Прихватање мишљења већине, без улажења у разматрање да ли ово мишљење одговара истини или не, у ствари је замена квалитета квантитетом. Потпуно занемаривање квалитета и преношење свега на број, практично је главни ослонац демократије. А свет је тако створен да се квалитет бројем заменити не може.
Никада људи у области природних наука не би сматрали једно питање решеним путем општег гласања. Шта ми ту вреди мишљење неупућенога човека, па макар колико се пута ово мишљење умножавало, ту ми треба истина јер само познавање истине може ми бити користан почетак и ослонац за даље постизање успеха. У области друштвених појава, људи међутим сасвим мирно приступају гласању, броје гласове, и целоме овоме послу дају такву важност као да ће гласање заиста дати резултат који се од њега очекује. А опште народно гласање овај резултат не може да да. Кад кажемо резултат, мислимо на истину, а не на број присталица једног мишљења.
До које мере демократско политичко и социолошко учење занемарује квалитет, најбољи нам је доказ једна од такође основних мисли демократије, изражена у тачки VI Декларације права човека и грађанина , којом се прокламује да су свима грађанима ,,подједнако доступна достојанства, положаји и функције”. Поред тоталног занемаривања проблема квалитета на највишим државним и друштвеним положајима, ова мисао је поново и доказ да демократија рачуна не само са једнакошћу људи у правима како је то речено у Декларацијu , већ и са једнакошћу по способностима. За заузимање највиших, најтежих и најодговорнијих положаја у држави и друштву, по схватањима демократије, није потребна никаква припрема, пошто сваки грађанин има способности да ове функције врши. За добивање тих положаја демократија не прописује никакав други услов сем да се народ путем гласања са тим сложи. То је све. А то је потпуна замена квалитета бројем.
И код ове своје основне предпоставке демократија у примени долази одмах у сукоб са стварношћу. Тачка VI Декларације права човека и грађанина прокламује подједнаку доступност свих положаја и јавних функција, иако свима они не могу бити доступни јер их има за које се мора да тражи претходна стручна спрема. Тако, на пример, ни у једној демократији у свету, положаји државних инжењера – а грађење и одржавање јавних путева је без сумње јавна функција, лекара или државног адвоката – не попуњавају се општим гласањем, већ се на ове положаје доводе стручни људи. Народним гласањем се попуњавају само највиши политички положаји у држави, и положаји народних представника и министара. То значи да демократија сматра да за ове положаје никаква стручна спрема није потребна. А нико неће порећи да је много теже уредити државу него направити пут или излечити болесника. За лакши посао, дакле, тражи се предходна припрема, док се за много тежу дужност не захтева ништа друго сем народни пристанак. И ово је једна од тешких заблуда демократије коју народи плаћају вечитим лутањем и експериментисањем у своме политичкоме животу.
Лепу критику ове демократске мисли даје нам наш Милутин Гарашанин у својој књизи Доколице , написаној још у прошлом веку, а коју је издала Српска књижевна задруга 1939. године. У тој својој књизи, у чланку под називом ,,Парламентаризам”, Гарашанин пише:
,,Па кад један бојаџија или мумџија дође у неку општину, он не може почети да ради док најпре пред еснафом не положи испит, да се види да ли зна да ради, да и је испекао занат. Али за грађење закона, за решавање најзамршенијих питања, која се у политичкоме животу једнога народа јављају, ту није нужно ни знање, ни искуство, ни испит; ту се гласа; ту решава број, па где већина прекрене. Кад би се већином гласова хтело да реши да је неко сликар, цео би се свет грохотом насмејао; одмах би их се нашло, који би јасно као дан доказали да се то већином гласова не решава, да за то треба имати најпре природног дара, па онда треба дугог учења, па да треба дуге практике и сијасет ствари које не може дати никакво гласање, па било оно ограничено или опште, посредно или непосредно, тајно или јавно. Онај који би то предложио, био би чисто и просто исмејан. А и у питању закона, у питању правде, у питањима економских проблема, у питањима спољних односа државе, у питањима науке и опште образованости, ту се сасвим озбиљно прилази бирачком столу, даје се глас, пребрајају се куглице, упоређују се листе и са пуно достојанства објављује се да је изабран и да ће за три године бити законодавац: ,,Петру од Бању”, ,,Култе од Колбовце”, ,,Ћуре од Жапско”.
А у примедби уз овај текст стоји да су ,,ова тројица, по извешћу краљевих комесара, били бирани за народне посланике на великој скупштини, а последњи је био фактички изабран.