ДУХ САМОУНИШТЕЊА Много шта је у људском уму скривено.Нарочито ход историје.ише је ту тајни него игде.Уколико је људски дух у њих могао да продре,запазио је,између осталога,три основна закона.То су,закон смене,закон судбине и закон самоуништења у животу једног народа. 1)Сви велики умови запазили су да се целокупно биће заснива на супротностима.рховни закон је света борба.Мало и велико,најмање и највеће,делић и целина као да постојањем својим понављају Хегелове речи:,,Ја сам борба„.У борби је вечност,у вечности борба.Супротна страна тражи и условљава другу:слобода-условљеност,мушки принцип-женски,пријатељство-непријатељство,добро-зло,целина-део,облик-садржину,унутрашње-спољње,итд.Његош је као нико овом васељенском врховном закону дао класични песнички облик.Тек супротности образују јединство и целину!Здање света снује-распра!Какво целокупно биће,такав и историјски живот народа;једна пређа супротности!Сваки народ без изузетка пролази кроз игру великих смена и прекретништва.Успону следи пад,паду успон.Ово универзално начело просто је изражено оним народским:један точак у блато,други из блата.Такав је историјски ритам.Такав,према томе,и закон историјске ритмичке смене супротности.Иначе је овај закон познат под именом дијалектике,по којој се супротности траже,условљују и допуњују.Као што рекосмо. 2)Да постоји у историјском збивању само овај закон просте смене,закон ритмике кроз супротности,наш би народ имао разлога за оптимизам.Ослоњач на неминовност наизменичних обрта с једне прекретнице на другу,он би са пуно поуздања и мира преспавао своју ноћ до освита.Он би без бриге и напра сачекао да се историјски витао врати на полазиште.Али постоји, на жалост,и други закон:закон историјске судбине.У историји се никад ништа не понавља.У њој никад вода не тече куд је текла.Повесмо је историја као оца Хераклитова река,у коју непромењену и непромењени никад по други пут не улазимо.Страшније од овога је што је ово историјско сведочење баш судбина за народе који су у њега бачени.Ритам историјских супротности трагичан је.Трагичност је његова у наизменичном таласању живота и смрти.Шта то значи?То значи да се пад и успон једног народа као узајамни ланац не протеже у бесконачност.То значи да историјски ритам није,у односу на један народ,механично њихање клатна у бескрај.То значи,најзад,да један народ може у валовима историјског тока да нађе своју смрт.Да не сачека смену.Гете је у упоредио живот свега,па и историјски живот народа,са дисањем:све је равномернији и закономернији след уздисаја и одисаја.Ако се остане при овој слици историјског дисања,онда би одисај значио за један народ-издисај.Историјска увала може бити и гроб народа.То је закон историјске судбине,који даје много разлога за наш песимизам.Онда народ испада,како би рекао Огист Конт,из ,,великог бића„ свечовечанског организма.Испада заувек! 3) Уочен је најзад и трећи закон.Народи ишчезавају са историјске позорнице са разних узрока,на разне начине.Али постоји једна чудна и не тако изузетна смрт народа.Сваки народ ношен је на историјској равни постојања вољом за живот.Од обима и снаге ове земље зависи претежно дугитрајност и врсност иисторијског егсистенцијала датог народа.Али сем воље за живот,постоји и воља за смрт.Такозвана модерна егзистенцијална философија и снажно и убедљиво проучила је ову појаву.Ниче,који је засновао своју философију на супротностима живота и смрти,назвао је овај свеопшти нагон за нестанком: ,,воља за ништа„.Пуну примену овај закон налази у историји народа.Према њему један народ,обично,захте сам собом,из дубине свог бића,да ишчезне из историје.Он свим бићем поткопава себе.У самим коренима свог постојања копа пропаст.Изразито је тад наглашена воља за губљење државне самосталности.Не врше,дакле,само поједине личности самоубиство,већ и народи.Ову самоубилачку вољу назвао је Достојевски дух самоуништења.Према свим кобима,пороцима,недостацима народа историја је милостива.Према народима,у којима се зацари дух самоништења,она је немилосрдна.Ово је имао у виду Хегел кад је рекао:,,Историја света је страшни суд„.То је закон самоуништења једног народа. 4)Све,изгледа,сведочи да је наш удес под овим знаком,под иглом трећег историјског закона.Дух самоуништења као да је продро у срж нашег народа.Неки су знаци поуздани весници те колективне воље за самонестанком још раније постојали.Ми смо их годинама проматрали,бележили, аналисали.Ево их укратко:Самоуништење на духовном плану као себе порицање:победа туђинске мисли (масонства,комунизма, ,,демократије„). Самоуништење на моралном плану:каменовање и бешчашење најбољих људи нације (,,плаћеници„, ,,најамници„, ,,издајници„),морално расуло на свим подручијима народног етоса, гозба неморала. Самоуништење на националном плану:општи дефетизам,напуштање и разарање свих националнох основа. Самоуништење на социјално-економском плану;туђински капиталистички пир,ђердање народне имовине,исцрпно осиромашење народа. Самоуништење на политичком плану:интегрално рушење народне државе. 5)Пад једног народа може да пробуди уснуле снаге.Страдање је често услов спасења.Удар грома буди искру у камену.Дух невоље сатире дух самоуништења.Тако је досад било у историји нашој.Али пад може да појача и разбесни дух самоуништења.Може да буде страшан суд!Ми смо изгледа ми који све ово видимо-мартири тог страшног суда.А мартир значи истовремено:сведок и мученик.И ми смо ти који покушавамо да овај нагли и јаки прегиб народа у самоуништење спречимо.Да народ избегне-страшан суд.
