Прва кредитна земљорадничка задруга у Србији основана је 1894. године у селу.ранову, код Смедерева. .ећ наредне, 1895. године, основана је асоцијација земљорадничких задруга – Главни савез српских земљорадничких задруга. До 1900. године, у Србији је било преко 650 задруга! Ницале су као печурке после кише, као лек и одбрана од зеленаша и осиромашења сеоског становништва на преласку из деветнаестог у двадесети век. Александар Д. Билимовић (1876–1963), руски економиста и учесник у Столипиновим реформама, даје следећу дефиницију задруге: ”Задруга је слободни савез економија или колективна економија са неограниченим кругом чланова претежно из средњих или мање имућних слојева који има за главни циљ да привредно помаже своје чланове као потрошаче или као економије и лица која се баве неким послом.” Разлику од других незадружних организација Билимовић види у некапиталистичкој природи задруга: ”Њихов главни циљ није да добијају што већи добит на капиотал већ да праведно помажу своје чланове као потрошаче или као економска лица. Из овога не следи да су задруге уперено против приватне својине, већ се оне ослањају на приватну својину. Задруга не заоштрава него смирује односе продавца и купца (потрошачка задруга), кредитора и дужника (кредитна задруга) и предузетника и радника (производна задруга). Супротно духу капитализма који почива на искључиво на егоистичком начелу, задруга почива на начелу узајамног помагања. Показује се да је развитак задругарства једном својом страном проблем васпитања извесног менталитета у народним масама.” Рад у задругама се, по Билимовићу, не обавља путем најамног односа мада за обављање неких споредних делатности се могу запослити најамни радници и то за послове који су важни за рад задруге али нису циљ задруге (нпр књиговође, магационери, благајници). Димитрије Љотић 1935. године пише како ”је криза капиталистичког система колигод економска још више морална. Све да је овај систем успео економски, он ни тада не би оправдао свој опстанак, јер би тај успех био извојеван по цену срозавања човечије личности.” Љотић излаз из те кризе види у задругарству и зато хвали Михаила Абрамовића, лучоноше задружних идеја у Срба, који је био ”уверен да је задругарство једна морална селекција, одабирање на боље, и да ће тако међусобним утицајем одабраних људи једних на друге и на остали живот народни, задругарство имати пресудан утицај на нашу народну средину”. По Аврамовићу задругарство је један прастари облик привредне функције, стар колико и људски род. Он је задругарство схватао као економску организацију слабих за поправку њиховог положаја. Елиминисао је из задругарства капиталистичке манире и аморалности. Аврамовић дефинише задругу као удружење више лица која су се добровољно удружила да узму послове у своје руке, не отуда да црпе корист од другога већ да себи помогну. Аврамовић пише: ”Задругар може бити само онај који себе сматра да је позван да другима у заједници добро учини, који у другима гледа сапутнике и другове за чију је заједницу упућен, који у другима не гледа извор богатства већ извор снаге из које се може створити срећа и задовољство свих људи, који не иде за тим да друге осиромаши већ коме је идеал опште благостање, који не тежи да себе уздигне понижавајући друге, већ да сви људи буду уздигнути у добру и срећи.” (”Земљорадничко задругарство”, Београд, 1912.) О управљачима задруге пише: ”Колико се тражи од човека да буде истински задругар, толико се двапут више тражи од оних који стану на чело задруге да, по вољи задругара извршују програм задружни. Ови људи морају бити и лични пример свима задругарима. У њихову карактеру, у њихову животу, у њиховим поступцима и делима мора се огледати природа задругарства. Што је Христос био ученицима својим и ови после Христа, Римљанима, Коринћанима и другима који су их учили основама науке Христове, то ови морају бити обичним задругарима. Порег тога и најглавнијег услова да морају у прсте знати смер и средства задружног рада, у њиховом раду и животу не сме бити ничега што би се косило с идејом задружном. Управљачи задруге не могу бити људи који пљачкају – у виду добити или ма који други начин – другога.
