„…Драгиша је наше Србско дјете
и сви Срби мора да га свете.
Он је вођа Глинских устанака
цијелог Србства и Крајине дика…“
Драгиша Стефановић, мало познати херој са Баније из Отаџбинског рата 1990-их који се водио на простору западно од Дрине. Остаће упамћен по својој великој добродушности и срцу заштитника српске нејачи. Погинуо је на самом почетку ратних збивања 26. јуна 1991. године у Глини.
Драгиша је рођен 12. јула 1969. године у Глини, од оца Чедомира и мајке . Одрастао је као здраво и послушно дете у радничкој породици на селу, отац му је био шофер тешких камиона, возећи углавном по Европи (Италији и Русији). Мајка му је домаћица. Био је најстарије дете, и има два брата и сестру. Живели су у Брестику, поред Глине.
На једном од турнира: Драгиша је десно у црној тренерци
Од малих ногу је показивао више интереса за игру и лопту него књигу. Био је врло интелигентан дечак, али нешто га је вукло више ка физичкој активности. Мада се и памти једнан његов пехар у основној школи у шаху, који је донео из Госпића. Са тинејџерским данима показује велико интересовање за борилачке спортове (носилац црног појаса 1. дан), иако је случајно са једним рођаком отишао на карате тренинг. И кренуо је да тренира прво фул-контакт, а после и кунг-фу. Док су се неке лажне патриоте и квази јунаци обучени у крајишку униформу пре рата тукли по вашарима, кафанама и сл. Драгиша је био борац за пример, своју снагу, умеће и срце показивао је у рингу, тукући се поштено и фер, са правим фајтерима један на један. Био је један од оних бораца који иду на све или ништа, или ће бити победник, или лежати на патосу, нема фолираже или игра на поене.
Занимљиво за овог младог момка је што није био задојен неким шовинизмом, или мржњом, а исто тако се није сакривао иза појма југославен. Увек је са поносом истицао да је Србин. Пошто је живео једно време у Сиску, и тамо ишао у локални карате клуб, борио се за њих, као шампиону СР Хрватске (титула освојена 1988. године) ставили су му на неколико паноа слику, са именом. Међутим, у пролеће 1991. године та слика је изгребана и поцепана. Ето доказа колико су били србофобични. Он који није никада имао мржње у себи, и увек је делико другове на добре и лоше… сметао им је.
Отац Чедо испраћа сина Драгишу у војску
Са 19 година, одлази на одслужење војног рока у ЈНА. Био је у Сомбору, на војном аеродрому. Када је дошао тамо, сакрио је да има сломљен ножни палац јер није хтео да буде кукавица, и да одлаже војску. Задржали су га у диспанзеру 10-ак дана (он је био спреман да трпи болове). У војсци његови претпостављени су већ могли да виде какву људску громаду имају испред себе.
Војник у Сомбору, на свом авиону
И данас се препричавају неке његове догодовштине пре рата. На пример она када су неки дрипци напали његовог другара, који је био растом нижи, у неком локалу, а Драгиша им је само рекао: „Шта сте њега нашли тући, ‘ајте мене ударите!“. Наравно да нико није смео да му приђе, јер тек што би закорачио према њему, већ би био на поду.
Или када је у некој дискотеци у Петрињи, већ пред рат радио на обезбеђењу, па долази неки мамлаз и нешто се мајмунисати, извадио он пиштољ, и почне махати тим пиштољем, ови сви помрли од страха, једино Драгиша му прилази ладан ко шприцер, и смртно озбиљан и каже да ако је толики јунак, да пуца њему у груди. Овај премро од страха и спусти пиштољ на стол. Тражио је после да попију пиће, вероватно и срећан што није завршио на поду, или у затвору?!
Кукавице умиру хиљаду пута, храбри само једном!
Једна занимљивост има око Драгише. Он је у Сиску био тренер у карате клубу за млађе категорије. И Хрвати су га тражили, да почне да тренира хрватске полицајце – муповце, али он није хтео ни да чује. Када се враћао пар дана након те понуде са тренинга у свој изнајмљени стан у Сиску, нашао је разваљена врата, и претурен стан. Вероватно су мислили да је он неки шпијун или тако нешто. Њему је било јасно да он мора нестати из Сиска и вратити се кући у Брестик.
У пролеће 1991. године када је ситуација у СР Хрватској постала врло озбиљна, а на све стране стизале су претње од хрватске власти и полиције, и кренули су упади у српска села, и малтретирање обичних људи, који су шта више били за опстанак СФРЈ, Драгиша одлази са пар другара у Голубић, крај Книна на обуку код Капетана Драгана. Ту је поред стандардне обуке, додатно задржан и на специјалној обуци капетанових „Книнџи“. И сам КЕП је препознао у Драгиши правог вођу!
Повратком из Книна, већ се шушкало да ће специјалци МУП Хрватске доћи из Сиска, и напасти Србе у Глини, и околним селима. Тако је скупио на брзину неколицину момака, и нешто оружија и упутио се ка Глини. Знао је да нема други ко да брани нејач до њега. Остале фукаре и каснији „хероји“ су тада били завучени у рупама.
Тада је у Драгишиној групи било врло мало људи, не више од 50-ак (већином из глинских села, а мало из Глине). Драгиша је са својом групицом успео да изненади хрватске полицајце у згради МУП Глина, и да их натера на предају. И успели су њих 17 да заробе. Међутим, знао је да још није све готово, јер је знао и да ће ови добити појачање. И кренуо је путем ка Петрињи… ту је видео један полицијски транспортер. Узео је брже-боље тромблон и опалио… то је зауставило хрватске полицајце неко време и дало прилику његовим другарима да се мало организују. Но, један Хрват је то све посматрао са своје куће, узео је оружије и пуцао на Драгишу, тешко га ранио (метак му је покидао артерије на код срца), па је Драгиша после 2 сата и преминуо.
Интересантно у вези ове Драгишине погибије и хрватског напада на Глину 26.06.1991. године, да је Драгиши дан раније обећана помоћ у људству и наоружању, од стране каснијих министара из Владе РСК, али гле чуда помоћ му није стигла…
Бој не бије свијетло оружије већ срце у јунака!
Тада је његов отац Чедо био на путу, и вратио се два дана након синовљеве погибије из Русије. Убрзо је и он узео оружије, желео је да освети сина. И да настави његовим путем: Заштита наше нејачи од повампиреног усташтва.
У току рата 1991-1995, ти момци из Глине, његови другари носили су име „Почасни вод Драгиша Стефановић“.
Оно што се може извући као закључак ове приче јесте да би Драгиша ако не крајем јуна 1991. године, сигурно погинуо касније. Не у борбама са хрватском војском, већ од наших фукара, и ратних профитера, јер скоро је немогуће да би он мирно гледао да неко згрће паре на народној несрећи. Ту би дошло до великих проблема, а они не би дозволили да Драгиша им стане на пут.
Имао је Драгиша и девојку, са којом је имао велике планове за будућност. Смрт их је раздвојила.
Преузето са:
http://www.veterani.rs/srpski-heroji/125-драгиша-стефановић-1969-1991