Друштвено уређење које ће заменити старе дотрајале системе и пружа правац онима који стоје на идејном беспућу Ми сматрамо да је криза капиталистичког система колигод економска још више морална. Све да је овај систем успео економски, он ни тада не би оправдао свој опстанак, јер би тај успех био извојеван по цену срозавања човечије личности. А ни један социјално економски систем који постизава материјалне успехе на рачун достојанства човека не заслужује да се одржи. Јер, напослетку, није циљ човечанства само да осигура стомак него оно има да испуни узвишенију мисију у свету. Испуњење те мисије не може загарантовати ни један систем који је материјалистичке орјентације, па звао се он капитализам или социјализам који представља само наличје исте материјалистичке монете чије је лице капитализам. Постулату истинске човечности није удовољио капитализам ни либерална демократија који служе само класи повлашћених, а маси подвлашћених дају неке илузорне политичке слободе; не може му удовољити ни марксизам који са својом историјско-материјалистичком орјентацијом у исту принципијелну грешку као и капитализам: не поштује човечију индивидуалност, него од човека ствара број, а од друштва механизам без душе. Праву човечанску и културну мисију може испунити само онај социјално-економски и политички систем који даје маха пуном развитку и усавршавању индивидуалних вредности. Такав систем се може оснивати само на задружној идеологији. Задругарство, како га ми схватамо, не представља само један покрет, који малом сопственику треба да пружи економско-техничка премућства великога газдинства. Задругарство то је нови поглед на свет, у коме уместо безобзирног међусобног искоришћавања и борбе до истраге класа, долази братство, љубав и пожртвованост, у коме материјални напредак није сам себи циљ него средство да би човекова личност дошла до свог пуног израза. Противно капитализму и осталим материјалистичким системима задругарство и задружни систем оспособљавају цео народ, сваког појединца и све друштвене редове за велика и позитивна дела. Овај систем облележавају: праведно опорезивање, рационална измена добара, прелаз из разбијене, анархичне и несоцијалне привреде у планску и организовану привреду, социјализација великих предузећа која служе општим потребама, растерећење администрације и увођење реда у државним финансијама и правилно решавање свих друштвених и привредних проблема уопште. С друге стране тај систем сузбија и онемогућује свако богаћење посредовањем, несолидном трговином или искоришћавањем положаја намештеника или службеника, спречава корупцију, уништава зеленаштво, не допушта непоштену конкуренцију и отимачину и не дозвољава неспособним и нездравим елементима да избију на површину у јавним пословима. У задружној држави доћи ће до пуног и правог израза најјачи, најбројнији и најздравији елемент нашег друштва, а то су земљорадници. Село и сељачки дом је оно бистро врело, онај непомућени извор из кога извире целокупна снага нашег народа, његова неисцрпна енергија, животна способност и воља за животом, његова расна чистоћа, његова друштвена, правна и религиозна схватања, његов неизметнут морал и етика. Па кад је то тако, онда и најобичнија памет захтева да се сва државна акција и рад упути да се то животно врело нације осигура и обезбеди од сваког замућивања и пресушивања и да се његова биста вода разлива и натапа сваку ћелију националног организма, као што крв доноси снагу и храну организму једне индивидуе. Привредни план код нас мора посветити пажњу у првом реду правилном развитку села Под планском привредом ми подразумевамо систем у коме су сви делови органски повезани у једну целину. У том систему врховно вођство привреде поверено је заједници, али не путем диктатуре одозго. Изграђивањ привредног плана препушта се поједниним привредним групама, а држава има да каже само своју завршну реч, да коригује и доведе у склад са интересима целине све дивергенције група. Планском привредом долази се до једног органског система у коме не владају суверено неки надувани апсолутни економски закони , него воља зајенице. У таквом систему загарантована је правилна функција свих делова уколико није у противности са интересом целине. Економске групе се узајамно допуњују, не допушта се хипертрофија појединих друштвених органа на штету других. У таквом систему, у центар догађања ступа човечија личност, а техника и економија имају да служе њеном усавршавању. Наша Отаџбина се налази тек у почетцима капиталистичког развитка. С друге стране, та околност чини да ће се прелаз на планску привреду код нас обавити са мање потреса него у чисто капиталистичким земљама. Потреба привредног плана код нас не само као социјално-економски постулат него тај план захтевају и интереси здравог националног развитка. Страни елеменат у нашој привреди, услед либералистичког вршљања добива све више превагу над домаћим и наша Отаџбина добива све више изглед колоније страног капитала. Планска привреда посматра целу народну економију као целину у којој посебне интересе појединих привредних група треба координирати у интересу заједнице. Пошто код нас пољопривреда, односно сеоска економија сачињава основу народне привреде, а сеоски мали поседник камен темељац нашег националног друштва, природно је да сваки привредни план код нас мора посветити пажњу у првом реду правилном развитку села. Тим пре што се у том погледу досадашње грешке данас свете. У питању је одржање народне привреде према навали страног капитала Заведени либералистичким доктринама, које су никле на туђем терену, под сасвим другим приликама, ми смо пустили да ствари иду како иду, па смо се наједном нашли у положају колоније у којој господари страни капитал. Ту већ нису у питању интереси средњег сталежа према интересима пролетеријата, него је у питању одржање целе националне привреде према навали страног капитала коме су остављени на милост и немилост не само сељак и градски мали привредник, него у првом реду баш радник-пролетер. Ми несмемо дозволити да се под видом некаквог фиктивног „напретка“ врши национално осиромашавање и деградовање на степен парија. Ми нисмо за петрифицирање привредних облика, али смо још мање за анархију у којој се врши тзв. привредни напредак. Нека остане приватна иницијатива као мотор, али се не сме дозволити да поједници одређују и ток и правац привредног и социјалног развитка. Ту функцију треба да врши заједница која ће све приватне иницијативе каналисати и координирати у великом интересу заједнице. На тај начин неће се моћи догодити да преко ноћи нестане једног друштвеног реда са позитивним националним и етичким вредностима, док се сходном друштвеном политиком за тај друштвени ред не нађе еквивалент, ако је већ та промена у интересу општег напретка. Пропадање данашњег средњег сталежа мора се у националном и етичком интересу запречити све дотле док се не створе услови за једну индустријализацију у којој ће се радник уздигнути на достојан животни стандард и у којој ће он постати конструктиван члан националне заједнице. А то се неће никад постићи у данашњем либералном, механичком економском систему него само у једном органском систему у ком ће заједница вршити коректора и регулатора. Као и друге реформе ово тражи промену целог система. Оцена вредности рада има да се заснива на стварној активности и корисности Сваки појединац као члан заједнице има пуно право, да развија своју корисну делатност и заједница му то мора обезбедити. Кад она то чини не ради то због њега него због себе. Исто тако свако је дужан да ради према својим способностима и према потребама заједнице. Непоштовање ових начела доводи до нездравих односа, нарочито ако су још уз то активни социјални типови запостављени, што није редак случај. Ново друштво, засновано на савременим начелима правде и социјалне свести има да онемогући такве односе и да искључи од сваког утицаја све непродуктивне као и несоцијалне типове. То ће служити само усавршавању и напретку заједнице и значиће препорођај целог друштва. Оцена вредности и права има да се заснива на стварној активности и корисности. То све има и своје етичко значење. У томе лежи најснажнија предохрана од сваког паразитизма и опасне корупције. Тако се може обезбедити правилан друштвени развитак и спречавати свако искоришћавање и неправда. Проблем рада се не може решити само са уског гледишта односа послодавца и најамника, него решење тражи измену друштвених односа у корену, означујући објективно мерило за вредност и улогу човека у друштву. Оваквим схватањем се заиста штити прави човек и поставља се цело питање на право место.
Изборник