О.Иларион Ђурица
,,Празноверје, идолопоклонство, гатање, магија,
астрологија и остале алхемијске науке“.
-Могао сам браћo и сестре много једноставније да формулишем тему мог данашњег предавања: Немој имати других богова осим мене, то би била права формулација. Међутим, хтео сам да разложим у самом наслову и због тога сам се определио да тема гласи: Празноверје, идолопоклонство, гатање, магија, астрологија, односно све алхемијске науке и псеудонауке, агностицизам, атеизам (атеизми) и на крају сатанизам. У ствари ради се о гнусоби опустошења, или како је превео Ђуро Даничић мрзости опустошења.
Девалвација римокатоличког и протестанстског света на Западу, али понегде и православног створила је један велики духовни празни простор. Та девалвација је у ствари сломила хришћански морал на многим местима, некадашњег хришћанског света. Црни покров антихришћанства је заправо покрио континенте данашњег Запада. Завладало је ново паганство, жудња за Сатаном, отимање из трулежнога из натрулога, распадљивога.
Некада у мојој раној младости, иако сам љубио оца Јустина, ми смо умели из неке студентске лакомислености, када се вратимо са Литургије, да се добронамерно наругамо светом старцу што је ошинуо по Европи и Америци. Ја тада нисам познавао да је та камџија тада била неопходна. Господ је благоизволео да и ја сада могу да кажем управо те исте речи. Не по својој памети и по своме знању. Напросто то сада сви видимо. Онда је видео Божији светац отац Јустин. Сада сви видимо да се стратези НАТО пакта држе у ствари Нострадамусовог пророчанства. Они су зато и нас бомбардовали зато што следују тој магијској сфери Нострадамуса. Он је прво био римокатолички пророк и када је прорекао да ће пропасти.атиканска империја, онда су га се римокатолици одрекли.
Празноверје и безверје
Читава епоха осећа себе као неку тачку унутар потпуног безумља. То каже једна књижевна критичарка, која се зове Шошана Елман, једна мудра Јеврејка.
Прва Божија заповест забрањује празноверје и забрањује безверје. Ја сам Господ Бог твој и немој имати других богова осим Мене. Празоверје је једна потпуна деформација, потпуно супротна побожности. Мада је у ствари настрана изопаченост претерана релиогиозност. То је оно што каже Свето Писмо: „Немој да будеш одвећ побожан“. Не мисли се на здраву побожност, већ на ове деформације. Безверје је, такође, једна деформација, где мањка религиозно осећање. Празноверје је потпуна настраност религиозног осећања и свега оног што из њега проистиче.
Празноверје се додуше, каткада, поткрада и верницима. Празноверје може узети потпуно маску православног понашања. Међу нама, заправо, има много празноверних који нису истински прихватили трезвеност наше вере. Најлакше је залуђивати се са једне стране празноверјем, а много је теже трезвеноумно веровати. Оно се испољава тако што се неким чиновим наше свете вере, пре свега чидодејствима, а пре свега Светим Тајнама, пак и Светом Божанском Причешћу даје магијско значење и магијска моћ, на пример, заправо у магијском врзином колу налазе се они православни верници који се усуђују да као духовни лекари преписују одређене молитве или Свете Тајне, освештања или благословине другима, својој браћи, приписујући им одређену чудотворну моћ, не водећи рачуна на духовно стање онога ко треба да прими неко свештенодејство.
Имао сам прилике у свом животу да причестим једног умирућег верника у смртном часу. Он је боловао од рака и родбина која је била празноверна, а уједно и православна притискали су да Свето Причешће буде сваког дана. Болесник је попустио притисцима и замолио духовника да му то благослови и причешћивао се. Пошто је био врло трезвеноуман и своју болест је примио као своје страдање, искупљење и као нешто што ће га избавити великих и жестоких мука онога света, он није ни очекивао да ће бити исцељен. Међутим родбина је њему преписивала Свете Тајне управо са жељом да га исцели. То је празноверје. И када сам га једном приликом причестио, родбина га је питала: да ли му је боље? Он је одговорио: „Ништа ми није боље. Ја се страшно мучим, али ја сам ослобођен од греха. Разумете, мени је дата ова трпња да бих се спасао, а Свето Причешће ми је дато за вечно блаженство“.
Исто тако много грешимо када наиђемо на проблеме у нашој околини..идимо: младић је огрезао у дрогу, неваљао живот или се потпуно посувратио. Онда се међу нама неко нађе ко му „препише“ Свете Тајне. То је исто потпуно празноверје. Свете Тајне нам нису дате да из њих избијемо неку конкретну корист овога света. То је празноветна употреба Светих Тајни. Оне су нам дате за оно главно – за нашу вечност. Та свештенодејства су чудотворна, али су чудотворна само вером. Без вере она су преписана или подељена као потпуно празноверје. Тога се треба клонити јер је то јако велики грех.
Став: ја знам боље – је потпуно супротан духу Православља јер је Православље много више од празноверја. Православље је чак неупоредиво више од правоверја. Православље је обожење. Ми смо кроз позив на светост позвани да се обожимо и постанемо богови. На Западу, али и код нас, хришћански свет је пао у потпуно празноверје. Отуда та тмурна слика моралне декаденције око нас.
О идолопоклонству
Наш век је идолопоклонички. Даћу само неке обрисе јер није могуће за ово врем све изложити о овој теми. Цитирао бих на самом почетку Светог Јустина Философа, који је био савременик оних живих идолопоклоника, мада и међу нама има доста идолопклоника. Заправо у свакој нашој души постоји искушење идолопклонства. У току нашега дана од 24 часа паднемо барем пет минута у идолопоклонство. Међутим, будући да је Свети Јустин Философ из првог и другог века, њему су најближи водећи философски идолопклоници тога времена. Он расправља се једним Јеврејем у писму о идолопоклонству и божанским стварима: „Никада неће, о Теофане, бити других богова, нити их је икада било, осим Онога који је створио.асељену. Ми не мислимо да се наш Бог разликује од вашег (дакле јеврејскога Бога – примедба о.Илариона). То је онај исти Бог који је ваше оце из Египта извео моћном руком и испруженом мишицом. Не полажемо наду у некога другога Бога, а њих ни нема, него у истога Бога у кога се и ви уздате, у Бога Аврамова, Исакова и Јаковљева“.
Овде се види да је наша вера само оплеменила Стари Завет, а није га укинула. Идолопоклонство је увек многобожачко. Кумири (идоли) су некада сребро и злато, дело људских руку, како певамо у псалмима „они уста имају а не говоре, очи имају а не виде, уши имају а не чују, ноздрве имају а не миришу…“(Псалм 115). Супротно идолима или кумирима, Бог је жив, каже Исус Навин, исто то каже и Свети цар Давид у псалму. Бог оживљава, васкрсава из мртвих и улази у историју што вам је познато. Касније ћу споменути да не постоје богови који уста имају. Постоје и обоготворени деификовани људи. Идолопоклонство је у бити језгро многобоштва, односно паганства. Заправо то је прелест златног телета из Мојсијевих времена која је присутна и дан данас. Изгледа да је овај свет у потпуности идолопоклонички, мада се он назива атеистичким. Под видом атеизма врло често се прикрива идолопоклонство. Осим тога идолопоклонство је стално искушење и за нас хришћане. Ми смо стално изложени да у нашој души двојичимо између Јеванђеља и идола. Идолопоклонство обожава створења или творевину човечију. Идолопоклоник на пиједестал уздиже углавном кривобогове, небогове, лажне богове, а и људе, уживања властита, расу, нацију, локално припадање неком народу, претке, државу и врло често новац, односно богатство. Идолопоклонство у крајњм свођењу обожава демоне и то је на крају вид сатанизма. То је потпуно добровољно падање на треће ђаволско искушење из Јеванђеља. То је, заправо, обожавање апокалиптичке звери Откровења Јовановог, за коју знамо да је антихрист. То обожавање је из даљине, антихрист се још није појавио, али већ има своје идолопоклонике. Не можете служити Богу и богатству. Дозвољено је бити богат све до оне мере док наше богатство не постане наше божанство.
Идолопоклонство једино пориче божанску суштину живога Бога. Зато је оно неспојиво са хришћанством. Мени се чини да је нама људима идолопоклонство урођено, али да смо га током живота, и образовањем, и цивилизацијом, и додиром са уметношћу покупили. Мислим да нас је Ориген уловио на делу као религиозне болеснике када вели да „идолопоклоник своје вечно познање Бога примењује на било шта друго осим на живог Бога“. Знате да је Ориген осуђен због неких заблуда у вери, међутим на овом месту, у овој мисли мени се чини да је потпуно у праву.
Свима су познати спортски идоли и не бих да се на ту „златну телад“ уопште острвим или било кога повредим. Многе међу њима и сам поштујем. Знам да су потпуно недужни. То идолопоклонство великих спортиста не зависи од њих. Ја не говорим против спорта или спортиста, сачувај Боже. У спортском часопису СQ (Спортски коефицијент) у броју 2 на 32. страници пише да су неки будисти у Бангкоку поставили у пагоди кип фудбалера Дејвида Бекама. Један од будистичких жреца је рекао да они не славе само богове од ебоновине, злата или слоноваче, већ и људе од крви и меса. То је, дакле, потпуно идолопоклонство. У Чикагу и другим градовима Америке и Европе веома се множи секта која се зове „Пагански пут“ која је у основи многобожачка. Шири се дакле империја окултистичког бизниса и индустрија спиритизма. Фудбалски навијачи у новије време, како пишу новине, откидају бусене са зеленог тепиха и односе кући као својеврстан фетиш..ама је позната многобожачка парола која је вероватно дошла из Црне Горе, са Цетиња: „Ми имамо свога Бога, он се зове Бодирога“. Ја Дејана Бодирогу веома волим и поштујем. Због њега сам ушао на Гроб Господњи јер је то била најбоља препорука за нас Србе који смо тамо стигли. Знам да је он достојан сваке похвале, врло је побожан и православан. Али ето, десило се да га ставе на пиједестал неког божанства. Међутим, сасвим је недужан тај „Бели Меџик“, он не само да је крштен и миропомазан, већ и васкрсао из смрти идолопоклонства, јер је потпуно православни хришћанин кога описује и лепота духа и тела, а који је наследио од својих ујака Херцеговаца.
Најлакши начин да човек заради милион долара је да оснује секту – пише Рон Хауард, оснивач Сајентологије..и знате да је јапански цар по обичајном праву деификован и да се њему приступа на идолопоклонички начин. Адолф Хитлер је, рецимо, био обавештен да је више људи, одушевљених његовом окрутношћу, подигло олтаре у својим кућама, где су његовим фотографијама приносили жртве. Та идолопоклоничка апотеоза коснула се и.ладимира Илића Лењина, Карла Маркса, па на известан начин и Џона Кенедија, Стаљина који је има поклонике његовог култа. И код нас је царевао један кумир од крви и меса, по имену Јосип Броз Тито.
Сав олимпски многобожачки Пантеон је имао узоре у деификованим људима, кажу познаваоци старе културе. Ти богови сигурно нису од искона, већ су постали то процесом обоготворења, односно уписом у ред богова. Пре деификације у старој Грчкој и Риму, ти људи су имали своје биографије, датум и место рођења. Мени се данас чини да тај олимпски Пантеон васкрсава и да се на исти начин стварају полубогови нашег времена.
Богови од крви и меса су били Александар.елики код Грка, Јулије Цезар код Римљана, а у нашем времену су то многи виђени глумци и популарни спортисти. Мерилин Монро има свој храм где се бласфемно дели наркотик и на тај начин пародира латинска миса пред њеним кипом који је постављен ту као божанство. Такав култ има Елвис Присли, Френк Синатра, Антонио Бандерас, Роберт Редфорд, Арнолд Шварценегер, Харисон Форд, Франц Бекенбауер, француски фудбалер Зидан, Петар Челик, Дејан Бодирога, Дејан Станковић, Дејан Савићевић и један раскалуђер Распућин, Мохамед Али, и сви Битлси, а нарочито Џон Ленон, Ролингстоунси, а посебно Мик Џегер, на филму некада.алентино, Грета Гарбо, Марлон Брандо, Салвадор Дали међу сликарима, Брижит Бардо, Рудолф Нурејев међу плесачима… и тако даље.
Свети апостол Павле види узрок ове појаве идолопоклонства међу људима у хомосексуалности и узрок уопштег богоборства. То се може видети у Делима апостолским. Свети Павле је провео много времена на стадионима, Олимпијадама. То се види из његовог стила, нарочито Посланицама Коринћанима. Он сматра да у свој тој жестини идолопоклоничкој стоји мужеложништво, односно хомосексуалност. Не прави себи идола и нити каквога лика, немој им се клањати нити служити. То је оно о чему смо говорили, а то је друга Божија заповест. Други.асељенски сабор, одржан 787 године, полазећи од оваплоћења Речи Божије Логоса, дозвољава иконопоштовање иконе Христове, Пресвете Богородице, анђела и свих светих. „Част исказана на икони односи се на онога који је на икони приказан“, каже Свети.асилије.елики. Ово кажем да неко не би нама приписао да поштовање икона којим случајем значи идолопоклонство. Ко поштује икону поштује личност која је на њој израђена, дакле не саму материју. Ми се не клањамо икони, већ је почаствујемо.
Гатање и магија
Прозирање будућности Бог је поверавао пророцима, свецима и посебно обдареним људима. Православно поимање је да се и у случају природне човекове тежње за предвиђањем будућности суздржи од сваке упадљиве и болесне радозналости. Чак и ако смо надомак и својим способностима и својом чистотом да прозремо неке ствари у будућности, треба да се суздржимо и не саопштавамо их. У духовном погледу, задовољавање видовитости код гатара и врачара је у сваком погледу једна духовна развраћеност и несмотреност према себи и овом свету. Сви облици гатања и врачања су у потпуности за одбацивање. Бављење црнокњижјем, на челу са астрологијом коју називају краљицом окултних наука, дакле магијом, било да би се разговарало са душама покојника или да би се видела будућност, жртва је и приношење молитве Сатани или одређеном демону.Читање судбине са длана, отварање Тарота, тумачења знамења лета птица, редоследа умирања, понашања дрвећа, ветра, све до потпуно неуротских тобоже видовитости. Све ово жели да потре живога Бога и умилостивљење је Сатане или демона.
Све врсте гатања и врачања су заправо тешка самокажњавања. И сви они који иду код врачара и гатара изопачени су духом и у потрази су за казном. То су греси против Богољубља, односно Христољубља. Одлазак код врачара је и грех против човекољубља. Гатари покушавају да преко тајнога знамења, а то су демони, овладају душама и животима других људи са разним привидно позитивним разлозима. Чешће је врачање отворено „црно“, односно злонамерно из жеље да се некоме отворено нашкоди. Гатање и врачање су разне амајлије, хоџини записи, ношење трава којима се приписују магијска својства. Није чудо зашто Откровење Јованово каже да ће најоштрије на оном свету бити кажњени врачари и гатари.
Да ли може да нашкоди „бели“ или „црни“ маг преко фотографије или белега? Одмах ћу вам одговорити да може. У магијским операцијама користе се белези као што су крв, комадићи одеће, фотогрфија, писма. У одласку код врачара има превасходно лаковерности. Врло често се говори о егзорцистима. Заправо егзорцисти су само свештеници који су добили власт да прогоне демоне. Сви такозвани магови који то себи приписују немају моћ да изврше егзорцизам, односно да ослободе некога од ђавола. Чули сте и за скидање чини. Нема другога начина да се чини скину осим да се изврши Тајна Јелеосвећења или да се читају молитве Светог Василија на запрећење ђаволу. Тврдити да црна магија нема моћ, значи бити неразуман, исто је као тврдити да мржња нема моћ. У свету постоје школе, колеџи да се изучавају окултне вештине, пре свега астрологија које трају по пет, шест година. Свет је засут школованим лажним и нешколованим магичарима. Каже се да у Београду водећи маг има три факултета. Он је завршио римокатоличку теологију, а муслиман је, не знам како је то било могуће, будући да католици проверавају своје студенте, затим дипломирао је на медицини и има специјализацију из кардиологије и завршио је филозофију. Име нећу да му изговорим јер не знам да ли је све ово баш веродостојно. Магија је увек јахала на таласима хистерије, зато она увек запљускује својим таласима све око себе.
Сатурнова братства, како се зову тржишта магије заправо је трговина магијским рецептима, талисманима, пентаклима, чинима, па чак може се купи и семе одабраних аријеваца (спортиста…), иначе моћно средство у магији. Ритуали сексуалне магије, сатурналије како се зову, то је вид најгоре порнографије и под овим кровом о томе није могуће говорити, ни на учтив начин. Однос врачара и жртве која долази код њега је у потпуности садомазохистички. Магија заправо одражава потпуно дух наше епохе..реме у којем живимо је у потпуности магијско. Због тога се догађа да и у цркву улазе магијски појмови, односно да наша вера и ми као народ Божији нисмо потпуно очишћени од тога.
О астрологији
Сваки астролог пре или касније мора признати да вара себе и друге. То су речи једног врло угледног и покајаног астролога из наше свете цркве. Ја бих цитирао Светог владику Николаја, који каже: „Човек је неупоредиво више од звезда“. Свети отац Јустин Ћелијски има интересантно мишљење о астрологији: „Нико не спори да космос утиче на човека. И сам човек је микрокосмос и у њега су свељубазном руком творца на најсавршенији начин урађени сви елементи Божије творевине. Познато је у медицинској науци да извесне промене на Сунцу могу да изазову болести код људи. Ако месец изазива плиму и осеку, како да не изазива промене у човеку пуном течности. Али човек није само микрокосмос, човек је и микротеос, бог у блату који кроз Богочовека Христа позван да постане наследник Царства Небескога као такав саздан по прилици Оца и Сина и Светога Духа, он је изнад и звезда и планета и галаксија“. Ово је једно потпуно довољно и добро расуђивање о астрологији.
Најбољи и највећи астролози се преваре, и у томе се види да су од ђавола. Једна моја школска другарица која је професор математике, одала се астрологији. Једном је урадила натални хороскоп једне мале девојчице из наше улице у Земуну. Родитељи су били устрашени јер је по хороскопу та наша мала љубимица требала да пострада на јавном месту тачно у 12.15 часова одређеног дана. Нисмо могли ништа да учинимо, били смо у иностранству. Остало нам је једино да се молимо Богу. Заиста се догодило да је девојчица погинула на јавном месту тога дана али не у 12.15 часова, него у 16.35 часова. Ова разлика говори да је то ђаволско дело. Та временска разлика је занемарљиво варање. Онима којима је истински откривено, они без икакве грешке откривају тајне. Ова грешка само говори да је режисер саме смрти ове девојчице могао бити сам демон.
(Предавање у манастиру Свети Стефан, Сланци
- новембар 2000 – Свети краљ Милутин,Теоктист и мати им Јелена)
Преузето са: https://goo.gl/YTGzlB