Ране моје љуто тишту,
мила, дивна Црногорко!
Моје груди помоћ ишту,
испаране на бојишту.
Помоћ, помоћ, Црногорко!
Потпраши ми пушке мале
руке су ми малаксале,
секућ Турке, Црногорко!
А кад паднем, горски лаве,
моја лепа Црногорко,
тешке ране и крваве
нек замене турске главе!
Ох, свети ме, Црногорко,
не кукањем и са плачем,
већ крвавим љутим мачем:
у бој, у бој, Црногорко!
А на дому храни синке,
моју наду, Црногорко;
оне дивне мушке слике,
оне храбре осветнике,
храни, негуј, Црногорко,
и леп наук казуј њима:
светити се душманима, –
моја верна Црногорко!
Ђура Јакшић је по свему судећи опевао црногорског ратника на издаху,предајући душу Свевишњем Богу он опомиње своју жену да му подиже синове,да им пева о славним биткама и своме роду и спрема их да свете свој род.Како се ближи смрт овом Србину,осећајући терет који га стиска,јер ране су му простране,он жели да има што више турских жртава,да не умре залуд.
Оно што је Ђура хтео пренети је мисао која не напушта ратника,да скине што више турских глава док не умре и да се настави завет који је и сам ратник наследио од свјих,да се броба настави и на потомство до коначног истребљења азијатских глава.
Ово је класичан пример храброг црногорског ратника,стереотип који прати све Србе на српском тропољу(Балкану).
Црногорски ратник осећа како малаксава и како му се ближи судњи час,он тада моли своју Црногорку да му припомогне, да му спреми пушку да убије још неког Турчина док не издахне.Нада се да ће његова жртва заменити што више турских живота,још јој казује да га свети након смрти, не кукајући за њим када га не буде,„већ крвавим љутим мачем“ . Мисао која није виђена тако често у нашим песмама, „у бој,у бој, Црногорко!“ Жена ће осветити свог мужа оружјем,јер јој је кукање забадава.
Још је моли храбри ратник да му кући подиже синове,будуће осветнике,осветнике Косова.Питате се како се толико често помиње освета у народним песмама,то је зато што то нису лични интереси,већ виши циљ једног народа.Дакле два сина осветника,две дивне мушке слике. „…и леп наук казуј њима светити се душманима – моја верна Црногорко!“ Синови ће добити осветнички завет,дакле имали су се рашта родити,да освете свој род. Моја верна Црногорко,жена која је родила два сина,два сокола,два ратника,жена која је била уз ратника и у добру и у злу,стереотип српске супруге и мајке,жена која је испратила мужа и велику љубав к Богу и која ће вероватно и синове исто тако испратити.Диван пример какав је бол српских мајки,дају синове отаџбини,дају своје мужеве храниоце отаџбини,ето колика је њихова љубав.
Да није било оваквих соколова,мушких глава и оваквих мајки и жена,не би било ни нашег народа.
Милош Гонев