ко’ истину тражи.
Саша Мишковић