Бели самураји Аини
Мало људи зна да су аутохтони народ Јапана били Аину, који се појавио на острвима пре око 13 хиљада година. 13 000 година се поклапа са планетарном катастрофом, а да ли су и пре ње живели на тим острвима није могуће утврдити. Они су створили невероватно лепу керамику, мистериозне фигурине Догу (Даго),који подсећају на људе у савременом свемирском оделу као и на рониоце, а осим тога, утврђено је да су они најранији пољопривредници на Далеком истоку, ако не и на свету. Нејасно је зашто су потпуно напустили и керамику и пољопривреду, постали рибари и ловци, крећући се корак уназад у развоју културе? У легендама Аина описују се феноменална блага, тврђаве и дворци, али су јапанци и онда Европљани пронашли ово племе, које је живело у колибама и земуницама …
Аину су некада насељавали пространу територију Јужног Сахалина, Курилских острва, јужни рт Камчатке и савремени Јапан, а сада су само у малом броју на острву Хокаидо. Ни њихов антрополошки изглед нити њихова култура не личи на друге народе из Источне Азије.
До сада, научници-антрополози су водили живахне расправе о пореклу Аина, намећући прво северну, јужну, чак и западну верзију порекла овог народа.
Међутим, ни једна од њих још увек не даје јасан одговор на питање: одакле су се појавили Аини и које су њихове лингвистичке и етнокултурне везе са другим етносима?
Коначно, Аини привлаче пажњу и својом трагичном судбином, а сада су на граници изумирања.
Као што се јасно може видети на сликама, Аину нису имали никакве везе са монголоидима. Они су типични представници беле европеидне расе. Они су створили културу Јомон.
Није познато одакле су Аину дошли на јапанска острва, али је познато да су у ери Јомон Аину насељавали сва јапанске острва – од Рјукју острва до Хокаида и такође јужну половину Сахалина, Курилска острва и јужну трећину Камчатке – што доказују резултати археолошких ископавања и топоними.
Да кажемо нешто о људима о којима мало ко зна у исто време док Јапанци себе легитимишу као исконске владаре и древне власнике јапанских острва! Шта је ту проблем, шта се то догодило?
Овде се десило – у складу са историчарима, да на средини Јомон ере на јапанска острва почињу да стижу монголоидне групе, мигранти из југоисточне Азије и јужног дела Кине. Очигледно, Аину нису били вољни да им уступе територију на којој су живели хиљадама година, свесни последица тога.
То је довело до рата који је трајао ни мање ни више – 1500 година. Поређења ради, стогодишњи рат између Енглеске и Француске је зрно песка у пустињи. Петнаест векова атаковали су на Аину народ прекоморска монголоидна племена и петнаест векова Аину су трпели тај притисак. Петнаест векова непрекидног рата!
Неки извори помињу рат против окупатора државе Јамато. И некако се сматра подразумевано да је Јамато – наводно држава Јапанаца који су били у рату са полу дивљим Аинима. У ствари, све је било управо супротно – Јамато, а раније – Јаматај никако не може бити држава јапанаца. Још када су почели да атакују на та острва, у то време, они једноставно нису могли ни бити држава. Јамато је древна држава Аина, по многим информацијама, веома високо развијена држава са високим степеном културе, образовања, развоја уметности, напредних војних послова, итд.
Аини су у војним пословима скоро увек били супериорнији у односу на јапанце, а у борбама их готово увек побеђивали. И узгред, самурајска култура и самурајска техника вођења борбе долази из Аину војне технике, а не јапанске, и носи у себи мноштво аинских елемената, а засебни самурајски кланови се јављају пореклом као аински, као најпознатији клан Абе.
Не зна се шта се тачно догодило у тим далеким годинама, што је као резултат за Аине довело до страшне катастрофе. Аину су били јачи од Јапанаца у биткама и практично никада нису изгубили битку, али у одређеном тренутку ситуација за њих почела је да се стално погоршава. Огромне гомиле јапанаца почеле су постепено да их асимилују, мешају, да растварају Аину у себе (а то потврђује проучавање генетике Јапанаца, доминантан Y хромозом је Д2, односно, исти Y хромозом који се јавља код 80% Аина, а који готово да не постоји, на пример, код Кореанаца).
Постоји мишљење да су гени Аина заслужни за лепоту јапанки, за разлику од осталих Азијата. Наравно, то није једини разлог.
Неки истраживачи верују да су у многим приликама долазили на власт отпадници који су издали интересе Аину народа, када су локалном становништву прво била изједначена права са придошлим монголоидним племенима, а касније и претворени у грађане другог реда. У одређеном тренутку, многе вође Аина су почеле отворено да служе јапанцима и да им се продају, а вође, које су одбиле да то учине, јапанци су убијали (често тровањем).
Тако су постепено, полазећи од југа ка северу, многобројнији јапанци освајали острво по острво, потискујући Аину људе све даље и даље. Аини нису одустајали и настављали су да се боре. Можемо да поменемо борбу Аина на челу са вођом Косјамаином, вођа Аина од 1512-1515. године, 1525. године на челу са вођом Танасјагаси, Тарикони (1536), Менаукеи (Хенауке) (1643), а у једном од најуспешнијих периода вођа је био Сјагусјаин (1669). Међутим, тај процес је био неповратан, посебно имајући у виду издају елите Аина.
Још касније, почело је да се погоршава – у једном тренутку је почео прави геноцид. Јапански владари су запослили преводиоце и надзорнике који су починили мноштво злоупотреба: малтретирали су старце и децу, силовали Аину жене. Злостављање Аину људи је било нормална ствар. Аину су се заправо нашли у положају робова. Јапански систем “исправљања морала” потпуно је ставио ван закона Аине у комбинацији са сталним понижавањем етничког достојанства.
То је имало за циљ да паралише вољу Аина. Многи млади Аини су уклоњени из свог традиционалног окружења и за њих су јапанци смислили разне послове. У централни округ Хокаида Аину су послати да раде као рибари на мору, у Кунашир и Итуруп, где су живели у условима неприродне пренасељености, немајући могућност да одржавају традиционалан начин живота.
У исто време, сами јапанци су веома радо позајмили и присвојили традиционалну културу Аину људи, њихова достигнућа у војној науци, уметности, музици, грађевини, итд. У стварности, много од онога што се данас сматра јапанском културом, заправо је култура Аина, “позајмљена” и присвојена.
У 19. веку је започело безакоње – јапанци су приморавали Аину мушкарце да бријају браде, женама је забрањено да носе традиционалну Аину одећу, било је забрањено да прославају национални Аину празник – празник медведа. Јапанци су преселили све северно-курилске Аине на острво Шикотан, одузели од њих сва оруђа и бродове и забранили им да одлазе на море без дозволе, и тако их гладовањем осудили на смрт. Већина становника резервата је умрла, само је 20 људи остало.
На Сахалинима су Аини били у ропској зависности од сезонских јапанских произвођача, који су долазили преко лета. Јапанци су преграђивали места на рекама где су била велика мрешћења, тако да риба једноставно није стизала до морске обале и Аина. Постали су зависни од јапанаца. Јапанци су Аинима издавали опрему и прибор, а од улова узимали само најбоље. Поседовање прибора и опреме су забранили Аинима. Са одласком јапанаца, Аину су остајали без адекватне количине рибе и на крају зиме је скоро увек наступала глад и популација је изумирала.
Име „Аину“ значи „људи“. Њихова земља се зове „Аину Мосиро“, “ Земља мирних људских бића.“ Аину језик је језик староседелаца Јапана, тј. Аину народа. Језик је на прагу изумирања. Аину језик има слободне сугласнике, за разлику од јапанског, код којег је сваки сугласник везан за самогласник.
Мада је и јапански језик такође непознатог порекла, не може се рећи да је Аину језик упркос мешању народа оставио утицаја на јапански. У задње време се спроводи акција очувања Аину језика. Многи који се боре за његово очување су заправо Јапанци којима је неко од предака био припадник Аину народа, па се и они таквим сматрају.
Аину фолклор се темељи на поезији и митологији. Према њиховим легендама, Врховни Бог је створио Земљу и другог Бога, који су пали из шарених облака. Из тих облака, два су Бога створили мора, земљишта, минерале, биљке и животиње. Затим, два Бога су били у браку и створили су више богова, укључујући и два најсјајнија – бога Сунце и богињу Месец, које су поставили на небо да осветле таму .
Аину религија је пантеистичка. Они верују да Бог планина живи у њима, и Бог воде да живи у реци. Верују да су животиње посетиоци из другог света, који су привремено преузели облик животиња на Земљи, као медвед, сова или кит, којима указују највеће поштовање, као божанским инкарнацијама. Имају много богова. На пример: Бог куће, Бог ватре, Бог планине, Бог река и језера, Бог мора итд.
Најважнији Бог за жене, код куће, био је Бог ватре. Свака кућа имала је огњиште, где се кува, једе и где се обављају ритуали. Други обреди су се спроводили на отвореном, у највишим луговима (шумама).
Људска бића су живела у предивној земљи, али нису знала како да добију ватру и да направе лукове и стреле. Окикурми их је учио да их праве, да пале ватру, лову, риболову, дао им је просо, биљке из које се вино прави од проса, и слављење Богова. Оженио се и остао у селу, али на крају се вратио у Божанску земљу.
Најважнији Аину фестивал је у граду Ја-оманте и посвећен је сови или медведу. То је град у ком обожавају медведа, а такође су познати јер пуштају да им расте много дугачка коса. После три дана поштовања према медведу, уз молитве, плес и певање, убијају га стрелама. Главу му украшавају и постављају на олтар, док месо поједу припадници сеоске заједнице. 
Верују да је током боравка на овом свету дух привремено био у облику медведа. Ритуал служи да ослободи дух, да би се могао вратити у други свет. Било је много фестивала у многим градовима где су живели Аину.
У детињству, деца уче традиционални лов, резбарење и уче да праве оружја, као што су стреле. Осим тога, девојчице уче ткање, шивење и везење. Младић дарује резбарени дрвени нож младој дјевојци, како би показао своју љубав према њој. Дарујући му вез, млада жена, такође исказује спремност да прихвати његов предлог.
Понекад, подносилац захтева посећује породицу младе жене за дозволу од девојчиног оца, да се ожени, а такође помаже будућем тасту у лову, резбарењу и другим деловима традиционалног живота. Ако породица закључи да је он поштен и искусан радник, отац онда одобрава брак.
Смрт Аину дубоко осећају и оплакују и сви облаче за ту прилику везене хаљине, мушкарци опашу свечани мач, а жене стављају на врат бисерне огрлице. На сахрани се упућују молитве божанству ватре и они изражавају жеље за успешан пут преминулог на други свет. С времена на време, сахрани следи паљење куће.
Уко-чаранке (узајамне расправе) је начин решавања неспоразума кроз дискусију, а не борбом. Такмичари седе и држе своју одбрану сатима или чак данима. Најбољи представници беседништва користили су своје вештине у решавању сукоба између различитих села.
Раније, куће су Аину градили од дрвета и сламе, највеће и до седам метара. Кућа шефа села кориштена је као место окупљања сељана по потреби. Куће су грађене довољно близу једна другој. Аину људи су врло гостољубиви и увек деле храну и пиће с локалним становништвом.
Пси су кућни љубимци код Аину народа. Као пример, постоји сцена из епске поеме која описује силазак младог божанства на овај свет у облику пса и он им је тада рекао за зрна проса. Пси су такође кориштени у лову. Аину традиционална ношња је направљена од тканих влакана. Користе појас као већина јапанских кимона.
Зими, носе кратке јакне без рукава или јеленску кожу. Женска ношња допире до глежњева, ношње су везене руком или машином за шивење. Ношње још увек користе само у посебним приликама. Међутим, Аину данас носе одећу сличну оној коју користе и јапанци у свакодневном животу.
Данас је, према званичном попису у Јапану, само око 25.000 Аину људи. Били су приморани да забораве свој матерњи језик, да не знају своју културу која је данас јапанска култура. Један од најважнијих јединствених народа у историји је уништен, оклеветан, покраден и заборављен.
Хиросхи Осхима, бивши амбасадор Јапана у Немачкој, веровао је да су племените касте у Јапану, Даимyо и Самураи, потомци богова небеског порекла и уверења да “нордијске расе нису еволуирале, већ су дошле директно с неба на Атлантски континент.”
Да ли су потомци тих богова данашњи бели Аину народ Јапана, или како их јапанци зову Утари,што на јапанском значи Стари…
Најстарије легенде, заправо сећања предака код Јапанаца јасно кажу да су када су се они доселили на то острво које сада зову Јапан и Нипон, на њему већ живела два народа. Једни су били дивови а други белопути Људи !
Есеј Н. Ломановича представља у одређеној мери попуњава празнину у научно-популарној географској литератури, која се одавно већ не бави проблемима Аина.
Почетком седамдесетих година амерички научник Аину културе Мери И. Хилџер живела је дуже време међу Аинима на острву Хокаидо. Њена запажања о духовном и материјалном животу малобројне групе представника овог народа, о којима се говори у часопису “Натионал Геограпхиц”, представља реалност данашњих дана Аина. То схватају и становници аинског насеља говорећи:
“Ништа не може да се уради. Дошло је неко друго време…”
Ево шта кажу неке од Аину легенди:
Прихватајући једна другу, слиле су се у Прву муњу, Небеска змија и Богиња Сунце. Радосно и громко, они су се спустили на Прву Земљу, од чега су горњи и доњи део сами изникли. Змије су створиле свет, а тиме и Ајојну, који је створио људе, који им је давао занате и умеће да
преживе.
Касније, када су деца Ајојне била широко распрострањена, један од њих, краљ земље Пан, желео је да се ожени са својом кћерком. Није било никога у околини ко се није плашио да иде против воље господара.
У очајању, принцеза је побегла са својим љубљеним псом иза Великог мора. Ту су се, на удаљеној обали, родила њена деца.
Од њих је настао народ који су се звали Аину, што значи – “Прави људи“.Зашто прави? Јер свако дрво, жаба, птица, звер, чак и песак на обали – такође као човек, има душу, слуша, разуме, дејствује, а не личећи на Аинуе – нису стварни. Аину имају вођу, који је код “других људи” – господар, односно камуи.
Камуи силни, увек правим људима могу да помогну, само их треба знати замолити. Узмите штапић, претварајући ножем једну од његових нити у коврџаву струготину, урежите га на неким местима, и добија се инау. Дајте му храну и пиће, украсите га разнобојним тканинама и објасните шта желите. Душа Аина ће предати ваш захтев правом духу-камуију а он неће одбити.
Колико пута се то догодило: уђете у море, а онда ветар подигне таласе – и брод ће се преврнути! Али ако баците у воду унапред припремљен инау-штапић и викнете: “Иди господару мора и питај: да ли је у реду ако Аин умре, а камуи то не види?”
И руке изненада постају јаче, весла послушна, таласи су све нижи, нижи – а олуја се завршава. Али да би се заштитили од најстрашнијих непријатељских сила или болести, потребан вам је посебан инау. Прво ловци прибављају младунче медведа. Тог слабог медведа “малог човека” доводе у село.
Од тог дана код свих околних Аинуа започиње нови Живот у очекивању празника. Три или четири године треба чекати. Али људи се тада не плаше болести, глади и ратова. Све несреће ће нестати, јер празник предстоји.
А онда на посебно пуном месецу на много дана долази мир. Из различитих родова, из најудаљенијих места долазе преко копна, гости допловљавају преко мора. Дочекују их радошћу и чашћу.
Долази време игара, такмичења и плесова. Зује стегнуте у зубима “мук-кури” – плоче са еластичним језичком. Ритмично се удара лежеће на козлићу јелово дебло. Бивши непријатељи вуку једни друге у плес, заборављајући неправде, један поред другог лагано корачају у једну па у другу страну. Сама музика чини да пљескате рукама и тресете главама. Смех, песме и игра …
Затим долази главна ствар: из куће-ћелије изводи се медвед. Све време о њему се бринуло боље него за своју децу. Сада су се људи сакупљали заједно да би водили драгог госта у други свет. Медвед ће дуго памтити и бити захвалан Аинима. Али прво га пуштају да прође између редова људи који стоје и седе, тако да се сви могу поздравити са тим “човеком“.
Аини се збијају у велику веселу публику. Она води медведа на свету локацију, где су израђени од дрвета слични људи њему. Човек са великом брадом излази са великим луком, своје висине. Две стреле ударају медведа на леву страну и испуштају његову душу на слободу. На крају крајева, он је најумнији, највештији Аину.
А онда Господар Шуме – односно медвед – дарује срећни лов, а Господар Мора – кит убица – доводи Аинима морске животиње до обале или наређује масним китовима да се бацају на копно. Само би душа косматог “човека” даље памтила то, како су га волели прави људи који су живели на разбацаним острвима усред огромног океана.
Таквим су знали свет Аини – “прави људи” – чији су преци населили острва савременог Јапана, Сахалин, Куриле и јужне крајеве Камчатке.
А шта свет зна о Аинима? Нажалост, они нису створили своју писменост и зато можемо само да нагађамо о почетним фазама формирања овог народа.
Први писани помен о Аинима, саставили су јапански хроничари, који говоре о тим временима када јапанци још нису били господари на целој територији данашње Земље излазећег сунца. Јер старост Аинске културе “дземон” је (када су стваране керамичке посуде украшене спиралним обрасцима) око осам хиљада година, а савремена јапанска народност почела је да се формира тек између IV и I века пре нове ере.
Као основа за то послужила су племена, која су као потоци нагрнула у то време са Корејског полуострва ка истоку. Дошљаци са континента у почетку су заузели најближе њима острво Кјушу. Одатле су отишли на север на острво Хоншу и на југ на архипелаг Рјукју.
Живећи на малим острвима Рјукјуа, аинска племена су се постепено растопила у потоку придошлица. Али све до сада, према неким антрополозима, етничка група рјукјуаца има неке карактеристике аинског типа.
Током 1711. и 1713. године, казак Иван Козиревски, који је био у тим крајевима, посетио је северне Курилске градове и испитивао је њихове становнике о читавом ланцу острва, до Матмаја (Хокаида). На то острво су Руси први пут пристали 1739. године. Аину, који су тамо живели, рекли су вођи експедиције Мартину Шпанберу да “на Курилским острвима има пуно људи и да се никоме та острва не подчињују”.
Године 1777, трговац из Иркутска, Дмитриј Шебелин, је успео да уведе у руско држављанство хиљаду и по Аина на Итурупу, Кунаширу и чак на Хокаиду. Аини су добили од Руса добру риболовну опрему, гвожђе, краве и евентуално закуп за право на лов на својој обали.
Упркос самоуправи неких трговаца и козака, Аину су тражили заштиту Русије од Јапана. Можда су Аини видели у брадатим, великих очију људима, који су им дошли, природне савезнике, тако различите од монголоидских племена и народа који живе около. На крају крајева, спољна сличност истраживача и Аина била је изненађујућа. Преварила је чак и Јапанце. У првим извештајима, Руси се називају “црвени Аини”.
Године 1778. Катарина ИИ је уводила Аине у руско држављанство, а ослобођала их је од пореза и обавеза. Назвали су их “косматим курилцима”.
Селкупи су етнографски најближи локалном становништву Курилских острва, Јапана и Сахалина – народу Аина.
Јапански математичар и астроном из 18. века, Хонда Тошиаки, написао је да
“… Аину гледају на Русе као на своје очеве”, пошто се “аутентична власт добија виртуелним делима. Земље које су принуђене да се повинују сили оружја, у дубини душе остају непокорене “
Владар Јапана Танума Окицугу тумачио је ове мисли на свој начин. Он је одлучио да убрза колонизацију Хокаида, хитно да изгради тамо нова утврђења и као противтежу руском утицају да на јужне Куриле пошаље војне експедиције, што је изазвало да се прегршт руских досељеника врати на копно.
Године 1855. кримски рат је стигао и до Тихог океана. Англо-француска ескадрила бомбардовала је Петропавловск-Камчатски и неутврђено село на Урупи. Неизвесност са далекисточним границама могла је да уведе Руску империју у још један рат.
Тако је објављен Симодски уговор, према којем су два најнасељенија и најближа острва Хокаиду – Итуруп и Кунашир – припала Јапану. Међутим, након 20 година, Јапан је опет успео да наметне уговор Русији, према којем су сва Курилска острва прешла у Земљу излазећег сунца “у замену” за јужни део Сахалина.
Аини, аутохтона популација Јапана, скоро су потпуно истребљени од стране предака данашњих Јапанаца. Они су се појавили на острвима, како тврде научници, пре 7-13 хиљада година. Ово је најстарија војска славено аријеваца преживела до данас. Некада су насељавали готово читаву територију јапанских острва и успешно су се опирали нападима прајапанаца скоро две хиљаде година.
Аини су претрпели страшну судбину – исто као касније и Индијанци у Северној Америци. Од 17. века, били су изложени немилосрдном геноциду и присилној асимилацији, а ускоро су постали национална мањина у Јапану. Њих су, попут Динлина у Кини, истиснуле јужне “комшије” са својих земаља. Тренутно, на свету постоји само 25.000 Аина.
Пре двадесетак година, магазин “Вокруг Света” објавио је занимљив чланак “Прилетевши са неба, прави људи“. Ево кратког одломка из овог занимљивог материјала:
“… Освајање огромног Хоншуа је било споро. У почетку 7. века нове ере, Аини задржавају цео северни део. Ратна судбина и срећа прелазила је из руке у руку. А онда, Јапанци су почели да подмићују вождове Аина, да их награђују придворним титулама, да пресељавају читава Аину села са окупираних територија са југа, а на празним местима стварају своја насеља. Осим тога, с обзиром да војска није била у стању да задржи окупиране територије, јапански владари су се одлучили на веома ризичан потез: наоружали су отишле на север досељенике. То је био почетак услужног племства Јапана – .. самураја, преломивши ток рата и имало је огроман утицај на историју земље. Међутим, у 18. веку још увек постоје на северу Хоншуа мала села не потпуно асимилованих Аина. Већина аутохтоног становништва је погинуло, а делом су успели пре тога да пређу кроз Сангарски мореуз свом народу на Хокаидо – друго по величини, најсеверније и најслабије насељено острво савременог Јапана “.
До краја 18. века, Хокаидо (у то доба назван је Едзо или Езо, односно “дивља земља”, “земља варвара”) није био јако интересантан за јапанске владаре. Написана почетком 18. века, “Даинипинси” (“Историја великог Јапана”), која се састоји од 397 књига, помиње Едзо у одељку посвећеном страним земљама. Већ средином 18. века, даимио (велики феудал господар) Такеда Нобухиро одлучио је на свој ризик да притисне Аине јужног Хокаида и изгради тамо прво стално јапанско насеље. Од тада, странци су понекад називали острво Едзо другачије: Матхмај (Матс-Мај) по имену седишта клана Нобухиро Матсумаеан.
Аинима је предстојило да се боре. Пружали су тврдоглав отпор. Народно сећање је сачувало имена најхрабријих бранилаца домовине. Један од тих хероја је Сиакусиаин, који је водио Аину устанак у августу 1669. Стари вожд је водио неколико Аину племена. Током једне ноћи било је заплењено 30 пристиглих из Хоншуа трговачких бродова, а затим је пала тврђава на реци Кун-Нуи-гава. Присталице Матсумае куће једва да су имале времена да се сакрију у утврђеном граду.
Бивши господари острва повукли су се иза Кун-нуи-гава. Одлучна битка почела је у 6 сати. Јапански војници, обучени у оклоп, гледали су са смешком на гомилу необучених за борбу ловаца који су трчали у напад. Некада су ови вриштећи брадати мушкарци у оклопима и шеширима од дрвених плоча били ватрена сила. Нападом на стреле одговорили су пуцњавом из оружја …
Преживели Аини побегли су у планине. Још један месец борби се наставио. Решивши да пожуре догађаје, јапанци су намамили Сајкузијаина заједно са другим војним командантима Аина на преговоре и да га убију. Отпор је био сломљен. Од слободних људи који су живели по својим обичајима и законима, сви они, од малих до великих, претворени су у принудне раднике клана Матсумае. У то доба установљен је однос између победника и пораженог описаног у дневнику путника Екои-а:
“… преводиоци и надзорници су починили доста лоших и подлих дела: они су малтретирали старије и децу, силовали жене. Ако су “езосци” почели да се жале на такве ствари, поред свега су били још и кажњавани ….”
Јапанци су преселили све севернокурилске Аине – од Шумшуа до Урупа -на мали Шикотан. Одмах након пресељења, све северњаке су опљачкали и убили им све псе: шта ће сиромашним дивљацима ове прождрљиве животиње?
Онда се испоставило да око Шикотана скоро није остало морских звери. Али, за разлику од јужних, севернокурилски Аини су налазили храну у лову. Чиме да се нахране досељеници? Нека се баве повртњацима и баштама! За људе који немају традицију обраде земље, овај експеримент је изазвао глад.
Украшена крстовима гробља, обичај да дају деци руска имена, према речима капетана Сноуа, то је све што је остало од бивших становника северних Курила, од времена када им је Руска држава пружила покровитељство.
Живот и обичаји Аина су се састојали, изгледало је, из међусобно искључивих елемената. Они су живели у земљаним кућама, уобичајеним за народе на обали Охотског мора, али понекад су зидали монтажне куће, сличне кућама домородаца Југо-Источне Азије.
Становници јужних мора су носили “појас стидљивости” а северјани крзнену одећу. Све до сада се у њиховој уметности могу пратити одјеци култура племена јужних тропа, Сибира и севера Тихог океана.
Један од првих на питање ко су Аини, покушао је да одговори морепловац Жан Франсоа Лаперуз. По његовом мишљењу, они су веома блиски европљанима.
Заиста, противници ове верзије се слажу, да су у Сибиру и Централној Азији некада живела европеидна племена и дају доказе да су они дошли на обале Тихог океана. Доказа заправо нема. Бројни совјетски научници (ЛИ Стернберг, МГ Левин, АП Окладников, СА Арутиунов) су подржали теорију сродства Аина са аустралоидима јужних мора. Гледајте, рекли су, како национални орнаменти Аинуа изгледају као узорак који украшава одећу Новог Зеланда Маора, стеновитих крајева Аустралије, Полинезије и Меланезије. Исти ромбови, спирале, меандри.
Аини су једини народ северо-истока Азије, који је имао разбој за ткање и ова машина је полинезијског типа. Аини су користили отровне стреле. Поред тога, начин приправљања отровних крајева је сличан ономе који се користи у Индонезији и на Филипинима. Штавише, у Аину легендама говори се о силним и слабим божанствима који су помагали да се стреле отрују. Што говори о трагу који су оставили Аини на шире подручје у доба док се нису појавили монголоиди на њиховим острвима.
За највећег духа Аина је сматрана Небеска Змија. И овде можемо да се сетимо моћне Змије-Радуге (дуге) аустралијанаца, Бога-Змије Микронезије. Суматра, Калимантан, Филипини, Тајван — на тој дуги су културе које имају сличност са аинским елементима.
Научници претпостављају да су сви они сишли са копна Сунда, које је у прошлости повезивало већину ових острва, а са њима, можда и јапанска острва и Сахалин са југоисточном Азијом. Рођаци небеске змије могу се наћи не само у легендама малајаца и полинезијаца, већ и код монгола, феничанским легендама, у причама америчких индијанаца и на костима које су лежале хиљадама година у земљи на обалама Ангаре.
Где су корени митологије Аина? Ко су они?
Јапанци су их називали Саберима, Сабурима, одакле је произишло сабурај, самурај, Аини из Сибира и Амура, саАмураАјни. Јапанци, освојивши земљу Аина, простодушно су присвојили заједно и лавовски део културе Аина, укључујући и ритуалну сепуку. Суштина овог ритуала је у обнови и заштити части ратника.
Јапански антрополози сматрају да су Аини дошли са севера и из Сибира, а њихова писменост је слична славено-аријским рунама пронађеним у Русији и у Србији.
Наши преци су их некада са пуно поштовања назвали Амур Аини, са – Амура – Ајини или саАмураји. У време Светског Потопа, познатог нам према Библији, Аини су побегли на Уралске планине, а потом су се населили у Сибиру. Култура Јапана се знатно обогатила на рачун свог северног противника. Традиционална религија Јапана је Шинтоизам, који открива очигледне Аину корене; ритуал Аинског порекла хара-кири и комплекс војне храбрости самураја (бушидо). Представници привилеговане класе самураја у Јапану заправо су потомци Аина, а јапанци су до данас само имитатори ове војничке храбрости.
Постоји фотографија правог последњег самураја који је живео средином 20. века. Изложена је у музеју, у граду Аизу-Вакаматсу, у долини Аизу, која је била последње упориште самураја 1867-1868. На слици видимо велике бркове, европоидне црте лица.
Последњи самурај
Амерички антрополог С. Лорин Брејс са Универзитета у Мичигену у часопису Хоризонти науке, број 65, септембар-октобар 1989. пише: “Типичан Аину се лако разликује од јапанца: има светлу кожу, гушћу косу и истакнутији нос.”
Брејс је проучавао око 1100 гробница јапанаца, Аина и других азијских етничких група и дошао до закључка, да су представници привилеговане класе самураја у Јапану у ствари потомци Аина, а не Yаyои (монголоида), преци већине савремених јапанаца. Даље Брејс пише:
“…то објашњава зашто се црте лица представника владајуће класе тако често разликују од савремених јапанаца. Самураји – потомци Аина стекли су такав утицај и престиж у средњовековном Јапану, да су постали повезани браковима са управљачким круговима и донели им крв Аина, док су остаци јапанске популације углавном потомци монголоида”.
Присуствује крв далекоисточних Аина у крви скоро свих америчких Индијаца, открили су најбољи стручњаци у овој области крајем 19. и почетком 20. века. – немачки генетичари. Поред тога, нашли су крв Аина у крви многих малих сибирских народа. Такође су доказали несумњиву припадност Аина словенима, називајући их “русима из Москве” и нашли су код Аина портрет сличан писцу Лаву Толстоју. Чим је постало јасно да су Аини “Руси из Москве”, посао је одмах прекинут и класификован као тајна.
Иамакава Футаба, жена самурај, (1844-1909),
која се борила за одбрану дворца Тсуруга
у рату Босхин (1868-69)
Преведено са јапанског “Самурај” значи “ратник” или “човек који се бави борилачким вештинама.” То је реч која је постала позната Европљанима. Али у Јапану исти ти хијероглифи се читају различито – “буси”. Нема никаквих додирних тачака реч “Самурај” са буси, она се једноставно односи на човека који се професионално бави борилачким вештинама или припада војној средини. Ако се окренемо древнијим изворима, сазнајемо да је изворни израз на јапанском језику био “сабурау”. После је у Кини и Јапану, тај израз номинализован и значи “они који служе племству у најближем положају,” изговор речи на јапанском језику је промењен у сабурај. Према америчком јапонологу Вилијам Скот Вилсону, прво помињање речи “самурај” може се наћи у Кокин Вакаси (905 – 914 год.), у првом царском зборнику песама, који је сачињен у првој половини 10. века.
Првобитна реч самурај – Саберу, сабурау, сабурај, подсећа на Сибир, где су се наши преци кретали Урманским (Уралским) планинама. Ови догађаји у многим древним народима означени су као светски потоп. Ово нас такође подсећа на вишу касту славено-арија – Уре. Ури су били ментално и физички савршенији и имали су висок раст – више од 2 м. Сећање на учитеље Уре остало је у речима, на пример, у речи култура (култ Ура), што значи систем моралних и духовних представа, које су предавали Ури својим штићеницима. До сада, неке азијске комшије зову русе по старом – Уруси, а све до сада ми их славимо у биткама покличем – Ура-а! Они су били учитељи и наставници свих осталих, учили су и помогали у развоју оригиналних технологија, предавали су неопходно знање. Њихове технологије ми видимо у киклопским грађевинама широм читавог света.
Култура није само реч, већ је то основа целокупне земаљске цивилизације. Култ-УРА – то није оно на шта смо сада навикли, то није шоубизнис. Права Култура није забава! То је стална тежња за знањем, сталним стварањем, сталним повећањем степена свог еволуционог развоја практичним делима вођених жељом Душе, Дужности, Љубави, Части и Савести.
Дошавши на острво Сахалин први руски козаци чак су прихватили Аине за Русе, нарочито што нису били слични сибирским племенима, већ су налик на Европљане. Једина група људи из свих анализираних варијанти са којима имају генетски однос су људи из доба Јомона који су претпостављали да су били преци Аина. Језик Аина је такође снажно избачен из савремене језичке слике света и још му није пронађено погодно место. Испоставља се да су током времена продужене изолације Аини изгубили контакт са свим другим људима на Земљи, а неки истраживачи их чак издвајају у посебну аинску расу.
Први камчаткски Аини су први пут ступили у контакт са руским трговцима крајем 17. века. Односи са Амурским и Северно Курилским Аинима успостављени су у 18. веку. Аини су веровали Русима, који су се расно разликовали од јапанских непријатеља, а средином 18. века више од 1.500 Аина је прихватило руско држављанство. Чак и Јапанци нису могли да разликују Аине од Руса због њихове спољашње сличности (бела кожа и аустралоидне црте лица, које су у неким погледима сличне онима у Европи). Састављен за време руске царице Катарине ИИ “Просторни земљопис Руске државе”, укључио је у састав Руске империје не само сва Курилска острва, већ и острво Хокаидо.
Разлог – етнички јапанци у то време га нису ни населили. Урођеничко становништво, Аини, били су пописани као руски поданици након експедиције Антипина и Шабалина.
Са Јапанцима су Аини ратовали не само на југу Хокаида, већ и на северном делу острва Хоншу. Сами козаци су истражили Курилска острва и опорезовали га у 17. веку. Тако, Русија данас може тражити од јапанаца острво Хокаидо.
Чињеница да су руски поданици житељи Хокаида је забележена у писму Александра И јапанском цару 1803. године. При томе није било никакве примедбе са јапанске стране и наравно, ни званичног протеста. Хокаидо је за Токио била страна територија попут Кореје. Када су први Јапанци стигли на острво 1786. године, срели су их Аини, са руским именима и презименима. И шта више, били су правоверни хришћани! Прве претензије Јапана на Сахалин датирају тек 1845. године. Онда је цар Николај И одмах пружио дипломатски отпор. Слабљење Русије у наредним деценијама довело је до окупације јужног дела Сахалина од стране Јапана.
Занимљиво је да су бољшевици 1925. осудили претходну владу, која је Јапану дала руску земљу.
Када су јапанци први ступили у контакт са Русима, назвали су их Црвени Аини (Аини са плавом косом). Тек почетком 19. века Јапанци су схватили да су Руси и Аини – два различита народа. Ипак, за Русе, Аини су били “длакави”, “црнпурасти”, “тамнооки” и “тамнокоси”. Први руски истраживачи описали су да су Аини слични руским сељацима са тамном кожом.
Аини су били на страни Руса током руско-јапанских ратова XИX века. Међутим, након пораза у руско-јапанском рату 1905. године, Руси су их препустили на милост и немилост судбини. Стотине Аина је убијено и њихове породице су принудно пресељене на Хокаидо од стране Јапана. Само неколико Аина одлучило је да остане у Русији након рата. Више од 90% их је отишло у Јапан.
Према условима Санкт Петербуршког договора из 1875. године, Курили су припали Јапану, заједно са Аинима који живе на њима. 18. августа 1877. 83 севернокурилских Аина је стигло у Петропавловск-Камчатски, одлучујући да остану под руском владавином. Они су одбили да се преселе у резерват на Командорским острвима, како је предложила руска влада. После тога, од марта 1881. године, четири месеца им је пешке требало да стигну до села Јавино, где су се касније населили.
Касније је основано древно село Голигино. Још један Аину је дошао из Јапана 1884. године. Попис из 1897. године указује на 57 становника Голигина (сви – Аини) и 39 људи у Јавину (33 Аина и 6 Руса). Совјетска власт је оба села уништила, а станари су пресељени у Запорожје Уст-Бољшерецки рејон. Као резултат, три етничке групе су се асимилирале с камчадалима.
Северно-Курилски Аини су тренутно највећа подгрупа Аина у Русији. Породица Накамура (јужна Курилска острва по линији оца) је најмања и има само 6 људи који живе у Петропавловск-Камчатском. На Сахалину има неколико људи који се опредељују као Аини, али се више Аини не препознају као такви.
888 јапанаца који живе у Русији (попис из 2010. године) су Аину порекла, иако то не признају јер чисти Јапанци имају дозволу да уђу у Јапан без виза. Слична ситуација је са амурским Аинима који живи у Хабаровску. И верује се да нико није остао жив од камчатских Аина.
Године 1979. Совјетски Савез је избрисао етноним “Аину” са листе “живих” етничких група у Русији, чиме изјављује да је тај народ на територији Совјетског Савеза изумро. Током пописа из 2010. године, око 100 људи покушало је да се региструје као Аини, али им је влада Камчатске територије одбацила те претензије и забележила их као Камчадолце.
2011.те године, шеф Камчатске Аину заједнице Алексеј Владимирович Накамура послао је писмо гувернеру Камчатке Владимиру Иљухину и председнику локалне Думе Борису Невзорову са молбом да се укључе Аини у листу аутохтоних народа на северу, Сибиру и Далеком истоку Руске Федерације. Захтев је такође одбијен. Алексеј Накамура, пријавио је да је у 2012. у Русији нађено 205 Аина (у поређењу са 12 људи, како је наведено 2008. године), и они се, као и курилски Камчадолци, боре за званично признавање. Аину језик је нестао пре много деценија.
1979. године, само три човека на Сахалину су говорила течно Аину језик и тамо је језик до краја 1980. године изумирао. Иако је Кеизо Накамура говорио тешко на Сахалинко-Аинском и чак превео неколико докумената на руски за НКВД, он није пренео језик свом сину. Таке Асаи, је последњи који је познавао језик Сахалински Аински и умро је 1994. године у Јапану.
Док Аини нису признати, они су означавани као људи без држављанства, попут етничких Руса или Камчадала. Према томе, 2016. године и Курилски Аини и Курилски Камчадали су били лишени права за лов и риболов.
Од свих славено-аријевских симбола у Јапану, свастика је најчешћа, иако не толико као у Индији или Кини. Као у тим земљама, свастика се користи пре свега у будизму, који су у Јапан донели будистички проповедници из Кореје 552. године. Нова доктрина пронашла је бројне следбенике међу представницима јапанских племићких породица и била је широко распрострањена захваљујући повољном ставу познатог државника тог времена Принца Сетокуа. Од тада, будистички храмови у Јапану почели су се бројати у хиљадама.
Поред солидних будистичких храмова са свим будистичким атрибутима, широм Јапана раштркан је небројен број будистичких мини-светиња-храмова.
Будизам је у Јапан донео вулгарни (народни) санскрит, дијалект санскрита, настао као резултат неправилног говора жена, деце и шудри у Индији, који је добио широку примену захваљујући ширењу будизма. Из тог вулгарног санскрита данас налазимо у јапанском језику речи које понекад називамо србизмима због велике сличности.
Као што видимо, будизам је био “придошла” религија. Најстарија јапанска религија је Шинтоизам. Његово име долази од речи “синто” – “пут богова“. У сржи шинтоизма лежи поклоњење свемоћним Камијима – натприродним бићима. Главне врсте Камиа – то су духови природе (Ками планине, реке, ветра, кише, итд), изванредним личностима снажним и способним, затворених код људи и у природи (рецимо, Ками раста или репродукције), духови мртвих. У Јапану обожавају небројене камије. У сваком селу и месту мора постојату локални ками-покровитељ.
Култура јапанаца била је знатно обогаћена на рачун Аина њиховог северног противника. Традиционална религија јапанаца – шинтоизам – открива очигледне Аину корене; Аинског порекла су ритуал хара-кири и комплексна војничка традиција “бушидо”. Представници привилеговане класе самураја у Јапану су заправо потомци Аинуа (али нама увек показују самураје искључиво монголоидног типа). Због тога није изненађујуће што је свастика најраспрострањенија у јапанској хералдици. Она је грб многих породица самураја – Цгару, Хатисука, Хасекура и других.
Берингов мореуз се раније звао мореуз или пролаз Аниан, у част домаћина те земље – Аина или правилније Ајнина, али некако је то све заборављено. У давна времена Аини су живели на територијама данашњег Сибира, Приморја, Кине и Америке, али су се до данас сачували само на Камчатки, Сахалину и Јапану. Они су аутохтони народ Јапана и прави самураји (саАмураАјни). У руској историји мореуз Аниан првобитно је открио 1648. године Семен Дежњев, а Витус Беринг га је открио после 80 година, 1728. године, али су га из неког разлога назавали по Берингу. Покушавају да нас убеде да су тек након Витуса Беринга Јонасена на Аљаску почели да продиру руси.
Аинански мореуз
Аинански пролаз, који је раздвајао амерички континент од Азије, почео је давно да се приказује на картама. Како извештава Р. Рамсеј, Северна Америка је одвојена од Азије већ на карти из 1507.г. Валдземјулера. По први пут се име “Аинан” појавило у памфлету италијанског картографа Ј. Гасталдија 1562. године, где су дати изводи из мапе венецијанца Матеа Пагана. Али на познатим мапама Матеа Пагана и на карти другог Венецијанца – Паола Форанија, такође објављених 1562. године, уопште нису означили такав пролаз. Прву карту која приказује “пролаз Аинан” је саставио млетачки картограф Залтиери нешто касније – 1566. године, а као извор за назив Аинан служило му је “Путешествије” Марка Пола у Сибирске земље, где Сибирске Катеје, често мешају са Китајом.
Међутим, шири публицитет и први ударац погледа Птоломејске школе нанео је Герард Меркатор, који је 1569. објавио мапу са сликом Аинанског пролаза, који је делио два суседна континента. Герард Меркатор је користио за своје цртеже информације С. Гербершејна и А. Вида. А они су добили информације од руса.
Као што је већ поменуто, Аински пролаз потиче од староседелачких древних становника Аинуа.
А како данас живе у својим крајевима Аини? Стигли смо до описа Мери Инес Хилџер, америчког етнографа, која је провела извесно време са њима. Ево шта она каже:
Дизајн традиционалне аинске куће је једноставан: поставља се дрвени оквир плетан прућем, а зидови су “обложени” било којим импровизованим материјалом — шибље, слама, кора дрвета.
Напољу на улазу је велика надстрешница, која замјењује шпајз. У јединој соби од камења је направљено отворено огњиште, земљани под је прекривен теписима од сламе, вуне, трске, а на истоку се налази “светао” прозор.
Унутрашњост представља чудан спој антике и модерног доба. У близини огњишта налазе се бели молитвени штапићи. На зидовима висе тешке огрлице и декоративни предмети.
На поду су постављени велики керамички цилиндри, слични конзервама за млеко, у којима су ускладиштени биљни производи. На постољу светли екран телевизора. Са плафона виси електрична сијалица. А на емајлираном умиваонику стоји прозирно пластично стакло са вишебојним четкама за зубе.
Пошто је живела на острву Хокаидо осам месеци међу Аинима проучавајући њихов начин живота, историју, верске обреде и усмене легенде, постала је уверена да их цивилизација побеђује и да само захваљујући напорима представника старије генерације остају сачуване древне традиције. Наставља да описује свој боравакмеђу њима:
Стари Секи и Ријо Цурукити су ме поздравили као драгог госта:
—Почаствовани смо што сте посетили наш скромни дом, — свечано је поздравио домаћин, само што се био вратио са пиринчаног поља. — Молим вас, уђите и седите близу огњишта. Ватра у њему је света. И дужност је домаћице да је стално одржава. Ако се угаси, то је лош знак. А на жар ми увек бацимо мало хране и неколико капи пића за духове и наше мртве претке… — одмах је започео Секи “уводно предавање”.
Седећи на везеним јастуцима у близини огњишта, где су се крчкала два алуминијумска чајника, пажљиво сам памтила оно што ми је говорио домаћин. На пример, инауи, играју велику улогу у животу Аина, праве их само мушкарци и то обавезно од врбе.
Ствар је у томе, да када је велики дух створио домовину Аинима и одлетео себи на небо, он је заборавио на земљи штапиће за јело. Непростива грешка: од кише и временских прилика, они би сигурно иструлели. Да се врати назад дух је био лењ. Он их је зато претворио у врбе.
— Инау ћете видети у свакој кући. А сада корпе од прућа више нико не плете. Сматрају да су картонске кутије згодније. Да, и атусе, тканине од меке унутрашње коре бора, нећете наћи, — тужно уздахну Секи.
Његову причу је прекинуо долазак три комшинице Цурукита: 65-годишња Мисао, 75-годишња Торосини и 76-годишња Уме. Лица све три су улепшавали велики тамноплави бркови.
— Јапанци сматрају овај обичај бруталним и варварским и забранили су га,— почела је да објашњава Уме. — Па, може бити, да ту има истине. Овај поступак, који су раније радиле младе девојке, веома је болан. Оштрим, као бријач, ножем, око уста се прави мноштво ситних уреза. У њих се гурне чађ са дна чајника искуваног на брезовом угљу. Од тога, тетоважа постаје плава. А пошто чађ даје свети огањ, зли духови не могу ући у човека кроз уста или нос. А онда тетоважа показује да је девојка достигла одговарајући брачни узраст. Ја сам, на пример, одмах после тога нашла мужа — са поносом је завршила Уме.
Уопште, споља се Аини разликују од јапанаца. Кожа је код њих много светлија. Очи су округле, смеђе, густе обрве и дуге трепавице. Коса често благо коврђава. Мушкарцима расту густи бркови и брада. Није ни чудо што сматрају Аине припадницима друге расе.
Већина насеља Аина, које сам посетила, налази се између Мурорана и рта Зримо на југу Хокаида. Та села која су била у дубинама острва, давно су се претворила у градска предграђа, а њихови становници су постали радници, возачи, канцеларијски радници. Они живе у обичним дрвеним кућама, често чак и са водоводом, покривеним гвожђем које ничим не подсећају на традиционалне тисеје и у којима је, између осталог, веома влажно и хладно зими. Наравно, “урбани” Аини су се у великој мери јапанизирали.
Али су се свуда задржала религиозна уверења и обреди предака. Прави Аин не верује у једног свемоћног бога, већ обожава читав синклит Камуија
– Духове ватре, воде, планине, равнице, дрвећа, животиња”, – говори четрдесетогодишњи Сигеру Каиано, један од ревносних бранитеља националног идентитета “правих људи” Аинуа.
— Зато, када се сакупљамо за молитву, старешина одређује ком и каквом камуиу ћемо се обратити: један — духу медведа, други — куће, трећи — мора и тако даље. И сваки се обраћа камуиу са оним речима, које сматра погодним. На пример, духу реке може да се моли овако: “Човек не може да живи без текуће воде. Захваљујемо ти, реко, за све што радиш за нас и молимо да у овој години са тобом дође много лососа”. Али главна молитва је била и остаје о здрављу деце…
Уопште, деца заузимају посебно место у животу Аина, а велика пажња посвећена је њиховом васпитању. Цела породица, а не само родитељи, старају се да се развију у њима квалитети, који ће бити потребни када постану одрасли.
За дечаке је то, пре свега, интелигенција, посматрање, брзина. Без тога се неће добити добар ловац или рибар. На пример, трогодишњаци добијају лукове и стреле за игру. И ускоро их очеви већ одводе у лов и риболов. Принцип учења је једноставан: гледање и имитирање.
Девојчице се подучавају да кувају, шију, плету. И још посебно – доброти. Без ње, Аини верују, не може бити добра мајка и жена. Једина ствар коју родитељи никад неће дозволити је да дете пољуби “лош човек”. “Завист и бес су заразни као болест”, кажу Аини.
Комуницирајући с њима, приметила сам да се млада генерација, која је већину времена провела у школи и ван ње, са јапанском децом, више не осећа угушеном. Заправо, они више немају националну свест.
Зато, када почнете да их испитујете о обичајима и традицијама, они се осећају непријатно, иако се труде да то не показују. “Ништа не можете да урадите поводом тога. Дошло је неко друго време, и ми не треба да стојимо младима на путу”, — филозофски је говорио један стари Аин.
Много тога се променило у животу Аина. У то сам се уверила, када сам била у селу Хигаси на обали. У плиткој води жене су плутале у чамцима а неколико мушкараца, сакупљало је у кесе морске јежеве. Онда су затим, на обали, разбијали камењем бодљикаве лоптице, узимали прстима наранџасту желатинску масу и јели је.
Следећег јутра мештани села су се бавили морским купусом. Његово дуго црно-зелено лишће, постављли су да се суши право на шљунак, покривајући целу плажу. Они их секу на комаде од метра и вежу их у бале. Део одвозе на пијацу, остало иде на њихову трпезу као прилог и зачин.
— Раније смо живели углавном од лова и риболова и нико није био гладан. Јелена је било много. Затим су дошли јапанци, шуме су опустеле, прешло се на зечеве и ракуне. Сада чак ни њих није остало. Па, и са тим што дају повртњаци и пиринчана поља, прехранити се је тешко. Земље недостаје а и радника је мало. Омладина одлази у град. Тако да је неважно чиме се хранимо. Дешава се да се стегне стомак, — жале се старији из Хигасија.
Међутим, испоштене и исцрпљене људе код Аина нисам срео. Такође, болести међу њима, не бесне. Аини се од памтивека лече биљкама и корењем, а многи такви лекови широко се примењују и сада.
На пример, за желудац добро помаже тинктура од аирног корена са росопасом. За прехладу — чорба од медвех и јеленских костију. За кашаљ удисање паре кључале нане.
Тежи је случај са злим духовима, који су у стању не само да сломе човеку руку или ногу, већ и да га униште. Ту Аини прибегавају кардиналним мерама.
Дакле, када се у Хигаси удавио у мору рибар, сви људи су изашли на обалу са мачевима у рукама. Са узвицима: “Ја хо! Ја хо!” — они су парадирали дугачким ланцем, машући над главама оружјем да би уплашили зле духове и спречили нове невоље. У једноставнијим случајевима за лечење довољно је изговорити одговарајуће магије или бацити на тело пацијента шибље да истера злог духа у њему.
— Обраћате ли се лекарима? — питала сам. — Наравно. Ако наши лекови не помажу — био је одговор.
Непосредно пре одласка примила сам телефонски позив у својој соби:
— Ви сте, изгледа, заинтересовани за порекло Аина, зар не? — питао је непознат глас са јаким јапанским акцентом.
— Да, — опрезно сам одговорила.
— Онда ја могу да вам откријем ту тајну. Њихови преци су дошли са неба. Да, Да, немојте се смејати. Они и данас одржавају контакт са својим космичким рођацима, само то држе у тајности. Можете и сами да проверите.
— На који начин?
— Прочитајте описе ванземаљаца који посећују Земљу на летећим тањирима. Баш као Аини, они ни на кога не личе. Али, између њих и “правих људи” има много тога заједничког…
https://www.youtube.com/watch?v=TvsJE0g4db0&ab_channel=%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE%D0%A1%D0%B5%D1%80%D0%B1%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4
Извор: https://drevnik.org/beli-samuraji-aini-ainu-zaboravljeni-narod-japana