Јован Стојковић (Мартолци, 25. децембар 1878 — Велес, 20. фебруар 1920), Војвода Бабунски, четнички војвода у Старој Србији, данашњој Македонији, за време четничке акције почетком 20. века. Надимак Бабунски је добио по планини Бабуни на којој је четовао 1905—1908. О Јовану Бабунском је испевана песма, која је касније препевана у познату четничку химну, „Спремте се спремте, четници“. Сећамо га се на дан кад је ослобођена Стара Србија и Македонија а жалосно је што та личност доказани историјски ослободилац данашње Македоније нема спомен обележје, док су лажним херојима подигнута обележја.
Војвода Јован Стојковић Бабунски
Родио се у селу Мартолци у области Азот код Велеса. Основну школу је завршио у селима Оморану, Богомили и Војници. У Велешкој гимназији бугарски учитељ га уписује као Ивана Стојкова, након чега га отац шаље у Србију на школовање. Завршава нижу гимназију у Ваљеву, након чега постаје питомац Друштва Светог Саве. Као питомац овог друштва које је школовало ђаке из Старе Србије и Македоније похађа богословску учитељску школу у Београду.
По завршеној школи враћа се у Азот где постаје учитељ у селу Теову. Као српски учитељ трпео је притиске бугараша из ВМРО-а, јер је говорио и писао српски, на наречју његових Брсјака које је сматрао за старосрпско племе. Након што су му припадници ВМРО убили брата и синовца у Мартолцу 1905. одлучује да се одметне и придружи српским четницима Глигора Соколовића и Темељка Барјактревића који су се у Азоту појавили још крајем 1904. године. Априла 1905. долази у Азот заједно са четом Стевана Недића Ћеле и Сретена Рајковића. Код села Ореше долази до сукоба с четом ВМРО-а под командом Стевана Димитрова, која бива уништена до последњег човека након што су је опколили Глигор, Темељко и Бабунски. Као војвода Јован Бабунски води више борби са четама ВМРО-а и турском војском на Мовнатецу, Куртовом камену, Ножу и многим другим. Из сваке борбе излазио је као победник.
Српска ми труба затруби
Во това село Дреново,
“Спремте се спремте четници,
Силна ће борба да буде!“Најнапред иде пред четом
Јован Бабунски војвода,..
Зебрњак, монументални споменик победе српске војске над турском 1912. у Кумановској бици, порушен од стране бугарске војске
Када је 1908. године у Турској извршен преврат и када су дошли на власт Младотурци, прогласили су Устав и опште помирење, војвода Бабунски је неко време прекинуо четовање. Младотурци су ухапсили војводу Бабунског, али је успео да побегне у Србију. Године 1912. за време Првог балканског рата, у одреду Војводе Вука учествује у борбама на Стревици где бива рањен. У Другом балканском рату учествовао је у Добровољачком одреду у бици на Брегалници. По избијању Првог светског рата Бабунски формира Савски четнички одред, касније преименован у Руднички четнички одред под командом мајора Војислава Танкосића. Овај одред примио је на себе прве ударе аустроугарске војске. Одред је између осталог разнео железнички мост на Сави. Након победа на Церу и Колубари 1914. комитет у Софији по наговору Беча убацује чете у тадашњу Јужну Србију. Српска влада формира четничке одреде за сузбијање терористичких делатности ових чета. За команданта ових антитерористичких и потерних одељења постављен је Јован Бабунски.
Француски журнал 1915. године приказује карикатуру мучког напада на Србију
Уочи напада Бугарске и Немачке 1915. српска влада чете и потерна одељења преформира у Летећи жандармеријски одред под непосредном командом Врховне команде. Овај одред под командом Бабунског добио је задатак да у Качанику спречи продор бугарске 3. дивизије. Одред је са великим губицима успео месец дана да спречи пролазак Бугара. По повлачењу српске војске Летећи одред се повлачи заједно са француском војском. На Солунском фронту 1916. одред Бабунског бива придржен Првој армији и распоређен на одсек код Преспанског језера. У борбама са Бугарима и Немцима на овом сектору Бабунски и његов одред се истичу хватањем непријатеља иза линије фронта и прикупљању информација. Након заробљавања два немачка торпедна чамца бива одликован од француског генерала Франше де Епереа.
Споменици ослободиоцима краљевима Петру и Александру на Душановом мосту у Скопљу, које су порушили бугари
Његово име и презиме није смело да се спомиње у Социјалистичкој Југославији, иако је он дао свој допринос ослобођењу и уједињењу Вардарске Македоније и Србије у којој је, за разлику од Пиринске и Егејске, сачуван културни и национални идентитет његовог народа.