БУЊЕВКА О БУЊЕВЦИМА
1941.
СРПСКА ИЈЕКАВШТИНА И ,,БУЊЕВАЧКИ ХРВАТИ„
Кад наши Буњевци хоће да постану Хрвати,они престану да диване својом милозвучном буњевачком икавштином и почну диванити-српском ијекавштином!На пример:не кажу липо дите,било млико,лива рука,ди си био,него лијепо дијете,бијело млијеко,гдје си био и.т.д.И мисле,незналице,да су се тиме похрватили!
Златна простота:Говорити српски,а мислити да је то хрватски, и да су се баш ти ме похрватили!Јер,т.зв. штокавско-ијекавски дијалекат није хрватски како наше незналице и пркос-Хрвати мисле,него чист српски дијалекат.Дви трећине српскога народа говори тим дијалектом,(бијели снијег,лијева рука,лијепо дијете,гдје,овдје,ондје),а само једна трећина говори т.зв.штокавско екавским дијалектом (бели снег,лева рука,лепо дете,где,овде,онде и.т.д)Што значи да око 6 милиона Срба говори штокавско ијекавским,наречјем,док само око 2.000.000 Срба говоре штокавско екавским.
Црна Гора,Бока Которска,Далмација,Лика,Босна и Херцеговина,Санџак и чила Западна Србија говоре ијеквштином,а само Војводина,источна Србија,и јужна Србија екавштином.Међутим,прави хрватски,говорно народни језик није штокавско-ијекавски,него чакавски и кајкавско-екавски (рич што изговарају ча и кај,а старословенско јат изговарају као е.На пример:не кажу:шта си казао,него ча си казал;не зашто си узео него за кај си зел?,али не кажу гдје,овдје,ондје,него:где,овде,онде,и.т.д.)
Чакавском екавштином и нешто чајкавском ијекавштином,као и кајкавском екавштином од вајкада је говорио онај дио нашег словенског народа,који се од увик сматрао и стварно био прави и коренити хрватски народ(Северно приморје,одн.део Далмације са острвима и Загребачка област).Ко не вирује нека оде у Загреб,нека ступи у разговор ма са којим сељаком па ће чути и увирити се.
Има и католика у западним крајевима наче државе који говоре штокавском ијекавштином,али њих има нешто прико шест стотина хиљада према шест милиона Срба,који говоре тим дијалектом!Према томе,штокавска ијекавштина (лијепо,бијело,ријека,сијено,снијег,гдје,овдје,ондје,и.т.д. није хрватски него српски говорни дијалекат.
Е,а има нешто што буни наше незналице и пркос-Хрвате,ради којих ово и пишемо, у братској жељи да их нечим поучимо,те да се више не брукају и не буду више баш толико смишни (говорити српски, а мислити да је то хрватски,па и још да су се баш тиме похрватили!).
Иако дви трећине Срба говоре ијекавски (дијете,млијеко,ријека,овдје,ондје),ипак је за српски књижевни језик примљена екавштина(дете,млеко,река,овде,онде).Примљена је екавштина,иако је највећи српски и југословенски гилолог Вука Караџић предлагао (и сам писао) да се ијекавски дијалекат прими за српски књижевни језик,баш због тога што највећи дио Срба тим дијалектом говори.
А како се то десило?Тако што се српска књижевност и српско новинарство почетком и средином деветнајестог вика снажно развили у Српској Војводини,са Новим Садом на челу,а посли у Београду и Србији.Како су прилике у Војводини,и Београду биле повољније за развој књижевности,науке и новинарства,него у западним крајевима српским то су се ове у Војводини и Србији снажно и развиле,тако да су Нови Сад и Београд наметнули свој говорни и књижевни језик целокупном српском народу(мада се у западним крајевима наше државе и сада понегде,а нарочито у новинарству,подржава и ијекавшина као српски књижевни језик).
У Србије је екавштина потпуно победила као књижевни језик,мада сељаци и простији свит у Западној Србији и сада говоре ијекавштином.Али када и Србијански сељак хоће да говори господски,онда и он говори екавски,т.ј. не каже дијете,ријека,бријег,гдје,овдје,ондје,како он то на селу говори,него река,брег,снег,где,овде,онде,и.т.д.како то господа српска говоре.
И онда можете мислити,како смишан изгледа по ники наш буњевачки паор,или по ника наша господична или милостива,када,стидећи се своје дивне икавштине (липо,бриг,сниг,овди),почну да говоре ијекавштином,којок у Србији само још сељак и прост свит дивани!
Али,још није све!Ако Србији нису послушали велоког Србина Вука Караџића да ијекавштину приме за свој књижевни језик,послушали су га Хрвати,тако да је четрдесетих година прошлога вика примљена српска ијекавштина за хрватски књижевни језик!И данас,све књижевне и научне књиге као и новине у Хрватској не пишу се хрватском кајкавском екавштином,него чистом српском штокавском ијекавштином!(гдје,овдје,млијеко,бијело,и.т.д.).
Еј,наша весела браћо,буњевачко-хрватска!Много су вас излагали за ови двадесет година некажњеног вршљања,али вас никада нису тако направили смишнима,као кад су вам у никли у главу да ћете постати Хрвати,ако будете говорили српски!
БУЊЕВЦИ И ,,РАЦКИ ЈЕЗИК„
Као што је бар нама Суботичанима познато Буњевци и Србљи диване истим језиком,са том разликом,што ми старословенско јат изговарамо и,а Србљи е (мада у Босни има и православних Срба који кажу дите,писма,млико,мисто дете,песма млеко).
Тај језик су Мађари,што ми Суботичани такође најбоље знамо,називали рацки језик.Зашто?Зато што су Србе називали Раци (од Расиани,што значи становници старе српске државе Рашке,Расије),па су тако називали и српски језик-рацки језик.
Наши стари Буњевци,кадгод би хтили рећи,ко су и којим језиком диване,увик су одговарали:Ми смо Буњевци и диванимо Рацки!То јест:Ми смо једно југословенско племе,које се зове Буњевци и које говори истим језиком,којим и Срби.
Тек од Боже Шарчевића и браће Кујунџића почело је улазити у обичај да се каже:Ми смо Буњевци и диванимо буњевачки(мисто рацки).
Наш народ и сада каже:Ми смо Буњевци и диванимо буњевачки или рацки,али нико и никад на салашима,тамо гди туђ рачун,лаж,туђа пропаганда и наш инат или необавештеност нису стигли,није и неће рећи:Ми смо Хрвати и диванимо хрватски!
То је божија истина,а све друго је лаж и туђ рачун!
ПОКАТОЛИЧЕНИ СРБИ
Као што је познато велики број суботичких православних Срба у прошлости је на разне начине приведен у католичку виру.
У Фрањевачком самостану у Суботицу налази се рукопис из вримена прија 1743.год., а који у оригиналу гласи: »Inde erat quod partis alterius populus, ab origine sua et introductione has in oras Schismaticus, qui altera fere vice populum Romano Catholicum superabat, videns populi nostri has pulchras devotiones, Patrum has zelosas instructiones, sponte trahebatur, ac convolabat ad amplectendam nostram RCatholicam fidem: quorum nunc etiam plurimae domus extant«.
(В.латински запис у др.Јован Ердељановић:О Пореклу Буњеваца,Београд,1930.стр.315.)
Ово,када се приведе на буњевачки,значи:Због тога други дио народа,по свом пориклу и по довођењу у ове крајеве православне вире (Шизматичке),који је скоро двапута био бројнији од римокатоличког народа,када је видио ове липе побожности нашега свита и овако ревносне поуке фратара,био је вучен жељом и пристајао да прими нашу римо-католичку виру:од њих постоје и данас многобројни домови.
Дакле, ево доказа исписаног руком наших фратара ондашњих савременика и очевидаца:
А)да се са нашим народом католичке вире доселио и наш народ православне вире;
Б)да је нашега народа православне вире тада било два пута више него свију ондашњих католика у Суботици;
В)да је тај народ посли приведен у католичку виру (из разлога који се горе спомиње,или других),
Д)да је од њих и онда,када је горњи запис написан,било многобројних домова.
О овоме има и других доказа,а и сам бискуп Антуновић указује на овај факт (В.Разправа,стр.98.).Али и сви други докази остају сувишни поред горњег записа!
Зато нико никада није могао да одвоји Буњевце од Срба,мада су у прошлости туђинске интриге успивале да нас на краће вриме и заваде!
- Зато Буњевачки бискуп Мартин Брајковић још 1790.г.каже:Католички Срби,то јест Буњевци catolici Valachi, alias Bunievczi).
Зато сународни обичаји католичких Буњеваца исти као и код православних Срба!
Зато Буњевци попивају Краљевића Марка и Скендербега бана-како то каже наш фра Грга Пешталић још 1790.г.!
Зато смо ми пали на Косову равном,како то каже г.Блашко Рајић!
Зато има Срба римског обреда-ево ми Буњевци!како то такође каже г.Блашко Рајић.
Зато Приморско-лички Буњевци заједно са Србима божићкују,ускрсују и кумују јер су и тамо православни Срби привођени у католичку виру)како то каже лички Буњевац Иван Мургић,а неће да се мишају и ороде са Хрватима,како то каже наш бискуп г.Лајчо Будановић,итд.ж
А, зато ,да не редамо даље,нико никад,а накмање франковачки дођоши неће одвојити Буњевце од Срба!
ПОМИРЉИВА и историографски умерена изјава председника Србије Томислава Николића да „Буњевци нису ни Срби ни Хрвати, већ аутентична словенска народност“, и да их „Србија препознаје као аутохтони јужнословенски народ“, изазвала је у Републици Хрватској прав
Према заступниковој изјави, изгледа да је за Србију опасно да помиње своје лојално буњевачко становништво на својој територији, које с хрватског политичког гледишта ипак мора да се и даље изјашњава да је хрватско. И члан саборског одбора Домагој Хајдуковић, иначе припадник Милановићеве тобож национално „бенигне“ Социјалдемократске партије, лаконски је закључио: „Буњевци и Шокци су интегрални дио хрватског националног корпуса“.
С протоком времена око „буњевачког питања“ великохрватске страсти се никако не смирују. Поводом поклона школских ћириличних уџбеника за буњевачке ђаке председника Николића у септембру 2014. године, опет се национално усталасала хрватска јавност.
Медијску буру је изазвала чињеница што су ти уџбеници написани на ћирилском писму и буњевачком говору (стара буњевачка икавица), али се заборавља чињеница да су они рађени по просветном програму Републике Србије по коме буњевачка деца уче ћирилско писмо у првом и до половине другог разреда, а у другим разредима настављају само латиницу. Не треба заборавити ни податак да је буњевачки говор са елементима националне културе само изборни предмет.
Вођство Буњевачког националног већа, на челу са Сузаном Кујунџић Остојић, ступило је у одбрану председника Николића саопштењем да су уџбеници за буњевачки говор штампани на ћирилици уз њихову сагласност. У знак лојалности српској држави она је дала следећу изјаву за медије:
„Ми увик кажемо да је Србија наша матична држава, која је коначно, посли дугог низа година, на нас погледала очима каким ми желимо да будемо виђени, ко равноправни грађани ове земље. Велико фала придсиднику што нам је помого и одржо своје обећање. Управо је то оно што је здраво важно, јер о људима највише диване њева дила“ (Буњевачке новине, бр. 111, септембар 2014).
Ова изјава уопште није примирила озлојеђене Хрвате, па су се у целу причу умешали и хрватски европарламентарци са Андрејом Пленковићем на челу.
Пленковић је у свом говору подсетио на недавну донацију председника Николића који је предао уџбенике на ћирилици основцима Буњевцима у Суботици. По Пленковићу, „ријеч је о потезу који представља континуитет политике разводњавања хрватског корпуса, односно хрватске мањине на територију Србије, коју србијанска власт проводи од почетка деведесетих“. Пленковић је потом апеловао да Европска комисија у процесу преговора о приступању Србије ЕУ инсистира на поштивању Споразума о заштити мањина између Хрватске и Србије из 2004, те да то буде један од елемената за даљи пут Србије према ЕУ.
Деца Буњеваца уче по просветном програму Србије
Очигледно је да су представници хрватске државе одбацили историјску истину о Буњевцима као делу старог српског народа који је живео управо на просторима недавно отетих српских земаља (делови Херцеговине, северне Далмације, Лике и подвелебитског „Морлачког“, у преводу „Српског канала“). Буњевци ни дан-данас, после пресељења из своје прапостојбине у Бачку, Барању и Банат, немају могућности да слободно испољавају свој национални и културни идентитет ни на територији суверене Републике Србије. Њихово насилно претварање у Хрвате, које је 1945. извео Јосип Броз Тито и Комунистичка партија Југославије (забраном коришћења буњевачког имена и проглашењем Буњеваца за Хрвате), не може се ни до данашњег дана зауставити.
Банат, Бачка и Барања, као део мађарске круновине, били су шаролико народносно и верско подручје настањено Немцима, Србима, Мађарима, Словацима, Буњевцима, Шокцима, Русинима, Румунима, Јеврејима и другима. О Хрватима као посебној народности или етничкој творевини нема ни помена у изворима и литератури из друге половине ЏИЏ и ц почетка ХХ века.
Буњевачки и шокачки српско-католички народносни елемент није ни у назнакама везивао своје етничко биће за хрватство пошто су пропагатори хрватства тек тридесетих година ЏЏ века почели говорити о хрватству Буњеваца и Шокаца, али и Крашована у Румунији. У изворима и литератури с краја ЏИЏ и почетка ЏЏ века Буњевци су се називали Власима (Србима), истицало се влашко порекло Буњеваца. Хрватство Крашована-Карашована (Срба римокатолика око реке Караш) у Румунији стварало се тек после Другог светског рата.
Вук Стефановић Караџић у свом „Рјечнику“ је записао да су Буњевци „Срби закона римског“.
У аустријским, односно угарским пописима становништва за Бачку, Банат и Барању, у раздобљу од 1846. и 1850, па до 1910. године, помињу се народносне категорије Мађара, Немаца, православних Срба, Срба римокатолика, односно Буњеваца и Шокаца. Према аустријском попису становништва из 1850, који је објављен у књизи Мађара Елека Фењеша 1857, Шокци и Буњевци сврстани су у народносно-верску категорију Срба римокатоличке вере („Сзербек… минок а сцхокацзок вагy бунyевацзок, кик а ромаи катхоликус…“).
Према подацима из Елекове књиге, Срби (Сзербек) су представљали велику већину становништва у српској Војводини (Сзерб Вајдасагбан), пошто их је ту живело 402.890, а били су подељени на различите гране, као што су Шокци или Буњевци (Сцхокацзок вагy Бунyевацзок), који су римокатолици, затим на Раце (Рацзок) и Црногорце (Монтенегринок) у Банату.
Буњевци од реке Буне потичу
- ИСТОРИЧАР Буњевац Алба М. Кунтић писао је 1969. године да је за питање Срба римокатолика и Буњеваца врло важан документ попис жупа и жупљана римокатоличке и православне вере у бившој карловачкој крајини, односно у Сењско-модрушкој бискупији од бискупа Мартина Брајковића из 1700. године који говори о „catolici Valachi alias Bunievczi“.
Опат Алберто Фортис у свом путопису из 1774, описујући буњевачке свадбене обичаје у Далмацији, назива их обичајима римокатоличких Морлака (Влаха), односно Срба. Иван Ловрић, Буњевац из Сиња, ове обичаје назива морлачким, односно влашким и наводи да су римокатолички и православни Морлаци исте народности (српске). Радивој Симоновић наводи да су бачки и лички Буњевци досељеници из Далмације и да су првобитно били Власи у динарским планинама у Босни.
Бискуп суботички, Буњевац Лајчо Будановић, у једном запису износи податке да су их стари списи називали Власима, као и да су се и сами ови досељеници, за које он тврди да су из Босне, називали Власима, али да се то име код римокатолика „већ од другог покољења изгубило јер су се прилагодили тамошњем католичком пучанству“.
Етнограф и историчар др Јован Ердељановић је истицао да се „у свим историјским изворима и код свих писаца из прошлих векова Буњевци сматрају и називају Србима, односно именима којима се називају или означавају и православни Срби (Власи, Морлаци, Ускоци, Илири, Бошњаци итд).Пишући о буњевачком имену Ердељановић је истакао да су то име Србима римокатолицима дали њихови сународници друге вере, односно православни Срби, највише из подсмеха што нису разумели латински језик на којем су слушали молитве и службу Божију. Ердељановић је многе римокатоличке породице у Лици, које су данас хрватске, сврставао у буњевачке (српско-католичке), као на пример: Марас, Биондић, Девчић, Анић и друге.
У историјско-етнографској расправи „Буњевци и Шокци у Бачкој, Барањи и Лици“ (Београд 1899) етнограф Иван Иванић наводи да су Буњевци старином из невесињског краја око реке Буне, да су били православни Срби, а писмени део народа се служио ћирилицом. Даље каже, данас (крај 19. века – нап. а.) „станују“ у горњој Бачкој, у Лици и Приморју (подвелебитски канал), у неким местима око Пеште, Фехерској жупанији, Чепелском острву а раније и у Банату (Рекаш, Крашово и Неузина), где су се „скоро сасвим изгубили“.
По Иванићу, велик број Буњеваца „треба да је у Лици, где су се прво зауставили, када су се иселили из Херцеговине“ током друге половине 17. века. Иванић је закључио да они живе у Војној крајини, почев од Сења паралелно са морском обалом, али ипак по два-три сата хода далеко од мора.
Буњевачки писац, каноник Иван Антуновић (1815-1888), у „Расправи о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих у погледу народном, вјерском, умном и господарском“ (Беч, 1882), по причању пуковника Ивана Мургића (личког Буњевца), наводи да су Буњевци, иселивши се из старе своје домовине Херцеговине, населили места у „Подгорју“ (с велебитске морске стране) са селима и местима Видовац, Коњско, Карлобаг, Долац, Цесарица, Присна, Јабланац, Стиница, Стари Град, Луково Шугарје, Св. Јурај, Столац, Сењска драга итд. На Велебиту су населили Остарије, Красно, Вратник, Криви-пут и Крмпоте. Даље су се населили у Грачацу, Штикади, Ричици, Св. Року, Церју, Ловинцу и другим личким селима, што потврђује и Манојло Грбић у књизи „Карловачко владичанство“.
Теорију о Буњевцима као староседеоцима у Бачкој и Лици међу првима је заступао буњевачки каноник Иван Антуновић, који је тврдио да су Словени (Срби) староседеоци у Угарској и да су на тим просторима били насељени пре доласка Мађара. И Иван Иванић је сматрао да је историјска истина да су одмах после Римљана и разних номадских племена (сарматског и трачког колена), Бачку и јужну Угарску населили Срби, а горње крајеве северне Угарске остали Словени.
Иако је Иванић у потпуности поштовао „српску свест пок. каноника“, и сам „није двојио Буњевце од Срба“, ипак није могао прећутати чињеницу да је главно језгро досељених Буњеваца из Херцеговине, о чему по Иванићу сведоче утврђени историјски факти, као и народно веровање самих Буњеваца да су им се „преци доселили са Буна реке у Херцеговини“.
Са Буњевцима Иванић је уско везао Влахе, који су се у старим документима називали православним и римокатоличким Србима, који су се „по језику и по свему далеко разликовали од правих Хрвата Кајкаваца“, а ћирилским писмом су писали као и део Буњеваца. Као блиске сроднике Буњеваца Иванић је сматрао Приморце – чакавце са Кварнерских острва, који су се заједно са Буњевцима населили у Приморју из Босне у 17. столећу.
Буњевац Стеван Павелић је тврдио да су чак и кварнерски чакавци били прави Буњевци.Павелићеве наводе потврђују статистички подаци о становништву кварнерских острва, објављени 1857. године у књизи дописног члана Мађарске академије наука Елека Фењеша, према којој је у Истри и на кварнерским отоцима, 1850, живело 134.445 Срба римокатоличке (међу којима су били и Буњевци) и православне вере. Италијана је било око 60.000, Словенаца око 30.000 без помињања хрватског имена.
По народном предању Буњевац је био убеђен да су му се преци доселили са реке Буне у Херцеговини. Осим каноника Антуновића, који је заступао хипотезу о аутохтоности Буњеваца у Бачкој и Барањи,већина писаца 19. века слажу се да су Буњевци старином из Херцеговине, одакле су се селили према северној Далмацији и највише у Лику. Вук Караџић у „Ковчежићу“,1849, пише: „Бачки Буњевци, може бити да се зову од херцеговачке реке Буне, од које су се негда амо доселили“.
Етнограф Бидерман, 1888, наводи да су Буњевци заиста прошли кроз Далмацију из Херцеговине, неки остали у Далмацији и Лици, а други отишли у Бачку. Черниг је у својој „Етнографији (И)“ децидирано тврдио да су Буњевци пореклом из Херцеговине.
Писац монографије града Суботице, Ивањи („Историја Суботице“, 2), слично наводи, с додатком да су дошли са реке Буне, из околине Мостара и делом из Далмације. Ивањи је за суботичке Србе написао да су дошли са Велебита. Манојло Сладовић у „Повијести бискупијах сењске и модрушке или крбавске“ (1856) наводи: „Житељи крмпотске сатније у Пазаришту, по Ловинцу, око Боричевца, Бротње (у Лици) јесу Буњевци од воде Буне у Херцеговини потекли“.
Рат их иселио и раселио
МОЖЕ се са сигурношћу тврдити да је Далмација била само пролазна етапа буњевачке сеобе, тј. пут којим су они прошли путујући до коначног одредишта Бачке, али је један већи део Буњеваца исељеника из Херцеговине остао да живи у Лици, на Велебиту и Приморју на обали Морлачког (српског) канала – од Стариграда, преко Карлобага до Сења.
Иван Иванић наводи да „рат, крвав рат (Кандијски и Велики бечки рат) беше обележје оног времена када се догодила сеоба Буњеваца“ (у другој половини 17. века). Рат их је приморао да се иселе из Херцеговине, ратујући су се пробијали до Лике, тамо их је затекао рат, а дочекао их је и у Бачкој као граничаре – припаднике бачке „рацке (српске) милиције“.
Постојбина Буњеваца око реке Буне, која протиче кроз српско невесињско поље, сведочи о српству старих Буњеваца који су у то време били православне вере, као уосталом и сви Невесињци. Током сеобе из Херцеговине Буњевци се, према написима Ивана Мургића, „отискоше“ преко Метковића, Габеле и Гоба „низ међу далматинску“, те стигоше до млетачких пренасељених Равних котара, али пошто не нађоше места за насељење они се окренуше даље ка Книну. Ту су се раздвојили на два дела: један већи део је отишао уз море испод Велебита (путем „Морлачког“ канала), док је други кренуо уз реку Зрмању испод личке стране Велебита.
Хрватски историчар Радован Лопашић пише да су Буњевци дошли у Лику кроз долину Зрмањску „са усташима далматинским“ (мисли на српске устанике који су се борили против Турака), населивши Грачац, Ловињ (данас Ловинац), Ричицу, Стикаду (данас Штикада), Св. Рок и суседна места. Кроз 20. век сва набројана села и места, сем Грачаца и Штикаде (која су православна) била су настањена потомцима тих српских Буњеваца који су данас екстремни римокатолици Хрвати.
Буњевци који су се кретали морском страном Велебита настанили су се у Карлобагу, Јабланцу, Св. Јурју, Крмпотама; затим су провалили кроз кланце Велебита и, према етнографу Чернигу, запосели „пређе турска села“: Смиљан (Николе Тесле), Бужин и Трновац, поделивши ту земљу са „Власима“, тј. Србима из турске Лике и Крбаве.
После ослобођења Лике од Турака 1689. године у Лику се населило још „160 кућа Буњеваца“ из северне Далмације и подвелебитског приморја. Како истиче Иван Мургић, Буњевци се тако раширише уз море у Подгорју и населише Такалице, Видовац изнад Карлобага, Долац (у околини) и Цесарицу (пет километара од Карлобага уз море), Призну, Бачвицу, Јабланац, Стиницу, Стари Град (данас Стариград), Кладу, Луково (данас са додатком Шугарје), Воларице, Столац, Сењску Драгу, Котрену, Св. Јакоб, Повиле, Леденице и Загон.
На врху Велебита населили су Остарије (близу хрватског логора Јадовно), Црни Падеж, Красно, Вратник, Криви Пут и Крмпоте. Буњевци су се потом спустили низ Велебит у Лику и у подножју населили Лички Нови, Брушане, Мушалук, Осјек (данас Лички Осик, у грађанском рату Теслинград), Будак, Кулу (данас Широка Кула), Вукшић и Перушић. Тада су из Видовца код Карлобага прешле Велебит и населиле Трновац у Лици породице Павелић (преци Анте Павелића), Рукавина, Ковачевић.
Из Јабланца, Стинице и Старог Града населиле су се у Пазариште породице Јовановић, Старчевић (Антини преци), Милинковић, Батовац, Осмокровина, Шашић, Варичевић, Драгишевић, Живковић, Шимић, Баленовић, Влатковић, Војнић, Дундовић, Левар, Мухар, Радошевић, Филиповић, Исикић, Вркљан, Ходац, Марковић, Калашевић, Пешин, Рогић, Крмпотић, Душић, Лобац, Лекац, Самарџија, Кушан и др.
Током рата против Турака у Лици, мисионар поп Марко Месић превео је већину Буњеваца из православља у римокатолицизам. Преостале „Турке“ у Лици, нарочито у Перушићу, поп Месић је покрстио уз дато обећање да ће преко покрштавања моћи и даље да живе у Лици. Покрштењака је највише било у Перушићу, Кули, Рибнику, Личком Новом, Удбини и Бунићу.
Римокатоличење „заосталих Турака“ и православних Влаха, Морлака и Буњеваца, 1720. је описао опат Исидор Брињанин, пишући о постанку капуцинског самостана у Карлобагу, који је претворен у прозелитски центар за превођење „иновјерних шизматика“ у римокатоличку веру: „И тако нека се зна, да су Лика и Крбава многих година под нечовечним турским јармом били, коју (Лику) најзад Божјом помоћу 1689. године карловачки ђенерал Јосиф Ерберштајн, помоћу приморских граничара, освоји и потчини власти Леополда И.
Пошто су Турци изгнани, придолазили су да населе ове жупе људи из разних крајева међу којима беше већина шизматика (Срба), али и велики број Турака који примише католичке веру, да би очували своја имања. Али многи од њих, нарочито они из Широке Куле и Будака, од стране ‘Бунијеваца’ су насилном руком одагнани и к својим Турцима се вратили. Мада су неки (од тих Турака) који су били јачи, остали у Перушићу и Новом (Личком), и којима, мада је све што је било за спасење душе давано, ипак су изгледали више Турци, но хришћани. И ако су јавно били католици и подржавали томе, ипак су задржали турске обичаје“.
Новодосељени Буњевци у Лици нису сви још увек били римокатолици. Међу њима је већина била православне вере а римокатоличени су тек током Великог бечког рата (1683 – 1699). Буњевци у Пазаришту (родно село „оца хрватске нације“ Анте Старчевића) и Крмпотама задржали су православље и своје славе, све до почетка 18. века.
Са оснивањем првих римокатоличких жупа међу личким Буњевцима почело се 1690, када је мисионар поп Марко Месић основао прве жупе у Будаку, Перушићу, Пазаришту, Рибнику; 1691. године у Карлобагу, 1692. у Косињу Горњем, 1702. у Подлапачи, 1704. у Ловинцу, 1708. године у Смиљану.
Нови дом на северу Бачке
ГОДИНА досељења Буњеваца у приморје испод Велебита још није тачно утврђена. Манојло Грбић сматра да су се доселили 1679. Већим сеобама претходиле су мање, с почетка 17. века, као што је сеоба Буњеваца у Лич и Крмпоте 1606. године.
Према извештају сењског бискупа Брајковића из 1702, становништво Лике чинили су Буњевци (Срби римокатоличке и православне вере), Крањци из словеначких земаља, Хрвати кајкавци, покрштени „Турци“ и „Власи шизматици“, дакле православни Срби који су били бројчано доминантни). Брајковић наглашава да су већи део ових Срба били староседеоци и наводи да су у Пазаришту становници „Власи католици названи Буњевци“, да у Ловинцу има „80 кућа Влаха Буњеваца“, а у Смиљану 40 кућа Буњеваца.
Иван Иванић се крајем 19. века питао да ли су Буњевци у свим тим местима „још и данас Бунијевци или су се, по сродности вере, претопили у Хрвате“. Он је, ипак, тврдио да су се у многим од поменутих места сачували као Буњевци (и „данас са поносом истичу да су Буњевци“). Тако је у „Србобрану“, бр. 20 из 1893, објављено отворено писмо Паје Бркића, бившег општинског начелника из Светог Рока, у којем он наводи да су за његове родитеље и прародитеље сви говорили да су „Бунијевци били“ и закључује:
„Е, па кад су они то били, онда сам и ја. А Срби и Бунијевци не стоје далеко… А ви кад данас заступате Буњевце по Бачкој и Банату, заступате кад и кад и своју браћу и личке Бунијевце. Бунијевци у тим местима живе у највећем пријатељству са православним Србима, жене се и удају међу собом. Уосталом и Антуновић изрично вели да су Бунијевци у многим побројаним местима очували и данас своју буњевштину, што им служи на Част.“
Српска демографска основа Лике и Крбаве све више се мењала с аустријском окупацијом, када су се после Великог бечког рата (1683-1699) у Лику населиле словеначке и немачке породице из Крањске и Штајерске, а велики број Буњеваца (Срба римокатолика) се одселио преко Славоније у Бачку. Лика и Крбава су 1712. припојене аустријској Војној крајини, па је те исте године урађен попис жупљана ових области, по коме су се становници делили на Србе, Србе римокатолике, односно Буњевце, и малобројне досељене Словенце и Немце, а нема ни помена Хрвата.
У прилог наведеним подацима из овог пописа сведочи извештај аустријског барона Бартнштајна из 1761. године у којем се каже да су становници Лике и Крбаве „све сами неунијати Грци“, дакле Срби православни, који су „јако умножили горњекарловачко генералство“.
Иванић у књизи „Буњевци и Шокци“ истиче да крајем 18. века „и хроника престаје говорити о личким Буњевцима и ми ни из једног историјског податка не видимо какав важнији моменат где би се тамошњи Буњевци нарочито истакли као Буњевци…“ Он не наводи да су Буњевци у другој половини 19. века попримили нови национално-верски идентитет претварањем у Хрвате римокатолике.
Главна маса Буњеваца дошла је из Херцеговине преко Лике и Славоније у Бачку у време док је још трајао Велики бечки рат. Кроз тек ослобођену Славонију Буњевци су пролазили 1691. године и тамо затекли Србе римокатоличке вере – Шокце. Из пренасељене Лике Буњевци су морали селити у слабо насељену Бачку, из које је мађарско становништво сасвим избегло, а остали су само Срби који су чували „европску границу“ од Турака.
По доласку у Бачку, Буњевци су прво населили села поред Дунава, затим градове Сомбор, Бају, Калочу и упутили се према Суботици, а после одласка Турака (1686) ушли су у саму варош у којој су затекли бројне Србе староседеоце који су били исте народности као Буњевци, говорили истим језиком, имали исте обичаје, па су се брзо с њима сродили.
Аустријски краљевски комесар, гроф Волкра, дозволио је да се у доњи део суботичке тврђаве усели „калуђер при рацкој колонији“ тј. при буњевачкој колонији. Горњи спрат куле заузели су тадашњи граничарски капетани – Буњевци: Сучић, Марчетић, Вујовић и Кајић са својим породицама. Већ тих година постојали су римокатолички самостани у Баји, Сомбору, Бачу, Калочи и Суботици.
Године 1687. дошло је до масовног буњевачког насељавања Суботице, јер је те године стигла главнина досељених Буњеваца под вођством „18 фрањевачких калуђера“ из Босне и Далмације, који су били мисионари „грчко-словенског обреда“. Међу придошлим фрањевцима било је и „полуправославних“, који су тек после 1697. године примили римокатоличку веру. Каноник Антуновић је записао да је заслугом фрањеваца велики део „грчко-источњака“ приведен у крило „Св. Мајке цркве католичке“. Иштван Ивањи наводи да су пре тога покатоличени и православни Буњевци када су дошли у Лику, због оскудице православних свештеника.
Иванић је, цитирајући статистичке податке, писао да Шокци у Бачкој станују у Сонти, Плавни, Моноштору, Вајски, Бођану, Бачу, Сантову, Берегу и Новом Саду. У Барањи су били насељени у: Печују, Пишпекуу, Богадуу, Кеси, Немети, Беременту, Петарди, Торјанцима, Репјаку, Шиклошу, Дарди, Св. Стевану, Бодаљи, Барањвару, Ветини, Дарасу, Манастиру, Мухачу, Нимешазу, Мођорогу, Егерагу, Светом Ержебету, Бикалу, Светом Мартину, где су донекле очували своју народност, док су је они у Толни скоро сасвим изгубили.
Из извештаја о бискупским визитама у 18. и 19. веку види се да је „у Апатину 1756. било Илира (Шокаца) а сад их нема, у Бачу, пре више, а сад мало; у Алмашу 1738. били су сви Буњевци, сад су у мањини, у Баћину су и сад у мањини и пословењују Мађаре, у Батмоноштору губе се Шокци, а у Баји Буњевци; у Воршогу су се изгубили, у Калочи такође; језик су изгубили али се Богу и сад рацки (српски) моле, вели Антуновић“.
Иванић вели да је за бачке Буњевце и бачко-барањске Шокце званична статистика била „још донекле тачна (иако је многе Буњевце и Шокце убрајала у Мађаре)“, али се „број личких Буњеваца не може тачно определити, јер су урачунати у Хрвате“. Мађарски статистичар Хунфалви, називајући их католичким Србима, рачунао је да их у Бачкој и Барањи има око 70.000 душа. По попису од 1880. године било их је 50.000.
На крају, Иванић закључује да према свему наведеном, Буњеваца има 101.000, а Шокаца (у Бачкој и Барањи) 52.000. За Иванића је то „леп број, али свакако мањи но што је пређе био, чему узрок ваља тражити у претапању у друге народности… Камо лепе среће, да се помоћу пробуђене народне свести ставе бар убудуће препреке одрођавању наше католичке браће – Буњеваца и Шокаца“.
НАСУПРОТ многобројним документима и књигама о српско-католичком пореклу Буњеваца и Шокаца, хрватски историчар чешког порекла Јарослав Шидак, у добро познатом кроатофилском маниру, Буњевце и Шокце Славоније, Барање и Бачке једноставно сврстава у Хрвате. При том не наводи ниједан и мало озбиљнији извор који би потврдио такву његову хипотезу.
За специфични икавски буњевачки говор Шидак тврди да је хрватски: „Штавише у основним школама међу Буњевцима употребљавали су се од педесетих година (19. века) исти уџбеници као и у Хрватској, па се, на тај начин, и у њиховој средини проширила Гајева ортографска реформа, мјесто мађарске графије и ‘илирски правоспис’. Тиме је ударен темељ каснијем увођењу хрватског књижевног језика у литературу Буњеваца.“
Према Шидаку, произлази да су Буњевци ваљда даљинским преносом прихватили Гајеву тзв. хрватску ортографију, као да није постојао суседни српски културни миље и Вуков правопис.
Хрватство су крајем тридесетих година века почели пропагирати етнички Срби римокатолици, односно Буњевци, и то под утицајем идеје о стварању Велике Хрватске у лику Бановине Хрватске у августу 1939. године. Типични пример представља списатељ војвођанског хрватства Петар Пекић, који је наизглед писао у стилу монархистичког југославенства изједначавајући српску и хрватску народност у Војводини, али стављајући увек хрватско име испред српског.
Негирајући српски карактер Баната, Бачке и Барање, Пекић је искључиво користио територијално-етнички назив „Војвођани“, покушавајући да створи посебни војвођански ентитет. Пекић је био захвалан „родољубивом буњевачком свећенству“ што мађаризација „није захватила маха и сломила отпор хрватског народа у Бачкој и осталим покрајинама јужне Угарске“. Помињао је и улогу Ивана Мажуранића (пореклом Буњевац) чијим трудом су Буњевци и Шокци у Војводини добијали „штампане хрватске школске уџбенике“.
Романтична предања Буњеваца-Хрвата величала су улогу библиофила хрватства, који су пропагирали и ширили у буњевачки народ књиге Матице хрватске и Друштва св. Јеронима. Љубитељи „хрватске књиге“ у буњевачким селима сматрани су лучоношама „хрватске народне културе“.
Историчар Роберт Скендеровић, из Загреба, једноставно је преузео тезе Петра Пекића и у својим радовима фалсифукује историјске називе за Србе (Раци, Славени, Илири, Далматинци, Морлаци други) и представља их као називе за Хрвате. Он на неисторијски начин пише да све до поткрај 19.века однос Буњеваца и Шокаца према хрватском идентитету и имену није био позитиван:
„Неки су, као и у Славонији, сматрали да хрватско име није национално него регионално те да га зато не треба прихваћати. Неки су, попут бискупа Антуновића слутили да ће прихваћање хрватског имена изазвати хрватско-српски сукоб у Бачкој, па су сматрали да је боље прихватити само имена Буњевци и Шокци.“
Искључиво верску римокатоличку опредељеност буњевачког елемента стварали су и јачали фрањевци, нарочито сомборски фрањевци, њихова духовна елита, какви су били „најученији Буњевац и пјесник тог доба фра Гргур Пешталић“, фра Иван Антуновић и „отац буњевачког покрета“ Амброзије Шарчевић.
Према Шарчевићевој замисли, у Суботици је 1878. године утемељена „Пучка касина“ која је постала културно жариште и тврђава националне снаге Буњеваца Суботице и целе Бачке. „Пучка касина“ ће бити најзаслужнија за оснивање Буњевачко-шокачке странке у Краљевини СХС 1920. године.
Основна национална стратегија стварања хрватства спроводила се преко ширења хрватског регионалног имена Банске трожупанијске Хрватске на српске, мађарске и италијанске просторе. Од друге половине 19. века оваква тенденција је присутна и на српско-мађарским просторима Бачке, Барање и Баната. Примањем Јосипа Јураја Штросмајера, дон Миховила Павлиновића, Јураја Добриле и фра Грге Мартића међу почасне чланове „Ђачког друштва Хрватски дом“ 1878. године, симболично је требало да буду обједињени Хрвати Банске Хрватске, Далмације, Истре, Славоније, Босне и Бачке.
Историчари „буњевачког хрватства“ истицали су личност бискупа Ивана Антуновића (који се осећао Буњевцем – Србином римокатоликом) да је снажно афирмисала буњевачко и шокачко име, што је било предуслов за ширење хрватског имена на просторе Војводине. Међутим, сам бискуп Антуновић никада није за Буњевце и Шокце говорио да су Хрвати, већ да су једноставно сви они Срби римокатоличке вере.
Појава хрватства у Барањи, Бачкој и Банату везана је за ватиканску пропагандну паролу „сви римокатолици Балкана – Хрвати“, утемељену на Првом хрватском католичком конгресу из 1900. године. О улози РКЦ код истицања значаја „народности Хрватске“, на овом састанку говорио је Шандор пл. Брештјенски. Иако мађарског порекла, Брештјенски је посебно наглашавао да Хрвати никада неће тражити оснивање посебне народне цркве одвојене од Ватикана и свој говор завршио речима: „Останимо дакле, у непрекидној, јакој свези са Светом столицом, па ће нам домовина и народност бити обезбијеђени.“
Хрватство су у Хрватској и Славонији оберучке прихватали Немци римокатолици, нарочито после одржавања Првог хрватског католичког конгреса. Главни узрок тој појави Дака Поповић није видео у верској римокатоличкој истородности, која је била одлучујућа у наведеном случају, већ у чињеници што су се Немци на територији Хрватске и Славоније појединачно насељавали, као занатлије и чиновници, док су се сремачки Немци насељавали као компактни земљорадници, који су међу Србима сачували своју националну свест и језик.
Поповић превиђа главни разлог тој појави што се код Срба није спроводила организована верско-национална асимилација несрба, већ спорадично, према личном нахођењу и симпатијама појединца према српском народу. Хрватизујући се у Славонији и Хрватској, Немци су, с друге стране, германизовали многе Буњевце, Шокце и Србе у југославенском и мађарском Подунављу. Изнад Немаца, у погледу снаге националне асимилације, били су Мађари који су вршили снажан процес мађаризовања Немаца у данашњој Војводини.
Сви синови мајке Југовића!
ПОЈЕДИНИ Срби у Војводини, али и у Србији, веровали су у конструкције пропагатора хрватства о потреби заједничке борбе против Мађара преко величања југославенства и нарочито хрватства у Војводини. Мађари су током Првог светског рата оштро иступали против ширење југославенске државне мисли као погубне за мађарске државне интересе, а нарочито су осуђивали планове великохрватских идеолога о отцепљењу од Угарске.
Загребачка штампа, која је допирала и до буњевачких читалаца у Бачкој, објављивала је „заносне и родољубиве чланке“ у којима се снажно манифестирала хрватска чежња за ослобођењем од мађарске доминације и прикључењу некаквој будућој великој Хрватској. До буњевачких интелектуалаца су допирали хвалоспеви пропагатора хрватства о ослободитељском значају словеначке Мајске декларације из 1917, јер се она, по њима, заснивала на „хрватском државном праву“.
Буњевци склони хрватству, према конструкцијама помињаног Петра Пекића, обраћали су се политичким круговима у Загребу да у свој „револуционарни програм ставе и план ослобођења Бачке од Угарске“.
Најмаркантнија личност Буњеваца у време уједињења био је римокатолички свештеник Блашко Рајић. „Буњевачке новине“ писале су 1918. да је буњевачко питање решило 10.000 Буњеваца и Срба 10. новембра 1918, када су са „одушевљењем одобравали тада мужевно и јавно изговорене речи нашега поп Блашка Рајића“.
У наставку чланка „Буњевачке новине“ су истакле: „Ми смо сви један народ, синци Мајке Југовића, ми ћемо заједнички јер смо ми Буњевци и Срби једно. Не сме да нас раставља начин како се ко крсти. Ко нас дели тај је непријатељ наш. За нас је то питање ришено 13. И 1918, када је први пут ступила нога ослободилачке српске војске на тле дотле подјармљене Суботице. За нас је то питање било ришено када је поп Блашко Рајић истога дана у сали Буњевачко-српског народног већа поздравио пешадијског пуковника Анту Живуловића, команданта првих српских трупа које су ослободиле Суботицу и остале српске официре речима:
‘Господо, у име суботичког Буњевачко-српског народног већа и у име 70.000 Буњеваца и Срба, који у овом граду станују, част ми је поздравити Вас као вође побједоносне српске војске, као ослободитеље потлачених народа испод тешког туђинског јарма’.
За нас је то питање било ришено када је поп Блашко Рајић, 17. новембра 1918, у име Католичке цркве благословио артиљеријског пуковника Владислава Крупежевића, његове официре и војнике и српске топове прид црквом св. Роке у Суботици, и када је прид олтаром овако говорио побожним Буњевцима и Србима, којих је такође црква св. Рока такође била пуна:
‘Био један народ. И сада је још жив. Народ мален на број, али велики у љубави према истини и правди, у љубави према браћи својој. То је народ српски. Бог је помогао тај народ, па се је он још прије ослободио испод јарма некрстова, испод зулума турског. Слобода је била слатка, а љубав је гонила народ српски да подили слатку слободу са још потиштеном браћом својом.
Прија неколико година скоче Срби на ноге лагане, залете се и ослободе браћу своју, што су у Мацедонији и око Косова равног, ослободе их испод крутог дуголитног турског господарства. Али су још имали много браћу своју, која је још у већој беди и невољи чамила, у духовној самоћи. То смо били ми, који смо под таком стегом били, да нисмо могли ни ‘Оченаш‘ на свом језику научити. Срби су хтили и нама помоћи. Али их је скупо стало. Судбина њина била је иста што и судбина Спаситељева, прогонство, смрт и уништење. Али их Бог није оставио…
За нас је то питање било ришено и 25. новембра 1918. када су на Великој народној скупштини у Новом Саду 70 легитимно изабраних придставника суботичких Буњеваца и Срба гласали да се Војводина заједно са Суботицом присаједини, не Загребу, као што су неки предлагали, него Београду и Краљевини Србији. Тада је поп Блашко Рајић одржао овај свој чувени и историјски говор:
‘Изјављујем да је овај начин ришења нашег питања, како је малочас извршен, са свим срцем поздрављам и уз њега пристајем. А сада дозволите да вам простим пучки језиком кажем, како ја све то посматрам. Наша будућа југославенска држава је како јаје, из кога ће се излећи орао, који ће се дићи небу под облаке.
Нећу овде разлагати што је Србија урадила. Та о томе данас говори сав велики свит, него ћу у име мојега до сада потлаченога, притиснутог народа јавно прид скупштином да захвалим Србији што нас је својом неприсподобивом војском ослободила јарма и смрти! А вама браћо обећавам својом мужевном ричи, да ћу на томе мисту, на које ме уз г. Јашу Томића посласте по најбољем свом увирењу и знању заступати нашу народну ствар’.
За нас је најзад ово питање било ришено и када је почетком 1919. године Блашко Рајић ишао у Париз са буњевачко-српском делегацијом, гди је прид савезницима на конференцији мира свидочио да су Буњевци један народ са Србима и да зато триба да остану у границама нове државе, коју је Србија побидом у рату створила, а не и даље да остану у Мађарској, гди би опет морали да робују туђину, а уз то и ратну штету да плаћају Србији.
Постоје и други за сав објективни и нормални свит недвојбени докази историјски (на наше давнашње историје), морални, географски, етнографски, привредни, саобраћајни и политички, да је питање припадности Буњеваца и Суботице одавно и за сав вик ришено, али је после горњих сувишно да и њих овде наводимо“.
Жупници зачели прве деобе
СУБОТИЧКИ „Невен“, лист државотворне Буњевачко-шокачке странке, у броју од 26. августа 1921. године исказивао је велику захвалност српској војсци што су њени представници „већ у први мах предали цијелу управну власт Буњевцима“, те су они „у најљепшој слози и љубави са подијељеном улогом у једном колу живели с браћом Србима“.
У чланку је истицан и плодоносан буњевачко-српски просветни рад, јер су буњевачки школски надзорници „од мађарске наставе за двије године начинили потпуно славенску“ оснивањем „буњевачко-српске гимназије, више трговачке и грађанске школе, преустројили све основне школе у граду и по салашима подигли буњевачко-српска забавишта“.
Почетно српско-буњевачко братство временом је слабило због негативног утицаја словеначких клерикалаца попа Корошеца и клерикалаца Хрватске пучке странке на поједине буњевачке политичке вође, које су приступиле у њихов скупштински Југославенски клуб. Буњевачке вође су се све више окретале ка немачким и мађарским политичарима и емисарима Радићеве Хрватске републиканске сељачке странке.
Политичка и национална подвојеност међу Буњевцима је све више јачала. Клерикалци око Хрватске пучке странке уносили су раздор међу буњевачке бираче пред изборе 1923. и 1925. године, а нарочито бивши припадници Буњевачко-шокачке странке, углавном римокатолички свештеници. Они су настојали да потпуно разбију јединство странке.
„Попови и њихових пар скутоноша (кантори и звонари) кад су осјетили да су у свим организацијама Буњевачко-шокачке странке – како у извршном тако и у главном одбору – остали у мањини“, писао је „Невен“, 20. децембра 1924, „одлучили су да направе пуч, да би створили себи једну засебну странку, која ће отворено служити чисто њиховим засебним и личним интересима, који далеко стоје од општих народних интереса“.
Публициста Петар Пекић у свом величању хрватства Буњеваца и Шокаца представљао је у сасвим другом светлу политичко и војно стање 1918. и попа Блашка Рајића:
„У дому Албе Малагурског састадоше се на тајни договор прваци Срба и Буњеваца: скоро сви Буњевци били су прожети хрватским национализмом и агилно радили, особито Војислав Станковић, директор Хрватске земаљске банке из Загреба, на подизању хрватске свијести међу Буњевцима, па се према томе дало и предвидјети да ће се та конференција својом политичком тенденцијом оријентирати према Загребу“.
На конференцији је једногласно одлучено да жупник Блаж Рајић, као заступник Војводине, отпутује у Загреб „те код Народног вијећа и Хрватског сабора заступа њене интересе“.
Поп Блашко Рајић је од Буњевца Србина, како је за себе раније говорио, у Краљевини Југославији постао Буњевац-Хрват који је почетком 1940. године писао да је он „вазда био не само добар Словен него и предратни бачки Буњевац хрватске свијести“. А у „Нашим новинама“, од 26. фебруара 1911, Рајић је истицао да су Буњевци по крви и пореклу исто што и Срби и исти национални став поновио и 10. новембра 1918. године у Суботици, када је изјавио да смо „сви ми један народ, синци Мајке Југовића“.
„Српски глас“, гласило Српског културног клуба, оптуживао је 1940. Рајића да пре Првог светског рата није био ни „Буњевац хрватске свијесте“ ни српске, него у ствари мађаронске свести и да свом мађаронству има да захвали што је 1911, при избору за жупника Св. Рока, победио противкандидата свештеника Лајча Будановића.
Пропаганда „хрватства“ из Загреба вршила је појачан притисак на Буњевце, нарочито од формирања организованог хрватског покрета 1935. године. Идеолози хрватства су тада истицали тезу да се „још од времена бискупа Антуновића, свештеника Паје Кујунџића и др Фрање Сударевића говорило да су имена Буњевац, Шокац, Илир, Бошњак, Далмат „ођобоки“, синоними за хрватско име и да су сва наведена имена, иначе историјски називи за Србе, везана за хрватску народност.
Приликом пописа становништва града Суботице, у октобру 1935, свештеници су Буњевцима саветовали да у рубрику народност обавезно упишу име Хрват. С друге стране, државне власти у Бачкој су чак и подупирале хрватство, пошто је процењивано да је за државу опаснија мађарска национална линија од ширења „славенског хрватства“.
Етничком однарођавању Буњеваца и Шокаца у доброј мери је придонео став дела јерархије Српске православне цркве искључивим верским тумачењем да се Србима могу звати само њени припадници православне вере. С тим у вези, Драгиша Васић је указивао: „Потребно је да наша национална идеја еволуише тако да већ једном престанемо сматрати Србима само оне који су православне вере, јер нажалост идентификовање народности с вером ни у ком делу нашег народа није толико укорењено као баш у Војводини“.
После стварања Бановине Хрватске, и Суботичка матица је појачала рад на ширењу хрватства међу Буњевцима. „Седмом разговору Суботичке матице“, одржаном у недељу 7. јануара 1940, присуствовао је заступник др Влатка Мачека др Јосип Торбар, бискуп Будановић, жупник Блашко Рајић, буњевачки сенатор Јозо Ђидо Вуковић и „многи представници хрватског културног националног живота за Бачку и Барању“.
Председник Матице, жупник Рајић, на састанку је истакао да је Матица и основана да уједини све Буњевце-Хрвате на културном пољу, „да створи фронту која је вреднија од оне која се напада или брани хладним или ватреним оружјем“. У тој културној борби за Рајића је најважнија била школа:
„Наша друштва су само барикаде које ће једно вријеме издржати, али без линије, без школе ми можемо пропасти. Зато вас позивам да ударимо темељ нашој хрватској народној школи“. При том се залагао за доминацију западне културе у школи, против источне „ћирилске културе“. Рајић је закључио да Буњевци Хрвати нису ништа добили на културном плану осим „одгоја на темељу источне културе коју наш народ неће да прими“.
После Рајићевог говора Суботичка матица је донела одлуку да Буњевци-Хрвати из Бачке и Барање „моле Кр. Владу путем хрватских министара да им отворе што прије хрватске школе и средње школе, на основу западне културе“.
А Мачеков изасланик из Загреба др Торбар је на крају свог ратнохушкачког говора, штавише, повукао границе великохрватског националног простора: „Суботица је данас исто што и Загреб, Осијек и Вараждин. Нема данас никакове разлике између Бачке и Барање и Хрватске. Ко то не разумије, ми ћемо га о томе увјерити“.
Сачувана лоза буњевачка
ГЛАВНИ буњевачки идеолог хрватства на северу Бачке, сенатор и председник радног одбора Хрватске сељачке странке за Бачку Јосип Ђидо Вуковић, у изборној али и широј национално-политичкој борби против, како је говорио, „београдске тираније“, главне савезнике је видео у војвођанским Немцима и Мађарима. Заједнички циљ ХСС, „буњевачких Хрвата“, Мађара и Немаца био је стварање аутономне Војводине.
Пошто београдски политичари никада нису хтели аутономну Војводину, како је тврдио Вуковић, он је позивао „Хрвате“ у Војводини, и све Мађаре и Немце који су „за аутономију Војводине“ да на будућим изборима „јавно“ траже прикључење „цијеле Војводине или барем њеног великог дијела“ Бановини Хрватској:
„Аутономну Војводину можемо остварити само путем др Мачека и путем Бановине Хрватске… Наша лозинка у предстојећој борби до коначног уређења државе јесте: сви који живимо у Бачкој, Банату и Барањи, у најбогатијим а уједно и у најзапостављенијим крајевима ове земље коју су београдски политичари упропастили и којој београдски политичари не дају живјети, сложимо се и Хрвати и Срби, Мађари и Њемци и на изборима изразимо своју жељу да хоћемо у Бановину Хрватску, а у тој Бановини Хрватској уредићемо положај Војводине помоћу др Мачека онако како ми хоћемо…“
Представник бивше мађарске странке у Војводини Јанош Вамош сматрао је да цепање Војводине ипак представља велику опасност за мађарску мањину. Тада је, наиме, припреман велики „збор Хрвата“ Бачке и Барање, од кога је очекивано да одлучи о припајању војвођанских територија Бановини Хрватској. Према сведочењу политичара Милоша Трифуновића, српски део владе се уплашио оваквог збора због очекиваних ексцеса и влада је забранила збор.
У комунистичкој Југославији народно-верско питање Шокаца и Буњеваца коначно је „решено“ декретом Јосипа Броза из 1945. године, којим је једноставно наложено да се Буњевци и Шокци имају сматрати Хрватима. Био је то наставак политике кроатизације Буњеваца и Шокаца коју је иницирао партизански врх још током рата 1941-1945.
У ослобођеној комунистичкој Југославији тај процес је настављен. На оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије, од 8. до 12. маја 1945. године, генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито се заложио за потпуно похрваћивање Буњеваца и Шокаца у Војводини. Славонију није помињао јер су у њој Шокци већ почетком века скоро сви прихватили хрватство.
Тито је петог дана конгреса повишеним тоном говорио о српском шовинизму у Војводини: „Ми градимо јединство и братство, али српски шовинисти у Војводини неће да признају Хрвату да је Хрват, већ га зову Буњевац. Он тражи пропусницу за Београд, а овај му пише: народност Буњевац… Из темеља треба искоријенити локални шовинизам… Разни елементи, бивши писари, биљежници, говоре да су Тито и комунисти расцијепали Србију. Србија је у Југославији, а ми не мислимо да унутар Југославије стварамо државе које ће ратовати међусобно… Ради се само о административним границама.“
Брозова критика „српског шовинизма“ према Буњевцима и Шокцима у Војводини брзо је уродила плодом. Главни НОО Војводине – одељење за унутрашње послове је већ 15. маја 1945 упутио наредбу, бр. 1040, среским народноослободилачким одборима:
„Догађа се да се многи Хрвати уводе као Буњевци и Шокци у рубрике, где се означава народност, а не као Хрвати као на пример у легитимације, разне евиденције и спискове, и то често бива по њиховом изричитом захтеву или по вољи и нахођењу дотичног чиновника. Како буњевчке и шокачке народности не постоје, то вам се наређује да све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате, без обзира на њихову изјаву… Све до сада издате легитимације и исправе, где су означени као Буњевци и Шокци, имају се уништити и нове издати“.
Буњевцима и Шокцима је 1991. године, преко „шифре 028“, коначно дозвољено да се изјашњавају као посебна народносна група. Више од 16.000 Бачвана поново се почело изјашњавати као Буњевци уместо раније као Хрвати. Римокатоличка великохрватска пропагандна литература, објављена у социјалистичкој Југославији, долазила је до фантастичних податка да Хрвата у Мађарској има око 100.000 и да је то „најбројнија група Хрвата који живе у сусједним земљама“.
До овог броја Ј. Лончаревић је дошао провереном технологијом убрајања у Хрвате Срба православне и римокатоличке вере (Раца, Буњеваца, Шокаца и других) и причом о политичком сатирању Хрвата систематском мађаризацијом и србизацијом.
На крају се може закључити да су Банат, Бачка и Барања били шаролико народносно и верско подручје настањено Србима, Немцима, Мађарима, Словацима, Буњевцима, Шокцима, Русинима, Румунима, Јеврејима и другима. О Хрватима као посебној народности или етничкој творевини нема ни помена у изворима и литератури из друге половине ЏИЏ и првих деценија ЏЏ века. Буњевачки и шокачки српско-католички народносни елемент никада у то време није везивао своје етничко биће за хрватство.
Упркос жестокој великохрватској пропаганди спровођеној од стварања Бановине Хрватске 1939. и у Брозовој Југославији од 1945. године, поносно буњевачко име је сачувано захваљујући одлуци руководства Србије да се оно легитимно обнови 1991, као и властима државе Србије од почетка двехиљадитих година па до данас.
Буњевачку историју, традицију и културу српска држава треба да подржава и негује, нарочито типична буњевачка етнолошка знамења и икавски говор, који ту малу народносну групацију издвајају у посебан верско-национални ентитет врло близак српском народу.
Никола Жутић, Преузето са Интернет презентације:www.novosti.rѕ
11.05.2017.
Као додатак на тему порекла Буњеваца предложио бих свим заинтересованим читаоцима да прочитају студије Ивана Иванића и Јована Ердељановића. Ради се о изузетно интересантним етнографско- историјским анализама, чији кључни задатака је био свеобухватна анализа порекла и обичаја Буњеваца.