Искра вечног пламена
У времена давна где вечити пламен,
чојства и јунаштва, људске величине
сијао је јарко кроз векова знамен,
уздигнућем штитећ’ од вечите тмине.
Тад мој народ беше за живота свога
Божјом благодаћу дигнут у висине,
са вером у љубав, правичност и Бога,
чекајућ’ да србству вечно сунце свине.
Ал’ је дошло време, пламен се угаси,
народ се огреши о Божији ред,
не нађе се нико да истину спаси,
кроз векове наста чемер, смрт и јед.
Сујетна властела вечно гладна моћи
удари на свога због парчета власти,
народ поведоше ка вечитој ноћи,
због ниских хирова неспутане страсти.
Тако народ паде у најцрње тмине,
ослабљен, немоћан у ропство је доп’о,
чекајући време боље да им свине,
док векови лете, ал’ дух није проп’о.
И народ и црква духовно се градећ’
вековима ропства агарјанске хорде,
веру и крв штитећ’ и животе бранећ’
за слободу свету кроз векове горде.
Кад падоше ланци тих окова тешких,
и слободном србству нови свину дан,
настадоше дани храбри и витешки,
ал’ гле, нова злоба сруши диван сан.
Владари из сенке, просветари злобни
наметнуше србству историју лажну,
у умове стављат’ тежак отров кобни,
све да обесмисле сву истину важну.
И данас кад злоба кроз духовно стање
и дефекте грозне прети свима нама,
кад је мрак највећи, светлости све мање,
у том мраку засја искра старог плама.
И та искра мала у пепелу старом
вековима жижи ко’ вечита знамен,
ал’ долази време кад ће лажи пасти
и од искре опет постат’ вечит пламен.
Поново се скупља друштво старог реда,
новим нараштајем од предака сјајни,
екипа с’ видиком који даље гледа,
да вечити пламен поново запали.
Ал’ је време сада, где већина слепа
тумара по тмини замрачена грехом.
Ипак, сјај истине Божијег поретка
просветлиће народ са искреним леком.
Саша Мишковић