Учење цркве је лаж и скуп празноверја и враџбина У почетку нисам хтео да одговарам на одлуку Синода о мени, али је ова одлука изазвала врло много писама у којима ме мени непознати Коресподент – једни псују због онога што одбацујем оно што ја и не одбацујем, други ме саветују да поверујем у оно у шта ја нисам престао веровати, трећи изјављују да имају исто мишљење, у шта сумњам да у стварности постоји, и изражавају саосјећање, на које сумњам да имам право; и одлучио сам да одговорим и на саму одлуку и да укажем на оно што је у њој неправедено, и на писма која ми шаљу непознати кореспонденти. Пише: Лав Толстој Одлука Синода уопште има много недостатака. Она је незаконита или намерно двосмислена; она је произвољна, неоснована, неправична и, осим тога, садржи клевету и подстрекава на ружна осећања и поступке. Она је незаконита или намерно двосмислена зато што ако она хоће да буде искључење из цркве, она не задовољава оне црквене прописе по којима се може прогласити такво искључење, ако је она, пак, изјава о томе да онај ко не верује у цркву и њене догме не може ни да јој припада, онда се само по себи разуме да таква изјава не може имати никакав други циљ, сем тај, да пошто то у суштини није искључење, личи на искључење, што се управо и догодило пошто је тако и схваћено. Она је произвољна зато што у свим наведеним тачкама окривљује само мене за неверовање, док не само велики број него и скоро сви образовани људи у Русији заступају такво невјеровање, и непрестано су га изражавали и изражавају и у дискусијама, и у предавањима, у брошурама и књигама.
Она је неоснована зато што истиче да је главни повод што се она појавила све веће ширење мога лажног учења које саблажавања људе, а мени је, међутим, врло добро познато да једва ако има стотинак људи који са мном деле исто мишљење, и да је ширење мојих списа о религији, захваљујући цензури, тако ништавно да већина људи који су прочитали одлуку Синода нема ни појма о томе шта сам писао о религији, што се добро види из писама која добијам. Она садржи очигледну неистину тврдећи да је црква покушавала да ме уразуми, али да су њени покушаји остали безуспешни, а у ствари ничега сличног никад није ни било. Она представља оно што се правним језиком зове клевета, јер у њој има намерно неистинитих тврдњи које иду на моју штету. Она, најзад, подстрекава на ружна осећања и поступке, јер је, као што се могло и очекивати код непросвијећених и непромишљених људи изазвала озлојеђеност и мржњу према мени која доводи и до претњи убиством, и која се испољава у писмима која добијам. „Сад си ти предан анатеми и после смрти допашћеш вечитих мука и издахнућеш као пас … проклетство теби … матори ђаволе … проклет био“ – пише један, други прекоријева владу што већ нисам затворен у манастир, и слова му је пуно псовки. Трећи пише: „Ако те влада не уклони – ми ћемо те сами натерати да ућутиш“, слова се завршава проклетством. „Имам ја начина, ниткове, да те уништим“, пише четврти … Следе непристојне псовке. Знаке такве озлојеђености после одлуке Синода примјећујем и у сусретима са неким људима. На сам дан 25. фебруара (1901), кад је одлука била објављена, шетајући тргом чуо сам речи упућене мени: „Ево ђавола у човековом лику“, и да је маса била другог састава, врло је могућно да би ме истукли као што су пре неколико година истукли човека крај Пантелејмоновске капеле. Према томе, одлука Синода је уопште ружна; то што је на крају речено да се лица која су је потписала моле за мене да постанем као они, не чини је лепшом. То је тако у општим цртама, а у појединостима је ова одлука неправична у следећим стварима. У одлуци се каже: „У свету познати писац, по рођењу Рус, по кршењу и васпитању православни, гроф Толстој, цаблажњени охолошћу свога ума, дрско је устао на Господа и на Христа његовог и на његово свето достојанство, јавно се пред свима одрекао хранитељице и васпитачице матере своје, цркве православне „. То да сам се ја одрекао цркве која себе назива православном, потпуно је тачно. Али ја се ње нисам одрекао зато што сам устао против Господа, већ, напротив, само зато што сам свом својом душом желео да му служим. Пре него што ћу се одрећи цркве и сједињења с народом које ми је неизрициво драго, ја сам, посумњавши по неким знацима у истинитост цркве, посветио неколико година да бих учење цркве изучио теоријски и практично: теоријски – прочитао сам све што сам могао о учењу цркве, изучио и критички анализирао догматску теологију; практично – строго се придржавао, током више година, све прописа цркве, постеци све постове и посећујући сва богослужења. 
И ја сам се увјерио да је учење цркве теоријски лукава и штетна лаж, а практично је скуп најгрубљег празноверја и враџбина које потпуно прикривају сав смисао хришћанског учења. И ја сам се стварно одрекао цркве, престао сам да испуњавам њене обреде иу завјештању сам написао својим рођацима да не пусте к мени црквене слуге кад будем умирао и да моје мртво тело склоне што брже, без икаквих заклињања и молитава над њим, као што се склања свака одвратна и непотребна ствар да не би сметала живима. Оно међутим, што је речено да сам ја „посветио свој књижевни рад и таленат који ми је од Бога дат на ширење учења супротних Христу и цркви“ итд. И да „у својим делима и писмима које сам разаслао у великом броју својим ученицима и по целом свету, а нарочито у границама наше драге отаџбине, проповедам с фанатичка ревношћу ниподаштавање свих догми православне цркве и саме суштине хришћанске вере „- то је нетачно. Никад се нисам бринуо за ширење свог учења. Истина, ја сам у својим делима износио своје схватање Христовог учења и нисам та дела сакривао од људи који су желели да се са њима упознају, али их никад сам нисам штампао; људима сам говорио како ја схватам Христово учење само онда кад су ме о томе питали. Тим људима сам говорио оно што мислим и, ако сам их имао при руци, давао им своје књиге. Затим је речено да ја „одбацујем Бога, у светој тројици слављеног створитеља и содржатеља свега, одричем се господа Исуса Христа, богочовјека, искупитеља и спаситеља света, који је страдао нас ради и нашега ради спасења и васкрсао из мртвих, да поричем безгрешно човјечанско зачеће Христа господа и дјевичанство пре рађања и после рађања пречисте Богородице „. То да ја одбацујем несхватљиву тројицу и басну о паду првог човека, која у наше време нема никаквог смисла, богохулну историју о богу кога је родила девица да би искупио род људски, то је потпуно тачно. Међутим, Бога – духа, Бога – љубав, јединога Бога – почетак свега, не само да не одбацујем него ништа друго и не признајем да постоји осим Бога, и сав смисао живота и видим и извршавању божје воље изражене у хришћанском учењу. Још је речено: „не признаје загробни живот ни награду према заслугама“. Ако се загробни живот разуме у смислу другог доласка Христа, пакла с вечитим мукама и ђаволима, и раја као сталног блаженства, онда је потпуно тачно да ја не признајем такав загробни живот; али вечни живот и накнаду овде и свуда, сад и увек, признајем до те мере да, стојећи према својим годинама на ивици гроба, често морам да се присиљавам да не пожелим телесне смрти, то јест рођење у новом животу, и верујем да сваки добар поступак повећава истинско добро мог вечног живота, а сваки рђав поступак га смањује. 
Речено је такође да ја одбацујем све тајне. То је потпуно тачно. Све тајне сматрам ниским, грубим враџбинама које нису у складу са појмом Бога и хришћанских учења и, осим тога, сматрам их кршењем правих заповести Јеванђеља. У крштавању новорођенчади ја видим очигледно изопачење свег оног смисла што га је могло имати крштавање одраслих који свесно примају хришћанство; у обављању тајне брака међу онима који су се сјединили раније, и у допуштењу развода и у освећењу брака између разведених, видим директно нарушавање и смисла и слова јеванђељског учења. У периодичном опраштању грехова на исповијестима видим штетну обману која само подстиче на грех и уништава страх од сагрешења. Исто тако у свештању масла, као и у миропомазањем, видим методе простих враџбина, као и у поштовању икона и мошти, као и у свим оним обредима, молитвама, заклетвама каквих је пун требник. У причешћивању видим обоготворење плоти и изопачење хришћанског учења. У свештенству, поред тога што се јавно припрема за обмањиваци, видим и директно кршење Христових речи које директно забрањују свакоме, ма ко то био, да се назива учитељем, оцем и наставником (Јеванђеље по Матеју, 23, 8-10). Верујем у љубав, а не у враџбине и молепствије Речено је, најзад, као последња и највећа моја кривица, да ја „исмијевајући најсветије предмете вјере нисам ни задрхтао кад сам изложио подсмеху најсветију од свих тајни – причешће“. То да ја нисам ни задрхтао описујући једноставно и објективно оно што свештеник ради док припрема ту такозвану свету тајну, то је сасвим тачно; али то да је та такозвана тајна нешто свето, а да је једноставно описивање како се она врши богохуље – то је потпуно нетачно. Није хуљење вере називати преграду преградом а не иконстасом, и чашу чашом а не путир, него је најстрашније и најогавније хуљење, које никако не престаје, да људи, искоришћавајући сва могућа средства обмане и хипнозе – уверавају децу и простодушан народ да ће ако се на одређен начин и уз изговарање одређених речи исјецкају комадићи хлеба, па потом ставе у вино, у те комадиће ући Бог; и да ће, ако се у име неког живог унесе тај комадић у себе, тај бити здрав; ако се тај комадић унесе у себе у име неког умрлог, онда ће томе на оном свету бити љепше; и да ће у онога ко поједе тај комадић ући сам Бог. То је страшно! Било како да неко схвата Христову личност, и његово учење које уништава зло света, и тако једноставно, лако и несумњиво пружа добро људима, ако га само људи не изоипачавају, то читаво учење је прикривено и претворено у простачне враџбине купања, мазања уљем, покрета телом, зарицања, гутања комадића и сл., да од тог учења не остаје ништа. И ако 1 неки човек покуша да опомене људе да учење Христово није у тим враџбинама, молепствије, службама, свећама, иконама, већ у томе да људи воле један другог, да не плаћају зло злим, да не суде, не убијају један другог, онда се дигне повика оних којима су те обмане корисне, и ти људи на сав глас, с непојамном дрскошћу, говоре у црквама, штампају у књигама, новинама, катихизис, да Христос никад није забрањивао заклетву, (заклетву) никад није забрањивао убиство (смртне казне , ратове), да су његово учење о непротивљењу злу измислили непријатељи Христа са сатанском лукавошћу. (Проповед Амвросија, харковског епископа, прим ЛН Толстоја) И што је најглавније, страшно је што они људи којима је то корисно не обмањују само одрасле него, имајући на то право, обмањују и децу, ону исту за коју је Христос говорио да тешко ономе ко њих обмане. Страшно је то што ти људи, ради својих ситних користи, чине тако ужасно зло, скривајући од људи истину коју је Христос открио и која им пружа такво добро – чијем хиљадитом делу није равна корист којиу су они добили од свега тога што чине. Они поступају као онај разбојник који убија читаву породицу од 5-6 душа да би однео стару поткошуљу и 40 копејки. Њему би радо дали и све одело и сав новац само да их не убије. Али он не може другачије да поступа. Исто је тако и са религиозним варалицама. Могли бисмо се договорити да добију и по десет пута више, да их држимо у највећем луксузу, само да не упропашћавају људе својим обманама.
Али они не могу другачије да поступају. И то је оно што је ужасно. И због тога не само да се могу разотркивати њуихове обмане него је то и дужност. Ако је ишта светиња, онда то свакако није оно што они зову светим тајнама, већ баш та обавеза да разобличаваш њихове религиозне обмане кад их видиш. Ако Чуваш маже свога идола павлаком или шиба, ја могу равнодушно да пролазим поред тога зато што то што он ради – ради у име мени туђег, свог празноверја и не тиче се онога што је за мене светиња; али кад људи, ма колико их много било, ма колико старо било њихово сујеверје и ма како они били моћни, проповедају грубе враџбине у име тога Бога којим и ја живим, и оног Христовог учења које ми је дало живот и може га дати свим људима , ја не могу да то мирно гледам. И ако то што они раде ја називам правим именом, онда ја само чиним оно што морам, што не могу да не чиним ако верујем у Бога и хришћанско учење. Ако пак они, уместо да се ужасну пред својим богохулство, називају богохулство разоткривање њихових обмана, онда то само доказује јачину њихових обмана, и треба само да повећа напоре људи који верују у Бога иу Христово учење да се уништи ова обмана која скрива истинитог Бога од људи. За Христа, који је из храма изагнао бикове, овце и трговце, могли су говорити да хули. Кад би он сад дошао и видио шта се у његово име ради у цркви, сигурно би се још већим и оправданијом гневом поизбацивао све те страшне антимисе, и копља, и крстове, и чаше, и свеће, и иконе, и све оно помоћу чега они, враћајући, сакривају од људи Бога и његово учење. Према томе, ето шта је тачно а шта нетачно у одлуци Синода о мени. Ја стварно не верујем у оно у шта они говоре да верују. Али ја вјерујем у много шта у шта они хоће да убиједе људе да ја не вјерујем. Верујем у следеће: верујем у Бога, кога схватам као дух, као љубав, као почетак свега. Верујем да је он у мени и ја у њему. Верујем да је божја воља јасније и разумљивије од ичега изражена у учењу Христа човека – и сматрам да је највеће хуљење схватити га као бога и молити му се као богу. Верујем да је истинско благо човека у извршавању божје воље, његова је пак воља да људи воле један другог и да стога поступају један с другим тако како би желели да с њима поступају, као што је и речено у Јеванђељу – да су у томе закон и пророци. Верујем да је због тога смисао живота сваког појединог човјека само у повећању љубави у себи; да повећањем љубави води сваког појединог човјека у овом животу ка све већем и већем добру, што више љубави буде у човеку, то му после смрти пружа још веће добро, а уједно – и што он више помаже да се у свету успостави царство божје, то јест такво уређење живота у коме ће раздор, обмане и насиље који сада царују, бити замењени слободном вољом, истином и братском љубављу међу људима.
Верујем да постоји само једно средство за тријумф љубави: молитва – не заједничка молитва у храмовима коју је Христос директно забранио (Јеванђеље по Матеју, 6,5 – 13), већ молитва за коју је Христос дао образац – усамљена, која се састоји у успостављању и јачању свога сазнања о смислу свог живота и његовој зависности само од божје воље. Вређала, огорцавао или саблажњавала кога год, сметала чему год, или коме год, или се не свиђала ова моја веровања – ја их тако мало могу изменити колико и своје тело. Мени самом треба да живим, мени самом и да умрем (и то врло скоро) и због тога ја не могу никако другачије веровати него тако како верујем, спремајући се да идем ономе Богу од кога сам произашао. Ја не кажем да је моја вера једном за сва времена дата истина, али ја не видим друге – једноставније, јасније и која би више одговарала свим потребма мога ума и срца; ако такву спознам, одмах ћу је примити зато што Богу не треба ништа осим истине. Вратити се ономе од чега тек што сам с толико патњи отишао, ја никако не могу, као што се птица не може поново вратити у љуску јајета из кога је изашла. „Онај који почне са тим што заволи хришћанство више него истину, ускоро ће завољети своју цркву или секту више него хришћанство, и завршиће тиме што ће волети себе (своје спокојство) више него све на свету“ – рекао је Колриџ. Ја сам ишао обрнутим путем. Почео сам с тим што сам заволио своју православну веру више од свога спокојства, затим сам заволио хришћанство више од своје цркве, сад волим истину више од свега на свету. И данас се за мене истина подудара са хришћанством како га ја схватам. И ја исповедам то хришћанство и радосно живим и спокојно и радосно приближавам се смрти. Москва, 4. април 1901.