Како би учинили могућим боље разумевање односа између Јулиуса Еволе и С.С. кадра и, посебно, вође С.С.-а, Хајнриха Химлера, а поврх тога, и Еволиних погледа на постављање нове елите током 30-тих година и током Другог светског рата, прилажемо текст изворно објављен у „Regime Fascista“ 2. маја 1939 – ‘La Razza quale Costruttrice dei Capi’. Овај чланак, заједно са текстом Хајнриха Химлера преведеним на Италијански – „Принципи нове политичко – расне елите“, („Principi per una Nuova Elite Politica-Razzista“) објављеним у „Regime Fascista“, дана 15.6.1939, и два друга текста Еволе о овом проблему – „Покретачка сила СС-а и проблем нових елита“, („L’Animatore delle ‘SS’ e il Problema delle Nuove Elette“) објављеног 17.12.1940, и „СС: Ред и ‘поредак’ у Револуцији под симболом Свастике“, („Le ‘SS’, Guardia e ‘Ordine’ della Rivoluzione Crociuncinata“) објављеног у „Vita Italiana“, августа 1938, заједно чине кратку брошуру објављену од стране Associazione Culturale RAIDO.
РАСА КАО СТВАРАТЕЉ ВОЂА
У нашем претходном чланку о Диораму, питали смо се да ли би, сем општих видова примене расне и националне хигијене, и природно, одбране нашег генетског наслеђа од мешања и хибридизације, доктрина расе требала бити ограничена на то да буде пука ствар о којој ће се само говорити, или би она у нашој домовини требала, пре или касније, да постане основа истинитог образовања, са посебним задацима духовне и политичке природе у односу на извесну расну елиту. Другим речима, треба се запитати да ли је код нас, уз услов постојања извесних предуслова, потребно применити пројекте сличне онима у немачком националсоцијализму који, упркос томе што су скоријег датума у смислу развитка у односу на италијански Фашизам, су већ попримили своју форму, као на пример формирање Школе Адолфа Хилтера (AdolfHitlerSchule), или кадета Реда Ordensburger, или С.С. јединица и њених школа за лидере и при државном PolitischeHermehunganstante. Заправо, све ове немачке институције показују јасну намеру да се изврши политичка селекција, унутар које расна разматрања морају имати фундаменталну улогу, и вредност праве, обликујуће силе.
БУДУЋА ВОДЕЋА КЛАСА
Уопштено говорећи, требало би подвући да је проблем будуће владајуће класе један од најбитнијих, када су покрети традиционалне природе у питању: он се може одлагати у првим стадијумима борбе за освајање власти и консолидације против спољних непријатеља, али у наредним фазама, са овим се проблемом мора ухватити у коштац, како би се сам народни организам створен отеловљењем „човека судбине“ овековечио и стабилизовао. Доктрина расе би требала бити све само не ограничена на академске кругове, или постати тема о којој ће се теоретисати у пуком културолошком или пропагандном смислу, већ би требала имати стварног удела у постизању овог циља. Наравно, предуслов овога је да ова доктрина буде схваћена у глобалном смислу, и да не буде ограничена на биолошку или антрополошку сферу („расизам првог степена“), већ да доктрина расе постане доктрином којом се подразумева стварност душе, карактера и начина живота, и коначно, раса „светског изгледа“ и расе духа („расизам другог и трећег степена“). Свака врста егалитаристичког фалсификовања када су етничка разматрања у питању, на једној страни је последица дегенерисаног унутарњег сензибилитета и тираније материјалистичких, индивидуалистичких и сентименалних идеја, и, на другој страни, је узрок даље дегенерације народа и цивилизација; ово се мора имати у виду. С тим у вези, подробна објашњења „расизма првог степена“ не смеју остати неприложена приликом стварања нове владајуће класе, а засигурно, како ствари стоје данас, у Италији пре свега, није немогуће да су физичке карактеристике специфичне за одређену расу праћене психичким особинама друге расе. Међутим, не може се оповргнути да ћемо, изузев у посебним случајевима, када је истраживање и следствена селекција ограничена на круг омеђен коресподенцијом на управо овај расни тип који ми сматрамо као виши, Нордијско Аријевски, пре наићи на одговарајуће, духовне квалитете него што би то био случај у неком рандомизованом истраживању које би игнорисало ову физичко расну типологију и наслеђе које би чак можда било и невидљиво, али свакако још увек живо, и које би било саставни део расне чистоте у физичком и антрополошком смислу. Предности које би донело деловање у смислу елитизма, са очигледним и видљивим примерима, било би непобитно, кад год би се старешине, вође, живог карактера и народског начина изражавања и одгоја, узимале за пример, наместо ситног, жгољавог и слепог монгрелизованог човека.
ДАЉА СЕЛЕКЦИЈА
Надаље, када путем расизма првог степена наша сфера деловања и селекције буде заокружена, требали бисмо наставити, путем расизма другог и трећег степена, са даљим тестовима, у циљу истраживања дубљих и есенцијалнијих квалитета у односу на оне који се тиче спољног изгледа. Извесна карактеристика садашњих обновитељских покрета јесте њихов анти-интелектуализам, или ако хоћете, њихов анти – рационализам. Такви покрети су прожети херојским и делујућим снагама, неспојивим са апстрактним резоновањем. Један од дефинитивних задатака за нашу будућност биће повезивање митова на којима су засноване мисли тих покрета, са нагоном крви: поједине идеје и изрази , које су погонитељска снага једино у том смислу да имају сугестивну моћ на народне масе, морају наћи свој изражај на који се, барем када је елита у питању, референцира елита, у најдубљем органском смилу расе и традиције, тако да би диференцирали идеје нашег покрета од колективистичких изражаја и митова који, премда понекад могу имати истоветну силу на масе, стоје у потпуној супротности са свиме што се залаже за одгој, традицију и отачаство. Тако, ми мислимо о селекцији другог степена, која ће бити изведена путем прецизних и понављајућих, пажљивих испитивања политичког сензибилитета, унутар групе која би требала већ да је испунила захтеве физичке расне селекције. Ово би укључило испитивање до које мере би темељне идеје Фаишстичке револуције могле говорити о крви, да би биле преведене у дубљу реалност у односу на ону која исходи или из здравог разума, или заводљивог ентузијазма. Они који би успели у доказивању задовољавајуће способности, путем адекватних тестова, били би развијани и ојачавани у смислу дисциплине, били би поверавани положаји од високог политичког значаја, оним што се у Немачкој назива ‘dieUeberwachungdernational- socialistischenWeltanschauung’ – супервизија Националсоцијалистичког погледа на свет. Баш као што је Црква успоставила, унутар свог круга деловања Свету Столицу, са циљем надгледања свега што чини питање вере, тако би елита о којој говоримо, на основама Фашистичког инстинкта и његове расне свести, требала контролисати све што је, у Италијанској култури везано, директно или индиректно, за принципе Фашистичке обнове, и што је основ овог развитка. Један од њених задатака био би предузимање културног пречишћавања, и побољшања. Мора се имати у виду да наши задаци од виталне важности не би смели да се утопе у мочвару бирократије и претворе у низ мера које би се схватале и спроводиле буквално и дословце, а при том би остале несхваћене што је, када је овакав осетљив и обиман задатак у питању, ствар од есенцијалне важности. КА НОВОМ ПОРЕТКУ У Немачкој, најозбиљнији и најконкретнији покушај ка стварању елите чине претходно поменуте С.С. јединице (скраћеница од SchutzStaffel). Занимљиво је да је Хајнрих Химлер, шеф корпуса којег такође можемо звати „Гарда и поредак НС револуције“, у исто време и вођ тајне државне полиције – Гестапо, а да друге вође под његовом командом заузимају сличне позиције. Треба подвући да је Химлер заједно са целим својим корпусом одговоран директно и једино Хитлеру. Оно што можемо научити из ове нужности, јесте да је концепт „полиције“ превазижао оно уско гледиште које је важило за полицију у старим демократским и позитивистичким државама, у којима се она бавила једино криминалом, и, у најбољем, субверзијама, у најужем смислу те речи. Нова тоталитарна Држава представља организам који се не само мора сам бранити од опасности, већ такође и против сваке прикривене инфилтрације, која може ослабити и заразити наше деловање. Оно што је потребно, у том смислу, је акција која није пуког дефанзивног карактера, већ и превентивна, и против – офанзивна. Тако задаци од значаја и не морају стриктно потпадати под неки параграф казненог, или неког другог закона. Они ће пре захтевати надзорно деловање и заштиту, која се тиче и моралног и духовног, и имати карактер Свете Столице у најбољем смислу те речи пре него што ће бити пуког полицијског карактера, због тога што свест о томе да права снага револуције лежи у визији света и његовим фундаменталним идејама, и да њихово извитоперивање и слабљење такође значи фатално слабљење политичко партијског организма у најужем смислу термина. Такође, очигледно је да ништа не би било смртније и заразније од бирократизма, а ништа не би било есенцијалније од осећаја, расног осећаја, инстинкта који би био способан да се развије чак и у доменима који се граниче са окултним. С обзиром да је наша пажња недавно усмерена на документ познат као „Протоколи Сионских мудраца“, морамо запитати да ли задатак формирања постулата вођства може произвести елиту макар приближно способну да одговори тајним вођама светске субверзије, и да ли та елита сме да потцени њихову моћ. Разматрајући ово, можемо увидети од какве је важности идеја расно-духовне елите којој смо посветили ово разматрање. С њеним развитком, може јој бити допуштено да нарасте ван пуког националног нивоа и организација попут познате Обавештајне Службе, исупњавајући задатке који, с обзиром да су тренутно ограничени на стриктно национално поље, остају органичени на делокруг Националсоцијалистичког С.С.-а. На овај начин, могуће је обновити идеју Војног Поретка у старом, средњевековном смислу, који је такође спиритуални, створен да одбрани традицију и нападне непријатеља на свим фронтовима, видљивим и невидљивим, где год да је, и коју год маску, социјалну, политичку, културну или чак научну је навукао на себе: укратко, заговорнике солидарности у светској завери, и међународном фронту субверзије. Природно, пре него што се достигне овај стадијум, потребан је дуг период припрема, селекције у унутрашњем и спољном, као и политичко и социјално организовање елите. На овом стадијуму, међутим, главна ствар је постати свестан потреба полагања принципа: изаћи ван генеричке, политичке, пропагандистичке и популистичке фазе расне свесности, да би се постигла конструктивна, озбиљна, дискриминативна и едукативна фаза, образовањем прикладних институција, и поверавање јасних задужења онима који, добром вољом историјских околности, поседују квалификације да воде, и то не само речима и теоретисањем, и оним што би заиста могло да се назове семинаром за будуће вође.