Брат до брата за Србију живот дали!
Драгољубу и Нади Милић близанци Срђан и Бобан су погинули на бојишту 1999. године, а најстаријем Горану срце је препукло од туге за браћом годину дана после.
На краљевачком новом гробљу Барутана, на брегу изнад града, леже један крај другог три брата Милића: Срђан, Бобан и Горан. Близанци Срђан и Бобан, официри.ојске Југославије, погинули су у размаку од само две недеље бранећи родну груду на Космету. Најстарији Горан, дипломирани економиста, није дуго носио своју неизмерну тугу.
У зору 13. маја 2000. године, срце му је препукло од бола. И сада, на вечном боравишту један крај другог леже понос и дика Наде и Драгољуба Милића, леже сва три њихова сина.
Тамни облаци наилазе
Срећан и складан породични живот ове честите породице убрзо је пољуљан из темеља. Облаци рата надвијени над нашом земљом потпуно су помрачили и Косово. У рано пролеће 1998. године шиптарски терористи су почели да убијају из заседа и отимају српске војнике и полицајце. Почела су да пламте у огњу српска села, водиле су се тешке борбе са одметницима код Бајгоре, Дренице, Србице, Преказа и на Чичевици.
Онда је дошло до агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године. И погибије браће близанаца. Најпре је погинуо Срђан. У току борбе је добио наређење да нађе нови положај за своју батерију хаубица. Са возачем и још три војника кренуо је возилом на задатак. Стотинак метара од места поласка њихово возило је наишло на мину. Сва три војника су погинула на лицу места, Срђан је, тешко рањен, пребачен у болницу у Митровицу, а потом на.МА. Није вредело. Преминуо је 4. априла 1999. у поподневним часовима..озач је само лакше повређен.
– Сахранили смо га на нашем гробљу у Приштини – каже отац Драгољуб. – Био је то за све нас претежак ударац Изгубили смо сина и брата кад је био у најлепшим годинама и наша туга је била дубока и преголема. Његова смрт нас је напросто покосила. Уз сву тугу доживели смо и то да је већ сутрадан по његовој сахрани НАТО авијација засула тонама бомби то православно гробље. Гроб нашег Срђана није био оштећен.
А две недеље касније…
Кућа Милића је постала кућа туге. Нема више њиховог веселог и доброг сина Срђана. Нема брата Горановог и Бобановог. Не зна се коме је било теже, браћи или родитељима.
Само десетак дана касније догодила се нова трагедија. На ратном задатку је погинуо и други син близанац. Отад Драгољуб прича:
– Бобан је добио задатак да током ноћи проведе кроз Космет јединицу од око триста војника. И кренули су из Мердара. Око три сата по поноћи зачула се хука непријатељских авиона. Убрзо, код места.олук, између Клине и Ђаковице, колону су напали НАТО бомбардери. Бобан се налазио у борбеном оклопном возилу, са једним потпуковником и шесторицом војника. Две ракете на топлотно навођење уриле су посред возила. Све је претворено у огањ и пепео. Тако је погинуо и наш син официр Бобан Милић.
Сахрањен је на приштинском гробљу крај свеже хумке брата Срђана, на којој су стајали још несвели букети цвећа. Било је потресно и тужно на сахрани. Као и првом и овом другом свом унуку деда по оцу 82-годишњи Божидар Милић одржао је посмртно слово. Онако, по народски. Поклонио се сенима својих унука јунака готово не пуштајући сузу.
Срце није издржало
Заједно са колоном изгнаника на пут ка Србији кренуо је и Драгољуб са супругом Надом и последњим сином Гораном. Стигли су у Краљево где су пре неколико година саградили кућу.
– Морали смо да напустимо родни крај. Најтеже ми је било, па и свима нама, да оставимо своју мртву децу да Шиптари газе по њима. Одлучили смо се да их пренесемо и сахранимо на краљевачком новом гробљу. Тако је и било и од 13. октобра прошле године леже наши јунаци на Барутани.
Своју голему тугу скривао је и носио у дубини душе најстарији брат Горан. Запослен у краљевачкој царинарници, свакога дана, по завршетку посла, одлазио је на гробље и седео крај Срђановог и Бобановог споменика. Скривао је тај бол целу годину. И није, ипак, издржао. У јутарњим часовима 13. маја 2000. године мајка га је нашла мртвог у кревету. Срце му је препукло од туге.
Нада и Драгољуб су остали тако сами. Сад је тужно и тихо у кући на ивици града. На источном зиду стоје три посмртна плаката..рата на собама синова отворена. Као сенка, нема у болу, несрећна мајка их стално обилази. Загледа фотографије, трофеје, ствари и одликовања својих синова. И све у уверењу да све то није тако, да нису нестали њени соколови, да је то само привид и само ружан сан који ће проћи.
Али, истина стоји горе на Барутани. Стоје три хумке браће Милића – Срђана, Бобана и Горана.
Преузето са:
http://srbin.info/2013/04/18/herojska-prica-o-braci-milic-tri-brata-tri-srpska-srca-za/
Мајка браће Милић – два сина јој погинула за Косово трећи умро од туге
За време НАТО бомбардовања 1999. године, Нада Милић је сахранила двојицу синова, официра, годину дана касније од туге за њима умро је и трећи син, а пре четири године остала је и без супруга.
Нада Милић – Српска Мајка Храбрости – је од 1999. до 2000. године на Косову и Метохији, током НАТО бомбардовања, изгубила тројицу синова! И то у размаку од само 13 месеци.Потресну исповест почиње речима: “Жива сам, а не живим”.
– Мој живот је окончан… Чекам само физички крај. За мене нема будућности. Постојим у прошлости, у данима среће које сам радосно делила с мојом децом и супругом.
Да трагедија буде још већа напустио је и супруг Драгољуб 2001. године.
Нада прича да не постоји већа несрећа, болнији осећај од оног када родитељ надживи дете…
– А ја сам надживела сву своју децу! То ме је оборило, а смрт мужа задала ми је коначни ударац. Док је био жив, били смо једно другом подршка. Сад се сама носим са суровом судбином – тихо збори Нада листајући албуме с породичним фотографијама.
Њени близанци, Срђан и десет минута млађи Бобан, били су официри ондашње војске Југославије, са службом на Косову, где су и живели. У пролеће 1999. имали су по 25 година. Ратовали су са албанским терористима и авијацијом НАТО.
– Срђан је рањен 31. марта, кад је возилом налетео на противтенковску мину. Умро је на војномедицинској академији 4. априла. После његове сахране у Приштини, Бобан је кренуо у своју јединицу. Као да је знао да ни он неће дуго. Поручио ми је: „Мајко, запали свећу и за мене кад изађете на Срђанов гроб.“ Погинуо је 14. априла, кад је његово возило погодила авионска бомба. Пошто смо напустили Косово у јуну 1999, нисмо желели да њихови гробови остану у Приштини. У октобру те године пренели смо им тела у Краљево, где смо се преселили – плачући говори Нада.
Она, супруг Драгољуб и најстарији син Горан (27), економиста, запослен на царини, морали су да наставе даље. Али, било је тешко, посебно Горану.
– Није успео да се избори с тугом за Срђаном и Бобаном. У јутро 13. маја 2000. нашла сам га у соби, мртвог. Пресвиснуо је од бола – присећа се Нада трауматичног догађаја.
У знак сећања на своје соколове, како су их звали, Нада и покојни Драгољуб су некадашњи дневни боравак у својој кући у Краљеву претворили у спомен-собу. У стакленим витринама су ствари њихових синова, униформе, дипломе, фотографије, одликовања…
 |
| Трг браће Милића у Косовској Митровици. До нелегалног смењивања власти народ је редовно полагао венце, палио свеће и сећао се Милића. Актуелна, наметнута и нелегална власт у Косовској Митровици углавном организује концерте народне музике. Фото: И. М. |
– Сваког јутра уђем у собу и кажем: „Добро јутро, децо моја!“ – завршава Нада своју трагичну причу.
Не може да буде за утеху, али по Срђану, Бобану и Горану назван је трг у Косовској Митровици
и улица у Малом Мокром Лугу. Срђан и Бобан су постхумно одликовани Орденом за заслуге за народ, а на Дан државности ове године председник Томислав Николић одликовао је и Наду Сретењским орденом И степена.
Преузето са: