Није свака политика,политика као вођење државе,стваралачка.Постоји деструктивна,рушилачка,ах риманска политика.Она је чак махом таква.Политика чврстог и напредног државотројства,цветна и полетна,ретка је.Ретка и изузетна,необична и несвакидашња као све што је велико,племенито,драгоцено,одабрано. Један од првих основа стваралачке политике је мудрост.Мудрост можда није највиша,али свакако најређа политичка врлина.Платон је мудрост као врлину уопште,сматрао за ,,делић душе„.Али највиши,врховни делић,вишак вредносне пирамиде.Доцније у етичкоисторијском процесу и Антике и Европе имамо покушај да се мудрост пертрактира као жижа свих врлина.Политичка врлина је политички укус,нека врста основног органа за разликовање,политичких вредности,аката,поступака,интуиција,чијем се муњевитом,неразмишљајном и предразмишљајном увиду отвара најскритија суштина политичке стварности.У испреплетаном и тврдом чвору политичких мишљења и збивања политички мудрац види на мах,у магновењу,најбитније. Првобити љуштуре некад као камен чврсте,домаћи се једра политичке материје,разазнати на пречац тежиште политичке ситуације,као на језику проценити горко и слатко,вредност и невредност политичког момента,ето то је политичка мудрост. Блиска овој врлини,блиска као дар,као талент,јесте политичко провиђење.Мудрост без политичке провиденције мало значи.Док је мудрост везана за политички актуалитет,политичка провиденција везана је за будућност.Без провиденцијалног акта,без видовитог понирања у будућност политичка мудрост мало значи.Политичка мудрост сама за себе је пасивна,узета,непокретна,јер је аутархична,самодовољна.Просецати сутрашњицу,предвиђати догађаје постулат је сваког плодоносног и активистичког стројења судбине.У провиденцији се највише огледа божанска моћ у човеку.Сем провиденције човек нема друге моћи ни могућности да,наравно у ограниченим размерама,савлађује и влада судбином.Уколико је политичко-провиденцијални радиус већи,утолико је и политичар већи.Нема ли га уопште,нема ни политичара. Политичко знање улази у ред политичких врлина.Ово се знање,природно, не црпи из књига.Њега чак немају,нити су га имали велики философи политике.Нико тако сјајно није писао о држави и државнику као Платон,Макиавели,Хегел,па опет нико није био даље,и поред свих горњих настојања,од тајне конкретних политичких успеха као они.Разлика је овде,као другде,разлика између теорије и праксе.Ово знање захита у саме корене сазнајних предмета,иде у дубину.Оно веже политичку мудрост и политичко провиђење.Оно их систематише,усклађује,уцељује.Оно је блиско акцији,ако није већ само акција.Руски философи су ову врсту знања називали ,,вољовиј разум„ а немачки Vermunftwille,воље ума.Ово живо,увек синтетично,проницљиво сазнање које се такорећи угиба у саме процесе ствари и збивања наћи ће се понекад и у простог,неуког човека док ће недостајати неком ученом интелектуалцу. Врлином политичког знања,које у сваком сазнајном лавиринту држи његов путоказни кончић,близу смо крупној политичкој врлини саме политичке акције.Ова је плод претходних врлина.Ако политичко дело као резултанта политичке акције која носи у себи спектрал свих политичких врлина изостане,онда је све узалуд.Политички утопизам настаје где политичка плодоносност престаје.Нигде дело не краси конац као у политици.Неоваплоћени политички принципи сањарије су као што су голи политички резонери и контемплатори сањала.Али настаје питање:кад сва цветања политичких врлина замећу свој плод?Одговора на то нема.Свуда се делимице може поставити извесна прагматика дејстава,само не у политици.Макиавели је покушао да извесни буквар политичко-нормативне делатности.Но он, маколико виспрен дух,није отишао даље од политичке казуистике.Узрок неуспеха овог и другог сличног покушаја лежи у изузетности сваке политичке ситуације,која,због своје једампутности,искључује неки унапред одређени поступак.Зато прави политичар делује ван сваке типике.Његов инструментарион је бесконачан.Јер су ситуације у разноврсности својој бесконачне.У свакој прилици ударац мора бити и поуздан и на време.Преуранити или опознити за један временски микрон значи промашити.У политици су ти промашаји најчешћи,пошто нигде флуксација ситуација није хитрија.И најсудбоноснији,пошто ништа није важније у животу народа. Да споменемо још једну политичку врлину која и претходи и следи,свим осталим политичким врлинама,чији индекс овде не можемо исцрпети.То је политички етос.Политика је блистава и заводљива игра која све мускуле целокупног бића политичара баца, завитлава у покрет.Тешко оном политичару који изгуби равнотежу!Политички дилетанти,којих је досад и сада највише,не разумевајући вихор и магију политичког плеса,покушавали су и покушавају да се у њему одрже интригом,подвалом,триком,демагогијом,насиљем,обманом и многим другим проблематичним и опскурним сретствима.Брзи пад и срамота били су неизбежни.Често баш онда када су изгледи били најсјајнији.Политичка комедија бира висине одакле ће стрмекнути дрског незналицу.Играчи онда постају-пеливани.Зашто је то тако?Политичка игра има своју славу,своју власт,своју част.Зато она не трпи ничије славољубље,властољубље и частољубље.Она је на све то сурењива и осетљива.Зато је њен миљеник и фаворит само онај који јој приђе самозаборавно и чисте душе.Политика хоће да се за њу а не од ње живи.То је њен етос.Тај етос мора остати и етос правог политичара.Ко то не разуме само је рђав глумац,увек извиждан политичким збивањима.Ко овај етос нема,етос жртве,самоодрицања,самопрегора,он сигурно нема ни остале политичке врлине:мудрост,провиђење,знање и акцију.Јер све оне укупно почињу се и завршавају политичким етосом саможртве,који је почетак и крај политичког генијалитета у великом и малом, на коме се као на контрапункту развија целокупна тематика свих других политичких диспозиција и врлина.Они који овај етос немају излажу се тешким опасностима политичке игре која је лепа,али и опасна.Као Салома.Њихова би мудрост још била да заводну и сјајну игру политичку напусте.Њихова мудрост и –величина.
Изборник