Раса је велика подела људске врсте. Њени припадници, иако се међусобно разликују у мноштву неприметних детаља, и поред тога, као целина, одликују се по специфичној комбинацији особина, углавном неприлагодљивих, које су они наследили од својих предака, као што су и сами њихови преци наследили. Ове карактеристичне особине су најочигледније у телу, где се разликују и по структури и по величини, али се такође јасно испољавају и у урођеном капацитету интелигенционог и емоционалног развоја исто као и темперамента и карактера.
Као и многи белци, и ја сам некада мислио да је боја коже једина разлика међу расама. Уосталом, томе су ме учили у школи исто као и многи ТВ програми који, директно или индиректно, заступају ову идеју расне једнакости. Какогод, када сам одрастао, поново сам размислио о овој идеји и пошто сам тада знао више тога о свету (бескрајно ме је интересовала историја), постало ми је јасно да ако су расе заиста „једнаке“, оне би подједнако допринеле свету. Исто тако ми је у контакту са другим расама, постало јасно да друге расе нити размишљају нити се понашају као белци. Дефинитивно је постојала разлика међу нама, а касније сам научио и да су ове расне разлике условљене генетиком.
На само два начина људи могу бити једнаки. Први начин је да буду физички исти; други начин ја да буду ментално једнаки. Размотримо прво тврдњу да ли су људи физички једнаки? Не. Имамо високе и ниске, мршаве и дебеле, младе и старе, беле и црне, снажне и слабе, брзе и споре, и још безброј врста умерених и осредњих. Међу појединцима се не може наћи једнакост.
Што се тиче разлике међу расама, постоји много разлика као што су облик главе и црте лица, телесна зрелост за рађање, облик мозга и капацитет лобање, оштрина вида и слуха, величина и пропорција тела, број кичмених пршљенова, крвне групе, тежина костију, дужина трудноће, број и распоред знојних жлезда, степен развоја алфа можданих таласа код мале деце, отисци прстију, способност варења млека, распоред и облик косе, мирис, нераспознавање боја, генетичке заразе (као што су отпорност ћелија анемије и TAY Sachs), кожно одбијање неприродног, пигментација коже и очију и осетљивост на инфективне заразе.
Ако постоји много телесних разлика, било би глупо мислити да неће бити менталних разлика, и заиста смо их пронашли и то не само да постоје већ су од велике важности.
Мозак је најважнији орган у људском телу. Он тежи само 2% у односу на тежину целокупног тела, али користи 25% свих калорија које унесемо. Мозак никада не спава, ради приближно као сат одржавајући тело у функцији. Поред процеса размишљања он омогућава рад срца, дисање и рад система који омогућавају варење хране и одређује отпорност тела на заразе.
У својој легендарној књизи „The Story of Man“, професор Карлтон Кун (Carleton S.Coon), бивши председник Америчке Асоцијације Антрополога, је написао да је тежина просежног црначког мозга 1249 грама, упоређујући га са тежином од 1380 грама колико износи просечна тежина мозга белца, и да је просечна запремина црначког мозга 1316 кубних центиметара, а да је 1481 кубни центиметар код белца. Такође је установио да је тежина и величина мозга највећа код белаца, азијати су на другом месту, црнци су трећи, а последњи су аустралијски Абориджини. Расне разлике у величини мозга су углавном наслеђене различите величине и облици лобање. Сваки анатомист, на пример, може погледати лобању и одмах вам рећи да ли припада белцу или црнцу, а то се да закључити због чињенице да када се нађе тело особе док се врши криминална истрага, расни идентитет те особе се може одредити чак и ако тело комплетно иструли и остане само скелет.
Црначка лобања је узана са ниским челом. Не само да је мања већ је и дебља од лобање просечног белца. Јачина и дебљина црначке лобање има великог значаја за њихов успех у боксу, јер они углавном могу да поднесу више удараца у главу него њихови бели противници.
Подручје мозга у односу на мождану опну се тек недавно развило и најсложенији је део мозга. Он управља најнапреднијим типовима менталне активности, као што је математичка способност и други облици сложеног размишљања. Др. Кун је написао да постоји значајна разлика између мозга црнца и белца. Чеони део предњег дела мозга код црнца је слабије развијен него код белца. Тако да, њихове способности у радњама као што су размишљање, планирање, комуникације и понашање су ограниченије него код белаца. Професор Кун је такође установио да је ова област црначког мозга ужа и мање удубљена на спољној површини него што је то случај код беле особе, и то да развој овог дела престаје у ранијем добу код црнаца, тако да још више ограничава интелектуални напредак.
Др Кун није једини који је то закључио. Наредна истраживања, наведених година, користећи различите процедуре, показала су разлику од 2.6% до 7.9% у корист белаца: Тод (Todd) – 1923, Перл (Pearl) – 1934, Симонс (Simmons) – 1942 и Коноли (Connolly) – 1950. 1980.-те, Канг-ченг Хо (Khang-cheng Ho) и његови сарадници, радећи на Западном институту за патологију, установили су да белци имају мозак 8,2% већи него црнци, док белкиње имају мозак 8,1% већи него црнкиње (мозак жене је мањи него мозак мушкарца гледајући у целини, али је већи у односу њихових тела).
Још важније од величине мозга су разлике у облику и изгледу мозга, броју пирамидалних неурона и слоју супер-грандуларне густине. Одавно је познато да дубина расцепа на мозгу указује на супериорну интелигенцију, а мозак белаца има има дубље расцепе у предњем и задњем региону. 1932. и 1934., студије које је обавио Винт (F.W.Vint) показују да је супер-грандуларни слој мозга црнца 16% мањи него што је то случај код белца.
Црна деца сазревају брже од беле деце. Њихове урођене способности се брже развијају, упоредо са њиховом менталном живахношћу, али касније заостају тако да са пет година, белци не само да су надокнадили, већ су и стекли 15 степени коефицијента интелигенције предности. До шесте године, итекако је очигледно да је се мозак белца повећао (од свих тестова коефицијента интелигенције који су икада рађени, већина показује да се разлике у коефицијентима интелигенције крећу од 15% до 23% , са 15% су најсличнији).
Студије које су урадили Тод (Todd)-1923, Винт (Vint)-1932 и 1934, Перл (Pearl)-1934, Симонс (Simmons)-1942, Коноли (Connolly)-1950 и Хо (Ho)-1980-1981, показале су огромне разлике између раса и у величини мозга и у развоју, и стотине психометарских експеримената су изнова и изнова понављали утврђени просек од 15 степени коефицијента интелигенције предности коју белци имају у односу на црнце. Какогод, такве студије се данас веома често обесхрабрују и биће гневних покушаја забране ако буду привлачили пажњу. Заиста, проучавати биолошке разлике између раса је, изгледа, једна од оних тема у Америци о којој се не сме причати.
Открића до којих је дошао професор Одри Шу (Audrey Shuey), која се темеље на основу 50 година тестирања коефицијента интелигенције и која су објављена под називом “ The Testing of Negro Intelligence „, показују да је црнац, у просеку, 15 до 20 степени испод белца. Ова истраживања су убрзо потврђена најпродаванијом књигом “ The Bell Curve „. Просечно поклапање (у којима надпросечни црнци имају резултате исте као и белци) је само 11%. Једнакост захтева 50% поклапања. Професор Хенри Герет (Henry Garrett), аутор књиге “ Children: Black and White „, тврди да на свако црно надарено дете дође по 7 до 8 беле надарене деце. Такође тврди да су 80% надарених црнаца мешане крви. Шта више, истраживања која су вршили Бејкер (Baker), Ејзенек (Eyseneck), Xенсен (Jensen), Питерсон (Peterson), Герет (Garrett), Пинтер (Pinter), Шу (Shuey), Тајлер (Tyler) и Јеркс (Yerkes) заједно потврђују да су црнци инфериорнији у разложном и површном размишљању, нумеричком калкулисању и способности схватања.
Такође требало би се забележити да они мешане крви дају веће резултате него они чистог црног порекла, али мање него они чистог белог порекла. Ово објашњава зашто су црнци светлијег тена готово увек интелигентнији од оних тамнијег тена. Лак начин на који би могао да испиташ да ли је ово тачно или не, је да погледаш црнце на телевизији, нарочито на емисији вести. Многи од њих или имају много белих или више белих него црних предака и зато су способни да се мере са белцима у комуникацији.
Аргументују се истраживања како су тестови коефицијента интелигенције некако засновани на култури. Какогод, ово се може лако оспорити чињеницом да азијати који само што стигну из Азије, који су сасвим ненавикнути на нашу културу (што се никако не може рећи за америчке црнце), надмашују црнце на овим тестовима. Такође, ни амерички индијанци, који су сигурно социјално најугроженија група у Америци, не симпатишу црнце. На крају, јадни белци са неколико предности и даље одбацују вишу класу црнаца који су се потпуно прилагодили нашој култури.
Чак, сваки тест коефицијента интелигенције који је обавио Одсек за образовање С.А.Д.-а, све гране оружаних снага, државе, округа и градски колегији образовања, увек су проналазили да црнци на тесту имају, у просеку, 15 поена мање него бела деца. Да су тестови били засновани на култури, било би практично немогуће да сваки тест, који садржи врло различита питања, може бити заснован на одређеном ступњу културе.
Графикон који следи конструисало је Друштво за истраживање развоја детета, показује да се велика већина црне деце котира на нижем рангу на тестовима коефицијента интелигенције. Ако се од 85 до 115 сматра нормалним, може се видети да је већина црне деце испод просека. Такође се може видети да много више беле деце него црне, има коефицијент интелигенције већи од 100.
Разлика у сировој снази мозга није једина ментална разлика између белаца и црнаца. Према Раштоновој (J.P.Rushton) анализи, црнци се више узбуђују, агресивнији су, сексуално се слабо обуздавају, импулсивнији су, склони су злочину, себичнији, наклоњени су недисциплини и слабо сарађују. Статистике злочина, импулсивна и агресивна природа већине злочина које чине црнци, чињеница да школе у које иду само црна деца захтевају више дисциплине, а често и присуство полиције него што то траже школе у које иду само бела деца; и већа склоност једног дела црнаца да учествује у побунама, изгледа да нам свима потврђује посматрање господина Раштона.
Томас Диксон (Thomas Dixon), аутор књиге која је постала вероватно најбољи филм свих времена, „The Birth of a Nation“, вероватно је идеју о расној једнакости између белаца и црнаца најбоље изразио када је написао следеће:
„Образовање, господине, је развој онога што већ јесмо. Од сванућа историје црнци су поседовали афрички континент – богатији од сна песничке маште, толико богати да су јутра дијаманата шкрипала под његовим босим црним стопалима. Па ипак, никада није ниједан подигао из прашине док му белац није показао његову блиставу светлост. Његова земља је препуна моћних и паметних животиња, па ипак никада није сањао о јахању, колима или саоницама.
Ловац у нужди, он никада није направио секиру, копље или врх стреле који су могли бити коришћени и за друге послове. Живео је као во, који пасе траву сат времена. У земљи стења и дебала никада није истестерисао дрво, резбарио или изградио кућу од поломљених штапова и блата. Са миљама и миљама обале океана, и миљама и миљама мора унутар земље, за четири хиљаде година, он је гледао његову површину која се мрешкала под ветром, слушао је тресак таласа који се разбијају о плаже, грмљавину грома над својом главом, посматрао је нејасан плави хоризонт називајући га светом који се тамо простире, па ипак никада није сањао о пловидби!“
Једно време, док је било много изражавања слободне мисли и медији нису били под толиким утицајем Јевреја, књиге о науци и аутори радо су тумачили споменуте чињенице. „The Book of Popular Science, vol. 11”, издање из 1931., страна 515, на пример, под појмом „Chapter on Primitive People“ наводи следеће: „Мишљења сам да Негроиди припадају инфериорној раси. Њихов капацитет мозга је сиромашнији, његова конструкција простија…. У односу на ово алкохол и друге дроге које парализују самоконтролу су њихови непријатељи.“ Други пример је прецизан цитат који се налази под појмом „NEGRO“ у „The Encyclopedia Britanica“,11. издање, на страни 244:
„Боја коже, коју такође карактерише и баршунаста споњашност и карактеристичан мирис, не зависи од присуства неког посебног пигмента, већ од мноштва бојећих материјала Малпигијске слузне мембране која се налази између унутарње, или праве коже, и епидермиса или коже врата. Претераност пигментације не зависи од коже; мрље пигмента се углавном могу наћи у неким од унутрашњих органа, као што су јетра, слезина, итд. Испоставило се да остале карактеристике су абнормална величина органа за излучивање, развијенији венски систем и мање простран мозак, у односу на белу расу.
У одређеним карактеристикама које смо управо споменули, видимо да је црнац на нижем ступњу еволуције у односу на белца и много је сроднији највишим антропоидима (мајмунима). Карактеристике су дужина руке, развијеније вилице , веома крупна лобања са великим зигоматским луковима, пљоснат нос, крхке кости, итд.
Ментално, црнац је инфериорнији од белца. Примедба коју је поставио Менет (F. Manett) после дуге студије црнаца у Америци, може се узети као општа истина за целу расу: „Црначка деца су била разговетна, интелигентна и пуна ведрине, али развијајући се до зреле особе, променили су се. Интелект као да је замућен, живахност је замењена апатијом, жустрина је прерасла у лењост. Морамо нужно претпоставити да су се црнци и белци развијали на другачијим основама. Док споменута запремина мозга расте проширеношћу лобање, у претходном развоју мозга је, напротив, застој због преурањеног затварања расцепа лобање и попречног притиска чеоне кости.“ Ово објашњење је прихватљиво вероватно и као допринос циља….“
Зашто је овај податак избачен? Просто речено, избачен је зато што је влада и медији нису желели на дневном реду. Молим вас, не заборавите да су (у Америци, прим.прев.) до ’60, расне разлике између беле и црне расе биле скоро општепознате и прихваћене.
Ово су биолошке чињенице о раси. Схватам да оне нису „политички исправне“ али чињенице нису ништа мање чињенице, биле оне „политички исправне“ или не. Није мржња рећи да ове биолошке разлике указују да бела раса има веће интелектуалне способности од других раса, већа него што је мржња рећи да људи имају веће интелектуалне способности од животиња и да неке животиње имају веће интелектуалне способности од других животиња. Наука нема ничег заједничког са мржњом, већ само са стварношћу.
Преузето из:
“Чињенице – које влада и медији крију од нас”