ПЕСМА О ЈЕДНОМ ВРЕМЕНУ СА ТЕЖЊОМ ЗА БОЉЕ ДАНЕ
У земљи прошлости славне још траје тмурно време,
и године се нижу док црне вране лете.
А народ заведен, слуђен осећа тешко бреме,
чекајућ’ боље дане, препун је туге и сете.
Та земља то је моја Србија што се зове,
препуна јунака храбрих и величине људске
о којој гуслар стари песму уз гусле поје,
док народ успаван шета кроз цветне стазе уске.
А ја стојећи чврсто на пољима од сна,
још своје битке бијем за неке дане боље,
молећи Бога да народу среће и снаге да,
јер збацит’ окове тешке требаће јаке воље.
Смишљајућ’ песме риме усамљен у ноћи,
мисли ми одлуташе на једно поље славно,
небеско поље свето, ризница Србске моћи,
извориште јунаштва, наше Косово равно.
У њему сва од сјаја блистајућ’ као вила
по ливади од Божура газећи ногом босом,
гле, извор вечите музе, ко суза чиста и мила,
познато лице из снова, цура са црвеном косом.
Сваки је сусрет са њом био само у сну
док стихови се низали о нашој родној груди,
и увек када опевам Косово и њу
исконска снага извире, јунаштво у срцу буди.
Где ли је она сада и како проводи дане?
Да ли ћу је пронаћи и поклонит’ јој стих?
Њена је појава сам мелем за јуначке ране,
а осмех јој је опојан ко поветарац тих.
Престаће тмурно време и сванут’ нова јутра
кад ћемо весели, срећни умит’ се јутарњом росом,
а ја ћу надам се брзо дочекат’ боље сутра
кад кренем да упознам девојку с’ црвеном косом.
Саша Мишковић