Тридесетак километара од аутопута Београд-Ниш, два километара северозападно од Деспотовца, у живописној клисури коју чине обронци планине Бељанице, налази се манастир Манасија.
Манастир је задужбина деспота Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара и кнегиње Милице, који је титулу деспота добио за војничке заслуге у биви код Ангоре 1402. године. Стефан је остао упамћен у народу као уман државник, вешт дипломата, храбари образован човек, који је после Косовске битке поново организовао српску државу, преуредио унутрашњу управу и учинио много на унапређивању културе, нарочито књижевности, којом се и сам бавио. Деспот је 1403. године од обновљеног Београда начинио српску престоницу.
Градња и живописање манастира трајали су нешто више од једне деценије, од 1407. до 1418. фодине, када је деспот својој задужбини издао повељу, снабдео је свим богослужбеним предметима, а у жељи да постанеи важно културно средиште, у манастир је довео и учене монахе.
У Манасији је 1429. године сахрањен ктитор – деспот Стефан. И манастир Копорин , који се налази недалеко од Велике плане, сматра се задужбином деспота Стефана Лазаревића. Крајем 2006. године у Манасији је откривена деспотова гробница. у југозападном делу цркве и то је било једно од најзанимљивијих открића у овом манастирском здању.
Потврду о томе дала су систематска археолошка и антрополошка истраживања и поступци доказивања аутентичности његових моштију, у које је била укључена екипа стручњака из Републичког завода за заштиту споменика културе, као и других научних области. Неоспорно је потврђен заједнички ДНК ланац оца и сина – кнеза Лазара Хребљановића и деспота Стефана.
Манастир Манасија је велики и знаменит манастирски комплекс.
Сврстан је у категорију споменика од изузетног значаја, како због својих историјских и архитектонских вредности, тако и због изузетног живописа. Храм је посвећен Светој Тројици и грађен је у духу моравског градитељства, мада су мајстори у неким фазама градње одступили од уобичајених елемената моравске школе: уместо камена и опеке, црква је зидана каменим тесаницима и танким слојем малтера. Храм има облик петокуполне грађевине, која у основи има правоугаоник са уписаним крстом. Улази у ред највећих објеката моравског градитељства: дугачак је 34,5 метара, ацентрална купола је висока 25 метара. Манасија је такође, карактеристична и по изузетном манастирском утврђењу, које се састоји од 11 импресивних кула међусобно повезаних масивним зидом, међу којима посебно доминира донжон кула, познатија као Деспотова кула. Куле су правоугаоне, изузев две шестоугаоне и једне у облику квадрата. Око утврђења је некада постојао и дубоки шанац. Иако је био опасан снажним зидинама и утврђеним кулама, Турци су освојили манастир већ 1439. године, а 1456. га и запалили. Након тога, манастир је био више пута опљачкан и опустошен. Са цркве је скинут и оловни кров, због чега је део фресака неповратно изгубљен. Османлије су у овом манастиру остале све до 1718. године, када су дошли Аустријанци. Аустријска војска је у припрати држала барут који је експлодирао и готоворазнео целу грађевину. Нова припрата подигнута је 1735. године. Обнова манастирске цркве започела је 1806. и настављена 1810. године. У време игумана Исаија, а уз помоћ Кнежевине Србије, цео манастир је обновљен и кров цркве је добио нови лимени прекривач, Први већи конзерваторски радови на манастиру завршени су 1845. године. Осамдесетих година двадесетог века обновљен је стари и сазидан нови конак (1977), са капелом посвећеном деспоту Стефану; подигнуте су економске зграде, ископан бунар и обављени други важни радови. У комплексу манастира Манасија налази се и зграда трпезарије.
Због честих разарања манастира уништена је скоро половина живописа у њему. Композиције које су сачуване плене лепотом, богатством ликовног израза, префињеним изгледом и мајсторском израдом. Данас ретко ко од посетилаца не остане задивљен пред око 500, до некадашњих 2000 квадратних метара фресака.
Манастир Манасија познат је и по томе што је у њему радила ресавска преписивачко-преводилачка школа. Књиге из ове радионице биле су веома квалитетне, поуздане, добро у рађене, готово без грешака у речима и слогу. Од оснивања па све до сеобе Срба 1690. године Манасија је стециште учених монаха који негују књижевност и преписивачку делатност. Књижевни рад у овој школи је имао великог утицаја и ван граница тадашње Србије. Посебно је био плодоносан у време Константина Филозофа, који је био и биограф деспота Стефана.
Манасија је данас женски манастир, чије се сестринство здушно посвећује молитви и очувању манастирског комплекса и живота у њему. У манастиру се сваке године, крајем августа, одржава увелико позната манифестација Дани српског духовног преображења, која подсећа на значај и улогу коју је овај манастир имао у историји Србије и српског народа.