Др Марко С. Марковић „ИСТИНА О ФРАНЦУСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ“

 

 

ЗАШТО О РЕВОЛУЦИЈИ?

Понекад нас читаоци и пријатељи подсећају на Христову реч пред Пилатом: „Моје царство није од овога света“ (Јн. 18,36). И заиста, ако је у питању политичка моћ, ми знамо да Христос није дошао на свет да преузме земаљско царство нити да својим ученицима обезбеди светску превласт. То су још за живота Исусова схватили и његови савременици па су га, разочарани, зелоти због тога напустили. Али то не значи да сву Христову науку треба свести на ту реч и приписивати јој смисао који она нема. Јер Христос је такође рекао: „Дајте цару царево, а Богу Божје“ (Јн 16,33). Хришћанска јавна делатност обележена је свим тим истинама и треба да се креће у тим оквирима.

Заповест „Дајте цару царево, а Богу Божје“ налаже насумњиво да се Христови свештенослужитељи и богослови првенствено посвете верском животу, препуштајући политику онима који су за то позвани. Али Христос није тиме само разграничио духовну власт од световне него је и утврдио човекова права у односу на политичку власт. Он се одриче светске политичке власти, али не дозвољава ни власти да тотално пороби човека. И зато човека делимично отрже од власти, усправља га, успоставља као личност, захтева од њега уствари слободу мишљења и савести. Ето зашто Црква не може у том случају остати скрштених руку него ће ићи до мучеништва да би се успротивила деспотији тирана над људским душама. Прва хришћанска Црква је могла избећи прогоне римских царева, да је овима хтела приносити жртве као боговима и пристала да Христов кип буде смештен поред осталих божанстава у римском Пантеону. Али хришћани нису могли признати друге богове осим Бога Јединога и радије су полазили у смрт него што би погазили своју веру.

Може ли се то назвати политиком? Свакако, то је у извесном смислу била политика, па су је и Римљани били тако протумачили, али то је била прва политика отпора тиранији у име достојанства човекове личности.

Блага Вест Христова доноси нам и Његов проглас: „Ја победих свет“ (Јн 26,33). Својом васкрсном победом над грехом и смрћу, Он је одредио став и оцртао историјски пут Цркве. Без те победе, Његов живот на земљи могао би се протумачити као прећутно признање царства Сатане. Са том победом и благодарећи њој, ми знамо да је Христос дошао не би ли човека ослободио власти Сатане; да препороди и обнови Царство земаљско које Сатана беше приграбио после грехопада. Стога Црква, која је примила у наслеђе да настави дело Христово и бди над човечанством до Његовог другог доласка, не може остати равнодушна кад земаљска власт руши Град Христов, када тајно или јавно васпоставља царство Сатане или кад физички истребљује род људски. На сваки такав покушај, Црква одговара својом посебном политиком.

Погледајте Константина Великог и његову победу над Максенцијем, 312. године. За незнабожце, то је само био доказ надмоћи Константина који је савладао свога главног супарника, у бекству удављеног у Тибру. Али у срцу Константина, који је имао визију Крста Христовог крај написа „Овим знаком ћеш победити“ и у очима Цркве, то је био тријумф хришћанства, крај гоњења хришћана и – већ идуће године – признање хришћанске религије у Римском царству.

А зар то није политички акт? Несумњиво, најважнији политички акт у римској историји. Али, у духовном погледу, то је била политика ослобођења човека од античке идолатрије и антрополатрије.

Христова Црква је у прошлости благосиљала и хришћанску војску других народа, па се заложила и за руско ослобоћење од татарског ига. Уочи битке на Куликовом пољу 1380. године, велики књаз Димитрије Донски, кога је недавно Руска црква посветила, дошао је светом Сергију Радоњешком да га упита за савет. А светац му рече: „Твоја је дужност, Господару, да браниш свој народ. Буди спреман да положиш душу своју и пролијеш крв cвоју. Али пођи претходно Кану, као вазал његов, и покушај да га умириш својом покорношћу, излажући му истину. Свето Писмо нас учи да непријатељима можемо жртвовати и славу – ако то захтевају, и злато и сребро – ако за тим жуде. Али свој живот и своју крв жртвујемо сам веру у име Христово“. На примедбу Димитрија да јетатарски кан одбио све понуде и покушаје помирења, свети Сергије га испрати речима охрабрења: „У том случају, они ће пропасти. Бог ће ти притећи у помоћ. Нека милост Његова буде са вама“.

Мора се и ту признати да су руски свеци, мада силом прилика, пристали на једно политичко решење. Но они су тиме показали да се војни Крста против некрста може и мора прибећи само кад мир постане убиственији од рата.

Благословила је Црква и Лазара на Косову, а после Косова га до неба уздигла и религиозно осмислила косовски пораз. Пет стотина година је српском народу живот надахњивала, онда кад га сви беху сахранили и најзад га оспособила да изађе из гроба. Свете ли и чудесне политике која се показала силнијом од свих светских cила и видовитијом од свих великих државника! Чудо јепостало могуће, зато што се путем једне богочовечанске политике српски народ уподобио Христу. Постојали су у свету разни месијанизми и пре и после Косова, али Срби су били први народ у историји који је своју судбину поистоветио са Христовим страдањем и васкрсењем, па одатле црпао веру у свој спас

Каква поука се може извући из горњих примера? Ни у једном од поменутих случајева Црква не тражи власт за себе него само устаје у одбрану вере у Бога и  човековог достојанства. Зато, кад год је Црква принуђена да се бави политиком бранећи те вредности, она је уздиже и освећује. Тиме је јасно одређено како и под којим условима Црква има право да се у политици манифестује. И обратно, кад се непријатељи Цркве служе њеним идеалима и начелима они једино знају да их унаказе.

Није узалуд речено да је ђаво само „подражавалац Бога“, коjи се никад отворено не представља као оличење зла него увек под маском добра, да би могао зло лакше ширити.

Из тог разлога, не може се прећутати Француска револуција, о којој се толико говори ових година. Не би се могао наћи бољи образац лажног добра. Јер сви позитивни принципи које та Револуција истиче служе само да покрију политичку извраћеност коју је она посејала и народу наметнула. На Западу је то била највећа експлозија богоборства и гоњења хришћанства од Нерона па до XIX века. По броју жртава – близу 700.000 – Француска револуција је такође заузимала прво место, све до оне бољшевичке. За десет година њене крваве владавине побијено је више Француза него за хиљаду година „тираније“ француских краљева против које су се револуционари борили. Револуционарни Терор, који је у највећем броју случајева имао сатански вид, завршио се у Вандеји првим европским геноцидом над сопственим народом. Негација слободе, која ће на крају коштати живота и саме вође Француске револуције, отворила је пут тоталитарној тиранији XX века. Чак и они који су до сад видели у Француској револуцији колевку савремене демократије, морали би најзад разумети да је тако извојевана слобода била прескупо плаћена и да се до ње могло доћи путем реформи, као у англосаксонским земљама.

У часу када се у Југославији расправља о демократској будућности земље, било би трагично кад би учени људи нашег народа поново дошли да се напајају н изворима колективног беснила Француске револуције. Ако се помисли да су ту тражили надахнуће и највећи идеолози марксизма, а да исти узроци рађају исте последице, боље је изаћи из тог зачараног круга, док joш има времена.

Због тога смо сматрали обавезним да бацимо свој критички поглед на Француску револуцију.

 

ПОВОДОМ ДВЕСТАГОДИШЊИЦЕ ФРАНЦУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Грађански ратови остављају за собом дубоке и трајне ране. Оне још теже зацељују кад се сама револуција преобрази у политички мит, а братска мржња претвори у култ лажне религије. Такав је случај са Француском револуцијом која је постала изворан и званичан мит Француске републике. Но има митова који спајају и сједињују; има их који цепају и символишу раздор. Мит о Француској револуцији, по самој суштини својој, овековечује расцеп политичке левице и деснице. Он већ пуна два века спречава духовно јединство француског народа. У прошлости је било мало Француза који су успели да тај јаз премосте. А и кад би некима то пошло за руком, као песнику Шарлу Пегију (Charles Peguy) уочи Првог светског рата, тај подвигје био само привремен и пролазан. Данас у Француској нема тако великодушног родољуба или државника који би до те висине дорастао. Стога прослава двестагодишњице Француске револуције није могла допринети ни националном помирењу ни успостављању историјске истине. Као што се могло предпоставити, она се завршила политичким и научним лицемерством.

У политичком погледу, социјалистичка влада у Француској је пропустила драгоцену прилику да француском народу донесе коначан мир и оствари његово толико нужно јединство. Требало је одлучно побити тврђење Жоржа Клемансоа (Georges Clemenceau) да „Француска револуција сачињава јединствен блок“ („La Revolution francaise est un bloc“) који води чудовишном споју њених правних идеала са злочиначком праксом.¹  На тај начин би се, после два столећа, Права Човека и грађанина први пут у Француској издвојила од Терора, па и од самих револуционарних вођа који заслужују недвосмислену осуду зато што су им племенити принципи једино послужили као покриће за њихова злодела и насиља. Они нису били достојни начела која су проповедали, јер су увек и свуда поступали супротно њима, што значи да у њих уопште нису веровали.

Уместо тога, данашњи представници и гласоноше социјалистичке власти су или прећуткивали ужасе Терора или покушавали да их заташкају циничним ако не и недостојним извртањем чињеница. Једни су, тобож, огорчени историјском „карикатуром“ револуционарних вођа и тврдњом да је Терор дао „први гулаг“² , као да би се, после близу 700.000 жртава револуције, могли улепшавати ликови одговорних за те покоље. Други, као Жан-Ноел Жанене (Jean-Noel Јеnnennеу), председник мисије Двестагодишњице, брани тезу да „Француска револуција сачињава блок“, представља гиљотину као „хуманитарни прогрес“ у односу на ранија погубљења и сравњује револуционарни терор са „белим терором“ до кога је дошло 1815. године, приликом Рестаурације француске монархије³!

Напоредо с тим званичним ставом, француски историчари се, са малим изузетцима, такође нису уздигли на степен објективности који се од њих могао очекивати. Такозвани ревизионизам, који се међу њима зацарио већ од пре четврт века, своди се на тобожњу непристрасну осуду левичарске и десничарске тенденције. Отуда безмало свечана изјава најпознатијег припадника те струје: „У суштини, постоје две тачке гледишта на Француску револуцију, које ме не занимају, јер нису способне да на њу баце светлост: једна је контрареволуционарна, а друга јакобинска. Обе представљају Француску револуцију као блок који треба или безусловно одбацити или у целини благословити. Баш ту једноставну и боље рећи једнострану дихотомију ја хоћу да разбијем“.⁴Наизглед непристрасна, ова осуда баца у исти кош лопове и жандаре. Јер, чак и ако су француски „контра-револуционарни“ историчари понекад бучно давали израза своме гнушању, они се по својој објективности никако не могу изједначавати са историчарима супротног табора, зато што никада нису пали у искушење да униште и спале историјске архиве који им нису ишли у прилог, као што је учинио Албер Матијез (Alber Mathiez), шампион „напредне“ историје о Француској револуцији.⁵

Друга обмана ревизиониста се односи на њихово наводно одбацивање марксистичког тумачења Француске револуције, које се крије иза пројакобинске историографије.⁶ Прећуткује се да је израз „марксистички“ у овом случају двосмислен. Ревизионисти су били приморани да одбаце Марксово социјално-економско објашњење Француске револуције зато што је марксистичка шема на њу очигледно непримењива, сходно доказима енглеског историчара Кобена (Cobban), изнетим у студији „Смисао Француске револуције“.⁷ Међутим, остаје упркос томе непобитна истина да је Француска револуција послужила свим комунистима – од Маркса и Енгелса до Лењина и Стаљина – као социолошки и политички модел за њихове револуционарне подухвате. Другим речима, кад ревизионисти осуђују марксистичку интерпретацију Француске револуције, а запостављају овај други њен вид, они узимају позу праведних судија који дају један ударац лево а други десно, док уствари ударају само по контра-револуционарним историчарима. Игнорисањем или ниподаштавањем присних веза између Револуције од 1789. и оне од 1917. године, ревизионисти ослобађају француске револуционаре сваке одговорности за тоталитарна крвопролића до којих ће доћи у XX веку. Или као Фире (Furet) ту фодност признају, али јаче наглашавају везе Француске револуције са лењинизмом него са марксизмом Истовремено – и као случајно – други француски историчари се примају дужности да Октобарску револуцију протумаче руским убилачким нагоном или московским централизмом,⁸ те на тај начин скидају кривицу и са марксизма.

Стога је углавном немогуће да се добије потпуна и верна слика Француске револуције на основу писања пројакобинских или т.зв. ревизионистичких историчара у Француској. Ипак, француским „контра-револуционарним“ историчарима, као што су Ленотр (Lenotre), Гаксот (Gaxotte), Киап (Chiappe) и Гобри (Gobry), се мора одати признање да су поштовали чињенице, јер нам без њих револуционарни злочини, а посебно геноцид у Вандеји, не би никад били у појединостима познати. Али ако се тражи прави ревизионизам у историографији о Француској револуцији, онда се прво треба обратити савременим историчарима англосаксонске школе, који нам о њој дају било шире фреске било дубље политичке, социолошке или економске анализе. Довољно је поменути већ наведеног Алфреда Кобена (Cobban), професора Универзитета у Кембриџу, Талмона (Ј. L. Talmon), професора Универзитета у Јерусалиму, који за своју неупоредиву књигу „Извори тоталитарне демократије“,⁹ бар делимично дугује научницима из Лондона, Кембриџа и Оксфорда, најзад, британског а сада америчкг историчара Сајмона Шему (Simon Schama) који је из Оксфорда прешао у Харвард и тамо завршио своје опширно дело „Грађани“ („Citizens“), посвећено Француској револуцији.¹⁰

Сви они ће читаоцу помоћи да се снађе у вртлогу супротних и противречних струја, а пре свега одговори на главна питања која себи поставља:

У ком смислу се може рећи да „Француска револуција сачињава јединствен блок“? Уколико Француска револуција то јесте, у чему се састоји јединство тог блока? Ако није, како у њој разликовати позитивно од негативног?

Сме ли се веровати у неки фатализам Револуције који је све догађаје учинио неизбежним?

Постоје ли разлози за политичко или морално оправдање Терора?

Да ли је уопште до револуције морало доћи и да ли је она, упркос свему, ипак била једна етапа човечанског прогреса?

Ова књига је у целости посвећена тим проблемима.

 

 

ГОЛЕ ЧИЊЕНИЦЕ О РЕВОЛУЦИОНАРНОМ ТЕРОРУ

Сви народи у свету имали су у својој прошлост периоде грађанских ратова и мећусобних сатирања, па ни историја западних народа не чини у томе изузетак. Ипак, пре појаве бољшевизма, најгрознији покољи су извршени у доба Француске револуције. Мада су историјски архиви о Терору били већим делом уништен 1919. године,¹¹ зна се да је, ако се изузме рат у Вандеји, Француској било отприлике 42.000 гиљотинираних, и узимајући у обзир стрељане, обешене, линчоване илипрободене бајонетом.¹² Рат у Вандеји се може сравнити са геноцидима XX века.¹³ Он је коштао Француску преко 600.000 људских живота. Од тог броја, половина спада на становништво помрло од хладноће и глади, а међу тим жртвама је било 100.000 деце. У борбама је погинуло 18.000 републиканских војника и 80.000 монархиста, а ликвидирано је 210.000 цивила.¹⁴

Начин на који су та политичка убиства вршена импресионира више него њихов број. Француска револуција, је, све до Октобарске револуције, предњачила у примерима дивљаштва и садизма, па је делимично још увек превазилази. Позната је наслада револуционарних кољача да умоче руке у крв својих жртава. Тако Журдан (Jourdan), звани Главосеча, пере руке у крви маркиза де Лонеја (de Launay). А чувени кољач Жув (Jouve), који је лично заклао 621 особу, пазио је да му руке буду увек огрезле у крви. Једном винарском трговцу, по имену Гас (Gas), санкилоти су прво одсекли ноге и руке, а затим опрали своје руке у његовој крвавој локви. Приликом мучеништва свештеника Пјера де Лартига (Pierre de Lartigue), једна жена му је испалила пушку у лице, друга му је одсекла главу, а њихови саучесници су одмах похитали да рубље натопе његовом топлом крвљу.¹⁵ Уживање мучитеља не би било потпуно, да убиства нису била праћена касапљењем удова њихових жртава. Тако су 1792. године, у месту званом Ванс (Vans) тројицу свештеника искасапили комад по комад. Када би париска руља раскомадала своје жртве, било је жена које су им одсецале полне органе и од њих правиле звечке. 1796, гониоци убијају с леђа тројицу фрањеваца, разбијају им лобање и расипају мозак. После мучеништва свештеника Клод-Франсоа Гијерме-а (Claude-Francois Guilhermet) његове остатке – главу, језик, прсте – су растурили по кафанским столовима или на улици окачили о тробојне траке. У вандејском селу Сен-Жермену (Saint-Germain) су седамнаестогодишњу девојку Марију Папен (Papin) исекли на парчад зато што није хтела да ода место где се у шуми крију монархистички одметници.

Дешавало се често да исечене удове испеку на ражњу. Та судбина је снашла Гијена-Димоншела (Guillin-Dumonchel) кога су искасапили и парчад меса на лицу места испекли. А бивало је да мученике и живе испеку на ватри, као 1872. године каноника Александра у Рему (Reims). Када би знали да се у близини налазе рођаци или пријатељи њихових жртава, кољачи би похитали да им покажу одсечене главе. У Паризу су пекару Фулону (Foulon) одрубили главу, натакли је на копље и показали његовој трудној жени која је пред тим призором пала несвест; сачекали су да се она освести, па су је онда приморали да пољуби главу свога мужа. Одрубљену главу херцегиње де Ламбал (Lamballe), која се није хтела одрећи краља и краљице, су на копљу пронели крај прозора краљевске породице заточене у Тамплу (Templе). Међу револуционарним злочинцима било је омиљенс скрнављење лешева, нарочито женских. Зна се да је н обезглављеним трупом те исте херцегиње де Ламб (Lamballe), разуларена гомила извршила страшне оргије. Звери у људском облику су слично поступили и 1794. године, са четири монахиње Урсулинског реда у месту Касел (Cassel). Убилачка екстаза француских револуционара знала је да падне и у људождерство. Beћавгуста месеца 1789, официра Белзенса (Belzunce) који је кушао да заустави једну уличну манифестацију у Кану (Caen) су исекли на комаде које су затим појели. Августа 1792, забележени су многи случајеви када су жене из париске руље нестрпљиво грабиле и прождирале крвавекомаде свежег меса својих жртава, не чекајући ни да ове прво испеку на ражњу. Глумац Грамон (Grammont) био је чувен по томе што је лобање гиљотинираних разбијао и вадио из њих мозак, па онда у њих сипао крв мученика и пио је као вино из пехара.

Што је терор дуже трајао, то је и машта револуционара измишљала све оригиналнија и грознија мучења. На пример, августа 1792, грофа од Клермон-Тоне (Comte de Clermont-Tonnerre) санкилоти једноставно бацају кроз прозор, али већ септембра исте године, де Рилијера (de Rulhieres), бившег официра краљеве гарде, пола сата вуку голог улицама, пробадају га сабљама ибајонетима, но тако да му ниједну смртну рану не нанесу, па најзад, видевши да је на издисају, успевају у последњем тренутку да га живог одеру. За време терора у Лиону, 1793. године, гиљотина није била довољна, па се морало прибећи масовном стрељању. Међутим, незгода је била у томе што је у хрпама изрешетаних телеса увек било неколико преживелих. Стога би командир после плотуна узвикнуо: „Ко је жив, нека устане: Република му прашта!“ Наивни који би се подигли из гомиле лешева били су одмах покошени ватром. Приликом Вандејске побуне, републиканци су измислили масовно дављење. Стотине окованих несрећника укрцавали су на дно лађе, а када је лађа била на средини реке, отварали су преграде и пуштали да се сви подаве. Лађице са наоружаним стражарима пратиле су брод дављеника, како би ови били одмах побијени уколико испливају на површину. Забаве ради, практиковали су често и тзв. „републиканско венчање“. Младиће и девојке би међусобно голе везивали, тако да не могу пливати, па их онда бацали у воду и чекали да се ови заједно удаве. Француској револуцији се мора признати првенство и у проналаску једне нове врсте мучења: републиканци у Вандеји нису сахрањивали лешеве својих жртава него су их остављали на лицу места, по тамницама или под ведрим небом. Др Ноел (Noel) бележи, после посете једном вандејском затвору: „Тамо сам нашао где леже једни поред других 122 жива сужња и 91 мртвац, од којих су неки умрли пре једанаест месеци“. Историчар Ленотр (Lenotre) описује стање у Вандеји: „У Жигоу (Gigaut) где стрељају, лешеви су нагомилани ту, измешани и голи: нико се не брине да их сахрани. Дебурж (Debourges), официр 6. батаљона националне гарде, открива 75 женских лешева разбацаних покрај реке, лицем окренутих земљи. Било им је између 15 и 18 година. Један ковач из Нанта (Nantes), Бурде (Bourdet), видео је гомилу од 80 лешева који су трулили три дана. Бине (Binet), командант батаљона, има пред собом призор 30 женских лешева, голих и искасапљених. Па ипак, тај нехат није био наиван, као што би се на први поглед могло помислити. Јер Ленотр (Lenotre) додаје да је последица тих нехигијенских услова била епидемија куге која је поморила хиљаде преживелих становникг Вандеје.¹⁶

Из наведених примера се види да револуционарни терор није штедео жене и децу. Приликом септембарских покоља у Паризу, 1792. године, револуционарна секција једног париског предграђа (Faubourg Poissonniere) издала је наредбу да се сакупе жене и деца политичкихемиграната и пошаљу на фронт, како би се од њих формирала прва заштитна линија испред републиканског трупа. На основу једног другог писменог налога за ослобођење извесних затвореника, види се да је у тамницама било жена од преко 60 и 70 година, а да су се ту налазила и деца од 12-13 година, па чак и сасвим мала деца од 3, 4 и 6 година. Међу њима се налазио и Јоаким Шанделије (Joachim Chandelier) коме је било тек 20 месеци! У Лиону су као жртве терора гиљотиниране једна старица од 91 године и једна породиља коју су извукли из постеље. Најгора страдања жена и деце су ипак забележена у Вандеји, зато што су их републиканци тамо масовно убијали. Страдале су чак и жене које су чувале сирочад без родитеља, јер се предпостављало да су то деца побуњеника. А деци за коју би се сигурно знало да су им очеви побуњеници, бацали су у вис и дочекивали на бајонете. „Паклене колоне“ републиканског генерала Тироа (Turreau) добиле су наредбу да у Вандеји бајонетом пробуразе све живо, не изузимајући девојке, жене и децу. Дешавало се да војници који ту наредбу нису ревносно испуњавали буду стрељани. Али они су у огромној већини своју патриотску дужност верно вршили. Дикеноа (Duquesnoy) јавља да је по селима заклао све становнике које је на путу срео, а три недеље касније, да је стрељао 14 жена које су му потказали. Корделије (Cordelier) се хвали да је у једном селу све спалио а 600 особа оба пола погубио. Њему такође припада заслуга што је у селу Лик-де-Булоњ (Lucs-de-Boulogne) побио 458 особа, међу којима 110 деце. Из осталих вандејских извештаја се види да су људи, жене и деца уништавани без разлике, укључујући трудне жене и одојчад. По себи се разуме да су војници најчешће силовали млађе жене и девојке, пре но што ће их пробости бајонетом или заклати.

Терор над свештенством по ужасу можда надмаша све друге зато што је, у већини случајева, праћен богоборачким заносом и неком заиста сатанском радошћу. Монахиње реда светог Винцента (Vincent) су испребијане, искрвављене и разголићене водили улицама. Неке од њих су после тога издахнуле. Пре но што су на улици искасапили тројицу свештеника у Вансу јула месеца 1792. године, њихови џелати су око њих помамно играли. Исте године, у Алансону (Alencon) су фрањевачког монаха Доротеја прво бацили низ степенице, где је ударио главом у сваки од четрдесет и два басамака, онда му је вртар Рене Шовел (Rene Chauvel) скочио на трбух и почео по њему махнито да игра, после тога су му тупом сабљом тестерисали удове, а на крају му с муком одрезали главу. У току тих мучења, тражили су од њега да виче: „Живела Нација!“. Био је такође обичај да се касапљењу свештеника да символичан смисао: десну руку су им одсецали зато што су њом давали благослов; кад су им секли обе руке, то је било стога што су њима држали Тело Христово; а језик су им вадили зато што су њиме изговарали речи освећења. Ту жртву су поднели већ поменути отац Пјер де Лартиг (Pierre de Lartigue) и о. Клод-Франсоа Гијерме (Claude-Francois Guilhermet) из Басен-ан-Бреса (Bassains-en-Bresse). Символичанје и гест револуционара Шалијеа (Chalier) који, после гиљотинирања Луја XVI, јавно гази икону Господа Исуса Христа, са узвиком: „Није доста што је тиранин тела погинуо: треба такође уништити и тиранина душа“. Француски револуционари су волели и религиозне маскараде, како би веру и Цркву извргли порузи, што већ наговештава карневале совјетских безбожника под командом Јарославског-Губелмана. Мучење свештеника Франсоа Андруе (Francois Androuet), из околине града Сен Мало (Saint-Malo), 1792. године, почело је тиме што су му на главу изручили ноћни сасуд војничке погани, али одмах затим образовали „религиозну поворку“ и мученика приморали да следи једну свињу обучену у свештене одежде, док су они певали богохулне литаније. Из џепа су му извукли тобожњу јавну исповест и на глас читали скарадне клевете. А кад су прешли на физичко мучење и „тонзуру“, чупајући јаднику косу и кожу са главе, навукли су и сами свештене одежде као приликом служења мисе. Новембра 1793, гонили су на кланицу једну групу свештеника. На улазу у град Лимож (Limoges) мученике је чекало једно стадо јараца и магараца обучених у свештене одежде, које су потерали испред њих. На крају те богохулне литије ишла је једна свиња са митром на којој су извезли натпис „Папа“.

Свечане декларације права Човека и грађанина се очигледно нису односиле на хришћанско свештенство. Свештеници који нису потписали заклетву Републици потписали су уствари своју смртну пресуду или су, у најбољем случају, били осуђени на депортацију. Закон од 27. маја 1792. године предвиђао је депортирање свих незаклетих свештеника. Али депортација 50.000 свештеника на далека острва Средње Америке захтевала је флоту од најмање сто лађа коју вођи револуције нису могли сакупити и организовати. Стога је било потребно да се свештенство масовно истреби или још пре укрцавања или успут, на мору, било дављењем, било глађу и болешћу. „То масовно изгнанство, вели опат Сикар (Sicard), представља јединствен факт у историји народа. Ми не познајемо пример неке друге велике нације која би протерала или, како су њени вођи говорили „избљувала“ све своје свештенослужитеље“.¹⁷ А историчар Иван Гобри (Ivan Gobry) додаје: „Читава једна хришћанска нација била је потонула у духовну смрт“.¹⁸

 

КОМУНИСТИЧКА ИСКУШЕЊА ФРАНЦУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

„Има у историји фрапантних аналогија. Јакобинац из 1793. године је постао данашњи комунист“ (Говор Карла Маркса 1848 г. у Бриселу, поводом двогодишњице Пољске револуције).

Ко год се упозна са ужасима Француске револуције и њеним развојем, мора приметити бројне сличности са комунистичким тоталитаризмом. Али како ту појаву објаснити, кад су племените демократске идеје које су проповедали вођи Француске револуције наизглед у дијаметралној супротности са комунистичком доктрином? Где је никла та црвена нит која се провлачи кроз сам Терор – подобан класном рату – и кроз организацију револуционарне власти, која често подсећа на диктатуру пролетаријата? Извор те комунистичке тенденције се налази у идеологији.

 

Идеологија

„На почетку беше Реч“, вели Јеванђеље по Јовану. А поводом Револуције би се могло рећи: „На почетку беше Отуђивање“. Праузрок свега је била Русоова (Rousseau) теорија политичког отуђивања, алијенације, обрађена у његовом.делу „О друштвеном уговору“,¹⁹ скојом ће револуционари касније повезати учење о економском отуђивању.

Сам појам слободе је, по Русоу, нераздвојно везан за отуђивање. Наиме, сваки грађанин је дужан да се потпуно отуђи од своје слободе и својих права у корист заједнице. Пошто сваки даје целога себе, сви се налазе у једнаком положају и заједница не може то стање да злоупотреби, јер тело не жели да науди својим органима. Укратко, од Друштвене заједнице – Суверена грађани и могу захтевати никакве гарантије, али Заједница од њих треба да се осигура, зато што је сваки појединац, ка човек, склон да сачува своју приватну и себичну вољу која ће бити у нескладу са Општом вољом (volonte gem rale). У том случају, друштвено тело ћe га „присилити да буде слободан“. А уколико би неко више веровао у религиозне него у друштвено-политичке догме „цивилне pелигије“, он би заслужио да буде изгнан из државе или чак осуђен на смрт („О друштвеном уговору“, IV, 8). Ти примери указују такође на разлику између Опште воље „воље свих“. Само је она прва непогрешива, зато она има у виду искључиво општи интерес; ова друга, као збирприватних воља и личних интереса, то није. Али Русо сматра ипак могућим да, међусобним елиминисањем појединачних минуса и плуса, воља свих постане Ошта воља. Међутим, он није сасвим у то сигуран, па велку наду полаже у васпитање грађана, а нарочито у васпитну улогу Законодавца. „Треба васпитати Нацију за владу, каже он у „Пројекту устава Корзике“. Но у име чегаваспитавати? Васпитање предпоставља неки идеал и правила којима се ваља повиновати. Русо је тога свестан, но он баш и сматра да је Општа воља идеал и да претходи општем праву гласа. Другим речима, Општа воља ни плод гласања него гласаче треба унапред припремити да схвате идеал Заједнице.

На основу тога се већ наслућују опасности које друштву прете од таквог схватања демократије и од злоупотребе Законодавца са његовим васпитачима и „присилном слободом“. Једини начин да се те опасности избегну треба тражити у промени самог појма отуђивања. Да  бичовек у друштвено-политичкој заједници сачувао свју слободу, његово отуђивање не сме бити потпуно. Човек није само појединац друштвене заједнице. Он мора бити признат као личност којој треба обезбедити слободу савести. И ту се крије основна разлика између француске демократије која, уколико почива на Русоу, ризикује да склизне у тоталитаризам, и англо-саксонске либералне демократије која је знала да то избегне. Под тим углом, постаје јасна и критика Американца Крокера²⁰: „Каква разлика кад се (Русо – нпр.) пореди са институцијом америчке власти, надахнутом Локом (John Locke) и енглеском традицијом! Овде су права човека јасно проглашена; она су заштићена од Државе, од већине, од самих закона. Апсолутистичка идеја Опште воље у Русоовом смислу, је искључена. Притисак државне силе на појединца је јавно прихваћен као граница индивидуалне слободе, а не као нов смисао слободе, као сама слобода. За Русоа, индивидуална воља је потпуно елиминисана или отуђена, да би се пронашла нова и тотална слобода, освојена трансмутацијом у правом смислу речи.“

До истих закључака је дошао историчар Пјер Гаксот (Pierre Gaxotte). Проучавајући историју Француске револуције, он је пратио последице Русоовог учења – од слободе до терора и од политичког до економског отуђивања. Гаксот потврђује да је за Русоа мишљење већине било од другоразредног значаја, а да му је Општа воља била преча од свега. Тачније, закон броја је интересовао Русоа само уколико се слагао са Општом вољом. А Општа воља је у суштини била „подударност са једним политичким системом“. Није важно да ли су русоисти имали јасних појмова о практичним последицама тог става: унутрашња логика их је водила у правцу који је наслутио њихов духовни отац: „Прави народ“ је идеално биће које само потенцијално живи у савести „слободних људи“ или „патриота“ како се то онда говорило, то јест међу малобројним посвећеним које непрекидно привлачи деспотизам слободе и тако „Општа воља“, што лукавством, што страхом или силом, поробљава „мноштво“… Нема слободе против Слободе… Кад постане религија, Република има своју правоверност, своје изабране и своје проклете. Већина, избори, гласања, већања: све је то само фасада, игра којој наседају наивни, чудећи се да се правила увек примењују против њих. Иза те активности стоји мало стадо верних фанатика. Они су чувари Истине. Они су се заклели да ће основати њено царство. Они су Општа воља“.²¹

Тако замишљена и организована, револуционарна „демократија“ се своди на манипулисање „маса“ посредством „активних мањина“ које морају давати илузију да је оно мистично „ми“ на њиховој страни и да говори њиховим устима. „Данашњи историчари – вели Гаксот су заменили „ми“ амбициознијим речима: народ, масе санкилоти, пролетаријат, радничка класа. Али циљ јс увек исти: у јеку окршаја, придобити, каналисати силу инерције, паралисати противника, сугерирајући му заблуду да је усамљен и немоћан, а временом створити историјску фантасмагорију представљајући активну мањину као безмало читаву Нацију. Ко хоће да заиста схвати револуционарне догађаје, треба да одбаци та декоративни речник, систематски варљив, да би оцртао што је могуће тачније, по броју и каквоћи, праве глумце чланове машине, апарата, шефове, извршне органе обичне борце“.²²

Боље рећи, из почетне доктринарне грешке извире и револуционарна тактика и ток следећих етапа. Н основу тога, Гаксот извлачи закључак о Револуцији: „Увучена у пропаганду и агитацију под утицајем философских друштава, она 1789. године још није била републиканска. Али је то постала три године доцније, логичним развојем доктрине, функционисањем њеног механизма и игром разних чистки“.²³

Али Терор се није само напајао крвљу, он је такође имао жећ за новцем и постао је комунистички терор.

Почев од августа 1793, економска политика креће у лево. Већина конвенционалаца²⁴ који су дотле, по убеђењу, били присталице економског либерализма, на крају признају државни интервенционизам и спроводе у дело низ чисто комунистичких мера: „реквизиције, таксирања, класни рат, социјализација трговине“.²⁵ За реквизицијом добара следи реквизиција радника: „Читава Француска претворена је у једну огромну касарну“.²⁶  Откуда тај заокрет? Он се делимично може објаснити демагошком нужношћу. Пред паралисаном производњом и глађу, морао се скренути правац народног гнева жигосањем поседника и позивом да се они опљачкају: „Требало је прогресивно уништити 300.000 породица да би се отела њихова имања“.²⁷ Али постојао је и други, дубљи разлог који је био чисто идеолошке природе. Егалитаризму, утврђеном као догма, није било довољно да буде делимичан, он је хтео да постане свеобухватан, не само политички него и економски. Жак Ру (Jacques Roux) то недвосмислено проглашава већ 25. јуна 1793:

„Слобода је само варљив фантом, кад једна класа људи може да другу некажњено изгладни. Једнакост је само варљив фантом, кад богаташ, својим монополом, има право живота и смрти над својим ближњим. Република је само варљив фантом, када контрареволуција напредује сваког дана скоком цена намирница, које три четвртине граћана не могу да следе без суза“.²⁸

Чињеница да су Ру (Roux), Варле (Varlet) и Леклер (Leclerc) били убрзо потиснути, да би се њиховим паролама послужили Ебер (Hebert) и Шомет (Chaumette) не мења суштину ствари и Гаксот додаје: „Битно је да је комунизам тријумфовао, да се скретање у лево није зауставило на буржујској револуцији'“.²⁹ Револуционарни друштвима је пошло за руком да „произвољно располажу богатством, слободом и животима“.³⁰ Економско отуђивање се најзад спојило с политичким и Гаксот, правом, у томе види победу Русоа: „То је влада ‘Друштвеног уговора’: потпуно отуђивање сваког појединца са свим правима у корист друштвене заједнице“.³¹

Али нису само осредњи револуционари бранили  комунистичке идеје. Оне беху захватиле и најпознати револуционарне вође. Beћ Мара (Marat) је говорио комунистичким речником: „Само земљорадници, ситни трговци, занатлије и радници, надничари и пролетери, како их зову обесни богаташи, могу сачињавати слободан народ“.³² Сен Жист (Saint-Just) растура књиге комунистеМаблија (Mably) међу члановима Комитета јавног спаса.³³ А он сам снева, у својој социјалистичкој утопији, држави која ће наметнути свима једнакост, одредити количину добра коју свако сме да поседује и изнад које нико неће имати право грађанства, где ће право наследства бити укинуто, а штедња, сребро и злато забрањени.³⁴ Талмон је проучио револуцију Робеспјера (Robеspierre) на том пољу. По његовом мишљењу, Робеспјер одувек веровао да је нација подељена на две непријатељске класе – поседнике и пролетаријат – само што се у почетку трудио да друштвено јединство упркос тој подели сачува. Али временом се придружио теорији да само масе представљају нацију, да је „народ“ уствари „радничка класа“,³⁵ а да он сам оличава народ: „Ја нисам ни дворанин, ни човек помирења, ни трибун, ни бранилац народа; ја сам народ“.³⁶ То је биоодјек на изјаву Луја ХIV: „Држава, то сам ја“. И више од тога. Талмон сматра да тај „прелаз из царства злочина у царство правде“, о коме је маштао Робеспјер, већ наговештава комунистички месијанизам и „Скок из царства нужности у царство слободе“.³⁷

Последице Робеспјерове комунистичке политике су познате. Када су касе биле испражњене, а стокови исцрпени, једини спас је био објавити рат, да би се живело на рачун суседа. „Извоз“ револуције, који је већ био предвиђен из идеолошких и политичких разлога, постао је хитно нужан због економске катастрофе. Карно (Garnot) не крије своје намере 1794. године: „Француска, којој прети глад, може се спасти само ако живи на штету непријатеља. Или живети на штету непријатеља или пропасти“.³⁸

Падом Робеспјера, те исте године, пропали су у исти мах сви изгледи да Француска револуција буде крунисана коначном победом комунизма. Покушај „бабувиста“ у том смислу није могао успети, зато што Бабеф (Babeuf) није располагао довољним средствима да свој идеал оствари, а сам није имао Робеспјеров узраст и утицај на масе. Па ипак, Бабефов пројект комунистичког друштва – који се на више места подудара са Робеспјеровим идејама – показује до каквог комунизма би у Француској дошло, да су прилике то дозволиле. Робеспјер би могао подписати Бабефов захтев да се препороди срце човеково.³⁹ Обојица су сложни утоме да народ треба претходно васпитати и од њега отклонити штетне утицаје, уствари опозицију.⁴⁰ У своме тајном катихизису Робеспјер тврди па нема веће запреке слободи од незнања санкилота.⁴¹ Речју, до комунизма се долази постепено и само тако се може прећи од нужности ка слободи. Када сметње буду одстрањене, Бабефов комунизам ће земљу национализовати и поделити је на једнаке парцеле. Држава ће централизовати сву привреду и плански организовати колективну производњу, у којој ће конкуренција бити искључена.⁴² Истина, Бабефа је револуција осудила на смрт,⁴³ као и Робеспјера пре њега, па се не може са сигурношћу тврдити да би његов комунистичкипрограм био у Француској дословно и верно остварен. Међутим, познато је да су многе мере комунистичког па и тоталитарног карактера већ биле примењене у току Француске револуције, па је можда важније задржати се на њима.

 

 

 

Од класне борбе до диктатуре пролетаријата

За свега неколико година, Француска револуција је превалила пут од класне борбе до диктатуре пролетеријата и терористичког режима који је наговештава тоталитаризам. Већ сам Терор има све карактеристике класног рата. Приликом терора у Лиону, 1794. годин Јакобинац Шалије (Chalier) изјављује: „Кунем се да ћу истребити све живо под именом аристократа, умеренихегоиста, агитатора, закупаца, зеленаша, као и свештеничке касте фанатика“. Заслужује смрт „ко год је рођен у класи привилегованих“ вели судија преког суда поводом пресуде над бившим председником општине у Оранжу (Orange). У близини Авињона (Avignon) свештеници и аристократи су обавезно били хапшени и осуђени на смрт као „сумњиви“. У Тулону сви марински официри су погубљени. На северу Француске, револуционари су убијали по истим мерилима. Поводом покоља у Камбреу (Cambrai), историчар Гобри примећује: „Уосталом, нису ни тражили да утврде нечију кривицу: било је довољно бити племићског порекла, свештеник или несимпатичан месном тиранину“.⁴⁴ Талмон долази до сличног закључка: „…Терористички појам „сумњивога“ сматра дотичног кривцем пре сваке оптужбе, једноставно зато што припада некој класи или због сумњивих веза у прошлости“.⁴⁵

Међутим, оно што је највише изненадило посматраче па и учеснике Француске револуције, то је промена и еволуција самих појмова. Речи као „класни непријатељ“, „сумњиви“, „диктатура“, „мањина“ и „већина“ се невероватном брзином мењају и временом означавају сасвим супротне појмове. У своме „Рапорту о нужности објаве револуционарне владе до успостављања мира“ од 10. октобра 1793, Сен-Жист (Saint-Just) проглашава да ће „република бити створена тек када воља суверена буде потиснула монархистичку мањину и њоме завладала освајачким правом… Од како је француски народ изразио своју вољу, све што је ван суверена је непријатељ“.⁴⁶ Са своје стране, Робеспјер (Robespierre) додаје: „Једини грађани републике су републиканци. Монархисти и конспиратори су њени непријатељи… Постоје само народ и народни непријатељи… савладајте терором непријатеље слободе“. Талмон сматра горњи Рапорт Сен-Жиста одлучном прекретницом ка револуционарној диктатури. Али у том тексту је још увек реч о рату народа против монархистичке мањине. Сем тога, Сен-Жист ту схвата терор као нужну али провизорну меру. Другим речима,посреди је нека врста „диктатуре пролетаријата“. Изгледа много ближе истини признање да је Револуција ударила странпутицом пре поменутог рапорта. И то не сам зато што је чувени „Закон о сумњивима“ био изгласан већ 17. септембра 1793. До злоупотребе права, којом је већина народа претворена у гомилу „сумњивих“ дошло је годину дана пре тог закона, када је скупштина, напредлог Дантоновог непријатеља Лакроа (Lacroix) изгаласала Указ о смртној казни против свих оних који се буду огрешили о наредбе привремене власти. „Формула је тако мутна – примећује Гобри (Gobry) – да се може односити на све и свакога. У том фантастичном тренутку, невероватном годину дана раније, сви француски грађани, све жене, сва деца – а нарочито они који су најоданији Богу и Цркви – могу бити осуђени на смрт слободно и законито“.⁴⁷

Речју, терор побуњеног народа над „монархистичком мањином“, постао је терор револуционарне мањине над читавим народом. На једној страни, грађани су лишени сваке легалне заштите. „Онај ко дрхти у овом тренутку је крив јер невиност се никад не плаши јавног надзора“ грме Бише и Ру (Buchez, Roux). А Робеспјер (Robespierre): „Кад један човек ћути у тренутку кад треба да проговори, он је сумњив“. Талмон извлачи поуку из тих изјава: „Треба казнити не само издајнике него и равнодушне, оне који остају пасивни и ничим не користе републици“.⁴⁸ Али ко ће да им суди и с каквим правом? Неколицина револуционарних вођа који оличавају Општу вољу. Данас би се, говорећи марксистичким речником, та политичка мањина могла назвати „авангардом пролетаријата“. Бабеф (Babeuf) је у том погледу имао сасвим јасне појмове.⁴⁹ На тај начин, политичка пракса потврђује теоријске поставке револуционара, засноване на доктрини Русоа (Rousseau). Истина, диктатура револуционарне мањине је, у начелу, само привремена: слобода ће народу бити враћена кад више не буде народних непријатеља. Но ту се намећу две примедбе. Дође ли заиста до уништења свих противника револуције, примећује Талмон, слобода више неће служити ничему: „Слобода нема смисла без права опозиције и могућности супротног мишљења“.⁵⁰И не само то. Обећање да ће једном куцнути час слободе је предпоставка која се све више потискује у далеку будућност. Наместо слободе, свакодневна стварност доноси рат. Стални рат против унутрашњих и спољашњих непријатеља слободе. Рат који оправдава диктатуру и, уједно, захтева терор. Уколико народ то заборавља, Робеспјер (Robespierre) не пропушта да га опомене: „Споља, сви тирани вас опкољавају; изнутра, сви пријатељи тираније кују завере… Треба угушити унутрашње и спољашње непријатеље Републике или погинути с њом; у тој ситуацији, прво правило ваше политике је да водите народ разумом а да народне непријатеље тучете терором“.⁵¹

У очекивању месијанске и рајске будућности, вођи Француске револуције организују власт и предузимају мере које су, по данашњим схватањима, блиске тоталитарним. Организација Терора иде паралелно са централизмом.⁵² Почев од државног удара 10. августа 1792, револуционарни центар се налази у париској Комуни коју неки називају „совјетом престонице“. Политичка централизација се затим организује око париског Комитета јавног спаса, а правна око Револуционарног суда у Паризу. Са своје стране, јакобински клубови се такође организују и шире по унутрашњости ослањајући се на свој париски центар. Али, противно ебертистима (Hebert), они не желе да буду у вези са властима преко париске Комуне него преко Комитета опште безбедности.⁵³ Мрежа Јакобинских клубова покрива читаву Француску „Припадност јакобинским клубовима је спољашњи знак припадности раси изабраних и чистих, а присуство н; јакобинским свечаностима и патриотским обредима слично религиозном искуству. Унутар кљубова се настављанепрекидни процес очишћења које за собом повлачи потказивања, исповести, одлучења и истеривања“.⁵⁴ Најзанимљивије од свега је што се у Француској тако створило двовлашће које, по Ани Арент (Hannah Arendt) чини једну од главних карактеристика тоталитарних режима.⁵⁵ „…У крилу револуционарне Француске – наставља Талмон – образована је незванична демократија којом је тако рећи удвостручен званичан организам са својим гранама“.⁵⁶

Ипак, кад је реч о сличности између Француске револуције и тоталитаризма, највише се истиче стални терор а на првом месту чињеница да се у Француској терор није могао оправдати ни спољашњим ни грађанским ратом јер је најсвирепији Терор почео после револуционарне победе над страним силама и унутрашњим непријатељима. Познато је да Ана Арент (Hannah Arendt) и у томе види тоталитарну особину. Најзад, од свега је најбитније да је у току Француске револуције, као и у тоталитарник режимима, „терор био владајући систем“.⁵⁷ Де Вилије (de Villiers) иде и даље, па оптужује Француску револуцију да је измислила колективно истребљење путем хемијског рата и спаљивања живих људи у пећима. Поводом хемијског рата, позива се на злочине Каријеа (Car rier) у Вандеји и његову наредбу од 9. новембра 1793 „Треба употребити крајња средства. Сипајте отрову изворе, отрујте хлеб који ћете оставити похлепи те бедне руље разбојника. Убијајте арсеником, то је јевтиније и једноставније“.⁵⁸ А оптужба о употреби пећи за спаљивање живих односи се на казнену експедицију генерала Тироа (Turreau) у Вандеји, који је том приликом наредио да се спали све што може да изгори. На основу те наредбе, по сведочењу полицијског чиновника Ганеа (Gan-net), генерал Аме (Атеу) је „упалио ватру у пећима и кад су биле добро загрејане бацио у њих жене и децу. Ми смо му неколико пута омогућили да присуствује том призору, а он нам је рекао да Република тако хоће да пече свој хлеб“.⁵⁹

 

 

 

Марксизам и Француска револуција

Од појаве марксизма до данас, траје полемика о по-дударностима измећу Француске револуције и доктрине Карла Маркса. На њих је, у више махова, први указао сам Маркс. О томе постоје читаве студије.⁶⁰ Овде ће бити довољно поменути извод из Марксовог чланка „Морализаторска критика и критички морал“, објављеног 1847. у „Немачким бриселским новинама“: „Социјализам или комунизам није никао у Немачкој него у Енглеској, Француској и Северној Америци. Прва појава једне стварно агилне комунистичке партије се налази у крилу буржујске револуције, у тренутку када је уставна монархија била одбачена. Најдоследнији републиканци, ‘Левеллеpc’- и у Енглеској, Бабеф (Babeuf) и Буонароти (Buonarrotti) и др. уФранцуској су први прокламовали ‘социјална питања’.⁶¹

Данас те везе нико не спори, али стручњаци су се временом упитали да ли је Маркс тачно оценио Француску револуцију и у којој мери је та револуција заиста утицала на марксизам. Прво питање је превасходно економско, док је друго више идеолошког и политичког карактера. Недавно је енглески историчар Алфред Кобен (Alfred Cobban) покушао да оствари синтезу између Марксовог објашњења Француске револуције и његових противника. Маркс је био убеђен да је историјска улога буржоазије у Француској револуцији била позитивна: она је срушила феудализам и устоличила капитализам, као што ћe сутра пролетаријат њу оборити и остварити комунизам. Дакле, иако буржоаска, Француска револуција обележава једну етапу у прогресу човечанства. Француски буржуји су праслика пролетаријата: они су изазвали револуцију, зато што су били одбачени из друштвене заједнице, као што се пролетери осећају одбаченим и отуђеним у капиталистичком друштву. Отуда паралелизам у њиховим захтевима: „Опште ревандикације француске буржоазије пре 1789. биле су састављене са истом прецизношћу, mutatis mutandis, као што су, у наше дане, у свима земљама где влада капиталистички начин производње, прве непосредне ревандикације пролетаријата“.⁶²

 

Кобен (Cobban) нам открива да су Марксови, па и наши, појмови о феудализму, аристократији, буржујима и санкилотима сувише уопштени и упрошћени – често више политички него економски – док су у ствари били много сложенији и релативнији него што се мисли. Феудализам је у свакој покрајини имао посебан вид, као што је и социјални положај аристократа био променљив, тако да су у неким случајевима били ближи буржујима неко племству. Француска буржоазија није била хомогена класа и не може се у целини поистоветити са социолошким појмом средње класе“. „Санкилоти“ нису били некакав „лумпенпролетаријат“ него, углавном, ситни трговци и дућанџије, занатлије и њихове калфе. Сељачка буна од 1789. била је првенствено уперена против буржоазије, устанак села против града. Ако може бити говора о „класи“ која је извукла корист од револуције, она обухвата имућније сељаштво и градску ситну буржоазију -„средњу класу“. У већини, то су били земљепоседници, а не индустријалци. Њихова победа је проузроковала застој француске трговине и индустрије које ни 1815. године неће достићи ниво од 1789. Кобен закључује да Француска револуција није допринела напретку капитализма, већ да је у току четврт века укочила његов развој у Француској. А све то је у суштој супротности са марксистичком интерпретацијом Француске револуције. Маркс и Енгелс нису никада имали симпатије за сељаштво. Они и у „Комунистичком манифесту“ хвале „буржоазију која је село потчинила власти града“ и тако „спасла један велики део становништва од заглупљивања својственог сеоском животу“. Исто тако, Маркс и Енгелс у „Манифесту“ осуђују „нижу средњу класу, ситне произвођаче, дућанџије, занатлије, сељаке“,⁶³ то јест „све оне који се боре против буржоазије да би спасли сопствени опстанак као део средње класе. Они дакле нису револуционари него конзервативци. И горе од тога, они су реакционари, јер покушавају да окрену уназад точак историје“.

Као што се види, Кобен не признаје ни буржоаски ни пролетерски карактер Француске револуције, али баш због тога се пита како су „санкилоти“ могли толико да фасцинирају данашње комунистичке историчаре. На крају, њему се чини да је нашао одговор кодједног енглеског историчара Бољшевичке револуције⁶⁴ који подвлачи да савремена комунистичка теорија није марксизам него марксизам-лењинизам, да је Француска од 1789. слична Русији од 1917, да је Лењину било главно од француских револуционара сазнати како да се дочепа власти итд. Почев од тих елукубрација, Кобен престаје да буде поуздан вођ. Сасвим је тачно да комунистички и левичарски писци неуморно подвлаче сродност између јакобинизма и бољшевизма. У том погледу, био је најречитији француски историчар Албер Матијез (Albert Маthiez) у своме чланку „Бољшевизам и јакобинизам“ написаном 1920.⁶⁵ године где наводи Лењина: „Ако се мери по лествици западних револуција, ми смо сада приближно на нивоу који је био достигнут 1793. и 1870.“ (Лењинов говор од 28. маја 1918). После поређења Лењина са Робеспјером, Матијез завршава: „Историја се никад тачно не понавља. Али сличности које је наша анализа истакла између две велике кризе, од 1793. и 1917., нису ни површне ни случајне. Руски револуционари намерно и свесно подражавају француске револуционаре. Они су надахнути истим духом“.⁶⁶Матијеово мишљење деле и многи аутори супротне тенденције, као де Вилије (de Villiers) који Лењину признаје право да се назове „Робеспјеровим унуком“, а Француску револуцију жигоше као „матрицу тоталитаризама у XX веку“.⁶⁷ Али све то не доказује да Маркс није био бар исто толико везан за Француску револуцију, ако не и више.

Кад је у питању Маркс и марксизам, не сме се заборавити да на њега нису утицали само вођи Француске револуције и њихова политичка остварења него и револуционарни идеолози као Бабеф (Babeuf), Буонароти (Buonarrotti) и Силвен Марешал (Sylvain Marechal) који нису успели да своје идеје спроведу у дело, не изузимајући ни друге идеологе комунизма, као Мабли (Mably) и Морели (Morelly). Маркс и Енгелс сматрају „Манифест једнаких“ („Manifeste des Egaux“) Силвена Марешала претечом њиховог „Комунистичког манифеста“.⁶⁸ А код Бабефа су још могли наћи пројект колективне производње, расподеле и потрошње, идеју национализације и планификације целокупне привреде, коју Држава треба да узме у своје руке. У своме делу „Социјализам“, Лихтенберже (Lichtenberger) тврди да је Бабефово „Царство“ („Cite“) било „прво колективистичко Царство“.⁶⁹ Али не треба заборавити ни то да је Револуција осудила Бабефа (Babeuf) и друге због њихове завере и да су они у том циљу били створили једну разгранату револуционарну организацију, на челу са устаничким Комитетом. Комитет јасно наговештава револуционарне групе XIX и XX века, за које ће обрада доктрине бити исто толико важна колико и сам државни удар“.⁷⁰ У случају преузимања власти, Бабеф и Буонароти су за политичке противнике чак предвиђали робију која необично подсећа на концентрационе логоре: „Острва…претворена у место за преваспитавање, где ће бити упућени на присилне радове појединци затворени после прогласа Французима. Та острва ће бити неприступачна: њихова администрација ће бити непосредно потчињена влади“.⁷¹ Циљ је био, наставља Талмон, да затвореници буду „ужаснути и поколебани“.⁷² Бабувисти су вероватно били надахнути примером који су већ имали пред очима, управо судбином коју је француско свештенство доживело за време Револуције. Очигледно је да су се Маркс и Лењин напајали на истим изворима, само што први није никада дошао на власт, а други јесте. То је главна, ако не и једина разлика између марксизма и марксизма-лењинизма. Франсоаз Леви (Francoise Levy) заснива читаву своју монографију о Марксу на тврђењу да је оснивач модерног комунизма своје „историјске законе“ подешавао према Француској револуцији, да је револуције XIX века анализирао на основу одговарајућих етапа Француске револуције и да је о будућности самог пролетаријата судио по своји идејама о буржоазији.⁷³

 

ДЕКЛАРАЦИЈА ПРАВА ПО ЦЕНУ ГЕНОЦИДА

Два века после Француске револуције, још увек је актуелно питање да ли је могуће разликовати у њој позитивно од негативног или на њу треба гледати као на нераздвојну целину. „Француска револуција сачињава један блок“ – изјавио је Жорж Клемансо (Georges Cleme-nceau) пред Француском скупштином, 29. јануара 1891. године – „…блок из кога се ништа не може издвојити“.⁷⁴ А амерички историчар Сајмон Шама (Simon Schama), упитан да ли се данас треба ограничити на прославу 1789, остављајући Терор по страни, даје одговор који личи на ехо горње изјаве: „Не, Револуција је једна целина. Прећутати Терор, значило би извршити над собом лоботомију“.⁷⁵

Могло би се помислити да се француски и амерички историчар савршено слажу, док они бране сасвим супротна мишљења. Јер Клемансо наставља: „зато што та дивна Револуција која нас је створила није завршена, зато што се још увек исти људи боре против истих непријатеља. Да, оно што су наши претци хтели, хоћемо ми ј ош увек. Ми се сударамо са истим отпорима. Ви сте остали исти; ми се нисмо променили. Треба, дакле, наставити борбу до коначне победе“.⁷⁶ Другим речима, не само да се револуционарног крвопролића не треба одрицати него се граћански рат наставља, а он се служи свим борбеним средствима, па не искључује ни Терор. Посреди је претња: борба на живот и смрт.

Насупрот Клемансоу, Сајмон Шама не актуализира тај сукоб; он се ограничава на прошлост и револуционарну прошлост осуђује баш зато што је од Декларације права праћене насиљем створила блок: „Не могу с заборавити околности под којима је била усвојена Декларација права у Народној скупштини која је, истовремено, овластила две комисије да отварају поштанску преписку и да хапсе људе, то јест да дају маха самовољи која је с правом била осуђена поводом Старог режима“⁷⁷ Француз Матијез (Mathiez) је у том погледу још речитији: „Конвенција је била изабрана у мутном времену Септембарског покоља. Изборне скупштине које су именовал посланике су, већином, морале да се потчине вољи клубова. Познато је да су Јакобинци и њихове присталицебили безмало једини који су нашли пут до гласачки кутија. Али, нарочито, не сме се заборавити да је монтањарска диктатура, наметнута устанком од 2. јуна 1793. осакатила Конвенцију искључењем свих жирондински шефова који ће ускоро бити послати на гиљотину. Хапшење 73 Жирондинца који су протестовали против 2. јуна је била довољна да измени већину. Монтањари с владали благодарећи једној очишћеној скупштини. А бољшевици су више волели да је распусте него да јеосакате. Где је у свему томе легалност?“.⁷⁸

Постоје, најзад, и они који, у жељи да буду објективнији, одбијају да Француску револуцију било оправдају било осуде као целину, него покушавају да издвоје Декларацију права Човека и грађанина од Терора. Ослобођена масовних злочина и геноцида, Француска револуција се јавља као важан и одлучан допринос светској демократији. Такав став су у XIX веку заузели Робин (Robinet) који је бранио Дантона против Робеспјера (Robespierre) и Едгар Кине (Edgar Quinet) који је одбацивао револуционарни терор. Жил Фери (Jules Ferry) је устао у одбрану Кинеа, у свом чувеном скупштинском говору од 6. јануара 1866: „Јакобинци су казуисти слободе. Кине је написао своју књигу против доктрине народног спаса. И да би је уништио једним ударцем, он се непосредно обрушио на чудовиште. Он води процес против револуционарне диктатуре, против Терора; он пориче њихову нужност; он тврди да се Револуција могла спасти правдом. Част слободе му је дража од части Робеспјера“.⁷⁹ Међу савременим историчарима, сличан став заузимају Франсоа Фире (Francois Furet) и т.зв. „ревизионисти“.

Ко је у праву? Питање остаје отворено. И на тако сложено питање немогуће је дати једноставан одговор. Треба прво испитати Декларацију права Човека и грађанина, њен прави смисао и значај у историји политичке мисли, а затим се осврнути на њену употребу и злоупотребу за време Француске револуције, да би се о свему стекли тачни и пречишћени појмови.

 

Аргументи у прилог француске Декларације права

Приликом своје посете Француској, 1989. године, Маргарет Тачер је била интервјуисана на париској телевизији. Упитана за мишљење о Декларацији права Човека и грађанина, Госпођа Тачер је изненадила Французе одговором да ову не сматра оригиналном, наводећи хришћанство и низ страних извора који су француској Декларацији претходили. Била је у праву. Античко доба је оставило за собом вапај Антигоне, у истоименој Софокловој трагедији, која устаје против владајућих закона краља Креона у име неписаних закона божанског порекла: „Они нису прописани ни данас ни јуче и нико не зна дан кад су ступили на снагу“. То је била прва афирмација природног права против позитивног права. Хришћанска вера је затим изградила појам човекове личности, јединствене, незаменљиве и непоновљиве. На Западу је католички томизам разрадио учење о природном праву, за којим ће доцније уследити лаичко природно право, на челу са Холанђанином Гроциусом (Grotius), Немцем Пуфендорфом и Енглезом Локом (John Locke). Сви су они, на овај или онај начин, бранили личне слободе. Њихово схватање ће доћи до изражаја у америчкој Декларацији Независности, коју је 1776. редиговао Томас Џеферсон (Jefferson), и другим америчким Декларацијама права пре Француске револуције. Од велике важности је и текст америчког устава од 1787, израђеног у Филаделфији, са првим начелним допунама које ће имати извршну силу, а не само показну, али они ће бити званично ратификовани тек 1791. године. „Те Декларације – признаје Жорж Ведел (Georges Vedel), француски специјалист за уставно право – су снажно утицале на свест Француза и нема сумње да су добрим делом служиле као образац конституантима за време припреме француског текста од 1789.⁸⁰ Не сме се заборавити ни утицај енглеске правне историје и либералне традиције. Мада то нису били прогласи метафизичких начела о човековим правима, сваки од знаменитих британских уговора обележава једну етапу у развоју практичне одбране човекове личности од самовлашћа и злоупотребе власти уопште: Magna carta libertatum од 1215, Петиција права од 1627, Bill ofrights од 1688, Establishment Act од 1701. и нарочито Habeas corpus од 1779. Но и поред свих страних утицаја, не могу се, наравно, порећи ни француски извори Декларације права од 1789, а посебно утицаји Физиократа, Русоа (Rousseau) и Монтескјеа (Montesquieu).

Не би ли ипак истакли посебну вредност Декларације права Човека и грађанина од 1789, француски аутори обично подвлаче њену универзалност. Док су остале Декларације права биле само локалног карактера, француска Декларација је имала универзалан домашај, она се обраћала читавом свету и односила на човека уопште. Али већ и тако постављено, то тврђење је спорно. Кад John Locke пише устав Каролине или Jean-Jacques Rousseau пројект устава Корзике и Пољске, по себи се разуме да је то уствари само локално прилагођавање њихових општих схватања. Тако је и свака Декларација, чак и када се односила на једну америчку државицу, била увек израз или одраз једне правне идеје која се, у датом тренутку, сматрала објективним оличењем правде. Али, уколико су посреди америчке Декларације права, у њима је често била такође изричито наглашена њихова универзална намена. „Природна, неотуђива и света човекова права“ које помиње француска Декларација од 1789, се већ пре тога могу наћи у америчким Декларацијама. Тако у Декларацији Независности од 1776. која помиње да је „свим људима Творац даровао извесна неотуђива права“ (Декл. Алабаме, I, 1). „Сви људи су по природи слободни и независни“ (Декл. Калифорније, I, 1) или „имају извесна права нераздвојна од њихове личности“ (Декл. Вирџиније, I,1).⁸¹

Слобода савести такође служи некима као доказ предности француске Декларације права над оним америчким: „…Јер ако је Енглеска већ имала Habeas corpus и док су Сједињене Државе познавале гарантије физичке слободе, оне су биле далеко од чврстог признања слободе савести, напосе у религиозној области. Није ли се Џеферсон (Jefferson) морао девет година борити да би извојевао од вирџинијске скупштине признање закона о слободи савести и одвајању Цркава од Државе?“ – вели Жорж Бирдо (Georges Burdeau).⁸² Али велики француси правник заборавља амерички устав Каролине, у чијо припреми је сарађивао Џон Лок (John Locke) и у коме падају у очи следећи чланови:

СIХ: „Нико не сме ометати, узнемиравати или прогањати било кога због његових схватања у религиозној области или због изражајног начина његова култа.“

CVI: „Нико не сме изговорити речи пребацивања клевете или увреде против било које вере или вероисповести; јер то је сигуран начин да се поремети мир и неко спречи да се посвети истини, гурајући људе у свађе и непријатељства или изазивати мржњу против дотичне религије и онога ко је исповеда, будући да би неко иначе могао бити њоме убеђен и њој прићи“.⁸³

Остаје уверење да се француска Декларација права ипак одликује тиме што је дала грађанина. С тиме о слаже чак и Шама (Schama): „1789-oj дугујемо појав; концепта грађанства“.⁸⁴И заиста, на први поглед, разлика између Човека и грађанина је истакнута већ у наслову Декларације права од 1789. Човеку као таквом, по себи „per se“, својствена су „природна права – слободе сигурности, приватне својине – чак и ван сваког друштва. Права грађанина су политичка – право учешћа у изгласавању закона, једнакост права на јавну службу, права пристанка и плаћање пореза итд. – она могу доћи до изражаја само у друштву и стога предпостављају склапа ње „друштвеног уговора“.⁸⁵ Нажалост, тај идеализовани концепт грађанства се не слаже са оним који су имали сами ствараоци француске Декларације, а још мање с његовом конкретном применом. У пракси ће се показати да „друштвени уговор“ не даје свима иста права и да сваки човек ни у друштву не постаје пуноправни грађанин. Сиејес (Sieyes) одваја природна права од политичких, као што разликује „пасивне грађанине“ од „активних“. „Пасивним грађанима“ су обезбеђена „природна права“, али само „активни грађани“ имају право гласа. На основу те поделе, озакоњенеуставом од 1791. године, једна четвртина француских грађана неће добити гласачко право. Главно мерило ће бити плаћање пореза: „активан“ грађанин постаје само онај чији порез достиже бар висину тродневне плате. Али то није све. „Активни грађани“ не бирају непосредно народне представнике. За тај избор је потребан претходни сазив покрајинских скупштина на којима могу учествовати само грађани чији минималан приход достиже између 100 и 400 радних дана. Посматрана сте тачке гледишта, Револуција је, бар у првом стадијуму, била буржоаска и Декларација права, са својим концептом „грађанина“, није у том погледу ништа успела да измени.

Без обзира на порекло племенитих идеја садржаних у Декларацији права Човека и грађанина, не види се зашто је била нужна револуција да би оне дошле до изражаја, а још мање се може оправдати Терор који је та Револуција за собом повукла. Добија се утисак да се Револуција могла мимоићи и да је она, по речима Сајмона Шаме, била „испала из колосека“. Теорија „природног права“ коју су заступали и проповедали Гроциус (Grotius) и Пуфендорф се лако могла помирити са уставном монархијом, а, по мишљењу овог другог, чак и са апсолутном монархијом („De jure naturae et gentium libri octo“). Уставна монархија ce у Француској могла изградити и на политичкој философији Монтескјеа (Montesquieu). Сам Луј XVI био је спреман да пође тим путем и прихвати реформе. Савремени историчари су потврдили да је он поштовао и верно испуњавао револуционарни Устав од 1791. Уколико се служио „ветом“, што су му многи пребацивали, то је била његова дужност предвиђена Уставом. Његовом заслугом је била реорганизована француска армија и оспособљена да се супротстави европској коалицији, упркос почетне саботажиЈакобинаца.⁸⁶

Најбољи доказ спремности француске монархије да изврши уставне реформе био је Устав (Charte) од 1814 проглашен после пада Наполеона и монархистичке рестаурације. „Карта“ је ратификовала најважније правне тековине Француске револуције: једнакост пред законом, порезом и могућности уласка у државну службу гарантију личне и верске слободе, слободу штампе поштовање личне својине. Император Наполеон III је такође све горње слободе признао, допустио опозицији слободу удруживања, предузео социјалне реформе. Ништа му то није помогло. Приликом прве кризе, „левица“ га је изгнала и одговорила му Париском комуном.⁸⁷ Са своје стране, опат Дипанлу (Dupanloup), у име католичког свештенства и католичких либерала, изјаснио се за слободне установе, за политичку и личну слободу, за слободу породице, просвете и мишљења, за једнакост пред законом и плаћањем пореза. Али то није сметало Комуни да се баци на крваве религиозне прогоне, а угледног епископа Дарбоа (Darboy) стреља. До националногпомирења у Француској није могло доћи ни скоро сто година после револуције, као што се неће остварити ни касније. Принципи Декларације права Човека и грађанина су још увек били присутни, али налик на једну лепу етикету залепљену на званичну Француску. А стварни политички живот куљао је и даље као подземна лава чекајући да опет експлодира, чим се вулкан буде узнемирио.

 

Црв у воћки

Велики француски политичари нису остали слепи пред стварношћу; они су увиђали њену унутрашњу поцепаност и осећали њену крхкост. Један од најснажнијих умова тог даровитог народа, истакнути социолог Токвил (AlexisdeTocqueville) писаоје 1850. године своме пријатељу Стофелсу (Stoffels): „Оно што ми је јасно, то је да смо сами себе варали већ шездесет година верујући да смо сагледали крај Револуције. Веровали смо да се Револуција свршила 18. Бримера; веровали смо да је завршена 1814; ја сам лично мислио 1830. да би то могао бити њен свршетак… Грешка! Данас је очигледно да се њен талас није зауставио, да не само ми нисмо сагледали крај огромне револуције која је пре нас почела него да га ни дете данас рођено вероватно неће сагледати. Јер ту није посреди промена већ преображај друштвеног организма“.

Требало је само открити начин на који функционише механизам Француске револуције, пронаћи узрок и погонску снагу тога „perpetuum mobile“, да би се разумеле и објасниле последице те дотле невиђене појаве. Сајмон Шама је добро запазио да Терор није био скретање него темељ Револуције, да паралелизам између Терора и слободе, између крви и слободе,није требало приписивати Јакобинцима и 1793. години него већ 1789, да је насиље рођено на самом почетку и да ће то насиље бити „извор колективне енергије Револуције“, као што се ударна снага револуционара није заснивала на њиховим правним идеалима него на страху изазваном призорима ужасних покоља и смрти које су око себе сејали.⁸⁸ Но све то не би било довољно да дефинише специфичност Француске револуције у односу на оне раније, када не би постојало идеолошко покриће које је револуционарима допустило да злочин представе као правду, а слободу угуше у име слободе. Основно оправдање Француске револуције је тврдња – противна англо-саксонској традицији – да Закон, као израз Опште воље, не може бити опресиван.Жирондинци су покушали да се успротиве том русоовском наслеђу, ослањајући се на Монтескјеа (Montesqieu), па су у Декларацију права од фебруара 1793. годин унели право отпора опресији и ретроактивним законима. Међутим, њихова судбина је била запечаћена на гиљотини већ исте године. И с обзиром да по Декларацији од 1789. Законодавац у ствари располаже законом, Јакобинцима полази за руком да се убрзо поистовете са Законодавцем, њима је било лако да слободи дају садржај који им је годио, да себе представе као браниоц слободе, а своје противнике жигошу као слуге тираније мада су ипак били приморани да у тзв. „јакобинској Декларацији од 1793. формално признају право побуне случају злоупотребе власти. Пошто су од револуционар направили легендарне хероје слободе, требало је од сам Револуције створити мит који ће да одушеви масе. Ми преображава човекове жеље, нагоне и страсти, оплемењујући их привидно и фабрикујући од њих идеале за кој вреди живети и мрети. Револуција постаје мистично бесмртно биће које се поново рађа и усавршава. Она је истовремено Слобода, Истина и Правда. Свака револуција је нова етапа у прогресу човечанства. Робеспјер (Robespierre), 18. фебуара године III (1795) обећава: „Половина светске Револуције је остварена, она друга треба тек да се испуни“. А „Манифест Једнаких“ од 1796. пророкује да је Француска револуција „само претходница једне друге, много веће, много свечаније револуциј која ће бити последња“. Нема сумње да је тај револуционарни мит надахнуо Марксову идеју о „перманентној Револуцији“.⁸⁹

Последице револуционарног политичког мита биће далекосежне и у Француској и ван њених граница. Cyпротно Америчкој револуцији – уствари народној побуни која је исковала јединство Нације – Француска носи joш и данас незацељену рану вечитог раздора између левице и деснице, које само чекају повољан тренутак па да униште свога смртног непријатеља. И ти тренуци,нажалост, повремено наступају: 1814, 1830, 1848, 1852, 1870, 1871, 1940, 1944, су само датуми обрачуна левице и деснице, вазда крвљу обележени. „Правни поредак“ у Француској постао је само синоним примирја између две револуције. Та аномалија је Французима толико ушла у навику, да Жорж Бирдо (Georges Burdeau) спокојно и скоро поносито закључује: „Ако је свако право на снази производ једне револуције – а од 1789. баш тако је код нас – ништа се не може легитимно супротставити успостављању једног новог права у име нове револуције“.⁹⁰ Читај: у праву је увек онај који је на власти, док га не свргну. Логика је непобитна, а политички реализам савршен. Али да ли се то „право“ – толико налик на право јачега! – које се читавом народу или непријатељској половини народа периодично намеће силом, може уопште назвати правом? Под предпоставком да може, Декларација права Човека и грађанина више не служи ничему. Или је треба заменити Декларацијом силе и насиља.

На једном ширем плану, већ два века траје и сукоб између тоталитарне и либералне демократије. И мора се до тог чвора проникнути да би се ишчупао корен зла. Баш на то мисли Талмон кад указује на чињеницу да је Америчка револуција била обичан политички преврат, док је француска била тотална, свеобухватна, не остављајући слободним ниједан сектор човековогживота.⁹¹ У суштини, то је борба између два индивидуализма. Онај, први, апстрактни, је индивидуализам само по називу. Кад Русо (Rousseau) позива човека да се „ослободи“, он га само наговара да покида све везе, не би ли га у целости подчинио држави. Судећи по Берђајеву, са Русоом је Човечанство закорачило две хиљаде година уназад, у паганизам, када се „божанско давило у природном и када природни детерминизам није био ограничен божанском правдом“.⁹²Заробљени ментално и политички у античком Граду, чак ни највећи умови, као Платон, неће умети да пронађу никакво боље решење. И друштво Старог века ће се понизити до апсурда: до обожава човека који оличава Град. Као што ће један велики део човечанства у XX веку пасти у обожавање тоталитарних тиранина. А тиме ће се уједно унаказити и права природа Државе која не апсорбује читавог човека него једино захтева његову сарадњу. Ко ће спасти човека и указати политици прави пут? Хришћанство. „Онога дана када је хришћанин први пут претрпео мучеништво одбијајући да учествује у култу Цезара – он је заувек религиозно ограничио захтеве државне власти, он им је cyпротставио бескрајну природу људског духа као духовну  границу. На крви мученика је заснована Црква Христова, на њој је саздано Царство духовно насупрот Царству незнабожачком, са његовим неограниченим прохтевима. Духовном самовлашћу Државе је дошао крај. Освећен је један нов духовни извор независан од Државе. Хришћанској савести и само њој било је први пут датооткровење о границама Државе, само је она схвати могућност поделе двају царстава. Почев од Христове речи „Дајте цару царево, а Богу Божје“ наступа нова ера у светској историји Државе „.⁹³

На другој страни, англо-саксонско схватање индивидуализма ће довести до супротног искушења: одбацивања Државе. Оно никада неће пасти у анархизам, али собом повлачи релативно непријатељски став према Држави и опасност њеног слабљења, нарочито код Спенсера (Spencer), у његовом делу „Појединац против државе“. Истина, сличне идеје ће пропагирати и неки француски либерали, као Бенжамен Констан (Benjamin Constant) и, врло умерено, Алексис де Токвил (Alexis de Тocqueville). Основна грешка је била у томе, што сеполитички проблем односа појединца према Држави увек проучавао у релацијама заповест – послушност и насиље – отпор. Али у Енглеској, која није доживела потрес Француске револуције и чије се друштво развијало постепено, чувајући вековне традиције, тај либерални индивидуализам, срећом, није могао имати тешких последица. Међутим у Француској, оптерећеној револуционарним наследством, где друштвена кохезија више није ефикасно деловала, крајњи индивидуализам је ослабио демократију. Но у оба случаја, индивидуалистичка теорија је почивала на погрешним поставкама и, првенствено, на илузији „Друштвеног уговора“. У оквиру те хипотезе Држава се јавља, ако не као вештачка и произвољна творевина, а оно као појава другостепеног значаја у поређењу са појединцима, управо, као слушкиња или установа у служби појединаца. Заборавило се да Држава није обично средство у рукама појединаца, као што ни човек никада не сме постати средство или „шраф“ државног апарата. У XX. веку, посебно међу персоналис-тичким мислиоцима, дошло се до сазнања да ни либералистички став не одолева критици. Зашто? „Зато – одговара француски правник Риверо – што се, замишљајући да је појединац постојао пре социјалне групе и посматрајући њихове односе као антагонистичне, губи из вида основна истина да човек, „социјална животиња“ по формули Аристотела, не може бити схваћен изван социјалне фупе; јер на почетку људског рода не стоји појединац него брачни пар, елементарно друштво из кога сва друга происходе и без кога ниједан новорођени човек не би могао опстати“.⁹⁴

Отуда тежња водећих представника персонализма, као што су Берђајев и Муније (Mounier), да пронађу излаз и укажу на синтезу у којој би човек уједно трансцендирао групу, а себе остварио својим активним учешћем у разним друштвеним групама.⁹⁵ Из тога јасно произлази да спас не треба тражити ни у етатизацији човека, ни у његовој све већој индивидуализацији на штету заједнице, а још мање у перманентном сукобу и револуцији, равнотежи између човека и Државе.

 

РЕХАБИЛИТАЦИЈА ЛУЈА XVI⁹⁶

(Paul et Pierrette Girault de Coursac, Enquete sur le proces du Roi Louis XVI, Paris, Ed. de la Table Ronde, 1982).

Француска револуција je средиште и срж главног мита Француске републике, који је одавно постао прави табу. Дргугим речима, то значи да „Званична“ историја, кад је посреди Револуција, себи допушта произвољно тумачење чињеница. Почев од Мишле-а који је измислио фамозног „старца кога су нашли у Бастиљи“, историчарима је у тој области све постало могуће. Њихова сакрална жртва је ипак сам Луј XVI. Његово мучеништво, очигледно, није било довољно у очима извесних историчара и зато га свакодневно гиљотинирају. Отворимо „Мали илистровани Ларус“ од 1981. године и прочитајмо неколико редака посвећених Краљу – мученику:

„Омаловажен својим покушајем бекства (Varennes, 20. јуни 1791) и преговорима са иностранством, изгубио је свако поштовање. Сведен уставом од 1791. на ранг краља Француза, уставни суверен је под Легислатуром покушао да, применом свога вета закочи Револуцију, чиме је само повећао незадовољство, тим пре, што се објавом рата своме рођаку Францу II (20. априла 1792) надао победи овог последњег. И тако су се први француски порази окренули против њега“.

Ниједна инсинуација садржана у том тексту не може одолети критици. Али то нема значаја, с обзиром да ће ђаци у школи та подметања морати да прихвате као истину, попут многих поколења њихових предака. На тај начин – што је вероватно јединствен пример у историји -Французима ће бити потребна два столећа да би сазнали целу истину о личности и процесу Луја XVI. Тај рекорд нису достигли чак ни совјетски историчари. Надајмо се да неће имати времена да га туку.

Али после недавне објаве „Анкете о процесу Луја XVI“ више ништа неће бити као некад. Несумњиво, то дело неће успети да измени ниједну јоту у школским уџбеницима. Па ипак, од сада ће постојати бар књига у којој су, једна за другом оповргнуте све лажне оптужбе које су прво допринеле да Луја XVI одведу на губилиште а затим, да око његовог имена створе систематску ивековну мистификацију која је постојала до наших дана Ако ни због чега другог, „Анкета“ би била догађај прворазредне важности и значајан датум у историографијр Револуције. Јер, отишавши далеко у својим истраживањима, Пол и Пјерета Жиро де Курсак су срушили и збрисали сва општа места о том предмету, захваљујући огромном тридесетогодишњем раду и импозантној масидокумената, од којих су неки први пут били испитани.

Да би се проверила историјска вредност тог дела требало би превалити исти пут и проверити све изворе У недостатку времена и могућности за такав научни рад и критика се мора ограничити на тумачење чињеница који су аутори установили, а посебно на њихов суд о Лују XV и Марији-Антоанети.

 

Нова истрага поводом суђења Лују XVI

Захваљујући доказима Пола и Пјерете де Курсак процес Луја XVI добија изглед најчудовишније негације права у француској историји, као прототип криминале судске завере да се окриви један невин човек. Покољ сведока, морална наказност судија, фабрикација фалсификата – ниједна прилика није била пропуштена да се обезглави Луј XVI. А „гвоздени орман“? Чак и најбољиисторичари Француске револуције, као Албер Соре. (Albert Sorel)⁹⁷ и Пјер Гаксот (Pierre Gaxotte)⁹⁸су били обманути и убеђени да су се ту скривали важни документи који су оптуживали Краља. Уствари, тај орман је био израђен по поруци Ролана (Roland de la Platiere), министра унутрашњих послова, и документи који су ту били стављени не само да нису теретили Краља, осим оних који су били фалсификовани, него су неки од њих чак ишли њему у прилог. Није лако схватити ту упорност у прикупљању лажних доказа, с обзиром да се они који су тражили Краљеву смрт нису устручавали да то јавно чине против Устава и Закона. „Устав вам је забрањивао све што сте учинили. Устав вас осуђује – признаје Робеспјер (Robespierre) – дакле клекните пред Лујем XVI да бисте измолили његов опроштај“. А Сен-Жист (Saint-Juste): „По закону, то јест као законске грађане, он би нам судио, он би судио самом народу. По мени, ту нема сре-дине, тај човек треба или да влада или да умре“. Дантон је најискренији од свих: „Ми нећсмо краљу да судимо, ми хоћемо да га убијемо“.

Аутори „Анкете“ се не заустављају на ревизији процеса. Они сликају неочекиван портрет тог тако мало познатог Владара, великог реформатора, поштоваоца Устава и демократских правила, мудрог и неустрашивог. Право „вета“ које су му толико замерали му је било уставом наметнуто. Он је такође био организатор Француске армије коју је оспособио да одоли европској коалицији и поред свих јакобинских саботажа. После читања ове књиге, сваки непристрасан посматрач мора признати апсолутну лојалност, чистоту, па и светост француског Краља. Али одатле, па до закључка њених аутора да је то за Француску била најбоља политика, која би успела да Луј XVI није против себе имао револуционаре, емиграцију, па и Марију-Антоанету, далек је пут. Авај, „политика се не води добрим намерама“, па Луј XVI није могао успети ни међу присталицама ни међу противницима Револуције.

За револуционаре, Краљ је био „објективно крив било шта да је предузимао: он је морао бити издајица и непријатељ Револуције. Кад Инар (Isnard) и Брисо (Вп sot) захтевају рат, они то чине као дa се Краљева издаја неопходно мора открити том приликом.⁹⁹ Пошто за то доказа нема и не може бити, биће лако измислити „аустријски комитет“ у Краљевој близини и допринети дезорганизацији армије, како би се он окривио за њен пораз. „Не може се владати невино… Сваки краљ је бунтовник и насилник“ закључује Сен-Жист.

Непријатељи Револуције су Краљу пребацивали да  револуционарне злочине озакоњује самим својим присуством. Није било довољно противити се незаконитим испадима власти и терору, требало је или спречити неред или се повући. Међутим, сваки пут, у одлучном тренутку, Краљ би устукнуо и потврдио неред. У јуну 1789. он је устукнуо пред државним ударом који је омогућио Трећем сталежу да се докопа власти; у јулу, он допушта освајање Бастиље и не кажњава убице; у октобру исте године, без отпора, пристаје да као заробљеник уличне руље која је на копљима носила одсечене главе његових верних бранилаца – буде са својом породицом спроведен из Версаља у Тиљерије; 20. јуна 1791, у Варену (Varenne он, још једном, даје пристанак да са најближим члановима своје породице буде ухапшен, мада се то могло избећи.

Пјер Гаксот се с правом жали: „Револуција није букнула против једног тиранина. Она се дигла против jeдног краља који више није био у довољној мери краљ. Тим поводом, он наводи узбуђење настало у Француској због некажњеног покоља у Бастиљи. То је било „изненадно рушење онога што је, током многих поколења у тој земљи било последње уточиште против људскогневаљалства… Краљ је био за масе отац од кога се очекивало да буде подршка и заштита… И наједном, Краљ се понижава, признаје законитост побуне, светост устанка. Све то у француском народу изазива нелагодност, мрачан страх који се увлачи у срца и помрачује духове“.¹⁰⁰

Наизглед, све се збива као да је, унапред, неки механизам у Лују XVI био поремећен, зато што је његово васпитање негде у себи садржало искварен појам власти.¹⁰¹ Колико пута су људи из његове околине морали понављати суд Госпође Елизабете: „Ако у овом тренутку Краљ нема потребну строгост да скине бар три главе, све је изгубљено“. Познато је да је неће имати. Сваки пут, било да је у Паризу, Версају или Варену, он ће одбити да се послужи војном интервенцијом, зато што је бескорисно „служити се силом“ или „проливати крв Француза“ или „изазвати грађански рат“. А шта је освајање Бастиље било, ако не акт грађанског рата и терора? Зар је крв убица била Краљу драгоценија од крви њихових жртава? Није му пало на ум да је заштита поданика била његова дужност и да употреба силе у сврху одржања реда није знак тираније него атрибут власти: једини начин да се спречи насиље.¹⁰²

 

Оптужбе против Марије-Антоанете

Напади Пола и Пјерете Жиро де Курсак против Марије-Антоанете су дијаметрално супротни рехабилитацији Луја XVI. Они на Краљицу Француске сваљују кривицу за већину грехова које званични историчари приписују Краљу. Она је оптужена за „издају“, „дволичност“, „лаж“, „фалсификате“, па чак и „лудило“. На првом месту, замерају јој тајне преговоре са страним силама у Краљево име, а без његова знања. За присталице и обожаваоце Марије-Антоанете ту нема места. Јер аутори књиге не оклевају да Краљицу оптерете за нечисте помисли које је могла имати. На пример, незадовољни оптужбом да се Краљица намеравала спасти сама, с Престолонаследником, остављајући Краља у Паризу, они додају: „Идеја да парадира на коњу у Монмедију, с Дофеном (Престолонаследником) пред трупама које је сабрао Бује (Bouille) морала је егзалтирати Краљичин машту“.¹⁰³ Психолошка анализа историчара је ту отишла предалеко.

Најтежа оптужба се односи на Манифест Брунсвик (Bunswick), генералисима Коалиционе армије. По ауторима, претећи Манифест, упућен на захтев Краљице, стигао у Париз 29. или 30. јула 1792, изазвао је држави удар од 10. августа 1792. и хапшење Краља, док је овај пре тога успео да ситуацију окрене у своју корист. Oни се чак питају није ли Краљица намерно гурнула Јакобинце против Краља: „Не рачуна ли Краљица на Јакобинце да се, она такође (преко њих) отараси Краља?“¹⁰⁴ Али ако у том случају – срећом! – ипак стављају знак питања, аутори са сигурношћу тврде да постоји узрочна веза између Манифеста Брунсвика и пада монархије. Отуда њихов закључак: „Благодарећи Марији-Антоанети, pат изазван њеним лажним писмима наставља да бесни по читавој Европи у току двадесет и три године. Заслугом Марије-Антоанете, француска монархија је мртва и вакрснуће, само за врло кратко време, у облику једне презриве карикатуре себе саме“.¹⁰⁵

Зар аутори заборављају да су првенствено револуционарни вођи гурнулу Луја XVI у рат? Довољно је поменути тезу Брисоа, која је врло речита у том погледу. Друга тачка њихове оптужбе није мање неправедна и брзоплета. До државног удара од 10. августа би дошло у сваком случају, са Брунсвиковим Манифестом или без њега. Пјер Гаксот (Gaxotte) је показао да су све етапе рушења легалне власти уочи 10. августа биле у току почев од 1. јула 1792, дакле, месец дана пре поменутог Манифеста (примљеног крајем јула) који је само послужио као накнадни изговор, а није никако био његов узрок.¹⁰⁶

Кад се то једном утврди, ваља признати да је Марија-Антоанета имала свој политички план који се није подударао са Краљевим. Није ли то било разумљиво, ако се има у виду често одсуство аутентичне краљевске власти? Госпођа Елизабета (Madame Elisabeth), „Анђео краљевске породице“, верна своме брату све до гиљотине, била је такође свим срцем са емиграцијом и грофом Артоа (Artois). Једина разлика међу тим двема женама састојала се у томе, што је Краљица више волела акцију од чисте медитације. Да ли је због тога треба оптужити да је желела контра-револуцију? То би свакако био најефикаснији лек, под условом да буде благовремено примењен. У противном, Мирабо, који је био разуман човек, не би никад подржавао Краљицу у том правцу. Или је Краљици требало замерити што је апеловала на солидарност европских монархија позивајући их да притекну у помоћ француској монархији? Она је преко двадесет година унапред била претеча Бечког конгреса и политике концерта великих сила инаугурисане 1815. године, које су Метерних (Metternich) и Таљеран (Talleyrand) поздравили као модел политичке мудрости.¹⁰⁷

 

Бекство у Варен

Праведан суд о Краљици не искључује признање да је, у то време, њена политика била исто тако осуђена на неуспех као и Краљева. Оно што те обе политике чини наивним и нереалним, то је недостатак нужних услова за њихово остварење. На политичкој сцени игра улогу само онај који располаже слободом кретања и средствима за акцију. А Луј XVI и Марија-Антоанета – кривицом Краљевом – били су само мишеви у мишоловци, заробљеници и таоци својих смртних непријатеља. Под тим условима, њихова политичка гестикулација није могла имати никакве конкретне вредности. На дужи рок осуђени на смрт, они су само могли да се боре против сопствених химера.

Бекство у Варен показује да су они тога постали свесни.¹⁰⁸ И ту П. и П. Жиро де Курсак припремају својим читаоцима највеће изненађење: Луј XVI није никада намеравао да побегне преко границе; он је путовао у Монмеди, али га је издао генерал Бује (de Bouille) командант области. Радећи за рачун Господина (Monsieur, Краљев брат, будући Луј XVIII), Бује је дезорганизовао војне одреде распоређене дуж пута за Варен и време срачунао тако да Краљ буде ухваћен. То је превише или премало. Осмочасовну предност над гониоцима је добрим делом страћила сама краљевска породица својим одуговлачењем, а хаосу распореду војних јединица изазвао је углавном краљевски пратилац де Шоазел (de Choisel) својим фаталним грешкама. Но све да је Бује издао Краља да би се додворио Господину, то још не би био доказ да је поступао по Господиновим инструкцијама. Ни издајство самог Бујеа није доказано. У питању су нагађања илипредубеђења, а она су бројнија од оних које наводе аутори.¹⁰⁹ Јер је Бује заиста био у могућности да у последњем тренутку спасе краљевску породицу, па његов поступак остаје под знаком питања.¹¹⁰

Али то није све. Под предпоставком да је посреди била издаја, Краљ се ипак могао избавити. Нажалост, он није био на висини ситуације. У моменту кад је био задржан, њега још не беху стигли гониоци, а он се ипак предао бакалину Сосу (Sauce), државном заступнику, као обичан бегунац, мада се могао позвати на своје право да као Краљ путује својом земљом incognito. Чак је и Томас Карлајл (Carlyle), који није у срцу носио француску монахију, био ужаснут понижењем које је претрпео Луј XVI. Ево шта би, по енглеском писцу, један прави Краљ нашаши се у том положају, требало да каже: „Шта хоћете ви, друмске положаре, ноћне скитнице? Па шта ако би посреди била нека значајнија особа? Када би то био и сам краљ? Зар краљ нема право, као год и сваки просјак, да мирно иде својим путем? Да, човек који пред вама стоји, ваш је краљ, и сада, кад то знате, дрхтите! Краљ вам то говори, изволео је да проговори по тако незнатној ствари и тако безначајним људима; а кад је већ проговорио, нема силе ту, на томе месту, нити у целој Француској, па чак ни у целом свету која би могла да му пртивуречи! Под том вашом бедном капијим не можете ви задржати краља, него једино, ако би то морало бити, његово мртво тело, али зато бисте одговарали небу и земљи. Овамо, телесна гардо! Напред постиљони!“¹¹¹

Све и кад се та бујна речитост остави по страни, извасно је да би један одлучан Краљев наступ изменио однос снага. Али између једног Краља који се не понаша као такав и Друе-а (Drouet), енергичног „патриоте“, бакалин Сос – Понтије Пилат у датој ситуацији – чe се покорити ономе који му изгледа опаснији. Од свега је најчудније што Провиђење није допустило да судбину Француске за дуги низ векова запечати бакалин Сос: оно је пружило Лују XVI последњу прилику у облику хусарског ескадрона на челу са Гогела-ом (Goguelat) и поменутим де Шоазелом (de Choisel) који су га најзад нашли. Била је довољна једна Краљева реч, па да му хусари одмах прокрче пут. Али он ће одбити да пође путем спасења: „Зашто употребити силу?“ Увек то осећање нелагодности кад куцне час да се изврши краљевска власт! Веровао је да време ради за њега. Сутра ће стићи Бује и допустиће му да слободно настави пут. Не, већ кроз један сат све ће бити касно: пијани хусари које је руља у међувремену придобила, одрекли су послушност официрима и нико није мрднуо кад је један „патриот“ на њихове очи испалио метак на официра Гогела. Краљу је само остало да се преда париским парламентарним изасланицима и са породицом се врати у Париз, изговарајући чувену реч: „Нема више Краља у Француској!“ Заиста, али чијом кривицом? Кад се ти догађаји имају у виду, тешко је сложити се са Полом и Пјеретом Жиро де Курсак да је Луј XVI био упропашћен издајом и кукавичлуком своје околине. Пад француске монархије је, пре свега, историја једног политичког самоубиства.

 

МУЧЕНИШТВО ПРИНЦЕЗЕ ЕЛИЗАБЕТЕ¹¹²

Када је пала глава Госпође Елизабете (1764-1794), млађе сестре Луја XVI, десило се чудо: први пут од пада Бастиље, смрт једне жртве из краљевске породице није наишла на једнодушно одобравање у револуционарним редовима. Зато се чак и монархиста Маре (Maret), стари Робеспјеров пријатељ, усудио да овога упита: „Зашто сте послали на губилиште ту невину и честиту девојку?“ На његово изненађење, Робеспјер му је одговорио: ,Драги мој Маре, не само да нисам крив за смрт Госпође Елизабете, него сам хтео да је спасем. Али њу ми је отео зликовац Коло д’Ербоа (Collot d’Herboit)“.

Још од детињства принцезе Елизабете, на двору су се дивили њеним врлинама. За њу су говорили: „То је светица, анђео, носи у себи инстинкт доброте и чистоте небесне“ (Feuillet de Conches). Као одрасла девојка, по својој лепоти слична грчким богињама, помишљала је да као монахиња уђе у Кармелитски ред, али везаност за породицу и, ускоро, долазак Револуције, су тој жељи стали на пут. Поред њене чедности и милосрђа, они који су је добро познавали приметили су такође енергију, па и „мушкост“ њеног карактера. Она је знала шта хоће и умела то без устезања да каже. Није се никад подала страху пред својим гониоцима и мучитељима. А показаће да уме јуначки и смрт да дочека.

Може ли се рећи да су црте њеног карактера предодредиле и њену судбину?

 

 

Оданост Круни

Сестринска љубав принцезе Елизабете према Лују XVI налазила је одјека у Краљевом срцу. Али то није била једина па ни главна веза међу њима. Луј XVI није био само њен брат, већ и њен Краљ. Као таквом, она му је дуговала своју верност и спремност на жртву. Из истог разлога, она се устручавала да му даје савете и да га критикује, чак и онда када се није слагала с њим. А у души се са његовом политиком слагала ретко, јер је, већ после јула 1789, видевши да краљ није реаговао на пад Бастиље, изгубила илузију о његовим изгледима на успех. Отада ће њене политичке симпатије бити на страни грофа Артоа (Artois), њеног брата у емиграцији.

Зебњу Госпође Елизабете ће потврдити даљи догађаји. Краљичин секретар Анжар (М.Ј.М. Angeard) је краља одмах затим предупредио да се против њега спрема завера и саветовао му да се повуче у Компиењ, тамо сабере главнину војске и онда сазове скупштину. Краљ је тај предлог одбио, јер му је министар Некер (Necker) рекао да нема кредита за ту сеобу. Кад је, 15. октобра 1789, париска руља кренула у напад на версајски дворац, Елизабета је краља преклињала – ваљда први и последњи пут у свом животу – да пружи војнички отпор. Исто му је предлагао и племић Сен-Прист (Saint-Priest). Али Некер се опет том разумном савету успротивио под изговором да би то „изазвало грађански рат“. А пошто није желео да пролије „ни кап француске крви“, краљ је стао на страну Некера и пристао да буде сужањ Револуције. Због сличног краљевог расуђивања, доћи ће и до неуспелог бекства у Варен. На повратку у Париз, светина ће им претити песницама, псовати их и пљувати краљу у лице. Принцеза Елизабета је све то знала и видела, али јој је верност краљу и оданост Круни била преча од свега, ма и по цену живота.

Међутим, други који су разумели да краљ са таквом политиком неће моћи да заузда реврлуцију, нису чекали исход него су емигрирали, као краљева браћа (Comte de Provence и comte d’Artois) и многи дворски племићи. Но када су се на одлазак у емиграцију одлучиле и краљеве сестре, све пријатељице принцезе Елизабете су на њу утицале да и она пође за њима. Знајући да их је разочарала, Елизабета је покушала да им писмено објасни свој поступак: „Нисам веровала да је то моја дужност; ето шта објашњава мој став. Уосталом, ја верујем да никада нећу моћи да издам своју дужност, ни своју религију, ни своја осећања према онима који то заслужују и са којима хоћу да живим по сваку цену… И докле год ми Провиђење то буде допуштало, ја ћу наставити путем којим ме је до сада водило… Живећу и умрећу немајући шта себи да пребацим ни пред Богом ни пред људима.“ Свесно је изабрала голготски пут и дешавало јој се да се у поверењу изјада: „Боже мој, срце моје, како је тешко живети у овим тренуцима! Кад се могу срести само лудаци, будале иневаљалци! Боже дај да људски дух најзад отвори очи за ту светлост коју, кажу, наш век поседује, али која је још тако мрачна, да ја ту само видим маглу чудовишне густине…“

 

Сведок драме

Временом се принцеза Елизабета спријатељила и са Краљицом, тако да су на крају биле спојене сестринском љубављу. Кад су се у тамници Тампла са Елизабетом нашли заједно краљевски брачни пар, њихова деца -Престолонаследник и кћи (Marie-Therese Charlotte de Fra-nce) – та узајамна љубав ће им свима бити драгоцена морална подршка у страдањима која су их очекивала.

Крајем јануара 1793, Елизабета је присуствовала опроштајној вечери са краљем Лујом XVI, уочи његовог одласка на гиљотину. Можда је још страшнија била отмица Престолонаследника, будућег краља Луја XVII, кога су одвојили од мајке и дали у руке његовом „васпитачу“ и мучитељу – обућару Симону. Они ће бити смештени недалеко од затворске ћелије, па се могло чути шта се тамо догађа. А са једне тајне осматрачнице, Марија-Антоанета је – са својом ћерком и Елизабетом -понекад имала могућност и да посматра тортуру коју је свакодневно морао да трпи њен син. Натакли би му црвену револуционарну капу, терали га да пева „Кармањолу“, учили га псовкама против Бога, краљевске породице и аристократа, опијали га ликерима, доводили му проститутке, а често и тукли. Једном приликом, кад се Престолонаследник одважио да им мушки одговори, краљица је видела како су га ударили ногом у груди. На саслушању своје сестре, морао је да изговори све скарадне псовке и вицеве којима су га научили.

У међувремену су краљица и Елизабета успеле да за себе придобију тамничара Тулана, ватреног присталицу Револуције, који им је помогао да ухвате везу са пријатељима који су живели на слободи. Али их је издала слушкиња Тизон. Кад је постала свесна свога злодела, полудела је од гриже савести.

Посећивали су их револуционари, међу којима и Давид, бивши краљев сликар. Он се сад „прославио“ тиме, што је краљу дувао дим од цигарете у лице. На саслушању га је принцеза Елизабета замолила да јој да мало дувана. Кад је пружила руку према његовој табакери, Давид ју је опоменуо: „Ви нисте позвани да стављате прсте у моју табакеру“. Принцеза му је онда окренула леђа.

 

Жртве револуционарне правде

Под претњом и под дејством алкохола, Престолонаследник је пред судом „сведочио“ да је имао полне односе са својом мајком и тетком. Зато су обе биле оптужене због родоскврности. На ту оптужбу, Марија-Антоанета се узбуђено окренула женама у судници: „Апелујем на све мајке које су овде присутне!“ Елизабета је одговорила да је то нискост и да Престолонаследник измишља којешта. А када је, јадно дете, страхујући од батина, рекло да не лаже, принцеза је уздахнула: „Ох! Чудовиште“. Али је знала боље но ико да се „чудовиште“ односи на онога који је ту клевету измислио.

У својој тридесет и осмој години, Марија-Антоанета је била осуђена на смрт и гиљотинирана 16. октобра 1793. Претходне вечери, написала је принцези Елизабети опроштајно писмо, називајући је сестром. Поверава јој своју децу и понавља аманет Луја XVI да њихов син никад не тражи освету за смрт својих родитеља. Моли Бога да јој опрости грехе. Прашта својим непријатељима сва зла која су јој нанели и, најзад, захваљује се Елизабети: „Колико нам је у несрећама наше пријатељство донело утехе!“ Принцеза није никад добила то писмо и уопште није знала да је Марија-Антоанета гиљотинирана. Судија Фукије-Тенвил (Fouquier-Tinville) га је сачувао у својој архиви.

Марта 1794, Комуна у Паризу врши притисак на Конвенцију да сви преостали сужњи у Тамплу буду заклани. Иницијатива је потекла од Ебера (Hebert), једног од шампиона револуционарног безбожја. У нормалним приликама, изгледало би немогуће осудити некога на смрт без доказа. Али 1794. године у Паризу, то није представљало никакав проблем: поред фалсификованих писама, принцеза Елизабета је оптужена због учешћа у Краљевим злочинима, због бекства у Варен и пошиљке дијаманата своме брату, грофу д’Артоа (тачно, она му их је уступила, али зар је због тога заслужила да јој одрубе главу?). Теретиле су је, наводно, чак и изјаве Марије-Антоанете, која није то могла да потврди, јер је била гиљотинирана пре пет месеци.

Осуђена да буде гиљотинирана 10. маја 1794, у својој тридесетој години, Елизабета је у себи нашла снаге да храбри једну мајку очајну зато што ће морати да гледа како њеног сина гиљотинирају пре ње. По њеним речима се види како је гледала на своју смрт: „Од нас не траже, као од негдашњих мученика да се одрекнемо вере; траже само од нас да напустимо овај бедни живот“. И мајка даје сину руку пењући се на губилиште: „Пођимо заједно“. Неке жене су препознале Госпођу и питају да ли смеју да је загрле и пољубе. Она се грли са свима. Уочи смрти и то им је утеха. Елизабета је двадесет и четврта по реду. Потпуно влада собом. Прилази мирно џелату, чувеном Сансону. Он јој скида мараму око врата, испод које види иконицу Божје Матере на принцезиним откривеним прсима. И слуша последње Госпођине речи: „Тако Вам ваше мајке, Господине, покријте ме“.

Кад је пала гиљотина, присутни хришћани сведоче да је сав ваздух око гиљотине наједном био као засићен мирисом ружа и та традиција је до данас сачувана у старим француским породицама. У то се може, али не мора веровати. Ипак, једно је сигурно: после смрти принцезе Елизабете, на тргу Луја XV (данас Place de la Concorde) тога дана нико није узвикнуо: „Живела Република!“

 

 

 

ЈУНАЦИ ВАНДЕЈСКЕ ПОБУНЕ

ЛЕГЕНДА И СТВАРНОСТ

Побуна у Вандеји се дигла изненадно и спонтано, почетком марта 1793, као бура на мору. За два-три дана, 300.000 Вандејаца су, подобно некој природној катастрофи или поплави, захватили неколико данашњих француских департмана¹¹³ , сејући уништења, паљевине, панику и смрт. Како објаснити ту неочекивану реакцију против Револуције, која је у Француској дошла на власт још 1789.године?

Уствари, та побуна није била ни нагла ни неоправдана и имала је своје озбиљне разлоге. Религија је у Вандеји била дубоко укорењена, благодарећи проповеди Луја Грињона од Монфора (Louis Grignion de Montfort, 1673-1716) и сеоских мисионара. Непријатељство према „градској господи“ јавља се тек кад су буржуји, у име Револуције, одбацили ранију сеоску администрацију и присвојили црквена имања која су првенствено користила њима. Далеко од сваке класне борбе, Вандеја је била пример сталешког јединства и узајамног поверења: сељаци-наполичари су до Револуције уживали заштиту племства и свештенства, а после пада Бастиље нити је било сељачкихустанака против племства, нити су сеоски племићи већином напустили народ одласком у емиграцију. Оданост престолу је такође била општа. У првим револуционарним годинама, вандејско племство је бранило Конституцију, све до гиљотинирања Луја XVI (21.1 1793), када се определило за апсолутизам. За време Вандејске побуне биће такође гиљотиниране краљица Марија-Антоанета (16. X 1793) и краљева сестра, принцеза  Елизабета (10. V 1794), док ће престолонаследник, Луј XVII, у својој десетој години, умрети у париском Тамплу (8. VI1795), по својој прилици убијен¹¹⁴. Како су, после четири године систематски организованих злочина, прогона свештенства и свирепог убиства краљевске породице Вандејци могли сматрати да револуционарни режим представља Француску? И нису ли револуционарни вођи – у очима Вандејаца – превршили меру кад су, поврх свега, дошли да им наметну мобилизацију и реквизицију? После тог и таквог револуционарног искуства, само је мач могао одлучити на којој страни се налази Отаџбина и ко има право да наступа у име Француске.

 

На бојишту

На почетку устанка, вандејски племићи се још нису налазили на челу контра-револуције. Први племић, витез Сапино (Sapinaud) се појавио тек десет дана касније. Мишле (Michelet) подвлачи да су пре њега устанике повели рабаџија Катлино (Cathelineau), власуљар Гастон (Gaston) и бивши подофицир и шумар Стофле (Stofflet). Реалисти, свесни непремостивих тешкоћа, племићи (као Sapinaud, Royrand, Bonchamps, Charette и други) су претходно покушали да сељаке уразуме: „Пријатељи моји, ви ћете бити смрвљени. Један департман против осамдесет и два, то је земљана саксија против гвоздене… Верујте ми, вратите се кућама“. Но ти савети нису помогли. Морални притисак сељачких маса био је толики, да их племићи нису могли препустити судбини.

После договора између народних вођа и племића, састављена је Велика армија, – како ће је Вандејци назвати – од 80.000 до 100.000 људи, мада их на фронту неће бити никад више од 50.000. Организована и подељена према покрајинама, Вандејска армија је имала четири главне групе са следећим командантима:

– Рец (Retz) и Доњи Бокаж (Bas Bocage): витез Шарет (Charette);

– Центар и Горњи Бокаж (Haut-Bocage): племићи Сапино (Sapinaud) и Роаран (Royrand);

– Мож (Mauges): рабаџија Катлино (Cathelineau), племићи д’Елбе (d’Elbee), Боншан(Bonchamps) и подофицир Стофле (Stofflet);

– Поату (Poitou): племићи Ла Рошжаклен (La Rocheja-quelein), Марињи (Marigny) и Лескир (Lescure).

Њима ће се касније придружити кнез Талмон де Ла Тремуј или Тремоај (Prince Talmont de la Tremouille).

Због своје огромне популарности, за првог врховног команданта биће ипак изабран Катлино, мада је он захтевао да се на то место постави д’Елбе, а после његове погибије, тај положај ће заузимати, редом д’Елбе, Ла Рошжаклен и Ле Флерио.

Колика је била вредност те армије и у којој мери је имала изгледа на победу?

Изузетна вредност официра Вандејске армије спада, несумњиво, међу њене главне предности. Војничко образовање стекли су у својој најранијој младости, јер су војну каријеру почињали још као дечаци. Ла Рошжаклен постаје Врховни командант Вандеје у својој двадесет и првој години. Неки су већ имали за собом ратно искуство. Као марински официри, Марињи и Шарет су учествовали у поморским биткама, а овај последњи је, пре неколико година, бранио париски дворац Тиљерије од револуционарне руље. Сви су били неустрашиви ратници, вазда у првим борбеним редовима, вични борби прса у прса. Својим примером и са својим високим перјаницама, настављали су традицију краља Анрија IV (Неnri IV) који је, уочи сваке битке, својим официрима говорио: „Следите за мојом белом перјаницом“ („Suivez mon panache blanc“). Међу њима је Боншан предњачио као прави хришћански витез: поред храбрости, одликовао се својом високом културом и побожношћу, па ће знати и да умре као светац. Били су непобедиви мачеваоци, кадри да савладају четири или пет противника одједном, као мускетари Александра Диме. Револуционарни официри су још мање могли са Вандејцима да се мере у познавању терена. Вандејски племићи који су годинама ловили по својим шумама, знали су напамет све збегове, стазе и богазе. Отуда и њихови тактички подвизи о којима се учи у многим војним академијама. Обожавалац Шаретове тактике, већ је и сам маршал Суворов с њим водио преписку, да би сазнао све његове тајне. По себи се разуме да су и сељаци Вандејске армије савршено познавали своје родно тле и били увек у стању да изненаде непријатеља. Треба ли у предности Вандејаца уврстити и помоћ коју су добијали од Енглеза? Она је била релативна. Док је Луј XVI био жив, Енглеска је помагала Револуцију. Кад је постало јасно да су револуционари преузели власт, Енглези су стали на страну контра-револуције. Али није се смело дозволити ни да Вандејци коначно победе. Стога ће и помоћ бити ограничена, сходно постављеном циљу.

Нажалост, поред наведених одлика, код вандејских монархиста су дошле до изражаја и неке слабости које су их коштале победе, па на крају и живота. Јер они су располагали тако уским маневарским пољем, да је и најмања грешка могла бити фатална. Пре свега, Велика армија није била права војска. Она је имала мали број редовних војника, добровољаца, док су већину сачињавали повремени војници, сељаци, који су cе после војних операција враћали својим домовима. Што је најгоре, дешавало се – као приликом прелаза на северну обалу реке Лоаре – да се војсци придруже десетине хиљада жена и деце, што је знатно ометало њену покретност и стварало невиђене тешкоће снабдевања. Осим тога, вандејска армија је била слабо опремљна, са незнатном коњицом и све ређом артиљеријом. У њеним редовима никад није дошло до стварног и потпуног јединства команде, па према томе није могло бити ни доследне стратегије. И то је била њена хронична болест, због које су се многе победе претварале у поразе. Ако је Мишле претерао у своме уопштавању тврдњом да су се Вандејци међусобно мрзели, мора се признати да је међу „војводама“ Велике армије често владала неслога. Чувајући љубоморно своју аутономију, Шарет се отворено сукобио са Талмоном, а доцније и са Ла Рошжакленом. Ни Талмон се није слагао са Ла Рошжакленом, али се ипак потчињавао његовој команди. Но кад су, после Ла Рошжаклена, за врховног команданта изабрали једва познатог Ле Флерио-а (Le Fleuriot), Талмон је напустио армију. Стофле и Шарет су један другог називали „бандитом“, али су се удружили против Марињија, да се не би ставили под његову команду. Поверили су му само вандејску артиљерију која практично више није постојала и тако га принудили да их напусти. Онда су га прогласили дезертером, као таквог ухапсили, осудили на смрт и стрељали. Кад би се јавила у току војних операција, та неслога је редовно имала трагичне последице. Крајем јуна, 1793, у опсади Нанта, Шарет је учествовао само са својом артиљеријом, док су 10.000 његових људи чекали исход битке. Главнина војске му је узвратила тиме, што га уопште није обавестила о своме повлачењу. Три месеца касније, после капитулације републиканских трупа пред Европском коалицијом у Мајнцу, револуционарни војсковођи су са 15.000 расположивих војника напали Вандеју. Лескир (Lescure) их потукао код Клисона (Clisson) али, уместо да их уништи, кренуо је да нападне један конвој у Сен-Филжану (Saht-Fulgent). Тамо се образовао нови фронт, али ту је сад Шарет, после локалне победе над непријатељем, одрекао послушност Великој армији напуштајући положај. Требало је убрзо донети одлуку којим правцем ће даље кренути Велика армија. Ла Рошжаклен је намеравао да заузме Рен (Rennes). Талмон је предлагао да се освоји пристаниште Гранвал, како би се успос-тавила поморска веза са Енглеском и француском емиг-рацијом, а уједно вандејски сељаци коначно одвојили од Вандеје и постали редовни војници праве војске. Стофле је саопштио жељу својих трупа да се врате у Вандеју преко Анже-а (Angers). С обзиром да се поход на Гранвал није успешно завршио, последњу реч је имао Стофле, који је уживао највећи углед међу сељачким масама. Изабран је привидно пут најмањег отпора. Будућност ће показати да је то уједно био пут у пропаст.

Насупрот Великој армији, „плаве армије“ републиканаца су представљале боље организовану и опремљену војску, са солидном инфраструктором, супериорним наоружањем, заједничком командом и стратегијом. Републиканци су започели рат са малобројним трупама (између 20.000 и 60.000), али се однос снага развијао у обрнутој сразмери са трајањем рата, тако да су „плави“ на крају имали преко 110.000 бораца, док се број Вандејаца стално смањивао. Резерве републиканаца су биле неисцрпне, док је обнова Вандејаца у људству и у материјалу временом постала немогућа. Слабости „плавих армија“ – непознавање терена, неспремност за герилско ратовање – су такође постепено ишчезавале захваљујући ратном искуству. Парадоксално, упркос чињеници да су републиканци поседовали бројан и способан официрски кор, њихова Ахилова пета је била баш у томе што су елитни официри, кова Клебера, Марсо-а или Оша били потчињени неспособним командантима као Росињол, само зато што су ови уживали веће поверење револуционарних вођа у Паризу. Али успеси једних и неуспеси других на фронту ће помоћи да се париски вођи отрезне и појме где се налазе праве вредности. Укратко, време је радило за „плаве“.

 

 

 

Како су гинули

Жалосно је, али истинито да ни француска емиграција ни Енглези нису имали конкретних података о Вандејској побуни све до краја лета 1793. Беху само чули за неког Гастона – једног од првих устаника – а пошто им ни на ум није могло пасти да је он био по занимању власуљар (који ће ускоро затим погинути), они су одмах предпоставили да је тај устанички вођ морао припадати племству. Стога конт де Прованс (comte de Provence), будући Луј XVIII, шаље јуна 1793. у Вандеју два племића (d’-Hervilly и de Vaugiraud) да се распитају „о начелима, успеху и положају Господина Гастона“. Наиме, постојала је извесна сумња да би ти устаници могли бити блиски жирондинцима, јер вандејско племство није увек „на врху“ уживало велики кредит. Биће да ти изасланици нису отишли далеко у својој истрази, јер у августу исте године витез Тентениак (de Tinteniac) доноси опет писма упућена „Господину Гастону“, овога пута од стране Хенри Дан-деса (Henri Dundas), енглеског државног секретара спољних и војних послова и француског емигранта, барона де Жиље-а (deGilliers). Може се замислити разочарење вандејских команданата који су ипак искористили прилику да Тентениаку објасне ситуацију и затраже помоћ. Тек за време другог Вандејског рата 1795-96, постаје могућа заједничка акција. У мају месецу 1795, маркиз де Ривиер (Charles Francois de Rifardeau, marquis de Riviere) предаје Шарету писма конта де Прованс, у коме га овај именује генералом и доноси Вандејцима вест о доласку конта д’Артоа (comte d’Artois) и о искрцавању енглеско-емигрантских трупа у Бретању. Већину искрцаних емиграната ће доцније потући Ош, а неодлучност конта д’Артоа ћe изазвати презир Шарета. Француски историчар Киап (Chiappe) се поводом Шарета вајка: „Док је летео од победе до победе, нису знали ни његово име. Сада, кад се срозао до шефа банде, он је постао нада Луја XVIII, кореспондент Суворова и љубимац монархистичког Париза“. Али неправда није била нанета само Шарету. У међувремену су као незнани јунаци изгинули највећи војсковоћи Вандејске побуне. Они су и данас непознати највећем делу француских млађих генерација, па утолико више заслужују да буду поменути.

 

Катлино. – Без великих изгледа на успех, упркос неслози водећих Вандејаца, Катлино (Jacques Cathelineau, 1759-1793) је напао приморски град Нант (Nantes), велики стратешки центар, крајем јуна 1793. Као да је слутио да ће то бити одлучна битка и за Вандеју и за њега самог, он је чинио чуда од јунаштва и успео да на челу својих трупа продре у сам град. У борби је изгубио два коња под собом. Али победа му је сад била на домаку. Прошавши Гробљанском улицом, први се појавио на тргу Виарм (Viarmes), са сабљом у руци и не обзирући се на опомене својих пратилаца да се сувише излаже опасности. Са мансарде једне оближње куће опазио га је неки „патриота“, по занимању папучар. По високој перјаници је закључио да то мора бити главнокомандујући Велике армије и спокојно га је узео на нишан. Метак је Катлиноу пробио лакат и зарио му се у груди. Нашао је још снаге да војницима који су му пришли нареди: „Пустите ме да умрем. Не брините се за мене. Вршите своју дужност“. Његове речи „пустите ме да умрем“ оставиле су страшан утисак на присутне. Дотле је за Вандејце био полубог, као окружен неким ореолом, неповредив. Сада се све то одједном фушило. Повикали су: „Катлино је смртно рањен! Катлино умире!“ Ти повици су изазвали панику. Војници су се разбежали. Настало је опште повлачење. Битка за Нант је била изгубљена. Од последица задобијене ране, Катлино ће умрети 14. јула, на дан четврте годишњице пада Бастиље. После Гробљанске улице, други несрећан предзнак и символ.

 

Боншан. – Као неки витез „сишао с оног света“, маркиз Шарл де Боншан (Charles-Melchier-Arthus, marquis de Bonchamps, 1760-1793) je од првих дана својој борби дао религиозан смисао. Посматрајући ужасе револуције, открио је њен сатански карактер: „Само безбожје може изазвати трајна зла рушећи темеље морала“. У рат је пошао свестан да је изабрао пут мучеништва и на растанку је поверио својој жени: „Ми чак не смемо очекивати ни људску славу; грађански ратови је ретко доносе… Гледаћемо како спаљују наше дворце, бићемо опљачкани, проказани, вређани, клеветани и можда спаљени“. Своју ратничку способност али и наивност показао је већ у мају 1793, код Фонтенеа (Fontenay). Међу републиканским заробљеницима, један му је пришао молећи га да му поклони живот, јер је отац седморо деце. А кад га је Боншан ослободио, републиканац га је тешко ранио. Сутрадан по смрти Катлиноа, дошло је до судара код места Мартиње-Бриан (Martigne-Briand) и у вандејским редовима је настала забуна због једног неочекиваног маневра Мартињија. Боншан је остао у заштитници и наједном се нашао опкољен петорицом републиканских коњаника. Двојицу је одмах посекао, а остала тројица су побегли, али један је на њега испалио метак из пиштоља. Рана се показала тежом него што је Боншан мислио, јер је куршум био расечен, а отворила му се и стара рана из Фонтнеа. То је био један од разлога што није наследио Катлиноа, јер је за новог врховног команданта изабран д’Елбе (d’Elbee). Ипак, на молбу кнеза Талмона, Боншан је пристао да се поново ангажује, па су га у септембру 1793. колима довели на фронт. Ту је, код места званог Торфу (Torfou) однео над Клеберовим трупама најславнију победу у свом животу. Али главнина републиканских трупа је успела да умакне, зато што му Лескир(Lescure) и Шарет (Charette) нису благовремено помогли да „плаве“ опколи. Тако је била пропуштена последња драгоцена прилика, јер октобра 1793 почиње велика републиканска офанзива. У битци код Шолеа (Cholet), 18. октобра, Боншан је био смртно рањен. На бојишту јеостало 10.000 лешева. Пала је одлука да се сви Вандејци пребаце на другу обалу Лоаре. Да би олакшали прелаз, намеравали су да претходно побију 5.000 заробљеника које су водили са собом. Боншана су вукли на носилима затегнутим на пушкама и он је повремено губио свест. Неколико пута је покушавао да се усправи и настави борбу, али узалуд. Знајући да је на издисају, није тражиода се опрости са својом женом и децом који су пратили војску са гомилом цивила, него је заповедио да се републикански заробљеници ослободе. Спас непријатеља који су га усмртили био му је пречи од свега. И његова наредба је била испуњена. Неки од ослобођених су покушали да саботирају укрцавање Вандејаца на бродиће и сплавове, али су републиканци већином остали на обали кличући: „Живео Боншан! Живела Република!“ Поздрав је вероватно стигао касно. Кажу да је Боншан издахнуо насред реке Лоаре.

 

Елбе. – Катлино је био жива легенда, али није имао нужне способности да организује војску. Прави организатор Велике армије био је бивши официр д’Елбе (Mau-rice-Gigost d’Elbee, 1752-1794). Његов састанак са Боншаном, марта месеца 1793, биће одлучан у том погледу. У исто време, он је био срећан што ће моћи да командује у борби, јер то му, због муцања, није било могуће у редовној војсци. Своје ратничке способности ће показати идућег месеца, у борбама код Везена (Vezins) и Корона, где ће, заједно са Катлиноом и Ла Рошжакленом, однети две победе. Али вандејски војници, без довољног ратног искуства, нису још били вични свим видовима борбе, па је Елбе морао да се повуче пред Фонтенеом и тај судар би се завршио поразом, да му није притекао у помоћ Боншан. После смрти Катлиноа, Елбе је био именован за врховног команданта Велике армије, како због својих стратешких способности, тако и због чињенице да је командовао најбројнијом јединицом. Али он је сам наслућивао да су га изабрали уместо Боншана зато што је код њега владала лабавија дисциплина. Као главни заповедник, д’Елбе се прославио победом код Шантонеа (Chantonay). Био је рањен пред Шолеом Cholet), 18. октобра 1793, скоро у исти мах кад и Боншан. Склонили су га у једно оближње село и намеравали да га пребаце у област Рец (Retz). Скривао се на острву Ноармутје (Noir-moutier), где су га најзад републиканци пронашли и повели на стрељање. Пошто због неизлечене ране није могао да се усправи, стрељали су га у фотељи, 5. јануара 1794. Последње речи су му биле: „Виланд је невин“. Хтео је да спасе једног официра кога су републиканци прогласили издајником. После д’Елбеа, републиканци су убили и његову жену.

 

Ла Рошжаклен. – Гроф де Ла Рошжаклен (Henri de Vergier, comte de La Rochejaquelein, 1772-1794) био je најмлађи вандејски војсковођа. Једва је био пунолетан кад је постао њен врховни командант, у октобру 1793. Многи су мислили да је у тако критичној ситуацији, после погибије д’Елбеа, било неопрезно изабрати за вођу једног младића, ма колика била његова лична храброст. Изгледало је да их је Ла Рошжаклен бар привремено разуверио својим сјајним победама код Лавала (21. X 93), код Ентрама над Вестерманом (Westermann) (26. X 93) и, у зајед-ници са Талмоном, над Клебером и Марсоом код Понторсона (18/22. XI 93). Али после страховитих вандејских пораза у децембру, пред Анжеом (Angers) и Маном (Le Mans), Ла Рошжаклен је био приморан да предвиди повлачење преко Лоаре. Шеснаестог децембра, у припреми мостобрана на Лоари, био је изненађен и опкољен републиканском коњицом. У том окршају је нестао и многи су мислили да је погинуо или да је био заробљен. Требало је на брзину изабрати новог главнокомандујећег. Тренутно нико није знао да се Ла Рошжаклен спасао али да се – ваљда разочаран својим искуством – није јављао. Покушао је да створи нову армију, те је у ту сврху ухватио везу са Стефлеом и Шаретом. Пројект Ла Рошжаклена био је неостварив, јер је Шарет одбио да му се потчини. Али Стофле му је пришао, па су обојица, са ограниченим средствима, почели борбу у провинцији Анжуа (Anjou). Код градића Шемије, у јануару 1794, Ла Рошжаклен је нанео први пораз „пакленим колонама“. Но убрзо је и он пао као жртва свога витештва: у предграђу Ниаје (Nuaille), 28. јануара 1794, убио га је на превару један републикански заробљеник кога је помиловао. Стофле се сматрао обавезним да мртвом Ла Рошжаклену исече лице и потпуно унакази „лик Јованке Орлеанке“ младог племића, како републиканци не би пронашли и оскрнавили његов леш. Поред Шарета, а можда и више од њега, Ла Рошжаклен је остао у народној успомени као најомиљенији вандејски генерал.

 

Талмон. – Кнез Талмон (Antoine-Philippe de la Tremouille или de la Tremoille, prince de Talmont, 1766-1794) осуђен на смрт у својој 28-oj години, је по своме анђеоском лику изгледао десет година млађи. У току претходних шест месеци, учествовао је у 68 бојева. Велика армија му беше поверила команду над коњицом. Блистао је увек личним примером. Онима који су позивали на већу опрезност одговарао је: „Пустите ме, треба показати овим људима да се један кнез бори исто тако добро као сељак“. За време опсаде Нанта био је озбиљно рањен, али се одмах вратио у борбу са осмехом на уснама. Високог раста, сејао је страх и трепет у непријатељским редовима. Када га је, на бојишту, неки републикански официр једном изазвао на двобој, Талмон му је првим ударцем сабље располовио лобању. То му није сметало да буде великодушан према заробљеницима и спасе их стрељања. Напуштајући Велику армију због неправде коју су му нанели, Талмон није слутио да ће, сутрадан по његовом одласку, Вандејци скупо платити своју незахвалност и претрпети страховит пораз код Савенеа (Savenау), 23. децембра 1793. Било је то за њих право Косово, од кога се више неће опоравити, јер су на бојном пољу оставили 15.000 погинулих људи, жена и деце. Талмон је, као Ла Рошжаклен, намеравао да настави рат, али под сопственом командом. Уколико не би нашао свога пријатеља Жана Котро (Jean Cottereau, звани Jean Le Chouan), хтео je да ce пребаци у Енглеску и тамо организује француске емигранте. Пробијао се ка Атлантској обали са малом групом својих најоданијих бораца. Да их не би препознали, сви су били обучени у сељачка одела. Али по своме изгледу, опхођењу и дарежљивости изазвали су сумњу „патриота“ који су их ухапсили. Док су их улицом спроводили на саслушање, крчмарева ћерка, коју је Талмон некада узео у заштиту, га је издала повиком: „Па то је кнез Талмон!“ На суду се држао јуначки и достојанствено. Осуђен је на гиљотину, с тим да му одсечена глава буде набодена на копље пред главном капијом његовог дворца у Лавалу. Пењући се на губилиште, говорио је шапатом своју опроштајну молитву. Међутим, џелат није добро поставио кнежеву главу под гиљотину, па кад је пала сатара, она му није само одсекла главу него и вилицу, те је на лицу зјапила рупа. Да би глава ипак добила људски лик, морали су хитно да направе вештачку гвоздену вилицу. Дворац у Лавалу је био украшен том наказом 27. јануара 1794, дан уочи погибије Ла Рош-жаклена.

 

Шарет. – Као тактичар, Шарет (Francois-Athanase, chevalier Charette de la Contrie, 1763-1796) несумњиво улази у светску историју ратовања, поред Ханибала, Велизара и других. Први међу вандејским вођама, он је схватио да је поседовање градова мање важно од контроле саобраћајних веза и путева. Друга његова предност је била фантастична маневарска брзина и способност да, у најкраћем року, сакупи или растури своје трупе, сходно датој ситуацији. Француски историчар Киап даје сажет и тачан опис Шаретове тактике: „Брзином своје акције, неупоредивом способношћу да изненади и да се извуче из најопаснијег положаја, генерал-поручник је стално успевао да противника доведе у шкрипац. Највише воли да се служи препадима и заседама, ређе прихвата отворену борбу и, у том случају, тако вешто маневрише, да на бојном пољу увек заузима повољнији положај. Никада не допушта несразмеру између својих средстава и циљева. Ако се појављује у блиставим униформама, ако је опточен златом као црквене књиге, ако никад не путује без свога барјачета са француским грбом украшеним једним сидром, он ипак чува свој непоколебљиви реализам“. Није онда чудо што је своју борбу наставио пуне три године, док су други вандејски генерали изгинули после неколико месеци. О Шаретовој вештини речито сведоче његови подвизи почетком децембра 1793. У Буену (Bouin), где га опкољавају 6.000 републиканаца, он се спасава са читавом својом јединицом од 1.500 људи. Сутрадан, напада један конвој, а затим осваја оближњу утврђену раскрсницу (Quatre Chemins de l’Oie) коју бране 2.000 републиканаца. За 14 часова, водио је три борбе и победио у двема, са незнатним губитцима. Неколико недеља уочи вандејског пораза код Савенеа, био је изабран за врховног команданта „католичке и краљевске армије“ у Доњем Поату (Poitou). Но коме и чему је то сада служило? Од сто хиљада Вандејаца који су прешли Лоару, вратило се једва неколико хиљада преживелих. Народ Вандеје био је на издисају. Сељаци су хтели да, на спаљеним огњиштима, отпочну нов живот.

Да су у том тренутку републиканци понудили Вандејцима мир, он би сигурно био прихваћен. Али десило се нешто сасвим супротно. Почиње „дивљи рат“. У јануару 1794, 102.709 бораца преплављају Вандеју са дванаест „паклених колона“ које спроводе политику „спаљене земље“. На њиховом челу је бивши племић, генерал Тиро (Turreau), који наређује да се уништи све живо, да се побију сви Вандејци, укључујући и вандејске „патриоте“, да се спале и сравне са земљом сви домови, да се сатру и поља и стока. Тај ужас је трајао преко пола године. Жртве су се бројале на стотине хиљада. Вандејци су били принуђени да се поново прихвате оружја, јер другог излаза није било. Само, овога пута, није више могло бити говора о „Великој армији“. Рат је добио вид гериле у којој ће главну улогу играти Шарет и Стофле. Кад су у Паризу увидели да се на тај начин Вандеја не може умирити, генерал Тиро је био смењен и чак ухапшен, крајем септембра 1794. Шарет је такође дошао до сазнања да се и на вандејској страни мора предахнути, па је искористио прилику и отпочео преговоре са републиканским генералом Канклоом (Canclaux). По мировном уговору који је био склопљен у дворцу ,Лa Жоне“ („La Jaunaie“) успостављена је слобода вероисповести и обећана исплата „краљевских бонова“ којима су се служили Вандејци. За њим ће уследити мир који ће, маја исте године, закључити Стофле (Stofflet) са генералом Ошем (Hoche). Било би тачније говорити о примирју, јер је тај мир послужио само као привремени изговор: бонови неће никада бити исплаћени а, уместо да на захтев Вандејаца врате десетогодишњег краља Луја XVII, републиканци су га 8. јуна уморили у Тамплу. Стога се Шарет сматрао ослобођеним свих обавеза и поново организовао герилу. Тако је почео Други вандејски рат (1795-96). Киап (Chiappe) с правом истиче да то више није био негдашњи Шарет. Републиканци су се смењивали. За Шарета није било смене ни одмора, а то се видело и на његовом мршавом и пожутелом лицу. Стофле не иде за њим и „поштује мир“, све док се нису помирили у септембру 1795, под упливом грофа д’Артоа. Потказан и опкољен, горостасни Стофле се голорук брани против десетина непријатељских војника и себи крчи пут „одбацујући их као гомилу мува“, али избоден бајонетима и заслепљен сопственом крвљу, бива ухваћен и стрељан 24. фебруара 1796.

Дошао је ред на Шарета. Генерал Ош (Hoche) је одлучио да, по сваку цену, заврши Вандејски рат и за ту мисију има одрешене руке. Знајући Шаретову слабост према женском полу, он не оклева да му подметне своју сопствену љубазницу, како би ова од краљевог генерала сазнала његове намере и скровишта. С обзиром да то лукавство није донело очекиване плодове, Ош предлаже Шарету да се повуче у иностранство под републиканском заштитом. Шаретов одговор: „Победити или умрети за мог Бога и за мог Краља, ето у чему се састоји мој маневар“. Отада почиње хајка. Ош опкољава територију под Шаретовом влашћу са три колоне, док „Краљева армија“ располаже само групом од 135 коњаника и 50 пешака. Преобучени у Вандејце, републиканци улазе Шарету у траг и 200 хусара успевају да га изненаде. Шарет се извлачи из клопке, али је одсада као гоњена звер и у рукама има само своју „еспинголу“ – штуц. Тек што је ушао у једну пријатељску сељачку кућу да се одмори, хусари су већ у дворишту и он мора да бежи на споредна врата. У његовој пратњи има још само 35 бораца. Ваљда први пут у свом животу, Шарет удара погрешним правцем, уместо да се са њима склони у једну непроходну шуму. Сада је све касно, јер су сви други путеви затворени. Пред њима су војници Ошовог официра Травоа. Коначно су опкољени са свих страна. у тренутку кад је јурнуо да пробије обруч, Шарет бива рањен у раме и у главу. Пратилац Босар (Bossard) хоће да га однесе на својим раменима, али се генералова униформа закачила за једну грану. Босар пада смртно погођен, а Шарет се онесвестио. Око њега леже осамнаест лешева верних војника. Само десеторица из његове пратње успевају да се спасу. Пред револуционарним судом, Шарет је у своју одбрану једино рекао да се борио „за Бога, у име Краља и за Краља“. На стрељање су га повели као на параду, улицама Нанта. Глава и рука су му још биле завоју. Гласно је замолио опроштај од Бога. Пре но што је одјекнуо плотун, одбио је да клекне на камен. Последња жеља му је била да он сам командује војницима: испалиће на њега ватру, кад им буде климнуо главом. Слободном руком показао им је своја прса, где треба да гађају. Кад су пушке плануле, настала је тишина. Шарет се и даље усправно држао покрај зида. „Онда му је – прича један сведок – прво поклекнула десна нога, па кук; под пирући се лактом; изгледало је да витез није пао него, је засео у вечну ноћ“. Пао је и последњи велики херој Вандеје. То је било 29. марта 1796. године.

 

 

После спуштене завесе

Жил Мишле (Jules Michelet), један од најпознатијих историчара Француске револуције, који је пристрасно и немилосрдно осуђивао Вандејску побуну у име свог републиканизма, се ипак на крају сажалио на судбину Вандејаца, што се види из описа посете Госпође – Краљеве кћери – Вандеји, 1815. године:

„Утолико више се (Вандеја) отрезнила 1815, кад је видела повратак Бурбона са њиховим опрезним херојима који су се усудили да се у Француску врате тек када су за собом имали милион људи и који су, из захвалности, на повратку захтевали своја феудална права од сељака који су због њих били исечени на комаде! Била је -велика сцена у Оре-у (Аигау) када се Госпођа, посећујући ту земљу натопљену крвљу својих, срела са тридет хиљада преживелих људи, већином рањених и осакаћених, који су дошли ту са својим седим власима, штаповима и штакама, ослањајући се под руку на своје унуке, да виде, пре но што издахну, кћер Луја XVI… Ти јадни људи падоше ничице, са очима пуним суза… И кроз сузе, шта угледаше… Госпођине очи које су остале суве. Она није могла да опрости Француској, па чак ни Вандеји… Oни се тада дигоше тужни, рањена и тешка срца. То јебила освета Републике… Од тога дана, Вандеја припада Отаџбини“.

Мишле се љуто варао. Вандеја је одувек припадала Отаџбини, али Републици никада. Ако се изузму политичари који, с времена на време, траже гласачке куглице у Вандеји, култ вандејских хероја и мученика постоји данас само у редовима француских монархиста и у породицама које су сачувале успомену на своје славне претке.

А шта је било са генералом Тироом, командантом „паклених колона“ и најсвирепијим џелатом Вандеје? Да ли је бар њега постигла заслужена казна? Ево шта о њему вели француска енциклопедија „Larousse“: „Baron Louis-Marie Turreau de Garambourville или Turreau de Linieres (1756-1816) ce после Вандеје придружио армији генерала Бонапарте у Италији и „присуствовао“ бици код Маренга. Под императором Наполеоном га је очекивала бриљантна каријера: „Генералу Тироу је поверена дипломатска мисија у Сједињеним Државама (1804); враћа се 1811. и постаје барон Царства. За време похода на Русију, 1812, командује у Вирцбургу једном дивизијом окупационих трупа у Баварској. 1815. учествује у одбрани Париза; исте године одлази у пензију. Генерал Тиро је за собом оставио: „Успомене које служе историји Вандејског рата“ и „Поглед на политичку ситуацију Сједињених Држава“.

Очигледно, земаљска правда ретко личи на небеску.

 

 

 

 

КРАТКА БИБЛИОГРАФИЈА

– Jean-Francois Chiappe, La Vendie en armes, t.I: 1793, t. II: Les Geants, Paris, Perrin, 1982.

– Jules Michelet, Histoire de France / La Revolution, t. 4, 5 i 6, Lausanne, Editions Rencontre, 1967.

– Albert Sorel, L’Europe et la Revolutionfrancaise, t. 3, Paris, Plon, 1908.

– Енциклопедија QUID, Paris, Laffont, 1985, поглавље „Guerres civiles de la Revolution“, стр. 540-541.

 

СУМАРНА БИБЛИОГРАФИЈА О ФРАНЦУСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ

– Georges Burdeau, „Traitd de science politique“, t. IV, VI( 1), VI(2), Paris L.G.D.J. (Librairie Generale de Droit et de Jurisprudence), 1969/1971.

– Jean-Frangois Chiappe, „La Vendee en armes“, t.I: 1793, t. II: „Les Geants“ Paris, Perrin, 1982.

–  Alfred Cobban, „Le sens de la Revolution francaise“, Paris, Julliard, 1984.

– Francois Furet, „Маrх et la Revolution francaise“, Paris, Flammarion, 1986.

– Francois Furet et Denis Richet, „La Revolution francaise“, Paris, Hachette/Pluriel, 1989.

– Pierre Gaxotte, „La Revolution frangaise“, Paris, Favard, 1970.

– Paul et Pierrette Girault De Coursac, „Enquete sur le proces du roi Louis XVI“, Paris, La Table ronde, 1982.

–  Ivan Gobry, „Les martvrs de la Revolution francaise“, Paris, Perrin, 1989.

– G. Lenotre, „Les Massacres de Septembre“, Paris, Perrin, 1907.

– G. Lenotre, „La guillotine et les executeurs des arrets criminels pendant la Revolution“, Paris, Perrin, 1912.

–  Albert Mathiez, „La Revolution francaise“, у 3 тома, Armand Colin, 1922 (reedition du Club francais du livre).

–  Albert Mathiez, „Le bolchevisme et le jacobiisme“ Paris, la reedition par la revue ‘Commentaire“, Ete 1989.

–  Jean Rivero, „Cours de libertes politiques“, Paris, Le Cours de droit, 1962-1963.

– Simon Schama, „Citizens. – A Chronicle of the French Revolution“, New York, Alfred A. Knopf, 1989.

–  Reynald Secher, „La Chapelle-Basse-Mer village vendeen. -Revolution et contre-revoliition“, Paris, Perrin, 1986.

–  Reynald Secher, „Le genocide franco-francais. – La Vendee -venge“, Paris, P.U.F., (Presses Universitaires de France), 1989.

– Rene Sedillot, „Le cout de la Terreur“, Paris, Perrin, 1990.

– Albert Sorel, „L’Europe et la Revolution francaise“, у 8 томова, Paris, Plon, 1903-1908.

–  J.L. Talmon, „Les origines de la democratie totalitaire“, Paris, Calmann-Levy, 1966.

– Georges Vedel, „Cours de droit constitutionnel et d’institutions politiques“, Paris, Les cours de droit, 1959-1960.

– Philippe de Villiers, „Lettre ouverte aux coupeurs de tetes et aux menteurs du Bicentenaire“, Paris, Albin Michel, 1989.

 

 

_________

1. „ La Revolution francaise est un bloc“ – чувена формула коју је лансирао француски државник Georges Clemanceau 1891. године, приликом скупштинске дебате у Паризу
2. Мах Gallo, „Le nouveau catćchisme“, ,Le Figaro“, 17.ХII 1984.
3. Jean-Noel Јеаnnеnеу, president de la mission du Bicentenaire, „La Revolution est un bloc“, „Le Figaro“, 23.III1989. – Јеаnnеnеу вероватно предпоставља да французи не познају своју историју, јер је за време „белог терора“ страдало укупно нешто више од педесет особа: два маршала, три генерала, један пуковник – сви осуђени на смрт и 45 мамелука – који су били побијени без суђења. Дакле, мање жртава него у некој тежој саобраћајној несрећи. Како се то може поредити са најстрашнијим геноцидом историје човечанства пре Октобарске револуције?
4. Francois Furet, „La Revolution francaise estelle terminee?“, „Le Figaro“, 20-21.II 1988.
5. Француска енциклопедија „Quid“-1985, Dominique et Michele Fremy, Paris, Laffont, доноси на стр. 539 следећи податак, под насловом „Терор“: „Статистике жртава: несигурне, архиве Револуције уништио историчар Албер Матијез (1864-1932) око 1919.“
6. Francois Furet, „Les Francais ont fermi le theatre da la guerre civile! „,,Le Figaro“, 27.Х 1988.
7. Alfred Cobban, „Le sens de la Rivolution francaise“, Paris, Julliard/Commentaire, 1985.

8 Helene Carrere d’Encausse, „Le malheur russe. Essai sur le meurtre politi que“. Paris, Fayard, 1988. – Catherine Durand-Cheynet, „Moscou contn Russie“, Paris, Ramsay, 1988.

9. Ј. L. Talmon, „Les origines de la dimocratie totalitaire“, Paris, Calmann-Levy, 1966.
10. Simon Schama, „Citizens“, New York, Alfred A. Knopf, 1989.
11. Француска енциклопедија „Quid“-1985, Dominique et Michele Frenv Paris, Laffont, стр. 539.
12. Исто, стр. 539.
13. Philippe de Villiers у сvом памфлету упереном против главосеча лажљиваца Двестагодишњице („Lettre ouverte аuх coupeurs de tetes et аuх menteurs du Bicentenaire“, Paris, Albin Michel, 1989), сматра да cе израз геноцид сме употребити искључиво у случају јеврејског народа, зато што су само Јевреји уништавани због свог јеврејства, док у случају истребљења других народа може једино бити речи популициду. Ипак, тешко би се могло порећи да су, на пример, НДХ, Срби и Цигани били такође често уништавани као такви. Но, и без обзира на сличне изузетке, не треба се задовољити правним формализмом. Кад се један народ физички уништава, битан је caм факт истребљења, а не изговор под којим се истребљење врши.
14. 14. Француска енциклопедија „Quid“-1985, Dominique et Michele Fremi Paris, Laffont, стр. 539.
15. Појединости о револуционарном Терору су у овом поглављу изнете углавном по књизи Ивана Гобрија, посвећеној мученицима Француске револуције: Ivan Gorby, „Les martyrs de la Revolution francaise“, Paris, Librairie Academique Perrin, 1989.
16. G. Lenotre, „Les noyades de Nantes“, Paris, 1912. Навод по I. Gobry op.cit., стр. 486.
17. I. Gobry, op.cit., стр. 253.
18. Исто, стр. 274.
19. 19. Jean-Jacques Rousseau, “Du contrat sociat’ in „Oeuvres completes“, t. III, Paris, Gallimard/Pleiade, 1964.
20. Lester G. Crocker, „Rousseau et la voie du totalitarisme“ in „Rousseau et la philosophie politique“, Annales de philosophie politique, no 5, Paris, P.U.F., 1965, стр. 104-105.

21.Pierre Gaxotte, ,La Rivolution francaise“, Paris, Fayard, 1970. стр. 70-71.

22. Исто, стр. 269-270.
23. Iсто, стр. 271.
24. Convention nationale – назив париске Народне скупштине у раздобљу од 1792-1795. год.
25. Gaxotte, пом.дело, стр. 348.
26. Исто, стр. 358.
27. Исто, стр. 367.
28. Исто, стр. 345.
29. Исто, стр. 347.
30. Исто, стр. 369.
31. Исто, стр. 367.
32. Навод по књизи: J.L. Talmon, „Les origines de la dimocratie totalitair Paris, Calmann-Levy, 1966, стр. 36. – Видети такође: Marat, Тех choisis, Paris, Editions sociales/Les classiques du peuple, 1975.
33. Податак по Талмону, пом дело, стр. 86. – Видети такође: Mably, “Sur la theorie du pouvoir politiaue“, Paris, Etudes sociales/Les classiques peuple, 1975 i Saint-Just, “L’ Esprit de la Revolution“, Paris, Le monde 10/18,1963.
34. По Талмону, пом. дело, стр. 203.
35. Исто, стр. 124.
36. Исто, стр. 369.
37. Исто.стр. 181.
38. Pierre Gaxotte, пом. дело стр. 382.
39. Талмон, пом. дело, стр. 245,299.
40. Исто, стр. 139.
41. Исто, стр. 138.
42. Исто, стр. 237,239,243,298. – Видети такође: Babeuf, Textes choi Ed. sociales, Les classiques du peuple, Paris, 1976.
43. Када je 27. маја 1797, Бабефу саопштена смртна пресуда, oн је камом извршио самоубиство. Али ипак су његов леш гиљотинирали!
44. 4 Ivan Gobry, “Les martyrs de la Re’volutionfrancaise“, Paris, Perrin, 1989, стр. 379.
45. 45. J.L. Talmon, “Les origines de la dćmocratie totalitaire“, Paris, Calmann-Levy, 1966, стр. 127.
46. 46. Исто, стр. 145-146
47. 47. Gobry, пом. дело, стр. 146.
48. 48. J.L. Talmon. пом. дело, стр. 148,371,372.
49. Исто, стр. 262-269.
50. Исто, стр. 315.
51. Исто, стр. 154.
52. Исто, стр. 159-163.
53. Исто, стр. 159-163.
54. Исто, стр. 163.
55. Hannah Arendt, “Le systeme totalitarije”, Paris, Senil, 1972.
56. 56. J. L. Talmon, пом. дел. стр. 164
57. 57. Philippe de Villiers, “Lettre ouverte aux de tetes et aux mentereus du Bicentenaire”, Paris, Albin Michel, 1989, str. 49
58. Исто, стр. 125-126.
59. Исто, стр. 126.
60. Francois Furet, “Marx et Revolution francaise“, Paris, Flammarion, 1986.
61. Karl Marx, “Die moralisierende Kritik und kritisierende Moral. Beitrag zur deutschen Kulturgeschichte gegen Karl Heinzen” in “Deutsche Brusseler Zeitung”, 28, 31 oct. -11,18,25 nov. 1847.Навод по горњој књизи , стр. 209.
62. Марксово писмо Ferdinand Domeli Nieuwenhaus – u од 22. феб. 1881, по наведеној књизи Furet – a, стр. 274
63. 63. Alfred Cobban, “Le sens de la Revolution francaise”, Paris, Julliard /Commentaire, 1986.
64. E.H. Carr, „What is History?“, 1961. Навод по Cobban-y, стр. 137.
65. 65. Albert Mathiez, „Le bolchevisme et le jacobinisme“, revue „Commentaire“ Ete 1989, Paris, стр.351-357.
66. 66. Исто, стр. 357.
67. 67. Philippe de Villiers, “Lettre ouverte аих coupeurs de tetes et аuх menteun du Bicentenaire“, Paris, Albin Michel, 1989, стр. 31,63.
68. 6 J.L. Talmon, “Les origines de la dćmocratie totalitaire“, Paris, Calmann-Levy, 1966, стр. 395.
69. Исто, стр. 382.
70. Исто, стр. 277.
71. Исто, стр. 287.
72. Исто, стр. 287.
73. Francoise Levy, “Karl Маrх – Histoire d’un bourgeois allemand“, Pai Grasset 1976, стр. 142,143,289,302-311.
74. Pierre Barral, “Les fondateurs de la Troisieme republiaue“, Paris, Armand Colin, 1968, стр. 114-115.
75. Jean-Louis Turlin, „Un entretien avec Simon Schama“, “Le Figaro“, 4.VI 1989,стр.38.
76. Pierre Barral, пом. дело, стр. 115.
77. Jean-Louis Turlin, поменути интервју, стр. 38.
78. 7 Аlbert Mathiez, „Le bolchevisme et le jacobinisme“, ревија „Comme, laire“, Ete 1989, Paris, стр. 354. – Треба имати у виду да су, у току Француске револуције, скупштине изгласале неколико Декларација. За оном од 1789. следиле су „Жирондинска“ Декларација од фебруара 1793, „јакобинска“ од 1793, Декларација године III с 1795. Разуме се да је политички састав скупштине сваки пут утицао на садржај Декларације.
79. 79. Pierre Barral, пом. дело, стр. 112.
80. 80. Georges Vedel, „Cours de droit constitutiotmel et d’ institutions politigues“‘, Paris, Les cours de droit, 1959-1960.
81. 81. Georges Burdeau, „Traitе de science politique“, t.И (2), Paris, L.G.D.J., 1971, стр. 187-188. – Поменуте чињенице бацају праву светлост и на излишну полемику коју су, почетком овог столећа, водили немачки правник Јелинек (Jellinek) и француски Бутми (Boutmy). Први је порицао француској Декларацији сваку оригиналност, тврдећи да је она копија америчких Декларација, а да преко њих извире из протестантске Реформе, што значи да је германског порекла. А Бутми уопште није признавао амерички утицај него је сматрао да Декларација искључиво дугује француској филозофији XVIII века. Очигледно је да су обојица бранили једну полуистину. Декларација права од 1789. почива на многим идејним наслагама, међу којима се не смеју превидети ни француске ни америчке.

82.Georges Burdeau, пом. дело, т. VI (2), стр. 204.

83. 83. John Locke, Deuxieme traitе du gouvernement civil. – Constitution Foi damentalede la Caroline, Paris, Vrin, 1976, стр. 244-245.
84. Simon Schama, „Citizens. – A Chronicle ofthe French Revolution“, New Уоrк, Alfred A. Knopf, 1989, стр. 472-513.
85. Jean Rivero, „Cours de libertispolitiaues“, Paris. Le cours de droit, 1961 1963, стр. 35-36.
86. Paul et Pierrette Girault de Coursac, “Enqulte sur le proces du roi Louis ХVI, Paris, La Table ronde, 1982, стр. 165-184.
87. 8 Georges Burdeau, пом, дело. т. VI(1), стр. 142-252.
88. 8 Simon Schama, пом. дело. стр. 619-792.
89. Georges Burdeau, пом. дело, т. VI (1), стр. 148.
90. Georges Burdeau, пом. дело, т. IV, стр 656.
91. J.L. Talmon, “Les origines de la dimocratie lotalilaire“, Paris, Calmann-Levy, 1966, стр.41.
92. Николај Берђајев, „Филозофија неравенства“, (на руском), Берлин, Obelisk-Ferlag, 1923, стр. 65.
93. 93. Исто, стр. 66.
94. 94. Jean Rivero, пом. дело, стр. 50.
95. 95. Исто, стр. 50.
96. 96. Ово је српски превод чланка који је био објављен у париском часопису “L’ Astrolabe“, бр. 74,1983, стр. 33-37.
97. 97. „Ма колико ти папири били фрагментарни, то откриће је било тегобно за Луја XVI и постаће поразно због расула које ће изазват међу умеренима… Оно што је остало допуштало је предпоставити да се најгоре налазило међу оним што је било уништено“ (Albei Sorel, L’ Europe et la Revolution francaise“, t. III, Paris, Plon, str. 195-196
98. Поводом открића „гвозденог ормана“, Гаксот закључује, не помињући фалсификате: „Тај изненадан догађај поразио је присталице опроштаја“ (Pierre Gaxotte, La Revolution francaise, Paris, Fayard, 1970, str. 283)
99. 99. Albert Sorel, пом. дело, т. II, стр. 314-321.
100. 100. Pierre Gaxotte, пом. дело, стр. 141.
101. 101. Гаксот види узроке Краљеве неспособности у доктрини Фенелона (Phenelon): „Људи који ћe васпитати будућег Краља биће фенелонци“ (исто, стр. 58).
102. 102. Извесни политолози бране теорију да је употреба силе у сврху спречавања насиља суштина власти. Тако Julien Freund, L ‘Essence du politique, Paris, Sirey, 1970.
103. 103. „Enquete sur le proces de Louis XVI, стр. 248.
104. Исто, стр. 536.
105. Исто, стр. 537.
106. „Ниједан устанак није припреман мање мистериозно од онога који је избио 10. августа. Све је излазило на видело дана, све је било унапред познато. 1. јула, Скупштина издаје декрет даћe дискусије административних тела бити јавне, то јест надзираване од клубова и подвргнуте утицају са трибина; 6., она растура главне штабове националне гарде из провинције и, отприлике у исто време, спрема укидање елитних чета у Паризу; 15., враћа у Париз борбене трупе; 16., она их замењује жандармеријом састављеном од војника и француских гардиста који су учествовали у освајању Бастиље; 25., она слуша Робеспјеров говор који уједно тражи укидање монархије и наговештава распуштање Скупштине; најзад, 6. августа, издаје наредбу да гарда из Тиљерија буде сваког дана састављена од људи који припадају шездесетини батаљона, то јест, од оних који не познају своје команданте, који су без повезаности и дисциплине. Све силе поретка су поремећене. Одбрана је дезорганизована и раскомадана, а на другој страни, напад се спрема по истомметодy“.(Gaxotte, пом. дело, стр. 263.).
107. 107. Модел који је савршено фунциконисао све до 1848. године, када су руске царске трупе спасле хабзбуршку монархију против револуције и допустиле Европи да преживи још неко време, поштеђена од крвавих потреса. Колико би несрећа цивилизовани свет избегао, да је између 1790. и 1792. послушао Марију-Антоанету!
108. 108. Оно такође доказује да се више нису уљуљкивали почетном илузијом да ћe се револуционарна власт срушити сама од себе због своје неумерености.
109. 109. Штета је што нисмо имали при руци књигу Girault de Coursac о бекству у Варен. У „Анкети“, они се заустављају на капетану Делону, док код Ленотра G. Lenotre, Le drame de Varennes, Paris, Perrin, 1905) има интересантнијих чињеница које генерала Бујеа чине још сумњивијим. Ако је веровати Томасу Карлајлу, Бује је напустио континенталну емиграцију и повукао се прво у Централну Америку, да би се најзад настанио у Енглеској, где ће и умрети 1800. Чудан пут за некога који је, по нашим ауторима, „учинио услугу“ Господину.
110. 110. Види о томе: Andre Castelot, Marie-Antoinette, Paris, Perrior, 1962, стр. 298.
111. 111. Т. Карлајл, Француска револуција, т. II, Београд, Народно дело, стр. 456.
112. 112. По књизи Е.-М. du L.,Madame Elisabeth de France. – Soeur de Louis XVI, t.I, II, Paris, Perrin, 1932.
113. Vendee, Deux-Sevres, Vienne, Loire Atlantique, Maine-et-Loire, Sarthe -области на Западу Француске, дуж Атлантске обале или у њеној близини.
114. Када је накнадно отворен гроб „Дофена“ (Престолонаследника) утврђено је да се мошти које су се ту налазиле нису могле припадати Лују XVII. То је помогло многим варалицама да се представљају као „избегли Дофен“. Много је вероватније да су револуционари леш сакрили зато што су на скелету остали видни трагови његове мученичке смрти.

 

Приређивач: „Борба за веру“