ИСТИНА О СРПСКОЈ БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Истина о српској Босни и Херцеговини

• Истина о српској Босни и Херцеговини
• У потрази за идентитетом својатају туђу историју
• Од постанка до данас БиХ је српска земља
• Српске границе према западу
• Босанци и Херцеговци називају се Србима
• Бан Матија Нинослав познаје само Србе
• Војвода Јурај Војсалић католике назива Србима
• Босанци и Херцеговци по народности били Срби
• Народни језик у БиХ назива се српским
• Везир из Травника писао на српском језику
• Хрвати преузели српски као свој књижевни језик
• Ћирилица аутохтоно писмо Босанаца и Херцеговаца
• Латински израз славицус значи исто што и српски
• Двије српске повеље Стефана Котроманића
• Србија и Босна чиниле старе Српске Земље
• Три народа у два табора
• Босанска црква била православна црква
• Богумили били калуђери
• Откривена подвала о
• Богумили су велика историјска заблуда
• До окупације у Босни била само српска имена
• Владари Босне и Србије били родбински повезани
• Источна и Западна црква оптуживане за јерес
• Хумска епископија основана у Стону
• Хумска је земља чисто православна
• Све стране

Знаменита личност потиснута у заборав

Док неки други народи стално трагају за својим идентитетом, мијењају своје име и назив језика у сваком систему, а притом безочно својатају туђу прошлост, културу и баштину, Срби се на помало неодговоран начин односе према својој дугој историји и лако заборављају своје великане. Можда ће то неки правдати чињеницом да су Срби као један од најстаријих народа на Балкану и Европи током своје бурне и поносне прошлости имали такве историјске величине, које су својим дјеловањем, стваралаштвом и епохалним открићима оставиле снажан печат у српској историји, већ својим генијалним дјелима задужили цијело човјечанство.   Једна од тих значајних историјских личности, без сумње, јесте и професор др Васо Глушац (1879-1955), који је нама Србима, западно од Дрине, оставио у насљеђе на десетине историјско-књижевних студија, а посебно научних радова из области историографије, чија капитална дјела о средњовјековној прошлости БиХ још нико до данас није могао довести у сумњу, а камоли научно оспорити. Нажалост, историјске чињенице и неумитну истина коју је у својим радовима и научним дјелима изнио Глушац многима се није свиђала у прошлом режиму. Чак и српски представници у комунистичкој власти зарад „идиличног братства и јединства“ почели су да скривају истину и да Васу Глушца и његова дјела предају забораву, а да се у истовремено по неком националном кључу предност даје и величају потпунои минорне и контраварзне личности, чије су бисте напуниле многе тргове. У Бањој Луци, пак, само једна споредна улица у Борику носи име овог српског великана. Глушац се родио у свештеничкој породици у Слатини, недалеко од Оштре Луке. Гимназију је завршио у Сарајеву, а студије славистике у Бечу. Радио је као професор Гимназије у Бањој Луци (1905-1912), а потом је двије наредне школске године радио у Тузланској гимназији. У вријеме аустроугарске окупације, Глушац је, као многи, у то вријеме национално свјесни Срби, био је суђен у познатом Велеиздајничком процесу због испољених активности на национално-патриотском плану. По завршетку Првог свјетског рата обављао је високе дужности у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Остаће упамћен и као веома способан и успјешан директор гимназија у Тузли и Бањој Луци (1928-1932). Наиме, у вријеме док је био директор Бањолучке гимназије и вршилац дужности начелника Просвјетног одјељења Врбаске бановине, Васо Глушац је заједно с протом Павлом Убовићем из Герзова, код Мркоњић Града, и Асимом Алибеговићем из Прњавора у име Врбаске бановине изабран у Сенат Краљевине Југославије. Непосредно послије овог избора на конститутивној сједници Глушац је изабран за секретара Сената Краљевине Југославије и ову дужност је успјешно обављао све до почетка Другог свјетског рата. Један веома интересантан детаљ из живота Васе Глушца док је био директор Бањолучке гимназије и вршилац дужности Просвјетног одјељења у Врбаској банови објавио је Зоран Пејашиновић у монографији „Бан Милосављевић“, у издању Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске (Бања Лука, 2004). Наиме, у вријеме све учесталијих оптужби и злонамјерних измишљотина католичког свештенства о томе да бан Светислав Милосављевић палатма Банског двора и Банке управе велича православну цркву у Бањој Луци, да гради само српске школе, услиједиле су и тешке оптужбе на рачун Васе Глушца. Тако су, како у поменутој монографији пише Пејашиновић, „Ловро Кнежевић, Иван Лончаревић, Стјепан Ваљевац и Јозо Батинић – народни посланици из Савске бановине – 12. децембра 1932. године у државном парламенту поднијели интерполацију против рада др Васе Глушца, доскорашњег директора бањолучке Реалке и в.д. начелника Просвјетног одјељења Банске управе Врбаске бановине. У том документу четворица посланика критикују Глушца, а и Банску управу, за дискриминацију латинице, антихрватску кадровску политику у бановини, те потцјењивање и омаловажавање хрватске историје у уџбеницима“. Бан Милосављевић је стао у одбрану једног од својих најбољих сарадника и аргументованим подацима побио скоро све приговоре хрватских представника. Једино што је бан признао да једна основна школа у Мотикама, код Бање Луке, носи име др Васе Глушца, али и да је то сасвим оправдано и разумљиво с обзиром на огромне заслуге бившег првог човјека бановинске просвјете, који је био суђен у Велеиздајничком процесу у Бањој Луци и коме припада велике заслуга за десетине новоподигнутих просвјетних објеката. Међутим, како наводи Пејашиновић у поменутој монографији, посланички насртаји на Милосављевићеву управу настављени су и касније. Тако је заступник Хрватске сељачке странке Ловро Кнежевић оптужио власт да је казнила бањолучког жупника и капелана, јер је наводно један аналфабета измијенио смисао његове проповијетке, а бискупа Јозу Гарића, јер 1. децембра није имао заставу, мада је исту истакао, али је достављач сигурно није видио. Толико што се тиче друштвено-политичког ангажмана Васе Глушца, а што се тиче стваралачког рада написао је, између осталог: „Босна и Херцеговина, српске су земље по крви и језику“ (Мостар, 1908), „Истина“ (Мостар, 1911), „Повеље Матије Нинослава, бана босанскога и народност његових поданика“ (Бања Лука, 1912), „Неколико питања из прошлости Босне и Херцеговине“ (Тузла, 1921), „Средњовековна ‘босанска црква’ била је православна“ (Београд, 1924), „Истина о богомилима“ (Београд 1945). Треба подсјетити и на велико пријатељство Петра Кочића и Васе Глушца, које је зачето још за вријеме њихових студија у Бечу, настављено у Бањој Луци кроз сарадњу на покретању и издавању листа „Развитак“, а крунисано је кумством. Глушац је, наиме, био крштени кум Кочићевог сина Слободана.

У потрази за идентитетом својатају туђу историју

Због прогона од стране аустроугарских власти, Васо Глушац био је присиљен да своје чак и научне радове пише под псеудонином. Тако је 1911. године у Мостару под псеудонимом Иван Вуковић написао и објавио књигу „Истина“, која је штампана у тадашњој штампарији „Народ“, по цијени од 30 хелера. Сасвим случајно, захваљујући тадашњем директору Института за историју у Бањој Луци, Ђорђу Микићу, дошли смо у посјед једне фотокопије поменуте књиге, коју ћемо представити у фељтону. Рукописом на ћириличном писму, који се налазио на насловној страни, стоји напомена да овај примјерак налазио међу књигама Владе Милошевића (српски академик рођен 1901. умро 1990. године, прим. пр.) ученика ИИ разреда у Тузли, школске 1913/1914. године. Међутим, већ у уводу фељтона треба подсјетити да је недавно у Сарајеву из штампе изашао историјски роман о Босни и Бошњацима под насловом „Дуго свитање“ у четири тома, чији је аутор Халид Кадрић (1937). Истина, нисмо били у прилици да видимо и прочитамо овај историјски роман, којег су критичари у сарајевској штампи већ прогласили за „најпотпунији, најобимнији роман бошњачког народа“. „У основној теми и фабули роман у првом тому, осим што анализира живот Бошњака у Босни, анализира питање идентитета и заједнице Бошњака у Босни у вријеме Аустроугарске, покушавајући приближити читаоцу етички систем на којем је утемељен идентитет Муслимана Бошњака“, написала је Сејида Чехајић у приказу романа „Дуго свитање“ Халида Кадрића за лист „Ослобођење“. Према њеном приказу, радња романа обухвата период од 1901. до 2000. године и што је посебно интересантно, носиоци радње и збивања нису само људи, већ и догађаји увезани историјским чињеницама. Међутим, оно што је општепозната и непобитна историјска чињеница, Бошњацима су се, према географској одредници, у вријеме турске окупације звали сви становници Босне (православне, католичке и мухамеданске вјере), као што се и данас за становника из БиХ (Србе, Хрвате и Бошњаке) у појединим медијимна у нашем окружењу у жаргону употребљава такође географски појам – Босанац. Сматрајући да је дошао најповољнији тренутак, на приједлог Алије Изетбеговића тек, у вријеме грађанског рата у БиХ, на затвореној сједници Другог бошњачког сабора који је одржан у Сарајеву 27. и 28. септембра 1993. године, донијета је одлука према којој је извршено преименовање тадашњих Муслимана у Бошњаке. Изузимајући ставове из своје „Исламске декларације“ и исламског фундаментализма због којих је одробијао пет година у фочанском затвору, Изетбеговић је такву идеју промовисана почетком деведесетих година прошлог вијека, као лидер Странке демократске акције. Говорећи о „бошњаштву“ у БиХ, Изетбеговић је, наиме, још 7. јула 1990. године у интервјуу за загребачки магазин „Старт“ оцијенио да не би било добро да се уочи предстојећег пописа становништва (1991) мијења име народа и да се његови сународници требају изјашњавати као Муслимани. – Не би било добро стварати свега годину дана пред попис овом расправом забуну међу људима. Имамо довољно дилема, не треба нам још једна. Након пописа и када уђемо у демократску фазу дијалога, ситуација ће за овај дијалог бити потребнија – изјавио је Изетбеговић. Наравно, тадашње изјашњавање Бошњак носило је у себи велики ризик, јер је по важећем уставу конститутивни били Срби, Хрвати и Муслимани. Тако је Изетбеговић искористио ратне стање да прогласи Бошњаке за нови народ у БиХ. Тако су умјесто првобитних Муслимана у дејтонском Уставу као ново име и конститутиван народ осванули Бошњаци. У поменутом интервју за „Старт“ Изетбеговић је на питање новинара да ли постоји један, препознатљив идентитет БиХ или је он и даље трострук, Изетбеговић је одговорио: – Још увијек је трострук. Било би пожељно створити један препознатљив босански идентитет, али то је ствар будућности. Пут ка томе води преко ослобађања националних култура, а његов зачетак можемо наћи у збиља развијеном осјећању заједничког живота. Наше искуство суживота много је шири појам од толертанције. Толерисати ви можете и нешто страно, а у Босни један од ова три национална елемента није страно тијело. Ми овдје немамо пут ка националној држави, једини излаз је у слободној грађанској заједници. То је будућност. Иако су Муслимани најбројнији народ у републици нема их довољно за оно што би се могло назвати прерастом „квантитета у квалитет“. Та „критична“ маса била би негдје око 70 одсто. А Муслимани у Босни чине тек нешто више од половине становништва.

Уз подсјећања да је поново актуелизована тема бошњаштва, тема националног изјашњавања Муслимана под новим именом – Бошњаци, Изетбеговић је то овако образложио: – Колико ја познајем теорије заговорника те идеје, Бошњаци су оно што данас зовемо Муслимани. У питању је исти национални ентитет, само су називи различити. Неки сматрају да је то адекватнији назив јер дубље засијеца у историју овог народа и одређује га историјски, а и по звуку назив је национални, а не вјерски. То није како га неки погрешно тумаче, троконфесионално бошњаштво, јер садржи јасну муслиманску компоненту. Формирање нациолане свијести код Хрвата и Срба у Босни завршен је процес. Хрвати и Срби нису спремни да буду Бошњаци. Зар послије свега треба подсјећати ко су били владари Босане у вријеме отоманске тираније – Мехмед-паша Соколовић или Омер-паша Латас, Србин који је у 19. вијеку из родне Јање Горе код Плашког у Лици прешао на ислам и владао Босном.   Од постанка до данас БиХ је српска земља Данашња наука, пише Васо Глушац у уводу своје књиге „Истина“ из 1911. године, сматра Србе и Хрвате једним народом, као што у истину и јесу; али су се они у политичком погледу, откад се за њих зна у историји, разликовали једни од других, па се у том погледу разликују и данас. У политичким питањима интереси им се често пута косе. Тако, на примјер, за Босну и Херцеговину Срби говоре да је српска, а Хрвати да је хрватска. Ради тога покушаћу овом расправом да на основу историје и историјских споменика покажем, на чијој је страни истина. Историја нас учи да су у средњем вијеку и једни и други основали сваки за себе самосталне државе. Босна и Херцеговина (Хум) нису потпадале под хрватску државну сферу, већ су сачињавале са осталим српским земљама једну државну цјелину све до краја 11. вијека. Почетком 12. вијека, Босна постаје самостална држава и остаје као таква све до турског освајања 1463. године. Баш оних година, кад је Босна постала самосталном, хрватска је држава изгубила своју самосталност и потпала под Угарску. Тиме што је Босна постала самостална држава, није престала да буде српска. То се може доказати на веома једноставан начин: Треба прегледати старе споменике, писма и повеље босанских банова, краљева и властеле, па ћемо у њима наћи, да се и народ и језик у Босни и Херцеговини одувијек називао српским. Према томе, ове земље су и у националном погледу чисто српске. За ову тврдњу употријебићу у овој расправи, осим оних вијести из старих и најстаријих писаних споменика, још и дјела хрватских историчара. Овдје ћу узети хрватске историчаре само зато да ми се не би приговорили, да сам пристран, па да што криво и у своју корист тумачим. Узећу такође штогод и из књига наших старих босанских фратара, који су друкчије осјећали, него што данас осјећају њихови насљедници. историјски подаци, који су овдје употријебљени, вађени су: 1) из страних писаних споменика; 2) из писама и повеља наших босанских банова, краљева, њихових велможа и остале властеле; 3) из разних дјела у којима се говори о српству ових земаља. Прије него пријеђем на саму ствар, рећи ћу неколике ријечи о старим писаним српским споменицима из Босне и Херцеговине, гдје су се сачували и како су писани. Ови наши писани споменици сачували су се у државним архивима Млетачке и Дубровачке Републике, а државна архива босанске краљевине сасвим је пропала. Сачувала се је, дакле, само она преписка што су је наши слали на страну, а оно што су они добијали, то је пропало. Међу овим сачуваним споменицима најстарија је повеља Кулина бана од 1189. године. Свакако, то није најстарији споменик из Босне који је писан ћирилицом, а српским језиком. Било их је и старијих, али нам се нису сачували. Професор др Ватрослав Јагић, нагађајући почетак писмености у Босни, вели да није могуће вјеровати да би била „листина Кулина бана од године 1189. прво и најстарије, што би писано ћирилицом, а српским језиком. Ту се види толика сигурност и окретност у писању језика српског, словима ћирилским и; толика еманципација, дà, управо већа, него ли у потоње доба, од уплива црквене словјенштине, да није могуће вјеровати, да не би били у Босни, Захумљу, Диоклецији итд. већ давна прије Кулина бана почели писати ћирилицом, а народнијем језиком српскијем“. (Хисторија књижевности народа хрв. и српскога, стр. 142). Како се из овога види, учени Хрват Јагић назива наш народни језик српским језиком, као што је и оправдано, јер га тако називају и наши стари Босанци и Херцеговци. Наши краљеви и наша босанска властела дописивали су се с Дубровчанима ћирилицом и српским језиком, а с Млечанима латинским језиком. До данас су издавани ови наши стари споменици са осталим српским споменицима из других земаља на више мјеста и у више збирки, од којих су најзнатније ове:

1. „Монумента сербица“ (Споменици српски), издао у Бечу 1858. године велики словеначки учењак и професор славистике на Бечком свеучилишту, др Фрањо Миклошић.
2. „Споменици српски“, издао их у Биограду Дубровчанин, Србин католик, пјесник српски кнез Медо Пуцић; И књ. 1858, ИИ. књ. 1862. г.
3. „Споменци српски“, издао их у Споменику XИ Српске краљевске академије у Биограду 1892. године др Константин Јиречек, универзитетски професор у Бечу.

Из ових и из других разних споменика сакупио је проф. др В. Ђерић вијести „О српском имену по западнијем крајевирна нашег народа“ и штампао их је у Београду 1901. год. И из ове ћу књижице цитирати неке податке, навео је Глушац у уводу своје књиге „Истина“. Уз овај увод додајемо и кратак цитат из књиге Грегора Чремошника, који је 1937. године изнио сљедећу тврдњу: „Али, најкрупнији мистериј босанске историје представља богумилско питање. Што се о њему није све писало и нагађало! И озбиљни историчари су улагали своје најбоље снаге да га приведу решењу, и неозбиљни дилетанти су пуштали на вољу својој машти да га више замрсе или још невероватније реше. Ипак, сви напори остадоше узалудни, ниједан озбиљан историчар данас не би смео тврдити да је то питање прецизно, без трага какве сумње решено. У главноме, сваки историчар мора и данас да се одлучује за једну од две алтернативе, или за Рачкога ‘богумилство’, или за Глушчево ‘православље’.“

Српске границе према западу

Границе, докле је сезало српство и српска држава на запад, назначићу онако како их поставља највећи хрватски историчар, др Фрањо Рачки, навео је Васо Глушац у својој књизи „Истина“ из 1911. године и наставио: У „Раду југославенске академије“, књига 56, има историјска расправа од Рачкога под; именом „Хрватска прије XII вијека у погледу земљиштног обима и народа“. У тој расправи на страни 67. налазимо, да по Порфирогениту: „Обим Хрватске описује се укратко овако: Од ријеке Цетине (та је ријека у Далмацији) почиње Хрватска, потом се протеже уз море до граница Истре или до града Лабина, а у горје тече нешто и преко покрајине Истре, затим са жупама цетинском и хлијеванском приближују се земљи припадајућој Србији.“ Даље у истој расправи на страни 70. вели др Рачки: „Али по наведених ријечих Константинових, Хрватска је са жупами цетинском и хлијеванском граничила са Србијом. Он то исто тврди описујући земље Србије.“ На стр. 71. Рачки наставља: „Овдје, дакле, ставља Константин Босну са Србијом и кнезом њеним у тако тијесну везу, да је сматра за крај, за саставни ако и именом различити, дијелом њеним. А то се потврђује и оним другим, напријед поменутим наводом, усљед којег Хрватска са жупама цетинском и хлиеванском граничи са Србијом.“ Тако су постављене границе између Србије и Хрватске прије 12. вијека. То су биле не само политичке границе, него и националне, јер то нам тако тврде и свједоче сви историјски споменици. У старим писаним споменицима из Босне и Херцеговине назива се народ и језик искључиво само српским, док се у споменицима из сјеверне Далмације и Хрватске и народ и језик назива само хрватским. Дакле, име српско и хрватско живјело је сасвим одвојено једно од другог, о чему ћемо се увјерити током ове расправе. Тако се дакле према старим споменицима лако могу поставити националне границе између Срба и Хрвата. Те се националне границе држе и данас (1911. године, прим. пр), само с том разликом што су многи Срби испред љутих Османлија пребјегли у хрватске крајеве, а за обратан случај историја не зна, то јест није се никад догодио случај да су Хрвати селили у српске земље.

Према тврдњи хрватског историчара др Рачког и свију других праведних историчара, хрватски је народ допирао на југ до далматинске ријеке Цетине, а на исток до босанске ријеке Уне. Често се нађе шовинистичких Хрвата који настоје да на лажан начин докажу да јужна Далмација (јужно од ријеке Цетине) не припада српском живљу, него хрватском. Такви кукавни историчари неће да уваже историјске чињенице, на које пристаје и њихов највећи историчар Рачки, него иду па измишљају лажне доказе и хоће да на софистички начин оправдају своје халуцинације. За српско се име знаде у тим крајевима од најстаријих времена, док је хрватско име пропагандом унешено у најновије вријеме. Хрватски франковци односно Старчевићанци не могу да изнесу никаквих јаких доказа за своје тврдње, него се хватају, као утопљеник за сламку, за разне титуле српских владара, који су некада овим српским приморјем управљали. Тако је 1908. у „Хрв. Дневнику“ некакав поп Јаблановић писао о „наслову средњовјековних српских владара“, па доказује да то приморје није српско него хрватско. Он за то наводи исте оне титуле што их је прије 18 година наводио Вјекослав Клајић и доказује на исти начин као и Клајић, то јест изврће и домишља се свачем, не би ли како год „залудио своје читаоце“. Из тога што у неким повељама српских владара стоји: „краљ всијех српских земаљ и поморскијех“, изводи (према Клајићу) „учени“ попо, да јужно приморје не припада српском народу, него хрватском. Сви ти докази „ученога“ попе отишли су у вјетар, јер се закључци заснивају на лажним премисама. „Треба знати: 1) Да су владалачке титуле врло непоуздана грађа за историју. 2) Да се Србија у старо вријеме звала Српска Земља (тако треба писати) и Србљи нпр. у титулама деспота Стефана једно и друго. Према томе је: Краљ „све Српске Земље и поморске“ = (на данашњем језику) краљ „све Србије и Приморја“; а то доказује 1) здрав разум, 2) латински и италијански пријевод тијех титула нпр. „Степхано Радославо… ре де Сервиа е де Марина“; „Степханус Владиславус… реx тотиус терре де Расса, Диоцлитие, Далматие, Трибуние, Зацхулмие“; „Его Степханус Урос деи гратиа реx тотиус терре Рассие ет Марине“ итд. 3) Требало би употребити све титуле. Стефан се Првовјенчани потписивао и овако: „Стефань краль ць богомь самодрьжьць срьпски“, а други пут „Цтефань краль срьпски“ (Мон. серб. 16, 17); а Стефан Владислав: Стефань Владиславь помокию боживь краль срьбски (Мон. серб. 27.), а тако и „Стефан Урошь краль све српске земле“ (Мон. серб. 50). и „Стефан Урошь краль српски (М. Серб. 53.) и Стефан Урош краљ свих српских земаља (М. серб. 76). Овако побија проф. Ђерић у својој већ поменутој расправи на стр. 43. тумачење Клајићево, а то исто вриједи и за оно попа Јаблановића, јер „у овим титулама стоји супротно од онога што хоће В. Клајић“ и с њим Јаблановић. Као што је др Рачки поставио међе између Срба и Хрвата исто их онако поставља и Бенијамин пл. Калај, бивши аустро-угарски министар финансија и поглавар Босне и Херцеговине. Он је написао „Историју Срба“ па говорећи о Србима, кад су се населили у ове земље, вели у тој својој историји на стр. 18. ово: „По том је у новијој постојбини Срба била и данашња Босна, осим сјеверозападног краја, који се још и сада зове Турска Хрватска, а у оно доба била је у рукама хрватског племена, затим (у постојбину Срба спада) највећи дио Херцеговине, јужна Далмација, цијела Црна Гора, сјеверна Арбанија, Стара Србија, или цио новопазарски пашалук и сјеверни окрузи призренског пашалука; најпослије данашња Србија… На овом земљишту налазимо и данас балканске Србе.“

Босанци и Херцеговци називају се Србима

Попут Бењамина Калаја, бившег аустроугарског министра финансија, а потом и управника Босне и Херцеговине, који је написао „Историју Срба“ исти ставови, подсјећа Васо Глушац у својој књизи „Истина“, „налазе се у њемачком издању на стр. 21, Сјеверо-западни крај Босне“. У том дјелу Калај, који је, иначе, током владавине у БиХ највише штете наносио српском народу, потврђује назив о „Турској Хрватској“. Данас (1911. године прим. пр) тај нам назив није познат, а и онда тај су крај тако називали само неки страни писци, нарочито хрватски. Тај крај који су странци тако називали, пружао се у унутрашњост Босне само до ријеке Уне. О томе нам пише фратар Иван Франо Јукић у „Српском далматинском магазину“ за годину 1848. на стр. 81. ово: „Не само инострани писци, већ и хрватски радо би проширили турску Хрватску чак до обале Врбаса. Види: Загребачки општи коледар 1846, Цртице из догодовштине хрватске од Ферд. Жерјавића, Сељанова географија, Беч 1847. Сви су они заведени од Павла Витезовића „Босна цаптива Тyрнавиае“ 1712, Турска Хрватска је само Прекоуње, који крај Бањалучани Крајином зову.“ Ово мишљење заступа Јукић и у свом дјелу „Географија и историја Босне“. Ето тако пише Јукић из Бање Луке, који вели у Вразову „Колу“ В. 1847. на стр. 20, да Босанци у Босанској Крајини „од Харватах не знају нити имена“, тако пише Јукић, који у III. свески свог „Босанског пријатеља“ описује своје путовање из Сарајева у Цариград, па пролазећи кроз Прилеп и сјећајучи се Краљевића Марка, Цара Душана и некадашње српске славе и величине уздише овако: „Стôно је ово мјесто његово било. Марко је био господар Прилепа.“ Видите, докле се господство српско протезало, куда је Душан царство ширио! Хоће ли се још који Марко родити? Имамо ми увијек и више таквих јунака као Марко, али сви туђину служе на корист, а роду своме на пропаст. Пролазећи кроз Нови Варош Јукић уздише за Кара-Ђорђем: „Ах, Кара-Ђорђе, моја рано! Велика је била мисао твоја, голема намјера. Судбина клета смела те је.“ Зар то нису узвишени родољубиви осјећаји српски, што их је осјећао наш земљак, католички фратар Јукић, прије педесет и пет година!

Овдје у овом одсјеку можемо споменути и оно, што вели учени Хрват др Иван Хојић у својој књизи „Слике из опште географије“, Загреб 1900. У овом се дјелу приказују земље: Бугарска, Србија и Црна Гора. У одјељку „Пријеглед српске историје“, а на страни 296. вели др Хојић ово: „Већ од најстаријих времена дијелила се српска земља на више области, а најзначајније су биле Рашка и Босна.“ Ето тако пише један поштени и праведни Хрват коме је преча и светија историјска истина, него ли некакве илузорне политичке тежње. С њим се слаже у својим дјелима и госп. Натко Нодило, хрватски историчар и универзитетски професор у Загребу. Мишљење ових учених Хрвата мислим да мора за свакога бити мјеродавно, те мора ове земље сматрати искључиво српским земљама. Ово што досад написах, биле би српске границе према западу, а сад ћемо погледати, како се Босанци и Херцеговци сами називају и како их називају странци. Прва вијест о српству Босанаца налази се у једном љетопису франачког љетописца Еинхарда. Овај Еинхард родио се око 770. године, а умро је 840. године. Он је пратио Карла Великог у свима ратовима, те је описао и живот Карлов. Тај исти Еинхард забиљежио је у својим „Аналима“ да је Људевит, кнез доње Паноније, 822. године побјегао испред франачке војске к Србима у Далмацију. У Еинхардовим „Аналима“ од ријечи до ријечи пише ово: „Luidevitus, Siscia civitate relicta, ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur, fugiendo se contulit.“ Превод овога гласи овако: „Људевит, оставивши град Сисак, побјеже к Србима, за који се народ вели, да посједује велики дио Далмациjе.“ Овдје се мисли римска Далмација, која се, како Фрањо Рачки каже, простирала од Јадранског мора до Дрине и до Паноније. У ту су стару римску Далмацију спадале су данашње земље: Далмација, Босна и Херцеговина и Црна Гора. Пошто је Људевиту, кад је бјежао испред франачке војске, најближе било да пребјегне у Босну, то др Рачки мисли да се под тим Србима подразумијевају Срби Босанци. Расправљајући то питање Рачки наставља даље: „Из Сиска преко Саве у Босну најсигрнији је пут према непријатељу долазећем с леђа. Сјетимо се, што рекосмо о Босни Константиновој, па ћемо онда јасно разумјети, што Еинхард приповиједа о бијегу Људевита „ад Сорабос… Далматиае“ (Видјети: „Рад југосл. ак.“ ЛXI. стр. 109).Како се из свега тога може разабрати, то је вијест о Србима у данашњем сјеверозадном крају Босне. Мало новијих вијести имамо о српству у данашњој Херцеговини, које је изнио проф. Ђерић у својој, већ поменутој, расправи. Херцеговина је добила то своје име истом од 16. вијека по имену свог владара Херцега Стјепана, а у старије се вријеме дијелила на више области, као: Неретва, Захумље, Требиње; У овим областима имамо вијести о Србима и српству око 950. године. Грчки цар Константин Порфирогенит, који је владао Источним царством од 912. до 959. године написао је око 950. године, као упутство свом сину „О управи државе“. То његово дјело, иако је писано грчким језиком, свугдје се цитира под именом „Де администрандо Империо“. У томе дјелу, а у поглављима 32, 33, 34. и 36. говори он о тим горњим областима, па вели да у њима станују Срби. – У наставку ћу по реду навести његове ријечи и то у српском преводу.

Бан Матија Нинослав познаје само Србе

Грчки цар Константин Порфирогенит, који је владао Источним царством од 912. до 959. године написао је у упуству свом сину 950. годне сљедеће: 1) „И будући да је под влашћу грчког (римског) цара била садашња Србија и Неретва (Поганија) и земља која се зове Захумска и Требињска и Конавли и будући да су те земље опустошили Авари – јер прогнаше одатле Римљане, који сада живе у Далмацији и Драчу – насели цар исте Србе у те земље.“ (De administrando imperio cap. 32. p. 153. editio Bonnoniensis; Rački, Documenta p. 274.) 2) „А Захумљани, који сада тамо живе, управо су Срби.“ (0. c. cap. 33. p. 160; Docum, p. 407.) Ти његови Захумљани били су тада насељени јужно од ријеке Неретве па све до Дубровника. 3) „Требињани и Конављани имају једну земљу; а становници су поријеклом од некрштенијех Срба.“ (O. c. cap. 34. p. 161.; Docum. p. 408.) 4) „А исти су Погани (Неретљани) поријеклом од некрштенијех Срба. А зову се Поганима стога што нијесу примили крштења у оно вријеме, када и сви Срби бише крштени.“ Види: Ђерић, стр. 10, и 11. – Ето тако тај цар грчки који је живио прије хиљаду година, вели, да су у данашњој Херцеговини Срби. Уза њега пристају и хрватски историчари, као др Фрањо Рачки, Иван Ткалчић, Симе Љубић и др. (Ђерић, стр. 11). И један римски папа из 12. вијека вели да је Босна српска држава. „Године 1188. шаље папа дубровачком архибискупу плашт и потврђује стара права дубровачке цркве. У писму се спомиње и „српска држава тј. Босна“ (регнум Сервилие, qуод ест Босна).“ (И. Кукуљевић, Codex diplom. II. 148. – Ђерић, стр. 21.) Ове папине ријечи „српска држава“ не могу се тијем тумачити, да је Босна у то вријеме тобоже потпадала под Србију, јер је у то вријеме Босна била самостална држава, у којој влада бан Кулин. То не може дакле апсолутно ништа друго значити, него да у Босни живи српски народ. Вијести Ајнхарда, Порфирогенита и овога папе су најстарије вијести о српству у Босни и Херцеговини; и што је најглавније те су вијести записали странци с три стране свијета. А сад ћемо пријећи на оно, што веле сами Босанци о себи, тј. како они сами себе називају, а то је за нас и највжније. Босански бан Матија Нинослав, који је владао Босном од 1232. до 1250. назива своје поданике Србима, а Дубровчане Власима. Град Дубровник, како сам већ поменуо, био је сам за се слободна република, па су Дубровчани, увијек тражили од сусједних српских владара писмене дозволе, да могу слободно трговати по српским земљама. Тако им је и овај босански бан Нинослав издао повељу око 1234, године, у којој им све оно дозвољава, што им је прије дозволио бан Кулин. У тој се повељи између осталог налазе и ове ријечи: „Ако тужи Србин Влаха, да се парниче пред кнезом; а ако тужи Влах Србина, да се парниче пред баном.“ Овдје Србин означава Босанца, тј. поданика банова, а Влах означава Дубровчанина. Да Влах означава Дубровчанина, то се види у истој повељи из ових ријечи: „да ходе Власи свободно“. То значи, да Дубровчани могу по Босни слободно ходити и бавити се трговином, а ако би кад год дошло до какве свађе између којег Дубровчанина и Србина Босанца, да им суди бан или кнез дубровачки. Ако је крив Дубровчанин, судиће им кнез, а ако је крив Србин Босанац, судиће им бан. Ова повеља бана Нинослава штампана је у Миклошићевој збирци „Монумента сербица“ на страни 24-25, а оригинал се чува у Царском архиву у Бечу. Од истога овог бана сачувало се још неколико писама, што их је писао општини Дубровачке Републике. Још у два таква писма назива он своје Босанце Србима, а Дубровчане Власима. Једно од тих писама писано је 1240. године, а друго 1249. године.  У оба писма налазимо исте ријечи, као што сам већ навео, само још уз ријеч „кнез убровачки“. И ова два писма штампана су у Миклошићевој збирци: прво на стр. 28-29, а друго на страни 32-33. Пошто у све три горња примјера поред имена Србин, долази и име Влах (за Дубровчане), то је потребно рећи неколико ријечи о значењу имена „Влах“.

Др Фрањо Рачки пише о томе у „Раду југосл. академије“ LVII. на стр. 141. ово: „Када се пита за народност тих Влаха, треба разликовати два доба. У старијој доби припадали су Власи засигурно романској народности…“ „Ријеч „Влах“ замјенује у српским споменицима неколико пута Романа уопште, па стога и Дубровчанина, који су почетком били великим дијелом романске народности, кано што и становници Задра, Сплита и Трогира. Бан босански Матеј Нинослав потврђујући повласти (1234-1240) које је његов предчасник бан Кулин подијелио (1189) Дубровчаном, одређује: (дубровачким); (босанским). Овдје знаменује „влах“ Дубровчанина, човјека Романа, Латина, „српског“ поданика босанског бана, поријекла словенског; што се потврђује и другим спомеником. У повељи на име српскога великог жупана Стјепана, потоњег првовјенчаног краља, изданој године 1215-1219. Превод цијеле повеље налази се у „Раду“ И. стр. 128-9. Даље о тој ствари наставља Рачки, па вели: „Али полагано су се Власи претопили у Словене, међу којима су живјели и под којих су државну област потпадали. Име и тада оста, али не знаменоваше више поријекла, него човјека онога занимања, које бијаше главно Романом станујућим међу Словени: имена „влах“ и пастир, пецуариус, посташе идентични. То бијаше друго млађе доба, у које име „влах“ није било прикопчано народности, већ начину живљења сеоског становништва; па је могло подразумјевати и човјека романске народности и човјека пастира или само овога, како се наиме тај прелаз постепено изводио. Тај процес преображаја по народности морао је рано започети; Власи попримише полагано словенски језик (српски, бугарски).“

Ове ријечи др Фрање Рачког не треба тумачити, јер је сасвим јасно шта се њима каже. Он сам вели за босанске повеље „у српских споменицама“, а ријеч Србин вели да означава „поданика босанског бана“.

Војвода Јурај Војсалић католике назива Србима

Др Васо Глушац у књизи „Истина“ подсјећа да је још у давно доба, у првој половини 13.  вијека, сам владар Босне називао своје поданике Србима; а највећи хрватски историчар 19. вијека тумачи то онако како треба и како је право, те признаје Босанце Србима. Пошто ово име Србин означава поданика босанскога бана, то се оно односи на сав босански народ, који се и онда дијелио на три вјере и то: православну, католичку и богумилску. Ријеч Влах, како Рачки вели означавала је и човјека романске народности и човјека словенске народности, који се бавио сточарством. У нашим српским споменицима из Босне и Херцеговине налазимо примјера и за то, па ћу овдје рећи неколико ријечи о томе, како се дошло до тога, да се и они Срби, који се баве сточарством, називају Власима. Кад су се Срби доселили у ове крајеве, гдје данас живе, затекли су ту романски народ који су они називали Власима. Наравно тај романски народ морао је бјежати испред свог јачег и многобројнијег непријатеља; једино су се могли задржати они, који су становали по горским висоравнима и бавили се сточарством. Послије кад су Срби сточари долазили с овим Власима у додир, то су их с временом пословенили, а те Србе сточаре, што су се с Власима дружили, почели су остали Срби називати Власима, тако да име Влах полагано губи своје првобитно значење и добија сасвим ново, то јест, означава Србина сточара, а послије и земљорадника. Отуда вуче своје поријекло и данашња погрдна ријеч Влах. Ови остаци романског елемерита највише су се држали у приморским градовима и онда у јужним дијеловима српских земаља. Тако, на примјер, у нашим старим српским споменицима никада се не помиње име Влах у сјеверним српским крајевима, док се у јужним крајевима покрај имена Србин халази неколико пута и име влах, али овдје то име није означавало народности него занимање, пошто су сви споменици, у којима се то налази, писани у 15. вијеку, а до тога је времена оно мало Романа посрбљено, тако да од њиховог бића није ништа остало, осим имена, које је било придодато занимању или рећемо, сточарском сталежу српског народа. Таквих примјера има више, али ја ћу овдје изнијети само оне, који се налазе у старим писмима наших владара или наше властеле, јер је то врло важно за нас, да се види, како су они називали народ у овим земљама. Наиме, 12. августа 1434. године написао је у Крешеву једно писмо Јурај Војсалић, војвода Доњих Крајева, Овај је Јурај син кнеза Војислава, а синовац херцега Хрвоје. У том свом даровном писму поклања тај војвода Павлу, Николи и Влатку Јурјевићима и Вуку Вукићевићу град Вратар (на Неретви) с међама и котарима и градове Нови и Крушевац (у јужној Херцеговини). Између осталога вели, да им то све посвема уступа.  Како се из писма види, Јурај назива те своје поданике Србима иако су католичке вјере, као што је и он сам. А да су били католичке вјере, то се врло добро види из истог овог Јурјева писма, јер вели, да их предаје „у руке господина викара Жувана и сваком викару послије (овога) викара и свој браћи фратрима свете католичке цркве, римске вјере, реда светог Францишка…“ Ово је један врло лијеп примјер, да вјера, што се тиче народности, ништа не одлучује. Србима су се дакле називали и нажи католици. Овај католички војвода из Крешева, гдје је и данас највише католика, признавао се Србином, а и своје поданике католичке вјере називао је истим именом. Друга народност није била позната нашим босанским и херцеговачким католицима до најновијега времена. А што се данас неки признавају Хрватима, то имамо да зато кривимо аустријску пропаганду и политику. До окупације се није знало за хрватско име у Босни и Херцеговини, а ако би га ко нашао у нашим босанско-херцеговачким старим писаним споменицима, да означава Босанце и Херцеговце, ја бих му дао, да ми обадва ока ископа, јер сам тако темељито прочитао све те наше споменике. Дакле о историјском хрватству у нашим земљама не може бити говора. Још морам примијетити, да је Јурај Војсалић писао икавским говором о чему ће се на другом мјесту опширније говорити. Ово Јурјево писмо налази се у „Монумента Сребица“ на страни 377-379, а оригинал се чува у царском архиву у Бечу. И некадашњи господари Херцеговине херцег Стјепан и његов син Владислав називаху своје поданике Србима. Херцег Стјепан у једном свом уговору, што га је склопио с Дубровчанима у Херцег Новом 10. априла 1454. године своје поданике назива Србима и власима и вели да они не смију Дубровчанима и дубровачким трговцима правити никакве сметње, док се ови налазе у његовој државној области. Овај Херцегов уговор штампан је у „Монумента сербица“ стр. 465-469, а оригинал је такође у: царској архиви у Бечу.

Босанци и Херцеговци по народности били Срби

Херцегов син Владислав, кад се завадио са оцем око тога што је отац објавио и започео рат с Дубровником, написа једно писмо као уговор, Дубровчанима у којем им обећа повјерити жупу Конавље и дати све друге повластице, које им је одузео херцег, између осталог, вели Владислав на једном мјесту у том уговору, да неће забрањивати својим поданицима одлазити у Дубровник и тамо трговати. Том приликом назива он своје поданике Србима, и Власима који су такође српске народности само се зову Власима због тога што се баве сточарством, као што сам већ напријед споменуо. То јест у овом уговору гласи овако: „да нијесам вољан, ни да могу, никада забранити ни уставити ниједне моје људе ни влахе ни Србље слободно ићи у Дубровник трговати“. Херцегов син Владислав на крају писма, које је написао 15. августа 1451. године у Дриналеву, за разлику од оца, који је био објавио рат Дубровчанима, поручује да никад неће забранити слободно путовање и трговање с Дубровником и вели да га је он сам писао својом рођеном руком. Како наводи Васо Глушац у својој књизи „Истина“ из 1911. године, од Владислава су се „сачувала још нека писма, а сва су писана, као и ово, писана икавским говором“. И ово је штампано у „Монумента Сербица“ стр. 444-447, а оригинал се налази у царској архиви у Бечу. И цар Душан назива народ око Требиња Србима и Власима. Године 1345. дођоше Душану посланици града Дубровника и потужише се, како, Душанов чиновник, Дабижив у Требињу „узима од товара динар, ко иде у Дубровник и из Дубровника“. Душан позове Дабижива преда се и изнађе, да се та царина не смије узимати, јер се никад прије није узимала, те напише 26. октобра исте године повељу Дубровчанима, којом се та царина укида. На једном мјесту у тој повељи вели краљ (послије цар) Душан, „да не узима Дабижив Дубровчанима ни царине ни којег дохотка, ни трговцу дубровачком, ни Влаху, ни Србину,“ („Монумента Сербица“ 117). И овог писма оригинал се налази у Бечу, у царској архиви. У овим, горе наведеним, примјерима налази се покрај имена Србин и име Влах и то у оном значењу, како сам га већ прије растумачио. Осим тога сви се ови примјери односе на наш народ у јужним крајевима, који су ближе приморских градова, у којима се чувао романски елеменат. А како сам већ напоменуо, у споменицима из сјеверних крајева, не долази уз име Србин и име Влах, него само име Србин. Тако један Сребреничнин Пирко Болесалић пише из Сребренице 20. фебруара 1438. године писмо суду дубровачком, у којем се тужи, да су га двојица Дубровчана заједно с неким Сребреничанима ухватили и на правди ставили у окове. У тој тужби назива он и Сребреничане и Дубровчане Србима, а то се види из ових његових ријечи које су на ћирилици и српском језику записане у књизи Јиречека „Споменици српски“, стр. 80. Овај Сребреничанин како што се може видјети из поменутог текста зове Србима и Дубровчане. Њему нису Дубровчани Власи, јер говоре истим језиком као и он и његови суграђани. На оно име Влах, што се уз име Србин спомиње у неким примјерима, не треба се ни обазирати, јер сам већ горе растумачио, како се то име одомаћило и шта је означавало. За нас је главно, што наши стари Босанци и Херцеговци називају и себе и своје Србима и то сви без икаквога обзира на вјеру, И богумили и католици и православни називали су се само Србима. Друго им име за народност није било познато. А кад би у овим земљама било још какве народности осим Срба, онда би се и име те народности барем једанпут у којем било нашем споменику споменуло. Али тога до данас још нико није могао наћи, нити ће наћи, док је свијета и вијека. Осим тога, што се сами Босанци и Херцеговци називају Србима, тако их називају и странци, као што се види из примјера које сам напријед изнио. Ја бих о српству Босне и Херцеговине могао изнијети још који примјер из доцнијег времена, али нећу ради тога, јер би се могао когод наћи, па рећи, да се ти примјери односе на православље. Једно ради тога, а друго ради тога, што сам потпуно увјерен, да је и ово доста, што сам досад изнио, а ово се вели не може односити на вјеру, него само на народност. Дакле у Босни и Херцеговини никаква друга нација нема права, него само српска, јер по овоме, што сам досад изнио, цјелокупан народ ових земаља припада само српској нацији, а нико нам не може рећи, да се послије досељавао овамо какав народ друге нације. Напротив историја зна, да су се из Босне и Херцеговине иселиле многе породице у сусједне хрватске зениље. Ако је која од ових, у Аустрију исељених, породица била православне вјере, морала је прећи на католичку, јер су у то старије доба само католици у Аустрији били прави грађани, који су имали осим дужности и права. Многе су наше српске породице из Босне и Херцеговине потонуле у томе мору туђинштине. Још се по језику могу препознати ондје, гдје их је дошло у већем броју. Тако налазимо у шопроњској и мошоњској жупанији у Западној Угарској, неколико села, која, и ако су католичка, чувају још своје српско национално обиљежје. Хрватски писац Фран Курелац говори о Хрватима у тим крајевима, па вели: „Вси су они тамо исте крви, истога племена, истога говора, вси чакавци, осим оно неколико села, што је око Бандола и Парапатић-Брига, од прилике девет их на чисто, што их зову Влахија, те који, без икакве сумње, племеном су Србљи из Босне“. (Јачке или народне пјесме, 1871. Предговор стр. 16.) Осим ових Срба Босанаца овдје, још их имаде много по другим мјестима и крајевима. Из Босне и Херцеговине народ се је расељавао, а није се у њих други досељавао. Јасно је ко сунце, да су сви Босанци и Херцеговци по народности Срби без разлике вјере, а то ће нам бити још јасније, кад проучимио и то, како су они називали свој народни језик. Да су га називали само српским, то је сасвим разумљиво, јер као Срби нису га могли ни називати друкчије. О томе ћемо се потпуно увјерити, кад овдје даље изнесем чисте и јасне доказе за то, као што сам изнио ове напријед за народно име, аргументован је и категоричан став, који је у својој књизи „Истина“ изнио др Васо Глушац.

Народни језик у БиХ назива се српским

У нашим старим босанским споменицима најстарија је вијест о називу језика, која је до нас допрла, из прве половине 14. вијека, подсјећа др Васо Глушац у својој књизи „Истина“, која је штампана у Мостару далеке 1911. године. Босански бан Стефан Котроманић (1322/1353) поклонио је године 1333. „у баштину и у племенито људем дубровачкијем, а нашијем дражијем пријатељем вас Рат и Стон и Превлаку и острва, која су около Рата и Превлаке, и горе и поља, дубраве, лијес, траве, воде, села и все што је од Превлаке до Лоишта…“ У то име издао је бан четири повеље, двије српским, а двије латинским језиком писане. Двије су повеље, једна српска и једна латинска, остале у архиви бановој, а друге су двије узели Дубровчани себи. Једна од оних двију српских повеља штампана је у „Монумента Сербица“ на страни 105-109, а писана је, како у њој стоји 15. марта 1333. „под градом под Сребреником“. Овај се.град налази близу данашње варошице Грачанице у сјеверној Босни… У тој.повељи назива бан Стеван свој језик српским. При концу повеље вели бан од ријечи до ријечи ово: „и зато стављам ја господин бан Стефан свој златни печат, да је вјеројвано сваки да зна и види истину. А зато су 4 повеље једнаке, двије латински, а двије српски, а све су печаћене златним печатима…“ Дакле сам бан босански назива језик у Босни српским језиком и то онај бан, за кога се знаде из историје, да је био католичке вјере. Кад се је тај језик у то давно доба звао српским, ја мислим, да је свако убијеђен, да се и данас мора звати српским. Друга је мало млађа вијест о називу језика из 15. вијека и то из крајева данашње Херцеговине. Та се вијест о називу језика налази у писмима властелина Прибисава Похвалића. Овај Прибисав ишао је више пута у Дубровник као посланик: војводе Сандаља Храњића и његове жене Катарине, а исто.тако и банице Анке, жене покојног Вука Вукчића. Прибисав је већином носио у Дубровник и стављао у „поклад“ новце и којекакве драгоцјене ствари, а некад је опет из тога дубровачког „поклада“ узимао новце и носио својим господарима. Сваки пут је морао написати по једно писмо као потврду, шта је од Дубровчана примио. У тим писмима назива он свој народни језик српским. Тих њихових писама сачувало се неколико у

дубровачком архиву, а свако писмо, вели Прибисав, да је писао својом рођеном руком. (Јиречек: „Спом. срп.“ стр. 53, 55, 57, 60 итд.). Још је знаменито овдје напоменути, да је сва своја писма писао икавским говором, о чему ћу на другом мјесту опширније говорити. У једном свом писму од 4. маја 1406. године вели Прибисав: „с другим листом српским, који је за овим листом“. Мало даље у истом писму вели: „а други лист, који за овим иде српски је писан“. – У другом своме писму од 9.  јануара 1407. наглашава такође да је писано на српском језику. Обадва Прибисавова писма штампана су у Пуцићевим „Споменицима српским“, књига друга, стр. 51, 53 и 54 – Исти Прибисав још једанпут у писму од 15. марта 1409. назива свој језик српским. Ово је писмо штампано у Јиречековим „Споменицима српским“ на стр. 54. Могао би когод рећи, да се ови називи „српски“ не односе на језик, него на писмо, тј. на ћирилицу, али то нити је истина нити може бити истина. А ево зашто: Писмо бана Котроманића писано је у 14. вијеку, а тада се у српском језику нијесу употребљавала друга слова него само ћирилиска, а пошто Котроманић вели: „двије су повеље писане латински, а двије српски“, то не може ништа друго значити, него да су двије писане српским језиком, јер је тада латински језик поред италијанског био службени језик у дубровачкој републици. Управо би дјетињасто било, како вели господин Ђерић, кад би ко тумачио, да се ти називи односе на слова, пошто се у то доба латинско писмо није употребљавало у српском језику. Та и Хрвати су доста касно примили латинско писмо, а напустили своје народно писмо глагољицу. Исто тако и ови називи код Прибисава Похвалића односе се само на српски језик; а то тврди и учени Ђуро Даничич у свом: „Рјечнику из књижевних старина српских“, књига III. стр. 153. Ту Даничић вели: „Српским језиком писан“. Како сам горе разложио и онај назив „латински“ у повељи бана Котроманића не може се никако односити на писмо, него само на језик, а то потврђује сам латински превод те повеље у Monumenta spect. hist. Slavor. merid. XXIX. 377., а осим тога и једно писмо из друге половине 15. вијека, које је писао господин Балша, херцег светог Саве, а син херцега Стјепана. Одмах испод српских ријечи слиједи писмо латинсим језиком, које почиње овако: „Ego Balsa dux sancti Sabae…“ (Monumrnta Serbica, 503.). И ово нас још више увјерава, да се под називом „српски“ мисли на језик, јер кад назив „латински“ значи језик латински, онда и назив „српски“ мора значити језик српски. Дакле стари Босанци и Херцеговци још у почетку у 14. и 15. вијеку називаху свој народни језик српским језиком. Сваки би онај луд био, који би мислио, да се назив „српски“ не односи на језик, него само на писмо. То не може бити, јер и странци називају наш језик у Босни српским језиком

Везир из Травника писао на српском језику

Да су странци народни језик у Босни и Херцеговини називали српским као доказ имамо један лијеп примјер из 1530 године, наводи др Васо Глушац у својој књизи „Истина“. „Ове је године путовало аустријско посланство из Беча преко Босне у Цариград. У томе је посланству био и понијемчени Словенац Бенедикт Курипешич, који је описивао тај пут, куда су пролазили. Кад су били близу вароши Рогатице, вели Курипешић да су на једној главици наишли на пет великих камених гробова. Један од тих гробова био је гроб војводе Радосава Павловића. На том великом надгробном камену, вели Курипешић, изрезан је натпис ‘у српском:језику и писменима – ‘in surffischer sprach un buchstaben'“. Ова ријеч „surffischer“ значи исто оно, што и данашња њемачка ријеч „serbisch“. Да је то тако, тумачи нам у истом путопису сам Курипешић. Путујући кроз Србији вели на једном мјесту ово: „У Србији (Себиа), коју ми Нијемци Surffen“ зовемо, говори се посебан језик, наиме српски (surffisch), а то је такође словенски (windisch) језик“ (О овом види „Рад. југосл. академије LVI“ стр. 165. и 180.) Из 16. вијека имамо доказа, да и Муслимани Босанци називају свој језик српским. „Познати босански властелин Мехмед-паша Соколовић, који је дошао у турској царевни до највећих части, као румелијски беглербег имао је много пограничних расправа с мађарским великашима. Овај одлични Босанац муслиман називао је увијек свој језик српским. У једној пограничној расправи с мађарским заповједником Андријом Батори завршује своје писмо, ћирилицом писано, овим класичним ријечима: „У Тамишвару Батори Андрејашу: и што посилаш листова, и све ми српским језиком посилај, а не фрушки“, (које ми листове шаљеш, шаљи ми српски, а не латински). Ово је писмо румелијски беглербег Мехмед-паша Соколовић, Босанац, писао године 1551, а налази се у бечком тајном дворском архиву под „Турцица“. Осим овога писма, у свим писмима назива овај угледни муслиман из Босне свој језик само српским. Када један велики достојанственик отоманске империје у једном чисто званичном и дипломатском спису назива свој језик српским, то је најбољи доказ, да је онда, у 16. вијеку, званични назив за језик босанских муслимана био српски“. („Срп. Ријеч,“ 1907. бр. 12.) Ова је писма паше Соколовића нашао др А. Ивић у бечком тајном дворском архиву, а штампана су у Јагићеву Archivu fur slav. Philologie, XXXI. Ето видјесмо, како тај велики и знаменити муслиман Босанац, називаше свој језик, а сад ћемо погледати, како тај наш језик назива Босански везир Веџид Мехмед-паша, који је као управник Босне столовао у везирском граду Травнику. Године 1838. пише овај босански везир црногорском владару Петру Петровићу Његошу, па му књигу завршује овако: „Ја сам написао једну турску, а једну српску, обе су једнаке, Друго ништа. Да си ми здраво. У Травнику овога мисеца 1838. године“, Други пут завршује му књигу овако: „Како ја вас милујем, казаће вам ваш Радован, и за вашу драгост ову вам књигу пишем, која желим, да вас у лијепом здрављу наиде. Једна српски, а једна турски, – обе су једнаке и да сте ми здраво. У Травнику по турски мисеца Шевала 4. 1838“. – Ова су писма штампана у „Старинама“, књига XX. страна 270. (Ђерић о. с. стр. 23.) Дакле турски поглавар Босне поштовао нам је нашу српску народност и називао је наш језик никако друкчије него само српски Овдје још можемо с поносом истакнути да је српски језик са ћирилицом био у 15. и 16. вијеку дипломатски језик турског, угарског и румунског двора. Професор Ватрослав Јагић пишући о тој ствари, вели у својој „Хисторији књижевности“ на стр. 146. ово: „Оно доба (тј. 15. и 16. вијек) бијаше језик српски чак језиком дипломатским турскога, угарскога и румунскога двора, када су штогод с Дубровником или међу собом уговарали: што нам доказују њихова писма, која се налазе у збирци српских листина код Миклошића („Монумента Сербица“), као нпр. писмо Амурата II. од године 1430. и 1442. на републику дубровачку, писмо Мухамеда II., Али-бега, Хамза-бега, Бајазита II., Селима I, Сулејмана II,. писмо Матије, краља угарскога од године 1463. на фратра Алеxандра Дубровчанина, писмо Ивана Запоље на Мехмед-бега, писмо Алеxандра војводе Молдавскога на Дубровник итд.“ Сва ова писма, што их наводи учени Јагић, налазе се у Миклошићевој збирци „Монумента сербица“; али има још много писама и у другим збиркама, која онда, кад је ово Јагић писао, не бијаху још штампана. У X, XI, XII и XX књизи „Старина“ имамо писама, што су их писале турске власти млетачким и аустријским властима. Сва су та њихова писма писана српским језиком и чирилским словима. Дакле то није никаква фраза ни измишљотина, него права и чиста истина, да је језик српски са ћирилицом био некада дипломатски језик балканских држава. Ако се кадгод поменуло име језика, увијек се називао српским, а никако друкчије. Тако су га, како видјесмо, осим Босанаца и ХерцеговацаÈ називали и странци, који су њим штогод писали. Што данас неки људи називају овај наш језик „српско-хрватским“ или чак и „хрватским“, ни на који начин немају право, јер је српско име одијељено од хрватскога. Истина је и чињеница је, да се српски језик у овим земљама никада до окупације није звао хрватским, него само српским. Тако су га звале и турске државне власти, као што смо мало прије видјели. Рекох горе, да је српско име одијељено од хрватскога, а то нам доказује историја која никада не да шеврдати тамо и овамо.

Хрвати преузели српски као свој књижевни језик

Ако погледамо старе писане споменике српске и хрватске, видјећемо, да су српски споменици писани ћирилицом, а хрватски глагољицом. Даље, у српским, односно у ћирилским споменицима, назива се народ Србима, а језик српским; док се у хрватским, односно у глагољским споменицима, назива народ Хрватима, а језик хрватским. Ако се запитамо, у којима се је крајевима писало ћирилицом, а у којима глагољицом, на то можемо одговорити ово: Ћирилицом се је писало у данашњој Босни и Херцеговини, у Србији, у Старој Србији, у Црној Гори и јужној Далмацији; а глагољицом се писало у средњој и сјеверној Далмацији, на далматинским острвима и у данашњој Хрватској. Истина је, која се не да ничим побити, да се од најстаријих времена разликује српско име од хрватског, а то се види из најстанијх споменика. Хрватски учењак др Томо Маретић мисли, да су се још у VII вијеку по говору разликовали; Срби од Хрвата. Маретић вели у „Раду југосл. академије“, књига 89, стр. 234: „Ако између Хрвата и Срба у VII вијеку не мислимо никакве разлике у говору, како ћемо онда дознати чињеницу што се већ од најстаријег времена, од кад има писаних споменика, разликује хрватско име од српскога“. Дакле, било је разлике, а има је и данас у живом народном говору (1911. године, прим. пр.). Ево како о тој ствари пише бечки универзитетски професор др М. Решетар: „Будући да се у старој Хрватској (види напријед „Границе према западу“) искључиво говорило чакавски, будући да масу становника старе Хрватске сачињавају чакавци и будући да у првим, историјским вјековима хрватско име долази само у чакавским крајевима и писаним споменицима, то је сасвим оправдано с Миклошићем рећи, да хрватски исто значи што и чакавски и обратно. И будући да нам на другој страни свједоче сви стари писани споменици, да се у свима крајевима, који бијаху краће или дуље времена дијелови српске државе, говорило само штокавски и да се је у овим крајевима употребљавало српско име и за народ и за језик такође и у оно вријеме, кад није било државне заједнице са Србијом, то је опет оправдано с Миклошићем казати да су штокавски и српски два те иста појма“. („Archiv fur slav. Phil,“ XIII. str. 387. i 388.) Према свему, што сам досад рекао и навео о језику, морао би се данашњи језик, којим пишу Срби и Хрвати, звати само српски, а не ни „српско-хрватски“, ни „српски или хрватски“, а најмање „хрватски“. Особито то не би смјело бити овдје у Босни и Херцеговини, гдје живе само Срби, како сам већ досад историјски доказао. Хрвати су примили наш српски језик за свој књижевни језик почевши од „Илирског покрета“ 1835. године, те њим пишу, ако и невјешто, своја књижевна дјела. Али је чудновато и сасвим погрешно што они тај наш језик називају хрватским именом. Кад су примили тај језик, онда морају примити и име, те га звати онако, како се називао све до тога времена, кад су га они примили за свој књижевни језик. Историјска је истина да се тај језик никад није називао хрватским, већ само српским. Ако хоће да превиде и прећуте историјске чињенице, не могу и не смију прећутјети и превидјети оно, што каже један од најзнаменитијих Хрвата, сам покретач „Илиризма“ Људевит Гај у својој „Даници хрватској, славонској и далматинској“ од године 1846. у броју 31, а на страни 124. Он вели: „… у кога се је сачувао чист језик илирски, у кога обичаји; ко ли нам је понајвише гојио од кољена до кољена народне пјесме илирске? У сваком одговору наћи ћете Србље и Српство. Како дакле да се препиремо, што је код Србаљах, у којих од олтара до чобана ништа бити не може, што не би народно било; код Србаљах, од којих ми (тј. Хрвати) језик у свој мудрости и у свом богатству и обичаје у својој изворности учити морамо, ако хоћемо, да илирски живот обновимо; код Србаљах; који су светињи свога Српства онај народни дух и оно родољубство уздржали, којим смо и ми (тј. Хрвати) у новије доба ради слоге пространим именом илирства новим животом ускршнули; код Србаљах, који су нам од старине све сачували, а којима ми мало или сасвим ништа у погледу самог народног живота дати не можемо… Сав свијет знаде, да смо ми (тј. Гај и његове присталице) књижевности илирску подигли и увели; али нема још нити издалека није на ум пало икада тврдити, да то није српски, веч илирски језик (ето и Гај признаје да је српски) дапаче поносимо се и хвалимо ..“Богу Великоме, што ми Хрвати с браћом Србима сада један књижевни језик имамо“. Ове Гајеве ријечи не треба тумачити; он сам вели, да му „није на ум пало икада тврдити, да то није српски језик“. Дакле јест српски и Гај ето признаје, да је узео српски језик за књижевни језик, којим данас пишу Хрвати. Они често пута с поносом помињу „Илирски препород“, а тај им је њихов препородитељ: Људевит Гај натурио српски језик за књижевни језик и тако данас њихова интелигенција потпуно је српског карактера, јер језик је обиљежје народности: без језика нема народности. Осим ових Гајевих овако јасних ријечи навешћу овдје још и ријечи професора Љубе Стојановића, које је као учени академик изрекао у својој „Приступној академској бесједи“. Као филолог говорећи о језику, вели господин Стојановић између осталог и ово: „Да није било Гајева илирског покрета, опет би се како тако могло разграничити српско од хрватcког. Хрватски дијалекти били би они, којима говоре и пишу они, који себе Хрватима називају, а српски би били они којим Срби говоре. И као год што ја чакавски дијалекат не могу никад назвати српским у оном смислу, у коме то велим за овај дијалекат, којим ово пишем јер знам да нема ниједног човека, који чакавски говори, а да се Србином зове; исто тако и Хрвати не треба да се љуте кад им се рече, да је онај дијалекат, којим говоре и пишу у Загребу, дијалекат српски, јер до илирског покрета није било човека, који је тако говорио и писао, а да се Хрватом називао; напротив тим дијалектом говоре Херцеговци, народ који се од старина само Србима називао.

Ћирилица аутохтоно писмо Босанаца и Херцеговаца

Професор Љубо Стојановић у наставку своје „Приступне академске бесједе“, како наводи др Васо Глушац у књизи „Истина“, рекао је и ово: „Ко би хтео тај дијалекат звати хрватским зато, што у најновије време има и Херцеговаца Хрвата, могао би га с већим правом назвати и турским, јер има још више Херцеговаца, који себе Турцима називају и то не од скора, већ од три-четири стотине година. Како је бесмислена сва препирка о имену, најбоље ће се видети, ако претпоставимо да су у исто доба кад и Хрвати примили Херцеговачки дијалекат за свој књижевни језик и Бугари и Словенци и назвали га Бугари бугарским, а Словенци словеначким. Зар ми, не бисмо изгледали смешни, кад бисмо им стали доказивати да то није језик ни бугарски ни словеначки већ српски? Да се у макар којем другом народу десио случај, да се једно мање племе одрече свог дијалекта и пригрли у књижевности језик свога многобројнијег брата, коме је лепоту језика и богатство народне књижевности признала цела образована Европа, као што је то био случај с Гајевим покретом, тај би корак био сматран као срећа за оба племена. И то што би код сваког другог народа донело срећу, нама је донело несрећу. Уместо слоге, братства и јединства наступио је раздор, мржња и поцепаност о каквој се пре рада Гајева, није ни сањало, да уопште може искрснути међу нама и Хрватима“. („Глас српске краљ. академије“ LII. стр. 28. и 29.). На ове би се ријечи ученог академика (Љубо Стојановић, прим. пр.) дало примијетити, да нам је несрећу донијела страна јолитика, којој је начело: Дивиде ет импера! – Раздијели па владај! А то се најбоље види овдје код нас у Босни и Херцеговини. Да није било и да нема те туђе политике, Хрвати би данас садашњи свој књижевни језик називали српским, као што у истину и јест и као што га и сам покретач „Илиризма“ Људевит Гај тако и назива.

Према свему дакле, што сам у овом поглављу о језику рекао и изнио, морао би се наш језик у Босни и Херцеговини називати само српским, јер се тако називао од најстаријих времена до данас: тако су га називали сви рођени Босанци и Херцеговци, а и странци, који су кроз наше земље путовали, па још и саме турске власти. Српским га је именом називао и сам препородитељ Хрвата Људевит Гај. Дакле у нашој земљи није оправдан и не смије да буде никакав други назив за језик, него само српски. Од најстаријих времена, од кад се зна за писменост у Босни и Херцеговини, сви су се Босанци и Херцеговци без разлике вјере до недавно служили само ћирилским писмом. Најстарији је наш писани споменик повеља Кулина бана од године 1189. Ово је не само наш, него уопште најстарији словенски ћирилски писани споменик.   У Босни и Херцеговини још се није ништа нашло из старијих времена, што би било писано српским језиком, а да није писано ћирилицом. Ћирилица је код нас била народно писмо за све три вјере, па би тако сигурно остало и до данас, да није пропаганда умијешала своје прсте, те тако одвикла католике и муслимане, који се данас служе већином туђинским – латинским писмом.Осим старих писама и повеља налазимо ћирилицу још и на свима каменим споменицима тзв. стећцима. Ови су стећци разасути свуда широм наше домовине, а већином су из 14. и 15. вијека, а има их и млађих, па се још нигдје до данас не нађе какав други натпис на њима, него само ћирилицом. Ти су натписи скоро сви објављени у разним годиштима сарајевског „Гласника зем. музеја“. Ћирилским споменицима из Босне и Херцеговине придају странци неки особити карактер, те су створили називе босанска ћирилица, босанчица итд. Ти људи, који служе само туђину и туђим интересима, чине то само за то, да би ове српске земље приказали некако, да нису српске или барем, да су одвојене од националне заједнице са осталим српским земљама. Ако човјек погледа два ћирилска писма из истога доба, једно из Србије, а друго из наше уже домовине, одмах ће уочити, да ту нема никакве разлике. Као што се писало у једној српској земљи, тако се писало и у другој. У свим српским крајевима имали смо ми ћирилицу за свечаније ствари и ћирилицу за обична писма. За свечаније ствари као: црквене књиге, знаменитије повеље и др. употребљавало се унцијално писмо, које је слично данашњем штампаном писму у православним црквеним књигама; док се за обична писма употребљавало курзивно (брзописно) писмо. Ово посљедње превладало је код наших муслимана, јер они нису имали прилике, да што пишу или читају оним свечанијим унцијалним писмом. За ово брзописно писмо вели проф. др М., Решетар, да је „било у свима српским земљама познато гдје се само ћирилицом писало и није ништа друго, него курзивно писмо, које се мало по мало развило из обичног ћириловског унцијалног писма“. (Archiv fur sl. Philologie, XXI. 329.) Нажалоcт до данас још немамо издане наше српске ћирилске палеографије, а док би се таква књига појавила, одмах би се очигледно видјело, како они странци грдно обмањују, који одвајају ћирилицу на двоје, те ону из Босне и Херцеговине зову „босанском“, као што су и српски језик доскоро звали „босанским“. Како рекох, ћирилица је код нас била народно писмо за све без разлике по вјери. Босански католички фратри 17. и 18. вијека не само да су се служили ћирилицом у приватном животу, него су њоме и штампали сва своја књижевна дјела. Муслимани су се опет од најстаријих времена служили ћирилицом. И данас има старих муслимана, који не знају друго писмо осим турског и ћирилског. Штавише, ћирилицу налазимо и на старим муслиманским гробовима. Тако је у селу Бранковићима близу Рогатице године 1891. др Ћиро Трухелка нашао натпис на једном муслиманском нишану (надгробном споменику) који је писан ћирилицом, а гласи овако: „…погибе на боју деспотову син Махмута Вранковића на својој баштини на Петрову пољу. Да је благословена рука која сијече и писа“. („Гласник зем. музеjа за год 1891. стр. 372)

Латински израз slavicus значи исто што и српски

Ево шта о српству и ћирилици босанских муслимана вели Хрват проф Јагић. Говорећи о издању „Народних пјесама муслиманских“, што их је издао Коста Херман приговара му Јагић и вели у свом „Архиву“ XI стр. 424 овако: „Ово дјело садржава епске пјесме Срба Мухамеданске вјере“. Ето тако Јагић мисли о народности наших муслимана. А за ћирилицу вели ово: „Ова је књига штампана латинским словима. Зашто се латинско писмо претпоставило ћирилици, не знам, али добро знам, да су се ћирилицом у првашња времена сасвим служили не само мухамеданци, него до половине прошлога вијека и католици“. Јагић дакле мисли, да је Херман требао те пјесме штампати ћирилицом; наравски да је требао, али није био нимало правичан. Ћирилица, каква се употребљавала у свима српским крајевима, бијаше и Босанцима и Херцеговцима народно писмо. Они то писмо не називаху другим именом осим српским. Не само да су они сами то писмо тако звали, него га тако зваху и странци. Тако онај понијемчени Словенац Бенедикт Курипешић, путујући кроз Босну године 1530. наиђе близу Рогатице на гроб војводе Радосава Павловића, на којем је био камен с натписом у српском језику и писменима („In surffischer sprach und buchstaben“), -„surffisch“ је исто што и данашња ријеч „serbisch“. Овдје дакле Курипешић назива не само наш језик српским, него и писмо. Наши стари; босаншки фрањевци: писали су ћирилицом сва своја дјела, али је не зову ни „босанска ћирилица“, ни „босанчица“, него српско писмо или српска слова. Фратар Матија Дивковић издао је у Мљецима 1611. године „Наши карстидински“. У томе „Науку“ на листу 11. налази се ово: „…наук карстијански писан језиком словинским, слови српскиеми…“.

Исти писац је издао 1616. године једно друго дјело, које такође носи сличан натпис. Ово је дјело по садржају различито од првог. У овоме дјелу има више ствари. Тако у издању од 1682. године на стр. почиње: „Плач блажене дивице Марије, кои плач исписавши сарпски…“ На стр. 63. почиње ново дјело: „Верши како Аврам… кои верши исписавши сарпски“. На стр, 105. почиње опет ново дјело „Живот свете Катарине, сложен у верши коие верше испшисавши сарапски…“ О овом види „Гласник зем. музеја“ 1901 стр. 339, 341, 342. и „Archiv fur sl. Philologie“, ИX стр. 445. и још др Ђ. Ђорђевић, расправу: „Матија Дивковић“. А да не би ко рекао, да фратри босански нису то писмо сматрали својим рођеним писмом, већ га за то звали српским што њим писаху и Срби у Србији, ево и зато примјера: Фратар Стипан Маргитић Јајчанин (из Јајца), који је писао истим писмом као и фратар Матија, вели у предговони своје књиге: „Испивиед карстианска и наук.“ ово: „веома су потребите књиге у Босни у наша слова и у наш језик…“ Та је Стипанова књига штампана у Мљецима 1704. године. Фратар Стипан назива дакле та српска слова „наша алова“. („Глсник зем. музеја“ 1901. стр. 342) Фратри босанску ћирилицу ето сматрају својим писмом и зову је; српском; онда из тога логички слиједи, да су и себе сматрали Србима. Ћирилицом су се служили не само католици у Босни ј Херцеговини, него и у Славонији, па су и тамо то писмо, као и језик звали српским.:За то нека нам послуже ријечи Матије Рељковића што их вели у свом „Сатиру“, одговарајући Славонцу, који каже да му ни стари нијесу учили књиге па су опет живјели: „О Славонче, ти се врло вараш, „Који год ми тако одговараш; „Ваши стари јесу књиге знали, „Србски штили, а србски писали“. (Издање М. Сенековића 1875. стр. 201).   Ове Рељковићеве ријечи могу се односити и на језик и на писмо. На што се односиле, свакако је то чињеница, да католицима и у Славонији не бјеше српско име зазорно него су га употребљавали и поносили се њиме.Ето то толико о ћирилици, коју данас неки презиру, и ако им стари не знађаху друго писма осим ње, која је доиста најсавршеније писмо на свијету. Видјели смо, како Матија Дивковић на једном мјесту назива језик словенским. Овај израз он је примио од дубровачких писаца, јер ови писци у 16. и 17. вијеку називаху српски језик словинским. Овај израз „словински“ значи исто што и „српски“, дакле та два израза потпуно су једнака, тј. означују једно те исто. Сад се пита, одакле израз „словински“? Знамо да су дубровачки писци били под врло јаким утицајем латинштине и талијанштине, те сам ја потпуно увјерен, да се тај израз код њих развио из латинског израза славицус-а-ум. А да се са овим изразом преводио; израз „српски“, то ћу ево сада доказати. Своје доказа ограничићу само на Дубровник и дубровачку државну канцеларију, јер се само одатле тај израз „‘славицус“ могао пренијети у српски језик дубровачких писаца. Република дубровачка дописивала се са српским владарима и властелом из Босне и Србије само српским језиком и ћирилским словима, а своју је канцеларију водила осим српским још и латинским и талијанским језиком. Ради тога је увијек имала по два писара (дијака): једнога за српски, а другог за латински језик. Сваки је од њих знао обадва језика. Ови писари дубровачки називали су у својим латинским писмима све што је српско са изразом славицус, славонесцус, или сцлавицус, сцлавонесцус. Из овакових дубровачких латинских споменика пренесен је тај назив у Италију и Мљетке, те се је тако одомаћио на западу. Да је република имала два писара, нека нам послужи овај примјер: У једној дубровачкој листини од 7. маја 1447. године, налазимо ове ријечи који то потврђују: „И кнез и судије испиташе кмете и приставе и рекоше Никши Звијездићу, дијаку (писару) српском, да упише све по реду… и још нам показаше у латинској канцеларији писано од латинскога дијака…“ – (Јиречек, „Спом. српски“ 86). А да су ти писари изразе „српски“ преводили са латинским изразом „славицус“, доказаћу ласно с неколико примјера.

Двије српске повеље Стефана Котроманића

Оно што се никаквим декретом, а камоли грубим насртајима, безочним лажима, дрским фалсификатима и крађама туђе прошлости којима се у посљедње вријеме напрасно служе појединци из квазинаучних кругова у Сарајеву, никад неће нити може промијенити непобитна историјска чињеница да су све до османлијске најезде (1463) владари Босне и Херцеговине били искључиво Срби православне или католичке вјероисповијести. Дакле, ни у једном од историјских документа све до касног периода турске окупације у Босни, Херцеговини и другим српским државама није постојала исламска вјера нити се у историјским документима и споменицима у било којем архиву може срести муслиманско име у БиХ. Уосталом Срби у БиХ су све до посљедњег пописа становништва у прошлом вијеку имали апсолутну или релативну већину. Тек послије политичких прогона, односно етничког чишћења, седамдесетих година прошлог вијека комунистички режим је, како је то често упозоравао књижевних Војислав Лубарда, протјерао преко 500.000 Срба из БиХ, међу којима је био велики број интелектуалаца. Према томе они народи који још трагају за својим поријеклом и идентитетом не могу упућивати пријетње и ултиматуме Србима попут оних које је упутио Мустафа Церић и још неки муслимански страначки прваци да „Срби могу отићи из БиХ, али да са собом не могу понијети ни педаљ босанске земље“. Наравно, да Срби на овакав отровни простаклук имају још бољи и далеко адекватнији одговор, али то не приличи ниједном цивилизованом европском народу, као што је и српски. Др Васо Глушац је прије стотину година (1911) уз помоћ старих историјских споменика, аутентичних докумената и архивске грађе, написао књигу о прошлости БиХ под насловом „Истина“, коју је у то вријеме страховладе тадашње Аустро-Угарске потписао под псеудонимом Иван Вуковић. Др Глушац у поглављу књиге под насловом „Словински значи ишто што и српски“ наводи сљедећи доказ: „Године 1364. забиљежио Нико Бијелић, српски писар општине дубровачке, да је жупану Санку исплаћен доходак (могориш) пред свједоцима, а међу тим свједоцима био је и он. Тај исти писар назива сам себе у једној италијанској биљешци „sclavonesco“ „…a mi Nicho de Biele, scrivan sclavonesco“. (Јиречек, „Спом. српски“, стр. 33, 34). Године 1454. спомиње се у једној повељи которског кнеза „Стиепко Калођуревић, канцелијер и драгоман српски“ (Мон. сербица“, стр. 465), а исти тај канцелар и драгоман српски назива се у записима суда которског „canzellarius sclavus“. У једном од записа од 27. априла 1439; налазимо ове ријечи: („…кнез и капетан и судије заповједише Стефану Калођуревићу, канцелару српском, да исту повељу препише (преведе) са српског на латински…“). (Јиречек, „Спом. српски“, стр. 67) – Слично овоме, налазимо и у запису од године 1458: „…друго тумачење (други пријевод) г. Стефана Калођуревића, канцелара српског, са српског на латински“. (Јиречек о с. стр. 89). Исто тако Руско (Христофоровић) српски писар дубровачке општине, од којег нам је остало „много српских писама, увијек се у латинском језику назива „scriba sclavicus“. (Испореди: Јиречек, о с. стр. 41, 42, 47-5 2, 61, 62). То је био општи израз и тако су се називали сви српски писари у латинском и италијанском језику. Видјели смо већ прије, како Прибислав Похвалић у својим писмима назива језик српским. У записима општине дубровачке, гдје су ова Поливалићева писма с ориглнала преписана, налази се скоро сваки пут некаква примједба на латинском језику. Тако се управо, прије оних писама, у којима Прибислав назива језик српским, налази примједба дубровачког кнеза, у којој налазимо ове ријечи: „recepimus a Pribislavo Pohvalich… pecunia et argenterias in litera sclavica“. – (Примили смо од Прибислава Похвалића… новце и сребрене ствари, доље наведене, овдје мало ниже записане у писму српском“, (Пуцић: „Споменици српски“, II. стр. 54). Дакле Прибислав назива језик српским, а тај исти језик називају Дубровчани у латинском преводу „sclavicus“.   Још прије Прибислава видјели смо, како бан Стефан Котроманић вели, да је написао, односно издао двије српске повеље, а у преводу с латинског језика гласи овако: („Двије писане у језику латинском, а остале у српском“). (Mon. spect, hist. mer. XXIX. str. 377). Осим ових оваквих примјера налазимо их још много у архиви дубровачке општине. Скоро у свакој латинској или италијанској биљешци, која се налази прије или послије којег српског писма, увијек се српски језик назива „lingua slavica“. Тако је једно писмо цара Душана од 1347. године преведено на латински, а у биљешци се вели: „…преведено писмо и повеља са српског на латински“. Одмах испод превода „српски лист је уписан у књигу ситним курзивом од руке Јакете Крусића дубровачког властелина и нотара општинског за писма српска“. (Јиречек, о. с. стр. 27-28)Овај писар српски Јакета Крусић сам се назива писаром и вели да преводи „са српскога на латински“. (Јиречек, о с. стр. 29). Испод једног српског писма од 1367. године налази се латинска биљешка Нике Бијелића, па, онда италијански превод тог српско писма. У оној латинској биљешци – вели Нико Бијелић: „копија јеђног српског писрииа… преведеног са српског језика на латински“.. (Јифечек, о. с. 34), Овдје морам примијетити, да дубровачки писари немају за латински и италијански два израза, него оба та језика називају једним именом „лингуа латина“. Има много примјера, гдје се прије или послије српске листине назива језик „лингуа славица“. (Види код Јиречека стр. 41, 42.п 47-52, 61, 62, 65).

Србија и Босна чиниле старе Српске Земље

Како се види из претходних цитата, навео је др Васо Глушац у својој књизи „Истина“, која је штампана у Мостару далеке, 1911. године, у вези с писмом и језиком у званичној коресподенцији између Босне и Дубровника, то није класични латински језик, јер га ти писари нису ни знали, као што нису знали ни италијански језик. За њихов италијански језик вели Јиречек да је „груб и прост, у млетачком нарјечју, понекад с траговима мијешаног романског нарјечја градова Далмације и Албаније, које се послије средњег вијека утјецајем говора млетачког загубило“. Из досадашњег образложења видјели смо, да се израз. „српски“ (као придјев) преводи с латинским придјевом „славицус-а-ум “ или „славоницус-а-ум“, а сад ћемо погледати, како се преводи онај израз, што је означавао једну српску покрајину, коју ми данас називамо Србија. Овај израз Србија доста је младог поријекла, јер се, у старије доба називао тај крај Српска Земља или Србљи. Прије него пређем на то, како су се та имена преводила на латински, навешћу неколико примјера, из којих се јасно види да су се употребљавали горњи изрази и умјесто данашње ријечи Србија. Године 1406. назива се деспот Стефан Лазревић „господар свих земаља српских“ (Јиречек, о. с. 51), а двије године касније Дубровчани га титулишу: „славни и велемоћни господин деспот Стефан по милости божијој свих српских земаља и подунавља“ (Пуцић, И. 92) Године 1411, пишу Дубровчани у Зету Јели мајци Балше ИИ и веле за своје трговце, који су ишли из Србије у Дубровник да су их Бјелопавлићи, Озринићи, Мазнићи и Малоњшићи опљачка. Да означе, одакле су трговци ишли, веле „из србаља“, (Пуцић, И 104). Године 1417. пишу Дубровчани деспоту Стефану и веле, да су њихови трговци из Србаља раније доносили кожу, восак и сир, а сада носе сребро и злато (Пуцић И 138) Још прије овога 1399. године писали су Дубровчани војводи Радичу, па му јављају да „се Турцу купе у српској Зети“ (Пуцић И. 25). Ови ижрази, што означавају српску земљу, коју ми данас зовемо Србијом, превођени су на латински с ријечју „Сцлавониа.“ Видјели смо горе, како се деспот Стефан назива „господар све српске земље“. Испод тог писма, које с оригинала преписао Руско, писар за српска писма, налази се биљешка на латинском језику и у њој ове ријечи: „homo domini despotti Sclavonie“. (Јиречек, о. с. 51) Декле, деспотов ижраз „шве српске земље“ преведен је латинским изразом „Сцлавоние“. Исто тако мати деспотова, калуђерица Евгенија назива се „domina Heugenia, comitissa Sclavonia“ (госпођа Евгенија, књегиња Србије). (Јиречек, о. с. 46, 49). Израз Србљи у значењу српска земља (Србија) такође се преводио на латински с изразом Сцлавониа. Године 1411. неки Дубровчанин Иван Каруч тужи се суду дубровачком да га је напао Никша Пешчић с још неким људима, те га тукао и разграбио му трговину. Уз то оригириално писмо има и шадржај писма на латинско-италијанском језику, па је у тој биљешци срнисао ријечи из пријаве преведен овако: („свалили ме у блато и говораше им Никола српски: ко је мој, нека му да, јер ја ћу зато одговарати у Дубровнику и Србији). (Јиречек, о. с. 56./7) Сви босански краљеви имали су у својој титули „краљ Србљем, Босни“ итд. а то Дубровчани преводе на латински „rex Bossinae et Sclavoniae“ (Пуцић, И „Примједне“, стр. XИX. Из овог се такође јасно види, да онај израз „Србљем“ у титулама босанских краљева не означује. Људи Срба, тј, народности, него означује земљу Србију. Израз Србљи кад се односио на народност, тј. кад је означавао људе Србе, преводио се на латински језик с изразом Сцлавани За то имамо један лијеп примјер у писму Будисава Богавчића. Овај Будисав је властелин из области Борча, војводине Радосава Павловића. Његово се име налази са осталом властелом скоро на свакој листини војводе Радосава. (Види: „Мон сербица“ стр, 323, 341, 370, 397, 399). Он је имао кућу у Руднику, а да ли је тамо увијек становао, тешко је рећи. Године 1439, 13. јануара пише он једно писмо, као тужбу, општини дубровачкој и тужи се на браћу Зеленике Радосава и Радељу (Дубровчане), да су му, кад је он био побјегао из Рудника због куге, обили и оробили кућу заједно с другим Србима. Покрај те тужбе запис је суда дубровачког на латинском језику, у којем се вели ово: „горе речени Радосав и Радеља дођоше кући истога Будисава и заједно са Србима обише споменуту кућу“). (Јиречек, о. с. 80/1.). Из овога се примјера јасно види да су имена „Србин“ и „Сцлавоницус“ једно те исто. Овакових би се примјера могло много наћи не само у латинском и италијанском језику, него чак и у грчком, и то у врло давно вријеме. „Још Михајло Ретор из Солуна (око 1150. године) означава Србе с том ријечју“. (Јиречек „“Die Bedentung von Ragusa““, стр. 54). Сви ови примјери, што сам их досад изнио, свједоче нам, да су изрази „словински“, „Словини“, потекли из туђег језика, особито из латинскога, те су се једно вријеме употребљавали умјесто израза „српски“ и „Срби“, означавали су српски језик и народ. Ове нам, досад изнесене историјске чињенице свједоче, да у Босни и Херцеговини живи само један народ српски који говори српским језиком. Овај наш народ у Босни и Херцеговини називају, како смо видјели, странци од најстаријих времена српским именом. Осим тога сам народ, ако говори о себи или о свом језику, назива се Србима, а језик српским. То вриједи за сав цјелокупни народ Босне и Херцеговине без икакве разлике по вјери. За све то изнио сам историјске доказе, па жбог тога о том не може бити никакве сумње.

Три народа у два табора

Гледано с данашње временске дистанце, веома су интересантни закључци и виђања, које је на крају своје књиге „Истина“, прије пуни вијек, односно 1911. године, написао др Васо Глушац. Јер, још од времена аустроугарске окупације, преко прве и друге Југославије па све до данас три народа у БиХ углавном се сврставају у два жестоко супростављена, чак и непријатељска табора. А, како је то изгледало прије стотину година најбоље се види из закључака поменуте књиге, које преносимо у цијелости: „Доказао сам непобитним доказима, да се цио народ Босне и Херцеговине служио ћириличним писмом све до недавно. То ћирилично писмо називају наши стари фратри својим писмом, а на више мјеста српским. Дакле, кад то писмо називају српским и својим, онда је логично, да су се и сами признавали Србима. Наши су се фратри служили ћириличним писмом све до почетка 19. вијека. Како су они то писмо волили као своје народно писмо, види се по том, што босански провинцијал Лука Карагић издаде окружницу 1. јула 1737. године, којом забрањује, да се српски језик пише латинским словима те наређује, да се и у приватном животу треба служити народним писмом – ћирилицом. (Батинић: „Дјеловање фрањеваца“ III стр. 102). Кад су се фратри почели образовати на страни, особито у Пешти и у Загребу, почели су мало-помало напуштати своје народно писмо и примати туђе – латинско. Напротив, муслимани су задржали ћирилицу све до окупације 1878. године. А и саме су се турске власти све до аустро-угарске окупације служиле осим турског писма и ћирилицом, па и званични лист „Босна“, што је излазио у Сарајеву, штампан је на једној страни српским језиком и ћирилицом, а на другој турски. Од окупације је аустријска управа увела у школе ћирилицу само за православне, а латиницу за муслимане и за католике. Влада је ћирилично писмо забрањивала гдје год је могла, те јој је тако пошло за руком да је помоћу својих школа млађи нараштај муслимански одвикла од ћирилице а натурила му латиницу. Додуше, стари се још данас служе ћирилицом; а нађе се у мрлпк старој беговској породици, да се ћирилица старијег облика и данас учи те је знају и њом се између себе служе осим старијих и млађи. Мало-помало влада је однарођивала католике, те се данас скоро сви, који су училли школе, признају Хрватима, што фактично нису. Пошто су у наше школе увдене све књиге из Хрватске и пошто су нам професори скоро сами Хрвати, то је онда разумљиво, да се данас о католицима Босне и Херцеговине говори као о Хрватима. То је влади (аустроугарској, прим. пр.) било у интересу, те је на све могуће начине пропагирала и ширила хрватство да тако начини два супростављена табора, како би лакше могла спроводити своје планове. Муслимани се у националном погледу још нису прикључили ни Србима ни Хрватима, иако се из ових историјских чињеница јасно види, да су по народности Срби не само они, него и босански католици. Куда ће Муслимани? Да ли уз Србе или уз Хрвате? Историја им вели да су по народности Срби, па за вољу истине морали би пристати уз Србе и то из више разлога. Они добору знају да се као мањина налазе осамљени у мору православља и католичанства. Ако хоће да сачувају своју исламску вјеру, морају се прислонити уз оне од којих им у том погледу не пријети никаква опасноси, а то могу бити само православни Срби, јер код њих нема нити је кад било вјерске пропаганде. А напротив, на католичкој страни, камо припадају Хрвати, могу наћи само своју вјерску пропаст јер ће католички попови настојати свим силама да их мало-помало покрштавају, као што су и досад и настојали и чинили. Нека се само сјете ових прошлих тридесет година! Осим тога у борби за своја грађанска права, увијек ће наћи већу подршку на страни Срба, него на страни Хрвата, јер су Срби отпорнији, а и бројем два пута јачи. То су главни разлози, који морају Муслимане натјерати, да се освијесте, и у данашњем вијеку народности, да.пристану уз Србе и српску народност, гдје им не пријети никаква опасност, а наћи ће подршку у сваком погледу. На заједницу са Србима упућује их и један најобичнији разлог – разлог бољега. А гдје је, на којој је страни боље, то ће знати сваки Муслиман, којем је макар мало позната прошлпст Срба и Хрвата и којем су макар мало отворене очи, те види садашњост једних и других. Прошлост је српска много сјајнија и љепша јер су Срби имали двије самосталне државе скоро до конца 15. вијека. Једна је од њих била краљевина (Босна), а друга царевина, а хрватска мала краљевина држала се самостално само до конца 11 вијека. Ако не дође до потпуног српског и хрватског јединства, већ ако се и у будућности буду у политичком погледу разликовали Срби од Хрвата свакако ће и будућност српска, судећи по прошлости и садашњости бити љепша од хрватске. Срби су и у интелектуалном погледу јачи од Хрвата. Они имају народне пјесме, којима се сав учени свијет диви. А да су баш специјално српске, види се по томе што пјевају о српској прошлости и српским јунацима. И умјетнност и књижевност српска је већа, љепша и оригиналнија од хрватске. Срби стоје и у научном погледу далеко пред Хрватима, јер имају више научника свјетскога гласа. Срби су јачи и у материјалном погледу, јер имају много више капитала у својим рукама; имају много богатих културних установа, које располажу са силним капиталима. На концу конца Срби су и многобројнији два пута од Хрвата. Срба православних има око шест милиона, а Хрвата око три. Дакле Муслимане упућују све околности, да приступе к Србима, јер их за њих веже и прошлост, садашњост и будућност. Да ли ће се и босански католици освијестити и вратити се својој српској народности то ће истом будућност показати. Та ваљда ће и они увидјети да вјера не чини народности. Нека погледају у Дубровник и осталу Далмацију, па ће видјети, да тамо живи много и много образованих и интелигентних католика, који се по народности осјећају Србима. Католичка им вјера не брани србовати.

Босанска црква била православна црква

Поред „Истине“ из 1911. године, др Васо Глушац је написао вјеродостојну научну студију „Истина о богумилима“, чије је штампање започело 1941. године у Београду и прекинуто због њемачког бомбардовања, тадашњег главног крада Краљевине Југославије, да би се штампање окончало 1945. године. У предговору ове књиге Глушац је написао сљедеће: „Одавно сам опазио многе несугласице и индоктринације имеђу онога што се код нас писало о богумилству и између историјских извора и стварне прошлости нашега народа. Те се индоктрнтринације нарочито виде, када се говори о Босни и о њеној средњовековној цркви босанској, коју су наши историчари прогласили богумилском иако она по стварним изворима нема у себи ничега, што би је могло означавати јеретичком. Она има сва обележја чисте хришћанске цркве, а јеретичком би се могла назвати само са гледишта римске цркве, која је тако сматрала и остале цркве источног обреда, против којих је и борбу водила. Да би се ово значајно историјско питање коначно и правилно поставило и решило и да би се досадашње мишљење о богумилима брисало из наше историје као мистификација и историјска заблуда, настојао сам да га осветлим са свих страна, по свима досада познатим изворима Тако је настало ово дело „Истина о богумилима“. Већ сам преглед садржаја ове књге показује да су у њој углавном приказане политичке и верске прилике на Балканском полуострву од почетка хришћанства, па до краја XV века, када су балкански народи коначно изгубили своје националне државе. На први поглед могао би неко рећи да су извесне ствари у овој квизи сувише. Ипак није тако. Ниједна није сувишна. Све је написано само зато, да се лакше дође до праве истине. Стога су приказане и разне појаве јереси у првим вековима хришћанства, којих је углавном било већ нестало у оно доба, када су последњи Јужни Словени примили хришћанску веру. Како живот и рад Ћирила и Методија и њихових ученика има нарочитог значаја за утврђивање хришћанства међу Јужним Словенима, то сам га приказао нешто опширније, да се из тога може закључити, да после њиховог тако плодоносног рада није могло бити јеретичких појава код Јужних Словена. А да их доиста није било, сведок нам је за то, између осталог, и стање хришћанске цркве у Бугарској за време њених првих владара а исто тако и стање цркве у Самуиловом Охридском царству, у које је спадала и Босна. Да на Балкану, после VIII века, није било никакве јереси, па ни богулске, то нам показује и историја борбе која се водила између Источне и Западне цркве и довела до црквеног расцепа 1054. године. За све то време водила се борба само између те две цркве, а ни једна ни друга нису се бориле против неке треће цркве или јереси. Та црквена борба између Истока и Запада све се више заоштравала, док није дошло и до крсташких ратова, чије су последице биле освајање Цариграда од стране Латина и распад Византијског царства у неколико грчких држава. У томе времену свети Саво је основао самосталну Српску цркву у српској држави, а бан Кулин самосталну Босанску цркву у босанској држави. Како је у то доба Хумска кнежевина спадала у састав српске државе, а тек од 1326. године у састав босанске бановине, то сам приказао и верске прилике у Хумској кнежевини, док је била под Србијом и касније када је од 1326. године дошла под управу Босне. Стање верских прилика у тој покрајини најбоље нам сведочи, да се у њој није могла појавити никаква јерес ни пре 1326. године а ни после. Приказавши тако стање хришћанске цркве у Бугарској и у српским земљама изван Босне, прешао сам на специјално приказивање Цркве босанске у средњем веку и доказао сам на основу првокласних домаћих извора, да је та црква била и остала православна. После тога навео сам сведочанства старих писаца и путника о вери Јужних Словена, у времену од 950. до 1530. године, па су нам и они посведочили да у томе раздобљу није било никакве јереси на Балкану. Осим догматичких докумената и осталих доказа, посведочили су нам и ови стари писци и путници, да је Црква босанска била православна. Што наши историчари наводе нападаје Римске курије на Цркву босанску као доказе, да је та црква била јеретичка, то сам у посебној, глави XIII, приказао и те нападаје, али не само на босанску, него и на друге цркве источнога обреда, па сам доказао, да они не значе ништа друго, него само наставак раније борбе између Источне и Западне цркве. Да би се коначно установила права истина о богумилима, дао сам и критику извора, на основу којих је ова заблуда и ушла у нашу историју. Доказао сам многобројним примерима да је Беседа презвитера Козме, која је досад важила као најглавнији извор за богумилство, обична компилација, састављена из туђих списа и из Светог писма, без ичега стварног и оригиналног. Сем тога приказао сам и радове патријарха Фотија и Петра Сицилског из IX века, па Еутимија Зигавина и Ане Комнене из XII века. Ни њихови радови не дају нам никаквих стварних доказа о постојању богумила. Оно што њих двоје о њима пишу, није ништа друго него обична мистификација, коју је створио Зигавин, а Ана од њега преписала и улепшала. А што је најинтересантније, обоје тврде да су богумили заједно с њиховим учитељем уништени још за време цара Алексија И. На крају сам дао Критику на све приговоре који су учињени мојој ранијој расправи. Средњовековна црква босанска била је православна, а која сад поново излази у овој књизи, као XI глава, с малим изменама. Кад се прочита цела књига, добиће се јасна слика да је проблем богумилства на Балкану обична калуђерска мистификација средњега века, а црква босанска да је била и остала православна. Предговор написан на Дан светог Саве 1941. године.

Богумили били калуђери

И данас се у квазинаучним круговима у Сарајеву више расправља и пише о наводним богумилима и „босанској цркви“ него о најмрачнијем периоду турске тираније коју су скоро пет вјекова трпјели и издржали јужнословенски народи на Балкану. Тај период историје поједини бошњачки интелектуалци свјесно прећуткују и прескачу, па сежу у далеку прошлост у потрази за идентитетом и настоје да квазинаучним методама своје исходиште пронађу у магловитом појму богумилства и у још мистериознијој „босанској цркви“. Оно што је непобитна историјска чињеница током вишевјековне окупације ових простора османлије у духовном и материјалном погледу нису оставили никакву цивилизацијску вриједност осим једног путописа Евлије Челебије из 16. вијека. Сви владари, то јест банови и краљеви средњовјековне Босне су били Срби а српски народ је упркоc турском зулуму успио да сачува своју вјеру, културу и древне обичаје. Др Васо Глушац у својој књизи „Истина о богумилима“ подсјећа да је ово питање, кад се добро истражи и доведе у везу с другим историјским чињеницама, постаје потпуно јасно и доводи нас до увјерења, да се ради само о једној обичној историјској заблуди или мистификацији. У уводу поменуте књиге др Глушац пише: Др Божидар Петрановић је написао историјску расправу „Богумили, Црква босанска и крстјани“, коју је штампао у Задру 1867. године. Петрановић је у својој расправи дошао до закључка, да је у Бугарској и у Византији било богумила и то само међу калуђерима, који су се, по његовом мишљењу, разишли по балканским земљама и донекле утицали на црквену организацију. Тако су, вели он, вероватно утицали и на „цркву босанску“, али је она у основи својој била и остала православна. О овој Петрановићевој расправи написао је у новосадској „Даници“ 1867. године на страни 812 врло ласкаву оцену руски научник П. Лавровски, у којој између осталог каже:… „ова његова расправа може се без сваке претераности назвати најбољом од свега, што се досад о том предмету на славенском, француском и немачком језику писало и штампало“. Лавровски на крају жели да се ова расправа што пре преведе на руски језик, јер се оваква дела не појављују често у словенској књижевности. Али, фратар Фрањо Рачки није тако мислио. Он је исте године у „Раду југославенске академије“ неповољно оценио ово Петрановићево дело и одмах отпочео да пише своје дело „Богумили и патарени“, тежећи да њиме докаже сасвим супротно од онога што је доказивао Петрановић. Да би доказао да је Петрановићево мишљење о православљу „цркве босанске“ погрешно, Рашки је у својој расправи обратио нарочиту пажњу на латинске списе папских инквизитора што су их писали о Босни и „цркви босанској“. На домаће изворе, на које се позивао Петрановић, он није обратио никакву пажљу, а то је и главни узрок што је запао у очигледну историјску заблуду. Иако је Петрановић своју расправу написао по првокласним изворима, ипак су каснији историчари углавном прихватили схватање и закључке Рачкога, а не његове. Зашто? Можда зато што је Рачки већ у то доба био на гласу као историчар и што су њему, као свештенику, поклањали више вере о тим питањима црквене историје.   О овим двема расправама значајно је мишљење др Никодима Милаша, нашег одличног црквеног писца. На једном месту у својој расправи „Стон у средњим вијековима“ (Дубровник 1914. године, стр. 99) он пише дословце овако: „Данас сматрају безмало непогрешивим оно што је казао пок. Фрањо Рачки у VII и VIII књизи „Рада југославенске академије“ о богумилима у Босни и њиховој цркви. За мене то не изгледа тако, и то из разлога, то не могу да признам правилном полазну тачку те радње овог хрватског научника и према томе не могу да признам правилнима ни његове закључке. Мени изгледа много правилнијом полазна тачка покојног Божидара Петрановића о овоме важном питању у његовој радњи: „Богумили“ (Задар 1867), те сматрам научно основаним оно, што је овај српски научник казао о „босанској цркви“. Даље каже епископ Милаш, како у својој библиотеци има оригинални примерак Петрановићеве расправе, у којој је сам Петрановић својом руком записао многе примедбе после издања Рачкове радње, па намерава да приреди и штампа друго поправљено издање ове марљиве Петрановићеве студије. Нажалост, Милаш је умро и није то учинио, и бог зна где се данас налази тај ручни примерак Петрановићеве расправе. Било би врло интересантно данас обелоданити те Петрановићеве примедбе. Ова два супротна мишљења, Петрановићево и Рачкога, о „цркви босанској“ у Средњем веку, дала су повод другим писцима да се подробније позабаве овим значајним питањем. Ја ћу поменути само неке радње.  Тако је у „Босанској Вили“ 1892. године под псеудонимом Атом изишла доста велика студија: „Каква је била средњовјековна Црква босанска-вјера босанска?“. Писац је дошао до закључка да је била православна. У томе смислу писао је и Вид Вулетић-Вукасовић у листу Дубровник године 1897-1899, гдје је износио своје „Биљешке о култури Јужнијех Славена, нарочито Србаља“. Ове биљешке прештампане су и у посебну књигу. У њима је Вукасовић обратио нарочиту пажњу средњовјековним надгробним споменицима и натписима на њима у Босни и Херцеговини, долазећи до закључка да су стари Босанци и Херцеговци били – православни. Мањих расправица и чланака о овоме питању било је и у другим листовима, часописима и посебим брошурама. Овдје треба споменути и једну расправу из новијег времена. То су „Богумили“ Божидара Ковачевића у Српском књижевном гласнику 1938. Као што су једни бранили гледиште Петрановићево, тако је било и других који су упорно стајали уз гледиште Рачкога не износећи никаквих нових доказа. Такве су расправе др фра Ј. Јеленића: „Де патаренис Боснае“, Сарајево 1908; др Драгутина Камбера: „Кардинал Торгуемада и три бос. патарена“, Загреб, 1932 и др Ј. Јаблановића: „Богулство или аптаренство“, Мостар 1936. године.

Откривена подвала о „босанској цркви“

Др Васо Глушац у уводу књиге „Истина о богумилима“, чија је коначна верзија, због ратних дешавања, штампана тек 1945. године у Београду, између осталог је указао на сљедећу чињеницу: Поводом моје расправе написао је Јарослав Шидак врло значајну и документовану расправу „Проблем ‘босанске цркве’ у нашој хисториографији од Петрановића до Глушца“, која је штампана у „Раду југословенске академије“, књига 259, Загреб 1937. Значајно је да је ова Шидакова расправа штампана баш у „Раду југославенске академије“, где је пре 70 година објављено и Рачково дело „Богомили и патарени“, из којег су наши историчари црпели своје знање о тзв. богумилском питању. Напред поменутом мојом расправом ја сам доказао да се резултати у Рачковом делу не могу одржати и да су потпуно погрешни, нарочито што се тиче средњовековне „босанске цркве“. А сада је то исто и још јаче нагласио и потврдио јаким доказима и Јарослав Шидак (хрватски историчар, прим. пр.) својом расправом. Одмах на почетку своје расправе Шидак истиче да су најистакнутији представници наше историјске науке констатовали да моја расправа заслужује да се најозбиљније узме у обзир, али да је до данас остала неоцењена и критички неиспитана. Стога он наглашава да је овим својим научним прилогом покушао да оцени мој рад. Али пре тога критички је оценио не само рад Рачкога, него и других писаца који су писали о томе предмету. Тако је изнео и оценио мишљења Петрановића, Руварца, Трухелке, Милобара, Јиречека, Прохаске, Благоева и Ћоровића. Највећу пажњу посветио је Рачковој и мојој концепцији. Оценивши све изворе на којима је Рачки саградио своје дело, дошао је до закључка да „сваки дубљи поглед у проблем ‘богумилства’ отвара у концепцији Рачкога нове празнине, открива нова противријечја, посвједочује увијек изнова недовољну објективност његова становишта у питањима религиозног карактера“. (рад 259, стр. 60). Напослетку је дошао до резултата да потпуно одбија концепцију Рачкога као историјски неисправну. (атр. 175). А за моју студију каже да је „до данас најозбиљнији допринос рјешењу проблема ‘босанске цркве’ у нашој науци, (стр. 112) и да је моја заслуга „да је први пут јасно и са најзначајнијим материјалом у руци супротстављен концепцији Рачкога 50-годишњи резултат у проучавању нових домаћих извора и д су откривена дубока противуријечја у самој концепцији Рачкога“. (стр. 113). Исто тако каже и за мој метод рада да је сасвим исправан (стр. 113) и констатује да сам „дао научно дјело вриједно најозбиљније пажње“. (стр. 169). Он јој признаје да „има ванредно много заједничких обиљежја са Православном црквом, да припада својом науком, а вјеројатно и обредима, источној црквеној култури, али се од Источне цркве разликује својим особитим устројством и околношћу, да не признаје цариградског патријарха за своју врховну вјерску главу. ‘Босанска црква’ је потпуно независна црква, без икаквих јурисдикционих веза и према Западу и према Истоку. (стр. 116). Она није признавала папин примат, али се није сматрала ни дијелом Источне цркве. Била је то сасвим самостална кришћанска црква, која је себи приписивала апостолско поријекло (Гост Радин зове своју вјеру ‘правом апостолском’ вјером)“. (стр. 165). Како се види из ових речи, ипак признаје хришћанство „босанској цркви“, али јој не признаје православље, јер се, тобоже, својим устројством разликује од Источне цркве и не признаје цариградског патријарха. Ово последње и јест баш главна карактеристика њене самосталности, што сам ја и истакао у својој расправи. А што се тиче њеног унутрашњег устројства, оно се ништа не разликује од устројства Источне цркве у средњовековној Србији, једино што за свештеничка звања у Србији превлађују грчки, а у Босни народни словенски називи. Шидак ми још приговара што се нисам осврнуо на извесне нападе Источне цркве на „босанску цркву“. Али како ти нападаји не потичу ни од званичних претставника Источне цркве, нити су узети из правих историјских извора, нисам сматрао за потребно да се на то осврћем. Стога се је на то осврнуо сам Шидак, па када је све те приговоре детаљно претресао, дошао је до овога закључка: „Све су то оне стереотипне оптужбе, којима је и Западна црква обасипал ‘босанску цркву’ и њене вјернике кроз више од два стољећа и по, иако живот и очувана свједочанства тих истих вјерника побијају ове оптужбе као неистините.“ Иако ти тобожњи напади Источне цркве не заслужују да се човек на њих осврће, како то и Шидак у закључку констатује, ја ћу се, ипак, на њих осврнути, јер је то још једино упориште оних који неће да признају православље „босанске цркве“. Покрај јасних и документованих доказа да је „црква босанска“ била православна, ипак су је југословенски историчари, према Рачком, називали и сматрали богумилском или патаренском. Како су то могли када знају да се до данас нигде није нашао ни у Босни, ни изван Босне, ниједан историјски споменик у којем би се она тако називала? А како нам могу историчари протумачити ту чињеницу, да Босанци, припадници те „босанске цркве“, одмах после освојења Босне од стране Турака, бежећи у Хрватску и Далмацију, досељавају тамо као православни хришћани? Нећемо ваљда веровати у то, да су их тамошње аустријске и млетачке власти одмах на граници преводиле из „богумилске“ вере у православну? Али кад би их те власти и покрштавале, свакако би их преводиле пре у католичку веру него у православну. А историјски извори сведоче да су тамо досељавали као православни Срби.   Богумили су велика историјска заблуда   Осим историјских извора историја има и своју логику, па све што је нелогично не може бити ни истинито. Стога ћу током ове расправе изнети све историјске чињенице које стоје у логичној вези с овим питањем, па ће се из тога свега јасно видети, да у средњем веку на Балканском полуострву, после покрштења Јужних Словена, а пре доласка Турака, није било никакве друге вере осим православне и римокатоличке, написао је др Васо Глушац у уводу студије „Истина о богумилима“. Према томе „богумили“ и у Бугарској и у Босни су само једна обична историјска заблуда и ништа више. „Бугарска црква“ и „босанска црква“ биле су и остале исто тако православне као и Грчка, Српска, Руска и Румунска црква. У својој унутрашњој управи могла је свака од њих имати и нешто специјално своје, али су у догматичком погледу биле и остале потпуно једнаке. Историја Босне до бана Кулина врло је тамна. По доласку Јужних Словена на Балкан, Босна се помиње тек половином X века. Помиње је византијски цар Константин Порфирогенит у своме делу „Де администрандо империо“. Тада, кад је то дело писано (око 949. г.) она је чинила једну државу са Србијом, под великим жупаном Чаславом. А после његове смрти била је једно време под Византијом, док није око 980. г. ушла у велико Самуилово словенско царство. Под овим царством остала је све до његове пропасти 1018. год. Тада је цар Василије ИИ (976-1025) освојио цео Балкан и с великом војском и флотом запосео целу Рашку, Босну и Далмацију. Тако је Босна поново пала под византијску власт. После тога била је једно време под зетским владарима Војиславом, Михаилом и Бодином, па опет под Византијом, док се у XИИ веку није одвојила од Србије и почела самосталан живот. Као први босански владар спомиње се 1154 г. бан Борић, о коме се иначе не зна готово ништа. Интересантно је да Јован Рајић у својој Историји спомиње, да је Немања био ожењен Аном, кћерком босанскога бана Стефана Борића. Према томе свети Сава био би син једне босанске принцезе. Године 1180. спомиње се први пут бан Кулин, који је вероватно и раније почео владати. Те године шаље му писмо папин посланик Теобалдо и назива га „magno bano Bosine“ и моли га да пошаље папи две слуге и коже од куна. Судећи по Теобалдовом писму Кулин је у то доба био у добрим односима с папском куријом, а настојао је да тако остане и после тужбе и денунције кнеза Вукана. Кулин је био у срдачним односима и са градом Дубровником, што се види из његове повеље од 29. августа 1189. г., којом даје слободу трговања дубровачким грађанима по својој држави. Ова повеља је најстарији датирани писани српски споменик уопште, и једини који нам је остао од бана Кулина, по којему можемо бар донекле себи представити културне и верске прилике тога доба у Босни. По овој Кулиновој повељи може се констатовати двоје. Прво, потпуна правилност и вештина писања, како се у оно доба писало, тако да се да закључити, да је словенска писменост продрла у Босну још за време Ћирилових и Методијевих ученика, када су из Моравске и Паноније пребегли у југословенске крајеве. Баш за ту повељу давно је рекао неумрли Јагић ове речи: „Ту се види толика сигурност и окретност у писању језика српскога слови ћирилскими, толика еманципација, да, управо већа, неголи у потоње доба, од уплива црквене словјенштине, да није могуће вјеровати, да не би били у Босни, Захумљу, Диоклецији итд., већ давна прије Кулина почели писати ћирилицом, а народнијем језиком српскијем“. Друго, потпуно је утврђена хришћанска вера, јер банов писар повеље, Радоје Дијак, нарочито истиче покрај датума 29. августа, да је то било на Усјеченије главе Јована Крститеља, а на почетку повеље ставља знак крста. Кулин је, дакле, био хришћанин. То истиче и Вјекослав Клајић у својој „Повијести Босне“, али мисли да је био хришћанин „по свој прилици римскога обреда, пошто броји године „од рожства Христова“, а не од створења свиета, како чине србски владари и други присташе источне цркве“. Овај Клајићев доказ одбија Ћоровић као неумјесан, па вели: „То, што Кулин датира повеље од рођења Христова није никакав доказ за његово припадништво католичкој вери. То је просто утицај западне дипломатике, који је у Босну дошао преко Дубровника и Далмације, и који се није изразио само у тој једној особини“. Осим ових разлога Ћоровића могло би се навести против мишљења Клајићева и оно датирање повеље „господина епископа цркве босанске“ од 8. јануара 1404. г., јер и тај епископ датира своју повељу од „рожденства Христова“, а не од створења света, иако се позитивно зна да није био католичке вере. Из саме повеље се види да је то поглавар „цркве босанске“, а краљ га Остоја у својој повељи назива „дједом цркве босанске“. Ова је „црква босанска“ била источног обреда. Да је бан Кулин припадао „цркви босанској“, види се и из натписа који је био на његовој цркви. Ту цркву подигао је Кулин у своје време, не зна се тачно када, негде код Високога. Натпис је нађен 1898. у такозваној Туштиној њиви под селом Мухашиновићима. У томе крају налази се и Моиштра, где је касније био и двор династије Котроманића. То су данас Горње или Доње Моштре у (бившем) срезу височком. Вероватно је да је и бан Кулин ту негде имао свој двор и своју дворску цркву. Можда у самој Моштри, где је бан Степан Котроманић око 1323. г. издао једну повељу у присутности деда Радослава и осталих великодостојника „цркве босанске“. Слика и текст тога натписа с Кулинове цркве објављен је у Гласнику земаљског музеја у Сарајеву 1898. г. Текст је поново ревидирао Владимир Ћоровић и објавио га с тумачењем у својој студији о бану Кулину.

До окупације у Босни била само српска имена

На почетку студије о Кулину-бану Владимир Ћоровић је изричито нагласио да је цркву сазидао бан Кулин, а на крају текста се наводи да се Кулинова жена звала Војислава. Овде ћу споменути, написао је у уводу својој књизи „Истина о богумилима“ др Васо Глушац, да су лична имена тога времена и у Босни и у Србији чисто народна, без утицаја римске и грчке цркве. Тако у самом овом Кулиновом натпису долазе ова народна имена: Кулин, Војислава, Десивој, Криле, Радохња, Вит (од Витомир), Раде и Миогост. Да је и Кулин народно име, иако необично, на то нас упућује помен тога имена међу многобројним народним именима у повељи краља Стевана Првовенчаног, којом дарује манастир Жичу, и у повељи краља Милутина, којом поклања многа села и земљишта манастиру Хиландару. Дакле, то је чисто народно име, а не надимак, како су се неки домишљали. Испод главнога натписа има шест кругова, у којима су уклесана четири крста. За нас су од нарочитог значаја уписане речи на другом крсту и на трећем.  На другом крсту пише то да је те крстове исклесао Десивој и да их назива „крижевима“. На трећем крсту из задњих речи видимо да су око подизања Кулинове цркве и њеног украшавања радила и свештена лица „босанске цркве“. То нам сведочи Радохна кристианин чије се име спомиње. Из каснијих повеља банова и краљева босанских у којима се изричито спомиње „црква босанска“ и њени верски преставници, видимо да су крстјани свештена лица и то монаси или калуђери. Носе народни назив крстјани уместо грчких и латинских назива. Народне називе носе и остала свештена лица осим епископа. Он као поглавар „цркве босанске“ назива се званично епископом, а народ га зове дедом. Из ова два оригинална споменика, из повеље и из натписа са цркве, што нам остадоше иза бана Кулина, може се у главном реконструисати верско стање у Босни у то доба. Хришћанска вера је већ давно пре тога времена била у Босни утврђена, јер се то за њу брине и њен владар, подижући цркву, и њени верски преставници, који при томе суделују. Како је Босна у то доба самостална држава, она има и своју самосталну цркву. Та црква је за разлику од осталих словенских цркава на Балкану, Бугарске и Српске, названа „босанском“. Иако је њена унутрашња организација била још много раније проведена, вероватно је да је она проглашена самосталном „црквом босанском“ тек за бана Кулина, када се Босна подигла на своје властите ноге као самостална држава. Босна је раније, до 732. године, била у сфери римске цркве, а од тога времена била је под управом и утицајем грчке цркве у Цариграду, док није за време цара Самуила пала под охридски патријархат. Када је византијски цар Василије И (877-886) око 879. покрстио и оне Србе и Хрвате, који нису били крштени у првом периоду (642-731) онда су без сумње и последњи Босанци примили хришћанство, ако их је још било некрштених. У то доба пада и рад свете браће, словенских апостола, Ћирила и Методија. Њиховим радом и радом њихових ученика коначно је и дефинитивно утврђено хришћанство код Јужних Словена. Томе је највише допринела срећна мисао да се словенски језик уведе у цркву место дотадашњег грчког и латинског. Рад у томе смеру помагали су из политичких разлога и византијски цареви, а то су поготово чинили и бугарски владари, нарочито Симеон Велики, а касније и цар Самуило, под којим је била и Босна. Словенска Самуилова држава заузимала је готово све бугарске и српске земље и цар Самуило је за ту своју државу основао и самосталну словенску цркву, са седиштем патријарха у Охриду. Та велика држава трајала је, нажалост, само неких 40 година (976-1018). Онда ју је освојио византијски цар Василије II (976-1025), али је црквена организација те државе трајала и даље, само што је 1019. деградирана од патријаршије на архиепископију. У то доба постојале су још две архиепископије за српске и хрватске земље, архиепископија у Драчу и архиепископија у Сплиту. Охридска и драчка признавале су врховну власт цариградског патријарха, а сплитска је спадала под римског папу. По свему се чини да је Босна остала под охридском архиепископијом све до 1067. године. Како знамо хришћанска се црква због неспоразума између Византа и Рима дефинитивно раздвојила 1054 године на Источну и Западну цркву, или како то данас кажемо на Православну и Римокатоличку. Срби у Зети дигли су устанак против Византије око 1040, па им је успело да се и ослободе под вођством кнеза Војислава. После овога кнеза дошао је на престо ослобођених Срба његов енергични син Михаило. Овај је своју државу проширио на Рашку и на Босну, па је почео мислити и о томе да за своју државу добије и самосталну цркву и краљевску круну. Како су се у то доба такмичили између себе Рим и Цариград, а Михаило је знао да краљевску круну може добити само из Рима, он се приклонио Риму и почео преговарати с папом да добије круну и самосталну архиепископију. Од Цариграда се није могао надати ничему већ и стога, што је његова држава настала у станком и борбом против Византије. Стога су његови преговори с папом Александром ИИ завршени 1067. године, када је папа потписао одлуку којом се оснива дукљанско барска архиепископија са седиштем у Бару, под коју су спале све покрајине и епископије тадашње Михаилове државе. Дукљанско-барска архиепископија добила је ове цркве и епископије, Дукљу, Бар, Котор, Балеш, Свач, Скадар, Дриваст, Пилот, Србију, Босну, Травунију. Тиме је Михаило постао потпуни господар у својој држави и није више зависио о архиепископу у Охриду и Драчу, а евентуално ни о ономе у Сплиту. А папска кучија је добила натраг велики део Илирика, који јој је био одузет 732. и поново се утврдила на Балканском полуострву. Касније је папа Гргур VII послао Михаилу и знаке краљевске власти. Ову архиепископију потврдио је 8. јануара 1089. и папа Климент III за време владе краља Бодина, сина Михаилова. И папа Климент III у том акту спомиње исте епископије као и папа Александар II, само место Балеша стоји Улцињ. И ту се спомиње Босна. Дакле за време зетских владара када је 1067. године основана Дукљанско-барска архиепископија, Босна је спадала под ту архиепископију у Бару све до смрти Бодинове.

Владари Босне и Србије били родбински повезани

После смрти српског краља Бодина (1081-1099), већ 1101. године настали су нереди и династичке борбе у српској држави, па су се од Зете одвојиле и Рашка и Босна. Рашка је водила борбу и са Зетом и са Византијом, а Босна с Мађарима, који су око 1137.  године освојили један део Босне око реке Раме, па од тада њихови краљеви носе у својој титули и „реџ Рамае“, иако су тај крај касније изгубили. Али се Босна од свих својих непријатеља већ тада ослободила и почела живети самосталним животом. Она се у то доба и у црквеном погледу одвојила од Дукљанско-барске архиепископије и основала своју посебну словенску „цркву босанску“, чија се самосталност нарочито испољава за време чувеног и одличног бана Кулина. Већ из натписа с његове цркве, где се спомиње Радохна крстјанин, видимо да је то она самостална црква босанска, у којој кроз цео средњи век крстјани играју врло важну улогу. Одвајање Босне у посебну самосталну епископију или „цркву босанску“ није никада признато ни од званичне Српске цркве ни од римске курије. Званична Српска црква била је према тој „цркви босанској“ сасвим равнодушна, барем у првом почетку, а касније ју је и помагала против римокатоличке пропаганде. А први владари српски и босански живели су између себе у пријатељству и родбинским везама. Споменуо сам како Јован Рајић пише да је Немањина жена Ана била ћерка босанскога бана Борића. Иако се то не може проверити, ипак је карактеристично, да је то Рајић нашао негде забележено. Али се позитивно зна да је сестра бана Кулина била удата за Немањина брата Мирослава, кнеза хумскога, а Јелисавета ћерка краља Драгутина за босанскога бана Степана Котромана, из кога се брака родио бан Степан Котроманић, стриц гласовитог бана и првога босанског краља Твртка. Међутим римска курија сматрала је Босну и даље својим црквеним подручјем, па ју је папа Урбан III 1187. године уступио Дубровачкој архиепископији, ради чега је настало трвење између Сплитске и Дубровачке архиепископије, јер је још пре оснивања Барске архиепископије по некоме ранијем папском декрету Босна припадала Сплитској архиепископији. Сад када се Босна издвојила у самосталну државу и основала и своју цркву босанску, узбунила се папска курија, нарочито после денунције кнеза Вукана, када се на папској столици налазио енергични папа Иноћентије III. Од његовог времена започиње инквизиторски рад у свим земљама које нису признавале папске власти. Тако се по његовом наређењу појавише инквизитори и у Босни. Кад је Немања 1198. године оставио Србију и по позиву сина Саве отишао из Студеницу у Свету гору, Вукан је одмах почео смишљати како би се, као законити престолонаследник, дочепао власти и у Рашкој. Стога му је прва брига била да дође у везу с папом Иноћентијем III, за кога је пронашао да су и у родбинским везама, по својој жени. Већ током 1198. године писао је папи и тражио легате да му уреде неке верске ствари у његовој држави. Из папиног одговора од 8. јанаура 1199. године види се да је он у своме писму изјављивао папи своју оданост, „јер сматра римску цркву за матер, коју после бога изнад свега љуби и поштује“. Папа му је, по жељи, послао легате, али им је наредио да оду и у Стеванову државу и да и Стевану однесу исто такво писмо. Стеван је одговорио папи и обећао, „да ће увек остати веран Римској цркви, и да ће ускоро и он послати своје посланике папској курији“. Папски легати остали су у Зети и Рашкој пуну годину дана. У септембру 1199. писао је Вукан папи Иноћентију III и известио га о раду папских легата у његовој држави, чијем се доласку много обрадовао. На крају свога писма Вукан додаје нешто, што баца ружну сенку на њега и његов карактер. Он наиме денунцира своју рођену стрину, удовицу кнеза хумског Мирослава, и њенога брата, босанског бана Кулина, па каже: „Најпосле нећу тајити вашем очинству, што се чини да у земљи краља Угарске, тј. у Босни клија не мала јерес, у толико што је сам бан Кулин, заведен испитивањем погрешака, са женом својом и сестром својом, која је била жена покојног Мирослав хумског, и с многим рођацима својим, увео у исту јерес више од 10.000 хришћана.“ Даље у истом писму говори, да их је угарски краљ натерао да оду папи Иноћентију, да их испита, па да су се отуда вратили с фалсификованим писмоми приповедају около, да им је папа одобрио њихову веру. Стога Вукан моли папу да нареди угарском краљу да их потера из свога краљевства. Зашто је Вукан написао ову денунцију папи против бана Кулина и зашто Босну назива земљом краља угарског? Вукан је био владар у зети, па је настојао да помоћу папе и угарскога краља уклони с престола у Рашкој свога млађег брата Стевана, што му је мало доцније и пошло за руком. Затим је као владар Зете замишљао да на тај начин обнови Бодинову краљевину, којој је некада осим Рашке припадала и Босна. А како је он у то доба био искрени присташа Рима и римокатоличке вере, а велики противник Византије, због чије је политике и изгубио престо у Рашкој, желео је да све српске земље уједини и у верском погледу, па да све потпадну под римокатоличку архиепископију у Бару, у чији је састав спадала и Босна за време краља Бодина. Српске земље биле су у то доба на прекретници између Источне и Западне цркве, и како су раније биле више под утицајем Византије и Источне цркве, нарочито после појаве и процвата словенске црквене литературе, превладао је утицај Источне цркве и оне су се коначно окренуле према Истоку. Ту је нарочиту улогу играо народни словенски језик у цркви, на који су српcким оком гледали и Грци и Латини, нарочито ови последњи, који нису трпели у цркви никаквог другог језика осим латинскога. Све је то допринело да се и Босна, када је постала самостална држава, коначно определила за Источну цркву, па је у том смислу процела и своју самосталну верску организацију под именом „цркве босанске“.

Источна и Западна црква оптуживане за јерес

Познато је још одраније да су Источна и Западна црква, откако су се растале, 1054, сматрале једна другу јеретичком. И када је једна о другој говорила није бирала израза. Подсјетио је у уводу књиге „Истина о богумилима“ др Васо Глушац и наставио: У томе се нарочито истицала Западна црква, када год би помињала своју сестру – Источну цркву. Тако се може разумети и оно место у Вукановом писму, где каже како у Босни цвета не мала јерес, којој је одан и бан Кулин са својом родбином и рођацима. А какав је то „јерес“ била, то смо већ видели из Кулинове повење и из натписа са његове цркве. Поводом овога Вукановог писма папа Иноћентије III писао је угарскоме краљу Емерику, нека опомене бана Кулина да се одврати од јереси, а ако неће, нека с војском провали у Босну, запоседне је и из ње протера и бана и оне који неће да се одрекну јереси. На Емериково упозорење Кулин је одговорио да то по његовом мишљењу није јерес, него права хришћанска вера, и да ће стога послати у Рим неке своје људе да се пред папом оправдају. И доиста он је то и учинио, замоливши папу посебним писмом, да пошаље у Босну своје способне и поуздане људе, да с њим заједно уреде црквене односе. Да је Кулин исповедао или хтео увести у Босни неку богумилску јерес, он се не би ни усуђивао нити би хтео писати папи и позивати његове изасланике да дођу у Босну, и сами се увере о правој хришћанској вери. На Кулинов позив папа је својом одлуком од 21. септембра 1202.  године. именовао сплитског надбискупа Бернарда и свога дворског капелана Јоана де Цасамариса да оду у Босну и да тамо испитају верске прилике. Следеће године у априлу видимо овога папиног капелана у Босни с дубровачким архиђаконом Марином. Надбискуп Бернард није долазио. Ова двојица отишли су бану Кулину и састали се с њим и првацима Цркве босанске у месту Бијелом Пољу поред реке Босне. Ту су прваци Цркве босанске, 8. априла 1203. дали писмену изјаву папином изасланику „да ћемо се придржавати наредаба и заповеди свете римске цркве, и у животу и понашању својем, и да ћемо јој бити послушни и живети по њезиним прописима, јамчећи за себе и за све, који су од наше заједнице, са свим својим поседом и целим иметком, ако би икада у будуће били присталице јеретичке заблуде. Најпре се одричемо шизме (абренунтиамус сцисмати) којом смо озлоглашени и признајемо римску цркву за своју мајку и главу целога црквеног јединства“. – Даље се у тој изјави набрајају извесне појединости шта ће радити у својим манастирима, како ће се исповедати, постити, светковати празнике… и обећавају да ће се у будуће звати браћа, а не крстјани. На крају веле: „А ако би римска црква желела још нешто додати или одузети, то смо готови примити и одржавати.“ Наводећи целу изјаву у бугарском преводу у својој студији: Беседата на презвитер Козма против богумилите, бугарски научењак П. Благојев, доноси о њој овај суд: „По овој Бјепољској изјави види се да је Црква босанска у то време имала своје манастире, монахе и монахиње и монашке старешине, што, према изворима, јеретици богумили нису имали. Исто тако из ње се види, да су уз манастире биле цркве које нису могле бити без олтара и крстова, и свештеника који су служили, причешћивали, исповедали и делили епитимију. Види се и то да се све није слагало с обредима у католичкој цркви, па су за то прваци босанских монаха у име своје и свих осталих монаха обећали, да ће се у будуће при испуњавању религиозних обреда тачно придржавати наредаба и заповеди римске цркве. Из тога факта што су се босански монаси звали крстјанима и што су обећали, да неће код себе примати каквог манихеја ни другога јеретика и да неће носити коси и шарена одела, не може се закључити да су то били јеретици, како мисли Фрањо Рачки. Напротив, по нашем мишљењу, из те Бјелопољске изјаве се види, да су босански монаси, који су је потписали, као и они, које су ови престављали, били православни. Православних словенских манастира и монаха било је у средњем веку не само у Босни, него и у Далмацији и другим југословенским странама на западу. А при томе потписани босански монаси на тој изјави изрично кажу, да се одричу шизме и признају римску цркву, тј. одричу се источне православне цркве и признају западну, католичку цркву.“ Кулин је, дакле у то време, због политичких прилика, у којима се налазио, признао „римску цркву за своју мајку и главу целог црквеног јединства“. У неку руку склопио је унију с Римом. Али и поред тога црква босанска живела је и даље својим старим животом. Епископ или дед Цркве босанске није био присутан на томе састанку у Бијелом Пољу. Он се држао далеко од тога. Да је та унија била само тренутна обмана, види се по каснијем поступању римске цркве према Цркви босанској кроз цео средњи век. Она је била и остала самостална православна црква за босанску државу. Како се ширила та држава, тако се с њом ширила и Црква босанска. За то нам је најлепши пример Хум или Захумље. Хум или Захумље спомиње се у повељама наших средњовековних владара обично под именом Хнопска земља. Најстарији помен Хума или Захумља је код Константина Порфирогенита у његовом делу Де администрандо империо. И он тај крај назива Земљом Захумљана – по гори Хуму: „они иза Хума“, а пореклом су Срби, каже. Он помиње и тадашњег захумског кнеза Михаила Вишевића, који је владао тим крајем од прилике 910 до 950. Михаило је био у пријатељским односима с бугарским царем Симеоном и хрватским краљем Томиславом. Суделовао је и на црквеном сабору у Сплиту 924. У списима тога сабора стоји, да су на тај сабор дошли и папини изасланици „који су путовали по далматинским градовима и преговарали са хрватским и српским великашима“.

Хумска епископија основана у Стону

Под „српским великашима“ подразумевају се великаши из Захумске земље који су на сабор дошли са својим кнезом Михаилом. У то доба делила се „спљетска метрополија, односно бискупије њезине, у два дијела: хрватски и захумски, тј. западни и источни, у првом бијаше владаоцем хрватски краљ, у другом захумски кнез уз српске велможе“ пише Фрањо Рачки. Михаило је био независан од рашких великих жупана. О његовим наследницима не зна се ништа. Захумље је касније било под династијом дукљанскога или зетскога кнеза Стефана Војислава, док није после смрти краља Бодина (1101) пало под рашке жупане. За време великог жупана Стефана Немање у Захумљу је владао његов брат Мирослав, који је носио титулу кнеза хумскога. Он се спомиње први пут 1180, а умро је око 1198. Био је у непријатељским односима с римском куријом. У своју земљу није хтео пустити папског легата Теобалда. Иначе је био побожан православни хришћанин као и брат му Стефан Немања. У долини Лима подигао је манастир Света Петра и обдарио га многим земљишним поседима на Лиму, Тари, Неретви и у околини Стона. Како је био побожан хришћанин, види се и по томе што је пре свога потписа на повељама пред своје име стављао и знак крста, а једном се око тога знака и потписао овим речима: „Крст кнеза Мирослава“. О његовој хришћанској побожности сведочи и уметнички написано Еванђеље, које се и данас чува у Музеју у Београду. Мирослав је био ожењен сестром бана Кулина, и из тога брака рођен Андрија, велики кнез хумски. И он се на својим повељама, „по начину византијских приватних повеља, потписује око крста, исто као некада Немања и Мирослав“. Андрија је признавао врховну власт краља српског. Свети Сава је у његовој области основао хумску епископију са седиштем у Стону, у манастиру Свете Богородице, 1219. године. Ова епископија била је врло важна, јер је требало да штити Православну цркву у тој области од римске пропаганде. Стога су тамо постављани за епископе угледни и учени људи. Први епископ, кога је изабрао и поставио сам свети Сава, био је Иларије, вероватно један од његових одличних ученика. А касније видимо на тој столици и једног из саме владалачке куће Немањића, епископа Саву сина Стефана Првовенчаног, који је после смрти архиепископа Арсенија постао и сам архиепископ као Сава II. С епископске столице у Стону дошао је за архиепископа и наш познати средњовековни учени писац архиепископ Данило. За време кнеза Андрије владао је у западном делу Захумља, од Неретве до Цетине, ратоборни кнез Петар, за кога Тома архиђакон каже да је јеретик исто онако као и словенски апостол Методије. После смрти Петрове (1227.) владао је у том западном делу његов синовац, а иза њега кнез Андрија, који је проширио своју власт и задобио целу област коју је некада држао његов отац кнез Мирослав. Али после Андријине смрти (око 1250.) његов син и наследник Радослав не носи више титулу кнеза, већ само жупана и назива се у повељи од 1254. „веран клетвеник господину краљу угарскому“. Тада је он приступио савезу Дубровчана, Бугара и Мађара против свога рођака краља Уроша. Српски владари су после тога ову хумску област поново запосели и у њој су постављали за намеснике људе из најближе владалачке околине. Тако је, на пример, за време краља Милутина био хузмски намесник његов син Константин. Српски краљеви су поклањали хумској земљи велику пажњу и редовно су попуњавали епископску столицу у Стону. Без сагласности хумског епископа није се извршавала никаква важнија државна одлука. После смрти краља Милутина 1321. настале су у Србији немиле борбе око пријестола. То је ослабило српску власт у Захумљу. Нека су се властела бунила и хтела се прогласити независном. Све је то дало повода босанском бану Степану Котроманићу да се умеша у те борбе у своме суседству и да искористи прилику и прошири своју државу на југ и изиђе на Оре. Он је убрзо заузео област Крајину на Мору и горње Захумље. Придобио је и неке властеоске старешине, који су му помагали у запоседању Захумља. Из његове повеље, писане после 1323. видимо да је он већ владао „од Саве до мора, од Цетине до Дрине“, а у повељи наводе се између остале властеле и властела „од Загорја жупан Познан Пурћић с братијом, од Неретве Вук Бучковић с братијом“. Загорје и Неретва обоје су у Захумљу. Овом повељом поклонио је бан Стјепан нека земљишта кнезу Гргуру Стипанићу да му се то никад не порече, што не би испитала црква босанска. А томе су сведоци многа властела, па и она од Загорја и Неретве. Већ од 1326. цело се Захумље, осим Стона и Пељешца, налази у рукама босанскога бана. Кад је дошао на власт у Србији млади краљ Душан, покушавао је да од Босанаца поврати Захумље, али није успео. Како је према томе Стон био одсечен од српске државе, краљ Душан га је 1333. продао Дубровчанима, са Превлаком и целим приморјем од Превлаке до Дубровника. Дубровчани су се обавезали да за то плаћају годишње 500 перпера краљу и његовим наследницима. Поменуо сам раније како је бан Стјепан Котроманић поклонио нека земљишна добра Гргуру Стипанићу и како се у првом реду позива на цркву босанску, да она за то јамчи, па онда и поједина властела. А која је то црква босанска види се из једне друге његове повеље из истога доба. Та повеља писана је у Моштри, код Високог, 1323 „пред дједом великим Радославом и пред гостем великим Радославом и пред старцима Радомиром и Жунбором и Влачком и пред свом црквом и пред Босном“. То је дакле она црква босанска, којој је на чпелу дјед или епископ а свештеници гости и старци. А каква је та црква босанска, види се из заклетава истога бана, које су потпуно хришћанске.

Хумска је земља чисто православна

У десетом поглављу књиге „Истина о богумилима“ др Васо Глушац је посебно обрадио питање Хумске кнежевине и хумске епископије и њихов улазак у састав државе и „цркве босанске“ и којем је између осталог записано: „Хум или Захумље спомиње се у повељама наших средњовековних владара и обично под именом Хумска земља. Најстарији помен Хума или Захумља долази код Константина Порфирогенита у његовом делу ‘Де администрандо империо’. И он тај крај назива Земљом Захумљана, а Захумљани да се зову по гори Хуму, управо“ они иза Хума-, а пореклом су Срби. Он помиње и тадашњег захумског кнеза Михаила Вишевића, који је владао тим крајем отприлике од 910. до 950. године. Михаило је био у пријатељским односима с бугарским царем Симеоном и хрватским краљем Томиславом. Учествовао је и на црквеном сабору у Сплиту 924. г. У списима тога сабора стоји, и како су на тај сабор дошли и папини изасланици, „који су путовали по далматинским градовима и преговарали са хрватским и српским великашима“ -Dalmatiarum peragrantes civitates et (cum) Chroatorum atque Serborum procerbius conventientes.3 Под „српским великашима“ имају се разумети великаши из Захумске земље који су на сабор дошли са својим кнезом Михаилом. У то доба делила се „спљетска метрополија“, односно бискупије њезине, у два дијела: хрватски и захумски, то јест западни и источни, у првом бијаше владаоцем хрватски краљ, у другом захумски кнез уз српске велможе. Михаило је био независан од рашких великих жупана. О његовим наследницима не зна се ништа. Из ранијег излагања видели смо да је Захумље било у саставу српске државе и да је припадало Источној цркви, која је у томе крају била организована и пре св. Саве. А његовим оснивањем хумске епископије са седиштем у Стону 1219. потпуно је и утврђена. Српски владари су почевши од Немање, поклањали нарочиту пажњу тој области. Кнежеви, жупани и намесници били су у тој земљи редовно из владалачке лозе Немањића, а видели смо из те лозе и једнога црквеног поглавицу, епископа хумскога Саву. Ако би рачунали само оно време од када је кнез Мирослав постављен за хумскога кнеза (око 1170) па до заузећа те области од стране Босанаца (1326) постаје нам јасно да је Хумска земља била под чисто православним владарима и епископима 156 година. кроз то време свакако се учврстила у своме православљу, све да се раније и колебала између Истока и Запада. А сада када ју је освојио босански бан Стјепан Котроманић, није имала шта да мења, јер је и он православни хришћанин и по мајци Јелисавети потомак Немањића. Према томе хумска земља улазећи у организацију и област босанске државе, издвојила се из државне и црквене организације српске државе и ушла у нову црквену организацију самосталне Цркве босанске. Интересантно је да Фрањо Рачки овоме бану признаје православље, иако његову Цркву босанску проглашава патаренском или богумилском. А још је интересантније да тај исти бан изјављује папином изасланику Герарду, кад је овај од њега тражио у име папе, да прогони „јеретике“ у својој земљи, да он то не сме чинити ради „шизматика“, које има као суседе своје земље, па би „јеретици“ позвали те „шизматике“ у помоћ. Из тога цитата Рачки закључује да су ти јеретици – патарени, а шизматици – православни. Само нам није растумачио, каква је то веза између тих шизматика и босанских јеретика, да би они били спремни и оружјем да их бране. То нам није разумљиво и због тога, што знамо, да су у то доба (1339, још увек били затегнути односи између српског и босанског двора због хумске земље. Кад би ипак ти српски шизматици притекли у помоћ босански јеретицима, то значи да их веже заједничка вера, иако су подељени у две посебне државе и две самосталне цркве. По томе што се, спомињу посебно јеретици, а посебно шизматици, Рачки закључује да су то две посебне вере. Према тој логици могли бисмо закључити да су исто тако јеретици и патарени две посебне вере, јер се на стр. 429 његовог дела спомињу хаеретици ет патарени. Римска црква обилује у тим називима кад говори о својој сестри – Источној цркви. Осим израза хаеретици ет патарени, хаеретици ет сцхисматици, инфиделес ет сцхисматици), маницхеи итд. има и кужни смрад шизме. Па кад се може и тако вређати, онда није чудо што се употребљавају по два израза, да се искаже какви су то јеретици – ти проклети шизматици. Доласком, дакле, босанске државне власти у хумску земљу, дошла је тамо и Црква босанска, али се у верском погледу није ништа променило, осим што је хумска епископија укинута, а њено подручје пало под босанскога епископа. Стога је неки калуђер касније кад је преписивао „Синодик“ или „обред исповедања вере и проклињање јеретика), уметнуо међу јеретике и „бана Стефана“ и све јеретике босанска и хумске јер је чуо да је тај бан отцепио хумску епископију од српске архиепископије и припојио је Цркви босанској. Стога су му јеретици и бан и сви Босанци и Хумљани који су се отцепили од Српске цркве. Тако је мислио неки непознати калуђер, занесен у преписивање „Синодика“. Али званична Српска црква није тако мислила. Иако је средњовековна српска црквена књижевност доста развијена, ипак у њој не налазимо нигде ни спомена о каквим богумилима у Босни, ни о нападу на Цркву босанску. Штавише, налазимо да су те две цркве биле у пријатељству. Навео сам случај како је бан Стјепан одбио предлог папиног изасланика да прогони своје поданике, јер би они могли позвати у помоћ шизматике из суседне земље. Дакле ти шизматици из Србије волели су и бранили своје једновернике, чланове Цркве босанске. А то није једини случај. За то нам је најлепши доказ писмо Јоана Капистрана од 4 јула 1455. папи Каликсту III, у коме се тужи на српскога деспота, како је велики непријатељ католичке вере.