Стари свет навика, идеја, изанђалих политичких назора неповратно одлази. Одлази неповратно и идол демократија. Та матора грешница, демократија, која је европско друштво својим безбројним пороцима потпуно разгубала, нема више заводљивих чари ни за кога. Њеном је заводништву одзвонило. Њу секу њени властити пороци. Најљући противник је баш њено најомиљеније чедо: рат. Ако је ико до сада у ратном самртничком ропцу издахнуо, то је демократија. И нико за њом неће зажалити осим оних који су од ње живели. Најмање, пак, они који су за стварне народне слободе. Демократија је значила ропство, ропство економско, ропство социјално, ропство политичко, ропство морално и ропство духовно. Ко је за демократију, тај је за ропство. Демократија има и друго ванбрачно дете, сем рата, које је све пороке мајчине наследило, али дете отровно, зло, по народ до смртоносности опасно. То је дете комунизам. Ко је за демократију, тај је, хтео не хтео, и за комунизам, комунизам који излази из демократије као зима из јесени. Демократија је увек имала један мали број корисника, а све остало је било робље. Тај мали број корисника уздише за демократијом – за старим, “златним добом” неодговорности, ждрања, пљачке, самовоље и насилништва. Но народ је не жели… Можда је све спорно, можда је све пропаганда, можда је све “петоколонаштво”, али ова наша тврдња несумњиво није: Тешко је у овоме народу свећом наћи човека који би, после свих искустава, био за повратак старога у облику демократије. Све, све, али овај је народ сит, пресит демократије у свим њеним издањима и редакцијама, а нарочито у југословенском издању и редакцији. Наш народ жели предану и истинску службу, правду и љубав, право вођство и истинско старање, право рада и награде, стварно стечене слободе, сразмеру између права и дужности, првенство најбољих, и много што друго за здрав и напредан живот… Ко је од великана био демократа? Да нису Карађорђе, Милош, Његош, устанички прваци, Краљ Петар Ослободилац? Нипошто, они су били народни вођи и домаћини у народном смислу и значењу речи. Који је велики народни покрет и велико народно дело демократског порекла и карактера? Да нису ослободилачки ратови, четништво, трајни, хијерархијски, на строгом моралу засновани културни и социјални поредак предратне Србије? Нипошто. Они су били природни и политички изрази стваралачког импулса који се нагомилао кроз пет векова робовања и кроз најодабраније ликове избио и остварио се када му је време за то дошло. Није то са запада увежена, ненародна и противнародна “демократска традиција”, већ самоникла и самосвојна народна снага. Још онда, давно пре рата, морала је та товна и себична демократска буржоазија да предузме све мере на свим плановима националног живота да исправи своја недела и неправде, да се одрекне партијског оргијања и пљачкања народне имовине, да истински мисли на добро и благостање народне заједнице, да јој закони земље не буду играчка, да се изнутра и споља преустроји и препороди. На тај би начин та прљава и грабљива демократија још и имала неко право и некакве могућности да на време спречи црвену комунистичку гангрену. Но она, та изеличка, зеленашка и корумпирана демократија, не само што није могла да се отресе својих тешких порока и смртних грехова, већ је све учинила да комунизам у самој земљи никне, да дубоко корене пусти и донесе своје отровне плодове. Буржоаска, себична, партијска демократија уствари је породила комунизам, однеговала и васпитала свог сина – зулумћара, штитила и мазила, напајала га и хранила својим неправдама. Ред је сад да јој тај син, рођен у гресима “демократије”, главу поједе. Ред је да комунистички црв који је поникао у лешини партијске демократије пождере њено тело у распадању. Такав је закон живота. Такав је и захтев погаженога морала… Комунизам је тако органски израстао из труле демократије да су они: злотворни комунизам и злочиначка либерална демократија, нераздељиво везани. Они кроз живот иду заједно као лажа и паралажа. Тек са потпуном смрћу “демократије” раставиће се ова два чудовишта. Сад је демократија у агонији, на издисају, па опет и у последњим часовима, та матора грешница само кори и кара свога сина– зулумћара, али не може без њега. Она се, иако немоћна и потпуно оронула, ипак стално кавжи, па и бије са својим сином злотвором, али не може да се одвоји од свога чеда. Нема ту радикалног, апсолутног кидања и разлаза. Ђаволска их нека симпатија веже: њихова заједничка колевка. Јер је и комунизам, само у већој мери, безбожан као буржоаско-демократски либерализам. Јер је и комунизам, само у већој мери, себичан и прождрљив. И буржују и пролетеру стомак је врховни закон и највећа вредност. Јер је и комунизам, само у већој мери, антинационалан као демократско – буржоаски либерализам: буржоа гледа само себе, пролетер само себе. Буржоа гледа да сачува опљачкано, пролетер да му опљачка пљачку (“експропријација експропријатора”). Једно је ту духовно и крвно сродство.
