Јанош Хуњади или Сибињанин Јанко рођен је 1407. године, као син Војка, а унук Србе, влашког кнеза из Баната (Јанков деда имао је, осим Јанковог оца, и синове Магоша и Радола). Презиме Хуњади породица је понела након што је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки 1409. г. даровао Јанковом оцу Војку посед и замак Вајда-Хуњад. Део мађарских историчара сматрао је да је ова породица била српског порекла (мађарска легенда преносила је да је Јанко заправо ванбрачни син краља Жигмунда, а српска да је ванбрачни син деспота Стефана Лазаревића, а тиме и унук кнеза Лазара Хребељановића). Сибињанин Јанко био је тамишки жупан, северински бан, ердељски војвода, капетан београдске тврђаве и намесник Краљевине Угарске. Његов син Матија Корвин један је од најзнаменитијих мађарских краљева.
Своју војну каријеру Сибињанин Јанко започео је у служби деспота Стефана Лазаревића, али је ускоро ступио у службу краља Жигмунда у којој се, током ратова са чешким хуситима, истакао као веома способан војник и заповедник. Учествовао је у походима против Турака и у ослобађању Смедерева. Ратујући за краљевину Угарску Јанко Сибињанин је стекао велике поседе (осим осталог и посед Суботицу са околним селима) и постао члан Краљевског савета. Године 1438. Сибињанин Јанко добио је титулу северинског бана у граничној области према турским територијама, те је, као бранилац Јужне Угарске од турских похода, био слављен међу хришћанским народима Јужне и Средње Европе. У време власти угарског краља Владислава И добио је и титулу ердељског војводе и капетана београдске тврђаве.
Као одличан војни стратег Јанко Сибињанин је схватио колико су непоуздане велике феудалне племићке војске и ослањао се на добро опремљене и увежбане мале и брзе јединице, махом најамника, а на основу својих искустава у ратовима с хуситима и Турцима, са успехом је користио комбинацију традиционално наоружане коњице и ушанчене пешадије наоружане ватреним оружјем.
Јанко Сибињанин је у јесен 1441. године упао у Србију и савладао смедеревског санџакбега. Наредне године потукао је Турке у Ердељу, а затим их је потиснуо и из Влашке. Низ победа Јанка Сибињанина улило је наду у могућност коначног ослобођења од Турака. Почетком 1443. г. сабор у Будиму одобрио је покретање похода против Турске. У јесен 1443. г. војска под командом краља Владислава, Јанка Сибињанина и деспота Ђурађа Бранковића прешла је преко Дунава у Србију. У првом сукобу, у околини Ниша, потучен је румелијски беглербег, а потом је продор настављен преко Ниша и Пирота све до Софије. Даље напредовање онемогућили су велика хладноћа, несташица хране и снажан турски отпор, па се војска, преко Крушевца, повукла и у фебруару 1444. г. се вратила у Будим. Турски султан је након овог похода пристао на обнављање Српске деспотовине, а у августу 1444. г. Јанко Сибињанин је у име Краљевине Угарске са Турцима потписао мир, који је угарска страна веома брзо прекршила. Угарска војска, овај пут без Срба, који су били задовољни обновом своје деспотовине, кренула је у поновни поход против Турака, али је доживела велики пораз код Варне, а у битки је погинуо и сам угарски владар, краљ Владислав I, а једини од предводника угарске војске који је успео да се спасе био је Јанко Сибињанин.
Смрћу краља Владислава Угарска је остала без владара, па је управљање државом привремено преузео Државни савет, а извршна власт била је поверена седморици капетана, међу којима је био и Сибињанин Јанко. Две године касније (1446) мађарски сталежи су Сибињанин Јанка именовали за гувернера Угарске и намесника малолетног краља Владислава V.
Године 1448. Јанко Сибињанин је од папе Николе V добио титулу кнеза, и потом је обновио непријатељства са Турцима. У јесен исте године покренуо је велик поход преко Србије, упркос противљењу српског деспота Ђурђа Бранковића, који није желео да учествује у новом рату против Турака. Војска Јанка Сибињанина кретала се долином Мораве до Сталаћа, одакле је, преко касније по њему назване Јанкове клисуре, стигла на Косово поље, где је требало да се споји са четама Скендербега, који се повукао пред надмоћним турским трупама (одатле српска изрека „Касно Јанко на Косово стиже“). Ту се 18. октобра 1448. г. одиграла друга битка на Косову, у којој је угарска војска претрпела тежак пораз. Сам Јанко Сибињанин био је заробљен, али је успео да побегне. У повратку, угарска војска је пљачкала по Србији, па је Јанка Сибињанина заробио деспот Ђурађ Бранковић и затворио га је у смедервску тамницу. Управо о томе пева и најстарија забележена српска народна епска песма (записана крајем 15. века):
,,Орао се вијаше над градом Смедеревом
Ниткоре не ћаше с њиме говорити,
Него Јанко војвода говораше из тамнице:
„Молим ти се, орле, сиђи мало ниже да с тобоме проговору.
Богом те брата јимају, пођи до смедеревске господе
да с’ моле славному деспоту, да м’ отпусти из тамнице смедеревске.
И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти из смедеревске тамнице
ја ћу те напитати црвене крвце туречке, белога тела витешкога“.
На заузимање мађарских великаша српски деспот је ослободио Јанка Сибињанина, а измирили су се 1451. године, када је деспот поново добио своје некадашње поседе у Угарској, којих се раније одрекао због Турака. Године 1453. Јанко Сибињанин се одрекао титуле гувернера-намесника, а малолетни краљ Ладислав именовао га је за заповедника (капетана) целокупне угарске војске, те за наследног бистричког жупана, доделивши му и нове велике поседе.
После освајања Цариграда Турци су 1455. г. напали Српску деспотовину, па је Сибињанин Јанко похитао да помогне старом српском деспоту, те је одбио турски напад. Наредне 1456. г. султан Мехмед II Освајаче је са великом војском опсео стратешку угарску тврђаву Београд или Нандорфехервар (који је до смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. г. припадао Србији). Знајући да би падом Београда вероватно пала и цела Краљевина Угарска, папа Калист III упутио је у Угарску свог легата да помогне у организацији одбране. Одбраном Београда руководили су Јанко Сибињанин и Михаило Свилојевић (Михаљ Силађи), брат Јанкове супруге. Великој турској војсци храбро се супротставила малобројна али ратоборна посада београдске тврђаве, која је одбијала један за другим јурише Турака. Мађарски и српски шајкаши успели су да пробију блокаду турске речне флоте и да тако обезбеде снабдевање опседнутог града. У одлучном тренутку појавио се и фанатични фрањевачки проповедник Иван Капистран, са својим добровољцима, који су напали Турке с леђа. Том приликом Јанко Сибињанин је херојски и у јуришу излетео из тврђаве међу турску војску, која је била разбијена током 21. и 22. јула 1454. године. У борби је био рањен и сам турски султан Мехмед II, који је после тога наредио повлачење.
Одбрана Београда била је највећи војни успех Јаноша Хуњадија или Сибињанин Јанка, а од времена ове славне битке, по наредби тадашњег папе Калиста III, која касније није никада била повучена, звона свих католичких цркава у свету звоне у подне. Ипак, ово је била последња победа Сибињанин Јанка, који је три недеље касније (11. августа 1456) преминуо у Земуну од последица епидемије куге, која је избила након турске опсаде. Његови посмртни остаци касније су пренети у катедралу Св. Михаила у Алба Јулији (Ђулафехервару или Ердељском Београду). Вест о смрти Сибињанин Јанка папа Калист III пропратио је речима да се “угасила једна од светлости хришћанства”. После смрти Јаноша Хуњадија – Сибињанин Јанка, његов лик заштитника потлачених и највећег браниоца хришћанства пред турским освајањима, снажно је био утиснут у епски живот мађарског и српског народа. Мада је суштински био неписмен, Сибињанин Јанко је имао изразите војне, дипломатске и владалачке способности, што га је учинило једном од најзначајнијих личности не само мађарске историје касног средњег века. Непуне две године након смрти свог оца Сибињанин Јанка, на краљевски престо Угарске сео је његов син, млади Матија Хуњади Корвин, који ће Краљевином Угарском владати наредне 32 године, као један од најзнаменитијих и у народу најомиљенијих владара у целокупној историји Мађарске.
Извор: https://www.ravnoplov.rs/madarsko-srpski-junak-janos-hunjadi-sibinjanin-janko/