Битка на Мишару или бој на Мишару је битка вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске на брду Мишар код Шапца од 13. августа до 15. августа (односно од 1.  до 3. августа по јулијанском календару) 1806. Ова битка је једна од највећих победа српских устаника за време Првог српског устанка.

Афанасије Шелоумов – Битка на Мишару

Позадина

Док је Карађорђе са шумадијском војском био још на Морави и чекао напад Турака од Ниша, Турци из Босне, предвођени босанским везиром Сулејман-пашом Скопљаком и пашама Синаном и Хасаном, су продрли преко Мачве до Шапца, ослободили га опсаде и потиснули устанике до ушћа реке Вукдраже у Саву. Истовремено, један јачи одред Турака под командом сребреничког Хаџи-бега је кренуо из Соко града према Ваљевској нахији. Турски план је био да се ова колона у Палежу споји са главнином која је из Шапца требало да настави ка Београду. Јаков Ненадовић је известио Карађорђа и затражио помоћ, а овај му је поручио да што дуже задржава Турке како зна и уме, док он не стигне, пошто победи Турке на Делиграду. Стојан Чупић и прота Матеја Ненадовић су преговарали са Турцима у Бадовинцима, задржавши их двадесетак дана да са главном војском не пођу на Шабац. Када је босански везир стигао са војском до Шапца, Карађорђе је већ победио на Морави и кренуо у Подриње. Карађорђе је са војском брзо стигао до Лајковца, а одатле је кренуо ка шанцу на Кличевцу код Ваљева. Главнину војске је предао Милошу Обреновићу да прихвати борбу са Хаџи-бегом. Карађорђе је очигледно хтео прво да се ослободи Хаџи-бега, а онда да нападне Сулејман-пашу Скопљака. Хаџи-бег је поражен 1. августа (20. јула по старом календару) 1806. код Братачића. Босански везир је са својом војском истог дана кренуо из Шапца ка Београду. Десно крило његове војске на челу са бањалучким Хасан-пашом су устаници дочекали у Месарцима и потиснули ка Шапцу. Главнина турске војске под командом Сулејман-паше је наставила напредовање и увече се улогорила у селу Ушће. Ту су тих током ноћи напали Јаков Ненадовић и поп Лука Лазаревић. Ујутро су се устаници повукли, али су друге ноћи опет напали Турке. Босански везир је одлучио да се повуче до Шапца и да чека повољнију прилику да нападне Београд. 9. августа је српска војска јачине 6.000-7.000 пешака и до 2.000 коњаника била на Мишару и стигла на Мишарско брдо. Устаници су почели да подижу шанац између Саве и Јеленачке шуме, негде на заравни мишарског брда, јер је Карађорђе видео тактички и стратешки потенцијал, будући да је добар преглед терена испред брда, одакле ће се Турци кретати.  Многи наводе да је положај шанца био пресудан за победу. Док шанац још није био изграђен, Турци су 10. августа изашли из свог логора око Шапца и напали Србе. Двапут су јуришали и двапут су били одбијени.

Топографијa

По свом геофизичком изгледу, Мишар одудара од пространог равничарског дела у ком је смештен Шабац. То је простор са неравним теренима, увалама и брежуљцима, који одговара више шумадијском делу Србије, него Посављу. Мишарски брег (или брдо на ком се налазио шанац) иако једва педесет метара штрчи изнад равнице која је пукла испод Мишара, доминира над Шапцом и његовом околином. Може се описати као зараван, тј. плато или релативно равна површина која је узвишена у односу на осталу површину око ње. Битка се одиграла на простору од речице Думаче па до данашњег споменика битке.  Најжешће борбе вођене су на платоу Мишарског брега око шанца.

Шанац

Шанац је 1848 године обишао Јанко Шафарик. По Јанку Шафарику, најдужа северна страна је била дуга 303 метра, а источна 285 метара. На источној страни постављени су тешки топови – Крња и Шибоња. Ров око шанца је био дубок 1,1 m, при врху широк 1,5, а при дну 0,8 m. На грудобрану је било постављено дебело и зашиљено коље у виду палисаде постављено усправно са шиљцима нагоре, а испред њега дубоке „курјачке јаме“, у којима је такође било пободено зашиљено коље. Имао је четири топовске табле, од којих је једна била редан. Унутрашња страна грудобрана, била је обложена плетивом. Шанац је био удаљен неких 600 корака од ивице мишарског брда и налазио се у близини места званог Доња Слатина. Од шанца данас није остало никаквог трага..ише пута предлагано је да се шанац у потпуности обнови.  2014.те године градске власти у Шапцу су урадиле мали сегмент грудобрана шанца са кољем на месту где се налазе Карађорђеви бунари, међутим овај сегмент историјски је нетачно урађен, будући да је грудобран превише низак и да је коље постављено под углом од 45 степени, а заправо је коље на Мишарском шанцу стајало као ограда под углом од 90 степени окренуто са шиљцима нагоре. Од топова, српски устаници су поседовали четири топа, од тога два тешка топа Крња и Шибоња, једну хаубицу и једну кумбару.

Макета Мишарског шанца

Битка

13. августа Карађорђе је на ограду поставио стрелце у два реда, а иза њих у два реда борце који ће замењивати прве док пуне пушке. У сваком углу шанац је поставио по један топ, а коњицу је сакрио у шуми. На предлог својих заповедника, Сулејман-паша је одложио почетак напада док се боље не извиде положаји Срба и прикупи још војске. Већ око 12. августа код Шапца се окупило војска од око 40.000 војника. Унутар шанца, Карађорђе је по банкету рапоредио своје најбоље стрелце у два реда. Иза њих је разместио у два реда пешаке, који ће истрчавати, кад малакша ватре, кад неко од бораца падне, да га замени. Како је у то време размак између стрелаца износио по метар, сваку фасу (ивицу шанца) поседало је по 120 војника у једној врсти. Практично дуж грудобрана и у једној врсти налазило се око 2000 људи. Одређени број бораца био је задужен за извлачење рањеника, тако да је у резерви било око 4500 стрелаца. У средини шанца је поставио резерву за сваку страну и сваки крај шанца. Свако од старешина имао је своју резерву, коју је по потреби уводио у битку. Његова(Карађорђева) резерва је била најбројнија и најискуснија. Одредио је носаче, који ће носити и склањати рањенике и оне који ће делити муницију. Одредио је и старешине, који ће одржавати поредак у шанцу, ако неко затаји. Прешавши речицу Думачу, турска коњица се развила у борбени поредак и лагано је пошла према Мишарском брду. За њом је ишла пешадија, а тобџије су поставиле топове на десној обали речице отвориле ватру на шанац. Код моста на Думачи се зауставио Сулејман-паша са својим штабом. Кад је турска коњица натрчала на зараван испред шанца, коњи су почели да се претурају и да падају заплетени у препреке од дивље лозе. Тада су српски стрелци из шанца отворили ватру.

Поп Лука Лазаревић

Док се ослабљена турска коњица прибирала за други јуриш, пристигла је и пешадија. Турци су наступали у линијском поредку, у густим масама. Турске старешине су поделиле своје чете и наредиле јуриш на шанац, али су многи војници попадали на земљу и набили се на оштро коље. Када су се приближили шанцу, коњица је убрзала, а пешадија потрчала. Међутим, устаници су одбили и овај напад.  Турци су у том тренутку застали оклевајући, а бегови су камџијама терали малодушне, али без успеха. Сулејман-паша је зато послао дервише и хоџе да подигну морал. После овога је турска коњица навалила новом снагом, а предводио ју је Кулин-капетан из Босанске крајине. Турци су успели да се пробију до шанца и поскакали су на грудобране. Устаничка коњица под командом Луке Лазаревића је растерала турску пешадију око шанца и кренула је да је гони. Карађорђе је потом наредио да се отворе врата шанца и да српска пешадија крене у напад. Битка је завршена у предвечерје око 6 сати великом српском победом. Аустријски посматрачи са друге стране Саве су послали у Беч вест о страшном турском поразу и да је на Мишару остало 1.172 мртва Турчина. У једном другом извештају ова бројка се попела на 3.000. На турској страни су погинули Синан-паша из Горажда, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника и његова два сина и многи други. Срби су дошли до великог плена: много оружја, муниције, коња, скупоцених одела и новца.  На турској страни међу артиљерцима било је и француских, Наполеонових војника.

Сведочење Секуле Гавриловића

По сведочењу Секуле Гавриловића, учесника битке и једног од барјактара, 1810 Исидор Стојановић је забележио ток битке, али је ово сведочење објављено тек постхумно 1848. ,, Карађорђе дође затим у Шумадију и набављајући путем војску састави десет хиљада… По сведочењу Гавриловића, Вожд је стигао на Мишар у Суботу, у Недељу је било пар мањих окршаја са Турцима, Понедељак и Уторак су били мирни, а битка се одиграла у Среду од осам ујутру до шест поподне… ,, Стигао је (Карађорђе) у Суботу… У Недељу ујутру изађу Турски коњаници да траже шарампов (шанац)… У Пондељак ништа, такође ни у Уторак… Уочи Среде стигне писмо из Немачке(мисли на Војводину) у ком вели „Ђоко Петровићу, др’ж се! Сав је Срем сазван од Турака да види како ће вас Турци повезати и мимо Шапца протерати… Ђорђе је из овог писма добио информацију да Турци неће доћи ни из правца Дубраве, ни из правца Саве, а ни из правца Цера… Даље у изјави стоји „У Среду ујутру Турци опколише шарампов(шанац), најпре коњаници… Од осам сати ујутру, па до подне трајао је бој и пало је неколико стотина Турака, а и Срба је доста погинуло и ранило се… Србски коњаници, док су из шарампова пешаци тукли, стајали су у Жабару… Истог дана боја и србски су пешаци многи из шарампова (шанца) искочили и Турке били и гонили… Турци су побегли ка Сави…

После битке

Цинцар Јанко Поповић

После битке „Мишарско поље било је тамно и изривено топовским ђуладима и пушчаним зрнима, а трава разнесена коњским копитима, покривено лешевима изгинулих Турака и натопљена људском и коњском крвљу. Потучени на Мишару, Турци су се повукли у логор испод Шапца и утврдили се дубоким ровом.  Ипак, не осећавши се безбедним у њему, једне ноћи су покушали да побегну назад у Босну. У Китогу су их сачекали Стојан Чупић и Милош Поцерац са око 2.000 бораца и уништавали их. Милош је од преживелих Кулинових људи запленио Кулинову сабљу, одело и коња. Око 1.000 Турака је упало у заседу коју је спремио одред проте Николе Смиљанића. Срби су убили око 500 људи, заробили 300 и запленили око 1.000 говеда и преко 30 кола оружја и муниције. Најсмелији подвиг су извели Цинцар Јанко Поповић и Лазар Мутап који су јурећи за Турцима прешли Саву, сустигли их у селу Босут, посекли их, лешеве бацили у Саву, а они се са пленом вратили у Србију.

Последице

Због великог пораза на Мишару, муслимански свет је „и овај пут пребацио одговорност на другог“, записао је.аса Чубриловић. „Криви су им били Порта, паше, Аустрија и Француска. Тако се по Крајини причало да их је издао један паша. И управо када су били притеснили Србе под Карађорђем и попом Луком, изненада их је опколила и потукла мађарска коњица“. Након победа на Мишару и на Делиграду, Порта је била приморана да преговара о миру са устаницима, уз посредовање Аустрије и Русије. Порта је ферманом дала опроштај Србима за све што су учинили у трогодишњем устанку, показала спремност да Србима одобри аутономију ако изразе верност Порти, да прихвата установљење српског врховног кнеза и да Срби плаћају једном годишње царске дажбине у износу од 722.500 гроша. Наполеон Бонапарта је због смрти својих артиљераца на Мишару, које је послао Турском савезнику, одао признање Карађорђу.

Анализа битке

Уместо да турске старешине употребе своју бројну артиљерију и постарају се да она уништи устаничко утврђење и ослаби браниоце, па да тек онда крену у напад коњицом и пешадијом, турске старешине бирају да после слабе артиљеријске припреме крену у директан коњички напад против добро утврђених Срба, што је довело до јако лоших резултата.  Један од кључних резултата српске победе је и формација јединица. Наиме српска војска је бројчано инфериорнију пешадију поделила у четири линије, тако да прве две линије заклоњене у шанцу врше плотунску паљбу, док друге две линије пуне оружја, тако да је цела српска пешадија због такве формације имала максималан учинак ватреним оружјем.  С друге стране турска војска је због бројчаности своје јединице распоредила у више густих колона. У таквом распореду, само предње две колоне могу да остваре ватру, док колоне иза предње две не могу да пуцају јер би погодиле своје војнике испред себе. У таквом распореду, турска војска није могла да оствари максималан учинак ватреног оружија.

Бој на Мишару

Полећела два врана гаврана са Мишара поља широкога а од Шапца града бијелога, крвавијех кљуна до очију и крвавих ногу до кољена. Прелећеше сву богату Мачву.  валовиту Дрину пребродише и честиту Босну прејездише, те падоше на крајину љуту, баш у Вакуп проклету паланку, а на кулу Кулин капетана; како паше, оба загракташе. Ту излази када Кулинова, излазила, те је говорила: „Ја два врана, два по богу брата. јесте л’ скоро од доње крајине, од Мишара поља широкога а од Шапца града бијелога? Јесте л’ вид’ли многу турску војску око Шапца града бијелога, и у војсци турске поглавице? Јесте л’ вид’ли мога господара. господара Кулин капетана, кој’ је глава над сто хиљад’ војске и који се цару затекао да ћ’ Србију земљу умирити и од раје покупит хараче; да ће Црног Ђорђа ухватити и жива га цару опремити; и да ћ’ исјећ српске поглавице кој’ су кавгу најпре заметнули? Је ли Ђорђа цару оправио, је л’ Јакова на колац набио, је ли Луку жива огулио, је л’ Цинцара на ватри испеко, је л’ Чупића сабљом посјекао, је л’ Милоша с коњма истргао: је л’ Србију земљу умирио? Иде ли ми Кулин капетане, води л’ војску од Босне поносне, иде ли ми, хоће л“ скоро доћи? Не гони ли мачванскијех крава, не води ли српскијех робиња, које би ме вјерно послужиле? Каж’ те мени кад ће Кулин доћи, кад ће доћи, да се њему надам?“ Ал’ бесједе двије птице вране: „Ој госпођо, Кулинова љубо, ради бисмо добре казат гласе, не можемо, већ каконо јесте. Ми смо скоро од доње крајине а од Шапца града бијелога са Мишара поља широкога, виђели смо многу турску војску око Шапца града бијелога и у војсци турске поглавице, и вид’ли смо твога господара, господара Кулин капетана, и вид’ли смо Црнога Ђорђија у Мишару пољу широкоме; у Ђорђија петн’ест хиљад’ Срба, а у твога Кулин капетана, у њег’ бјеше сто хиљад’ Турака. Ту смо били, очима гледали кад се двије ударише војске у Мишару пољу широкоме, једно српска, а друго је турска; пред турском је Кулин капетане, а пред српском Петровићу Ђорђе. Српска војска турску надвладала; погибе ти Кулин капетане, погуби га Петровићу Ђорђе, с њим погибе тридест хиљад’ Турак изгибоше турске поглавице, но избору бољи од бољега, од честите Босне камените. Пити иде Кулин капетане, нити иде нити ће ти доћи, нит’ се надај нити га погледај! Храни сина, пак пошљи на војску: Србија се умирит не може!“ Кад то зачу Кулинова када, она цикну како љута гуја, па кадуна ‘вако говорила: „Јао, врани, да зла тога гласа! Још ми каж’те, два по богу брата: кад сте били, очима гледали, знадете ли још ког по имену поглавара кој’ је погинуо од честите Босне камените?“ Говоре јој двије птице вране: „Знамо сваког, госпо Кулинова, сваког знамо, и казат хоћемо поглавара сваког по имену и ко их је, кадо, погубио. Погибе ти Мехмед капетане од Зворника града бијелога. погуби га Милош од Поцерја; пак погибе паша Синан-паша из Горажда са Херцеговине; погуби га Лазаревић Луко; погибе ти Мула Сарајлија, погуби га Чупић код Дреновца: погибе ти Хасан Беширевић у Китогу, лугу зеленоме, погуби га попе Смиљанићу; погибе ти дервентски капетан, погуби га.аљевац Јакове, на Добрави одс’јече му главу. Нешто Турак’ на Саву удари, на добријем коњма препловише. утекоше у земљу њемачку; ками мајци да утећи могу! Зачуо их витез Цинцар Јанко и зачуо Лазаре Мутапе, припасаше свијетло оружје. пријеђоше у земљу њемачку, пак по трагу поћераше Турке: стигоше их на првом конаку, баш на ушћу код воде Босута, истом Турци на конак одја’ли у Босуту пред бијелом крчмом, али Цинцар из краја повика: „Стани, Туре, нијеси утекло!“ С друге стране Мутап повикао. Кад то зачу Остроч капетане, лудо д’јете, одмах се препаде, Хаџи-Мосто намах обумрије; ту долеће Цинцар са Мутапом, Мутап Мосту одсијече главу, Цинцар Јанко Остроч капетану; утече им од Градачца Дедо; а ни он им не би утекао ал’ у Деда много пријатеља, па га сакри њемачка господа. Кад згубише Остроч капетана, ту Србини како мрки вуци од њих пусто одузеше благо и добре им коње похваташе, а њих јадне у Саву бацише и овако Сави говорише: „Саво водо, валовита, хладна, ждери, Саво, наше душманине!“ Посјекоше Остроч капетана у Њемачкој пред бијелом крчмом. не стиде се цара ни ћесара.“ – Кад то зачу Кулинова када, љуто цвили, до бога се чује, јадикује кано кукавица а преврће како ластавица; па овако проклињати стаде: „Бјео Шапцу, не бијелио се, већ у живој ватри изгорјео, јер код тебе Турци изгибоше! Црни Ђорђе, да те бог убије! Откако си ти закрајинио, многу си ти мајку уцв’јелио, а љубовцу у род опремио и сестрицу у црно завио; и мене си јадну уцв’јелио, јер ми згуби мога господара, господара Кулин капетана! Попе Луко, рана допануо, јер погуби пашу Синан-пашу, који знаде Босну сјетовати? О Милошу, пушка те убила, јер погуби Мехмед капетана, којино је био десно крило ц’јеле Босне и њене крајине? О Јакове. да те бог убије, твоји двори пусти останули, јер погуби Дервент капетана? О Чупићу, жалости дочеко, јер погуби мулу сарајевског, који знаде и цару судити? О Китоже, це зеленио се! Смиљанићу, не веселио се, јер погуби Беширева Хасу, кога љепшег у свој Босни нема? Ос-гаде му злато испрошено! О Цинцаре, да те бог убије! Мало јада по Турћији радиш, ја шта тражиш по земљи Њемачкој? јер погуби Остроч капетана, лудо д’јете, јединца у мајке?“ То говори Кулинова када, то говори, а с душом се бори; доље паде, горе не устаде, већ и она црче од жалости.

 

Споменик јунацима са Мишара

Битка је обрађена у документарно-играној серији Трагом Карађорђа у осмој епизоди под називом ,,велики стратег“. Током приказа коришћене су анимација битке са тереном и шанцем на Мишару, играни приказ устаничких распореда и плотунске паљбе у шанцу под командом Карађорђа, као и маневар коњице под водством Луке Лазаревића.