Лазар Кујунџић (Ораховац, 23. април 1880 — Велика Хоча, 25. мај/7. јун 1905), познат као Лазар Клемпа, је био српски четнички војвода у Старој Србији у време борби за Македонију почетком 20. века.
Лазар Кујунџић рођен је уочи Лазареве суботе 1880. у селу Ораховац у подримском срезу и призренском округу.Основну школу завршио је у Ораховцу.Дан пред Лазареву суботу био је 11/23. априла 1880. У Прилепу је 1899. завршио богословско-учитељску школу. Одмах након завршетка школе постављен је за учитеља у Призрену, из кога је касније премештен за Кичево. Од 1902. заговарао је стварање српске четничке организације која би штитила српско становништво. Након Илинденског устанка 1903. кренуо је да организује прве српске чете и револуционарне одборе. Новац за прву чету дала му је сликарка Надежда Петровић. Заједно са Саватијем Милошевићем, Јованом Ћирковићем и Марком Церићем био је члан Битољске четничке организације. Они су 4. априла 1904. организовали бекство Мицка Крстића из Битоља у Пореч. Одметнуо се почетком 1905. у планине, па је пребегао у Србију.Из Србије је са својом четом прешао српско-турску границу код Новог Села под Козјаком, са циљем да преко Куманова дође до скопске Црне Горе.Истакао се јунаштвом у бици на Челопеку 16/29. априла 1905. Међутим четничка победа у тој бици привукла је велике турске снаге и уследиле су велике турске потере, које су једно време онемогућиле продирање српских чета на тој страни.
Због тога се део чета повукао на Козјак, а део у Србију, али Лазар Кујунџић, Саватије Милошевић и Живојин Миловановић нису хтели да се враћају у Србију.Пошто се ситуација није смирила ни до средине маја, одлучили су се за пут преко Куршумлије, Подујева, Колашина и Подримља.Лазар Кујунџић је био путовођа, јер је одлично познавао албански језик и њихове обичаје.Њихова седмочлана чета је 25. маја/7. јуна 1905. дошла у српско село Велику Хочу. Ту их је на бесу (заклетву) у својој кули примио Арнаут Лања Укин, али он је одмах све дојавио турским властима и Арнаутима у Ораховцу. У Велику Хочу је стигло 1.500 Арнаута из Ораховице и нешто турске војске, па су опколили кулу са четницима.Пошто су четници одбијали да се предају развила се велика и крвава битка, која је трајала цели дан.Тек су у сумрак Арнаути продрли у доњи спрат куле, одакле су пуцајући кроз таваницу убили пет четника. Након тога запалили су кулу, па су двојиа преосталих четника била убијена, када су изашла из куле. У тој бици погинули су Лазар Кујунџић, Саватије Милошевић и њихови другови. У бици је погинуло преко 40 Арнаута и војника.
Када су касније довели Кујунџићеву мајку да препозна свога сина, она се правила да није видела мртво тело свога сина, да не би навукла турску освету против њиховога села и породице. Лазарева мајка инспирисала је књижевника Иву Војновића да напише драму у стиховима ,,Лазарево Васкрсење“, Милан Ракић је био инспирисан четничком погибијом, па је написао песму ,,На Газиместану“, Милосав Јелић је написао песму ,,Кујунџића мајка“.