Сви знамо ко је Јован Дучић,о његовом лику нећемо рећи ништа,увек можете прочитати опширније о њему.Оно што је важно су његова стварања на пољу културе,конкретно песништва,зато ћемо се обазрети на једну његову песму која је данас од стране широке масе заборављена.Широке масе, да, одмах ћу вам рећи истински родољуби је рангирају одмах до наше величанствене химне по узвишености.Зато за оне који нису упознати…
Занос који може да се осети читањем стихова Јована Дучића вероватно није ни приближан оном који се осети при читању AVE SERBIA. Најчешће критике ове песме на интернету су те да је песма писана у част српских пораза и победа у годинама великог рата. Уистину тако је вероватно,али песма носи много дубљу поруку,песма не обувата један временски интервал,већ превазилази све границе.Дучић своју отаџбину види кроз песму као имагинарну,као Сунце које Србин може понети где год да је,чак и у најмрачнијем времену то сунце ће горети.То небо је колективна свест у Срба и идеја о јединству која се огледа у отаџбни.
Док Дука пише о отаџбини коју носимо у грудима,пише и о синовима који су подојени мајчиним млеком,а то млеко је оно што нам је дато рођењем,оно што нам је записано у гену,наш карактер и дух.То значи да у мучеништву и херојству морамо бити први,као што и јесмо,јер добро нам је познато страдање српског народа од распда царства па до модерног доба,а у истом том временском интервалу у ком смо се прославили по великим мукама,прославили смо се и у јунаштву,нећемо набрајати славне победе.Дакле у БОЛУ И СЛАВИ ДА БУДЕМО ПРВИ !
Како каже Дука,ми смо биће и судбина отаџбине наше,ми смо ти који чине ту творевину јер без наших срца она нема где да живи.Отаџбина као творевина није опипљива,већ су је Срби градили у срцима а њено отелотворење се манифестовало у српској држави,српском краљевству и српском царству.Зато је пут родољубља у 21. веку скренуо,јер се поистовећује држава са отаџбином,а без праве отаџбине у срцима нема и истинске државе.
Јован своју Србију назива светом мајком коју муче,јер заиста Србија је намучена мајка,а децу те мајке,Србе,гордим синовима у чијим венама живи сваки педаљ отаџбине,синови чији осветнички гнев пламти да свети своју отаџбну.
„Ти си знак на небу и светлост у ноћи“,наша водиља,светлост и Сунце које никад нико није помрачио.
„Ми смо, добра мајко, они што су дали свагда капљу крви за кап твога млека“.Овом реченицом Дучић завршава своје дело,дајући до знања да смо испунили горки завет страдања и моћи,да смо своју дужност испунили.Мајка која нас је белим хлебом хранила,старала се о својим синовима и подизала их,одгајала их у страшним временима,најмање што заслужује је да дамо за њу кап своје крви за сваку кап њеног млека.
Ово би било нешто најпростије речено о тако дивној песми,пошто речи не могу описати оно што може да се осети духом,најбоље би било да сами прочитате песму и чујете једну прелепу верзију исте.
Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.
Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала –
Мученик и херој, кап сузе и крви.
Ти си знак на небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.
Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.
Милош Гонев
ОВДЕ МОЖЕТЕ ЧУТИ И РОК ВЕРЗИЈУ
[button link=“https://www.youtube.com/watch?v=PU5vQzttx6c“ type=“big“ newwindow=“yes“] Аве Србија ![/button]