Матија Мићић Бућић ,,СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ И ЊИХОВА КУЛТУРНО ПРОСВЕТНА ДЕЛАТНОСТ НА ТЛУ ДАЛМАЦИЈЕ ОД 1848-1914“

УВОД

Тема коју сам одабрао за проучавање у нашој научној јавности није довољно заступљена. Обухваћена је површно, без дубљих облика истраживања и анализа, претежно због недостатка грађе, поуздане литературе и проблема дневне политике који су спутавали динамичније истраживачке активности. Публикован је прилично мали број радова, у односу на обим и значај проблематике која ће бити предмет даљег разматрања. Конкретно темом Срба римокатолика у нашем истраживачком опусу постоје два дела. Реч је о студији Лазе. М. Костића која је изашла у емиграцији под називом Католички Срби и делу Светозара Борка Срби Католици. У хрватској историогафији постоји само један рад на дату тему а реч је о докторској дисертацији Николе Тоље који је брањен 1986. г. у Задру, а до данас није објављен. Сва друга помињања у историографији свела су се на фрагменте. Ваља истаћи др. Луја Бакотића који у свом делу ,,Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до уједињења“ посебно поглавље посвећује Србима римокатилицима и Коста Милутиновић који у Зборнику о Србима у Хрватској I том у кратким цртама даје анализу овог проблема. Постојање српског становништва католичке вероисповести, није доведено у питање, али битне разлике у тврдњама и ставовима између хрватских и српских научника, посебно по питању бројности тог ентитета, изазивају живе полемике. Хрватски научници износе тврдњу да бројност српског ентитета није прелазила цифру од 10 – 15 људи.[1] Међутим, српски истраживачи су мишљења да Срби католици насељавају, осим Далмације и Боке, простор целокупне данашње Хрватске и да је та популација била изузетно велика.[2] У овом раду усмерићу пажњу на Далмацију са Боком, из разлога што је на тој територији језгро Срба католика из кога су потекли њихови познати интелектуалци, трговци, привредници, морепловци и др. Намера ми је да остварим извесну синтезу етнографске и историјске грађе, коју сам временом сакупио, (архивске фондове из познатих и оправданих разлога нисам у стању да користим) и изнесем сопствену интерпретацију, утемељену на доступним и поузданим изворима, историје Срба католика. Егзистенција и историја Срба католика је дуго времена била табу тема. Турбулентне друштвено политичке прилике на том простору, често рефлексија сукоба са ширег попришта интереса великих сила, доводиле су овај ентитет у стање мимикрије и изолације. Декларисати се као Србин, макар и католичке вероисповести, значило је отпадништво и од српства и од православља. При том Хрвати су само у изузетним случајевима признавали потојање Срба, истичући да су искључиво они политички народ и позивали се на државно и природно право. Хабзбуршка монархија и Италијани су у први план истицали прозелитизам, а затим национални идентитет пошто су сматрали да се променом вере врло лако долази и до промене националних осећања.  Прозелитизам је имао изразиту и скоро доминантну помоћ просвете и културе које су тада ишле у саставу са духовном асимилацијом. Управо та верска компонента је била фактор окупљања, опстанка и раздора (деобе) на територији Далмације и Боке Которске. Ма колико пародоксално звучало, у том периоду многи Срби су имали проблем да прихвате свој народ друге вероисповести и често су мислили да се иза тога крије нека врста интриге од стране држава које су имале своје економско политичке интересе на том подручју, превасходно Млетачке републике, Хабзбуршке монархије, Француске у доба Наполеона Бонапарте, Османског царства и др.[3] Ваља истаћи њихова настојања ка самобитности и неговању сопственог стила живота и идентитета, осенченог кроз националну, верску и привредну компоненту. Развој образовних институција (библиотеке, школе, штампа, издаваштво), трговине, финансијских институција (Националне штедионице, кредитне зардуге, осигуравајућа друштва), морепловства и осталих активности, могао би да утиче и помогне подробнијем објашњењу развоја културно просветне делатности на подручју где су обитавали. У овај интелектуални миље на посебно место се сврставају два сликара са подручја Далмације који су оставили дубок траг како на културу Далмације тако на кулутуру Србије и Црне Горе. Реч је о Марку Мурату и Влаху Буковцу.[4]    Трудићу се да не разрађујем проблематику шта их је навело да пређу у римокатоличку веру него да се задржим на чињеници како њихова верска припадност није утицала на формирање ниховог покрета наглашеног у разним културним, политичким и друштвеним организацијама. Завршница мог рада биће прожета освртом на развој приватног живота Срба католика, чије проучавање у последњим деценијама добија велики импулс. Моји наводи биће поткрепљени и утемељени у виду брижљиво сакупљених и пробраних гео политичких и историјских мапа, факсимила и рукописа, путем којих би се дала што објективнија и оштрија слика о Србима католицима на овом поднебљу. Увод ћу привести крају уз мисао нашег познатог историчара, Лаза М. Костића чији рад ме је између осталог и мотивисао да почнем озбиљније да се бавим датом тематиком, а његов емигрантски опус је допринео расветљавању многих недоумица везаних за историју Српског народа: ,,Овај феномен католичког српства, нарочито на јужном Јадрану, претставља једну од најсветлијих тачака нашег националног покрета, један од најмање очекиваних и зато веома запажених и веома цењених излива српског осећања. Тада се Српство ширило и тамо где се није очекивало; католичко српство је отварало нове видике и обећавало нове шансе.“[5]  НАСЛЕЂЕ ДАЛМАЦИЈЕ Јадранском варијетету припадају сви становници, претежно Динарци или досељеници са истока, који се налазе на простору између Дунава и Јадранског мора.[6] Од момента насељавања, становништво ових крајева је било упућено ка мору и настојало је да што ефикасније користи могућности које им пружа медитеранска клима. При том, трагови и утицаји цивилизација које су се прожимале и стапале на овом простору, посебно су видљиви у култури, образовању и начину живота становника. Територија јадранског приобаља има велику предност у односу на већи део Медитерана, зато што се одликује најздравијим местом за насељавање и погодује узгајању одређених воћарских култура.[7] Јужно Словенски елемент, бројнији и агресивнији, временом је асимиловао домаће становништво, а целокупна територија је током средњег века била у рукама Хрватске или већим делом Византије, Млетачке републике, Угарске, Српске државе и мањим делом Хрватске. Везе имеђу приморја и унутрашњости централног Балкана, постају све тешње, о чему највише сведочи растућа бројност трговаца и чиновника пореклом из Дубровника или Котора који су били у различитим службама и мисијама српских владара.[8] Драстичне промене у свим сегментима живота, аутохтоног становништва, настају од краја XIV века, када Османске претходнице, а потом и званична војска продиру у Јадранско залеђе. Општа несигурност и ратна опасност, поделила је становништво које је делом остало под Османлијама, а у приморској Далмацији се нашло под управом Млетачке републике. Бројне избеглице су прешле из Босне, Србије, делова Хрватске и других области, на територију под контролом Млетака, што је довело до озбиљних етничких промена у залеђу. У географском смислу речи Далмација чини затворену приморску земљу, па је као таква предодређена да са Босном, Херцеговином и Црном Гором чини једну геостратешку целину. У периоду владавине Римске Империје и делимично током Средњег Века, доживљава свој економски, привредни и културни успон. Битно је истаћи да су многи српски и босански владари у периоду процвата Далмације гледали да донесу што више уредби које би дефинисале трговачке односе и да заједничким снагама уреде инфраструктуру како би дошло до несметане трговине између земаља. Уз трговину која је најјача грана привреде у Далмацији, цвета бродоградња и поморски саобраћај који датира већ из старог века и периода Грка који су насељавали те области.[9] Парадоксално звучи али након пропасти Рима Далмација у погледу поморског саобраћаја губи сав свој значај који је имала јер ниједна сила која је овим простором владала није гледала начин на који да консолидује привреду, већ као територију од другостепеног значаја. Далмација је под управом Млетачке републике била више од три века, али њено залеђе је у том периоду било под контролом Османске империје. Након мира у Кампоформију 17. Октобра 1797.г, Далмација долази у посед Хабзбурга. У то време, више од 90 процената њеног становништва је словенског порекла.[10] Након успостављања хабзбуршке власти, почела је до сарадње католичког и православног свештенства, са намером да се Далмација припоји Хрватској и Угарској.[11] Аустрији и Мађарској је више одговарала, са њиховог аспекта, да ограниче Далмацију на Трст и Ријеку. Приметно је током времена, да је за овај крај погубнија била власт Аустро – Угарске на тлу Босне и Боке него самог Османског царства. Многи водећи политичари са тог поднебља другом половином 19. в.  увиђају значај Босне и Херцеговине и Боке Которске на економски развитак. У својим политичким наступима све чешће истичу неку врсту хомогенизације датих територија, које би у одређеном временском интервалу требале да доведу до привредног развитка. Изузетан значај имају јадранска острва и Дубровник, који су били уједно и транзитни центри и матице из којих је почињала трговина.[12] Успон Дубровника који је трајао готово XII векова, оставио је најдубљи траг на развој српског ентитета и целокупног залеђа републике Св. Ваха. Јасно изражена верска подвојеност, карактеристична током целокупне историје Републике, умногоме је одредила развојни ток града и његове непосредне околине.[13] На обалама јадрана током XVI и XVII века се рапидно шири гусарење у коме водећу улогу имају хајдуци и ускоци. Венеција све теже излази на крај са овим проблемом, често немоћна да пружи озбиљнији отпор.[14] Упоришта ускока и хајдука била су јако разуђена на целој територији од Ријеке до Боке Которске. Временом они ступају у млеталчку службу и угрожавају територије под Османском влашћу. Приморска Далмација постаје поприште супротстављених интереса, који попримају обележја сукоба ширих размера у које се уплићу различити војно политички чиниоци. Носиоци овог процеса имали су дубоку свест о свом пореклу и Немањићкој и Косовској традицији, која је кроз разне облике и форме опстала међу овом популацијом. Чак и честе миграције, нису одузеле или нарушиле ту брижљиво неговану особеност. Многи су се огледали у трговини, део становника је направио уносни посао бавећи се просјечењем, ратовањем у страној служби, земљорадњом и сточарством, а неки у морепловству.[15] Бокељи су се у одређеним сегментима издвајали и разликовали од становника далматинског залеђа. Од најранијих времена били су упућени на море, мада је залеђе Боке Которске остало превасходно сточарско поднебље са ретким маслињацима. Од када су у употребу ушли пароброди, бокељско морнарство пропада и моноги су све више почели да се баве грађевином и риболовом.[16] Бока је насељена скоро у потпуности Србима, који су без обзира на верске разлике, доминантан ентитет. Присутни су трагови романске културе, која је овде добијала један посебан облик и стапала се са српским наслеђем. Овде се одвија интензиван и динамичан национални развој. Посебан облик ће задобити у Дубровнику, који је формирао специфичну државно правну творевину, јединствену у историји тог доба. У њему је створена истанчана подела становништва и друштвених редова, које је све обједињавала поморска трговина и засебна култура. Тргујући на свим континентима, уживајући повластице свих значајнијих држава на Балкану, Дубровник је постао економска и поморска сила.[17] Његови бродови плове до Америчког континента, Индије, око Африке, а у Лондону имају јако упориште. Један од темеља његовог богатства је блиска веза са Балканским државама, посебно са средњевековном Србијом, одакле су стизали најдрагоценији производи који су били предмет размене и трговине. Његово уређење је креирано и мењано по узору на Млетачко[18] и старог Епидаура. У њему је основана прва јавна болница, новчани завод, а ропство је укинуто законом. Дубровник је на врхунцу моћи био у XVI и XVII веку до земљотреса који је 1667.г. уништио већи део града. Трговачко поморски редови, Антунини и Лазарини, настојали су да обнове ранији значај, али успех је изостао.[19] Француска власт на тлу Далмације дала је посебан печат и унела битне промене у верском и друштвеном животу Српског народа. Од Пожунског мира 1805. г, Наполеон Бонапарта успоставља потпуно другачији и савременији систем управе, у односу на Млетке и Хабзбурге. За генералног провидура је именован Винћенцо Дандоло, који настоји да реши проблем српског народа и поправи његов духовни и материјални положај. Непосредно пре његовог доласка у Далмацију, по налогу Наполеона Бонапарте, генерал Лауристон је 26. Маја 1806.г. заузео Дубровник и од тог тренутка република Св. Ваха престаје да постоји као самостална. Република је званично укинута 31. Јануара 1808.г. [20] Винћенцо Дандоло је радио на укидању обичаја да се католичко свештенство меша у рад православне цркве, развијао је верску толеранцију и Наполеону Бонапарти је 15. Августа 1807. г. изнео писмени предлог да се изађе у сусрет захтевима православног живља. Наполеон је 19. Септембра 1808.г. обзнанио одлуку о признавању православне цркве у Далмацији.[21] Током 1807 – 1809. г, Далмацију је потресао устанак у коме су учешће узели различити народи и конфесије.[22] Захваљујући свесрдној помоћи епископа Бенедикта Краљевића, који је у овом чину нашао сопствену афирмацију, устанак је угушен 1809. г. Наполеон Бонапарта га је 1810.г. поставио за епископа Далмације, а Герасима Зелића за викара Боке. Након мира у Шенбруну 1809.г, Наполеон Бонапарта је створио нову државну формацију која се називала Илирске Провинције са седиштем у Љубљани и била је у оквиру француског царства. Потпуну организацију Илирске Провинције су добиле 15. Априла 1811.г.[23], а укинуте су након битке код Лајпцига 1813.г, када је Далмација поново дошла у посед Хабзбуршке монархије под чијом влашћу ће остати до 1918.г.[24] Мапа Наполеоновог царства у време када је он на врхунцу моћи 1812.г.[25]   Унијаћење на тлу Далмације Римокатолички прозелитизам према Српском живљу доживљава своју пуну експанзију након пада деспотовине 1459. године. Тада креће масован егзодус становништва према територијама које су под духовном јурисдикцијом римокатоличке цркве. Појачани прилив православног живља на те просторе довео је ту област у позицију да православље постане доминантна вера. Та територија и ако је била под утицајем Ватикана имала је јако слаб постотак римокатоличког живља о чему постоје многа сведочанства.[26] Начин поступања као и целокупна делатност римокатоличке цркве никада није наилазила на неку врсту одобравања код високих званичника Српске православне цркве. Свеобухватно гледано, њихов однос у мањој или већој мери се заснивао на покушају да се српски народ ослободи Турског ропства, а нипошто потреба да се пређе на унију. Од оснивања Пећке Патријаршије 1557. г, до њеног укидања, долазило је до додира двају цркава али озбиљније сарадње већег обима није успостављена. Римоктоличка црква, током времена креира и постепено реализује стратегију, путем које ће православни живаљ преводити у католичанство.[27] Након тога долази до експресног деловања по питању духовне асимилације Срба на том подручју. Уводе се забране вршења православних обреда под претњом казне рушења, одузимања православних богомоља, протеривања православног свештенства итд. Млетачка република и Хабзбуршка монархија су поседовали велику дозу толеранције према све учесталијем насељавању Срба и поспешивали су је разним привилегијама и повластицама. То је било иницирано све већом потребом да се бране крајње растегљиве и несигурне границе ових земаља од напада Османлија. Срби су своју војничку вештину, а и сопствену судбину, тесно везивали за ове државе у нади да ће очувати крајње крхку биолошку супстанцу. Тешко стечене привилегије биле су гаранција и сигурност од перманентних напада католичког свештенства и хрватског племства, да их преведе у унију и покмети. Тиме је утрт трновит и кривудав пут да Срби трајно воде битке на два фронта у изузетно непријатељском окружењу, при чему је православно свештенство имало битну улогу за њихов опстанак.[28] Није реткост да римокатоличко свештенсто, крајње приземним језиком, полемише о Србима, њиховом положају и постојању.[29] Разлози којима су се руководили су многобројни, међу којима су најзначајнији, духовни, културни и економски успон Срба који се одвијао променљивим темпом и не баш праволинијски. Међусобна нападања и расправе, које су прерастале у озбиљне сукобе, поткрепљују чињеницу да је коначан циљ потпуно и безрезервно покатоличавање Срба. Унија као таква представља неку врсту моста који треба да просечног конвертита доведе под окриље нове цркве. Њима као таквима међутим ништа друго није преостало већ да заврше започет посао, и да промене веру у целини. Сви припадници унијатских цркава су имали и посебну обавезу која је била нека врста заклетве. Та заклетва се махом сводила на одрицање од свих догмата из прошлости, свих црквених поглавара и великодостојника као и искрено покајање због активне партиципације са истим.Ту је постојала нека врста формуле коју су сви морали наглас да понове и тим чином постепено улазе у свет унијата.[30] Након нестанка верски толерантне француске власти у Далмацији 1813, почело је планско и темељно унијаћење које је иницирано од самог аустријског цара Франца I. Међу самим Србима, унијаћење је фаворизовао и непрекидно подстицао епископ Бенедикт Краљевић, што га је одвело у дуготрајан сукоб и размимоилажење са митрополитом Стеваном Стратимировићем и великим делом српског грађанства и сељаштва.[31] Још једна од кључних ствари коју треба напоменути је чињеница да је верско опредељење уско одређивало и националну посебност. Народ који је мењао веру убрзо је након неколико генерација мењао и национални идентитет, што недвосмислено доводи до закључка да религија има пресудан утицај на одређење националних осећања. Православље која се сматра синонимом за Српски етнички корпус негативно је гледало на конвертите којих је било све више и постепено их одбацивала. Баш та лоша политика која се водила унутар цркве и незаинтересованост елите за феномен Срба римокатолика је довело до тога да су они данас скоро ишчезли са историјске сцене. У Дубровнику на прелазу из XIX у XX век видљив је отпор хрватизацији у свим слојевима друштва и посебно међу омладином. Тај преображај ка хрватству је трајао постепено о чему је сведочио Лука Зоре.[32] Верска компонента је одиграла битну улогу и током XX века, када су многи сепаратистички покрети управо на овој платформи започињали свој развој.

ПРИВРЕДНИ И КУЛТУРНИ РАЗВОЈ ДАЛМАЦИЈЕ

Социо – културни и привредни живот Далмације од 15. в. па све до уједињења са Хрватском је изразито турбулентан. На унутрашњем плану дешавају се велики проблеми због све већег раслојавања становништва и његове диференцијације на племиће и пучане што убрзо води до све већег анимозитета између два друштвена слоја. Племићи који теже да сав свој утицај задрже за себе наилазе на жесток отпор пучана који желе да изађу из инфериорног положаја. Тежећи да задрже комунално законодавство и комунално судство племићима није одговарала ниједна врсте жеље за егалитарношћу. Почетком XIX века, племство католичке вероисповести неговало је облачење по узору на Италију, а православни делимично на италијански, и много чешће на народни начин.[33] Други разлог је изразито бахато понашање племићке структуре према женама и имовини пучана која је у више наврата резултовала крвавим сукобима. Трећи разлог је покушај једне групе пучана да уђе у Велико веће, пошто би тим чином и де факто постали једнаки са племићима не само слободни. Те борбе које су трајале вековима, махом су биле појединачне, и нису имале за циљ образовање неког заједничког фронта који би им помогао да у што краћем временском интервалу дођу до жељеног циља. Када се још уз то дода и чињеница да је и држава манипулисала са зараћеним странама све у складу са личним интересима. Пошто је компетенција целокупног живота била у Великим већима која су чинили племићи, пучани су се временом организовали у удружења која су покушавала да им парирају. Углед пучких скупштина је био незнатан тако да су се досетили формирања Братовштина. Некада подупиране од стране државе све у циљу да не по приме форму политичких групација, Братовштине остављају дубок печат на културни и привредни развој Далмације. По свом економском иметку нису могле да парирају Братовштинама у Венецији због мањка капитала али су учиниле да живот у Далмацији постане далеко подношљивији. На простору Далмације фигурирале су две врсте Братовштина. Братовштина која је имала за циљ заштиту обрта и капитала и религиозно друштвена братовштина.  Прве функционишу на нивоу градова и по бројности су далеко мање док друга скупина гравитира у сваком селу и свакој жупи. Братовштине по селима су водиле бригу о покојницима, њиховим породицама и не ретко, примарна делатност им је материјално стање својих чланова. Уз економски аспект који је доминантан, радили су на духовном и националном развитку братовштина трудећи се понајвише да се латински језик који је био службени језик у цркавама замени народним језиком. Трговина за време владавине Венеције и Угарске се није битно разликовала. Строга централизација није дозвољавала сиромашним Далматинским градовима привредни и економски развитак. Све што су успевали да произведу морали су да пласирају на тржиште Венеције, а у случају да су хтели да производе продају на неком другом тржишту плаћали су додатни порез који се котирао као да увозе производ из Венеције. Када се локално становништво бунило против оваквих одредби држава је проналазила увек другачије одредбе које су становништво доводиле безнадежан положај. У прилог што лакшем управљању становништвом ишла је чињеница да је јако мали број грађана био образован. На почетку клерикалне школе временом постају хуманистичке. Њихов прелазак је текао у смеру да ли је комуна у материјалној могућности да финансира образовање грађана. Због дешавања које су владала овим подручјем као и честим покушајима османске империје да завлада овим крајем школство доживљава тотални пад да многе школе нису могле деценијама да се опораве. Ситуацију је још гором учинио мањак финансија и недостатак довољног броја учитеља. Као што сам већ навео школе се деле на две групе. Јавне Комуналне школе које може да похађа било који грађанин па био он пучанин или племић, а уз њих су ишле и приватне школе које су могли себи да приуште само богати грађани а конципиране су тако што учитељ у свом дому или дому ученика држи наставу. И наравно религиозне школе које су се отварале при цркви и семеништима. Њих су могле да похађају световна лица и лица која се спремају за духовни живот.[34] Трговац Јован Бован је оснивач прве српске основне школе на приморју, за шта су тадашње француске власти дале своју сагласност. Школа је почела са радом 15. Септембра 1807.г, а први учитељ је био извесни Матеј Веја. У кућама дубровачких Срба, као учитељи су познати Сава Мркаљ, Јово Мрзикић и Јован Рајевић. У Дубровнику током владавине Хабзбурга, прву српску основну школу отвара Ђорђе Николајевић. Заслужан је и за образовање женске деце, која од тада похађају школу. У школама у којима се настава одвијала на италијанском језику, путем паравославне веронауке уводи се постепено народни језик.[35] У дубровачку гимназију, ћирилицу је увео професор Перо Будмани, србин католичке вероисповести, али Покрајинско веће за Далмацију је укида у школској 1869 – 1870. Са том праксом се наставило и у верским школама из политичких и верских побуда.[36]

СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ

Експанзија националног буђења, одиграва се већ неко време и добија нови замах и у Далмацији 1848. г, када се на политичкој сцени Европе појављују покрети који имају за циљ развој националне свести. Српски национални покрет је до Револуције 1848 – 1849. г, увелико захватио културу Далмације, Дубровника, Славоније, штокавски дијалект. Јавља се и покрет, који је давао подршку Србима, у коме водећу улогу имају ученици католичке богословије у Задру. Ту се формира једно ђачко удружење под именом „Регимента не бој се“, у којој је најзначајнија личност Миховил Павлиновић. Њихову делатност можемо пратити кроз више праваца на почетку путем часописа и алманаха који временом прераста у политичке покрете који имају за циљ увођење народног језика и самосталност. Срби римокатолици су били носиоци српске народне мисли на тлу Далмације и Боке током целог 19.в.  као и значајан фактор у одржања идентитета. Полазећи од становишта да вера и нација не одређују једно друго борили су се против свих видова негирања властите самобитности. У прилог им је ишло што су у редовима римокатоличких Срба преовладавали изразито образовани људи, не ретко ерудите које су могле слободно да парирају околностима које су их окруживале. Често наилазећи на неразумевање сопственог народа који је био православне вероисповести морали су додатно да се правдају како би доказали своја убеђења.[37] За време владавине млетачке републике на тлу Далмације није постојала ниједна школа. Властима је одговарало да становништво остане необразовано, финансијски неконкурентно и да служи само у војничке сврхе. Далматински Срби су више пута писали молбе млетачким властима да им одобри подизање основних и средњих школа али све до доласка аустро-угарске ове молбе нису услишене. Временом се оснивају задужбине које имају за циљ рад на образовању Српског становништва на овом простору.[38] Треба напоменути да један од главних фактора за оснивање организација Срба Римокатолика на овом простору био часопис за афирмацију Српско – Далматинске културе, Српско – Далматински магазин, који је основан 1835. г. Први српски часопис и часопис оваквог типа радио је на промоцији историје, литературе и науке. Конципиран као годишњак овај часопис наилази на одушевљење шире читалачке публике на простору Далмације. За појаву овог часописа везан је почетак интегрисања српске Националне заједнице. Магазин себи даје задатак да буде отпор италијанској култури и језику. Његов оснивач је рођени Шибенчанин правник и историчар Божидар Петрановић.[39] Из горе наведеног проистиче да су прве школе на народном језику и прве часописе на народном језику основали Срби. Ношени идејом српског, а након тога све југословенског уједињења, траже потпору у уједињењу са Србијом и Црном Гором које гледају као неку врсту Пијемонта. Из разлога што се нису ослањали на Беч или Штросмајерову врсту Југословенства које је имало за циљ продор Германизма на исток и верски фундаментализам, наилазе често на нападе Бечког двора и Ватиканске пропаганде. Германизација се између осталог осликавала у томе што простору Далмације и Боке Которске није дозвољен економски развој. У Далмацији католичко становништво није изражавало своју припадност Хрватској, пошто се у градовима осећа јак уплив италијанског језика и утицаја, док су сељаци католичке вероисповести себе и своје наслеђе доживљавали на традицијама српске епике. Хрватски национални препород добија посебан значај и облик 1864. г,[40] када се многи католици поистовећују са њим, а Србе почињу да гледају као непријатеље. И поред јако великог притиска и пропаганде, до 1914. г. велики број сеоског становништва Средње и Јужне Далмације, себе је називао „Нашинци“ и опирао се хрватизацији, све систематичније спровођеној кроз верске установе и у образовању.  Већина сеоског становништва Конавла изјашњава се као српско, мада је евидентно да се од Макарске ка југу они називају Нашинци и Власи, што их идентификује са Србима. Житељи Далмације, који су исповедали католочанство, хрватизовани су 1945.[41] Неразвијена инфраструктура као и пропаст једрењака доводе до масовних миграција становништа у прекоокенске земље.  Често инсистирање Српских посланика на изградњи пруге Книн – Задар, представници власти су одлагали. Та траса пута би помогла просперитету осиромашеног краја који је претежно настањен Српским становништвом али властима тај пројекат није одговарао.[42] Слична ситуација је са Боком која је често отворено заговарала просрпску политику и отворено подржавала борбу Црне Горе против Аустрије. Дату ситуацију повољно користе Немачке и Мађарске фирме, инвестирају новац у обалске комплексе и граде туристичке објекте.[43] Уз ту борбу коју су водили треба истаћи и чињеницу да нису имали ни темељну и систематичну потпору у политичким структурама Србије, и ако је било извесних покушаја. Србија више заокупљена страначким проблемима и односима са Османским царством, није могла да се снажно фокусира на константно осипање феномена који се звао Срби римокатолици. Политика која је тада вођена оставила је несагледиве последице на етничкој мапи Балкана тако да они више и не постоје. Расцепкан на више стране српски народ упирао је очи ка матици руковођен идејом хомогенизације и свог коначног уједињења у једну заједничку државу[44]. Јован Суботић, адвокат, песник и политичар, је 1837. г. изнео да су под именом Илир, које сматра „бесмисленим“, Срби источне и Срби западне цркве направили сами велико међусобно удаљавање и расцеп. Упућивао је на употребу народних имена, а заједничко да им буде – Југослављани. Име Илир је имало велику улогу у приближавању матици Србији и развијању „националне свести католичког дела подручја српског језика“.[45] Срби, и сав словенски живаљ на том простору, током владавине Хабзбурга, био је у изуетно комплексном политичком окружењу. Дунавска монархија је направила такву изборну геометрију по којој је сва предност била страни италијанске политичке мањине у односу на далеко бројнији словенске народе. И ако су због опстанка и сигурности, Срби (Словени) показивали тоталну и безусловну лојалност, Италијани су добијали она права и стицали изузетну предност у остваривању сопствених политичких циљева. Самим тим њихове тежње и стремљена увек су ограничаване и остајале су у оквиру њихових скучених заједница на локалном нивоу, без могућности интеграције политичког бића на широј платформи.[46] У Троједници, Мађари су користили дуготрајан притајен, а понекад и отворени антагонизам између Срба и Хрвата, вешто манипулишући њиховим националним и страначким тежњама. Међу Хрватима су многи конвертити преузели одлучујућу улогу у спутавању националних, политичких и економских тежњи свих осталих народа.[47] Хрвати су непрекидно захтевали још пре 1867. г, да им се припоји Далмација, што је бечки двор дуго вешто избегавао. Хрвати и Срби, удружени на основи лабавих темеља у Задарској одлуци и Ријечкој резолуцији, имали су намеру да се компактно боре против надирућег мађарског национализма, а не да креирају један дубљи и одрживији савез. Обострана национална свест је већ била развијена у одмаклој фази, што се одражавало на ставове њихове владајуће структуре и елите.[48] Етничке групе у Аустро – Угарској 1910.г.[49]

Књижевност Срба Римокатолика

Штампана реч која је излазила у издаваштву Срба Римокатолика је била константно мета осуде, како аустро-угарских власти тако хрватске политичке скупине. У часописима није могла да се примети ниједна врста искључивости, и ако су у предговорима наглашавали политичку оријентацију која је била про Српска нису крили ни да су за јединство са хрватским народом којег су доживљавали као део словенског стабла. У уређивачкој пракси најчешће у предговору истицани су програмски задаци часописа који настаје. Епицентар из које се ширила штампана реч је Дубровник, самим тим је на том простору и изашло највише књижевних дела.

Грб Пуцића

Први часопис који је изашао на овом овом простору је алманах Дубровник године 1849. Изласком овог часописа Срби постепено улазе отвореније у литерарни живот града и почињу битно да утичу на креирање културних и политичких ставова. Његови оснивачи су Медо Пуцић[50] и Матија Бан[51] који се сматрају зачетницима духовног препорода. Основна поставка часописа била је уједињење Срба трију вера које ће касније довести до уједињења свих словена у некој врсти Балканске конфедерације. План и програм се надовезивао са идејама Светозара Милетића и његовим политичким часописом Застава, који је пропагирао сличне ставове. Једна од главних програмских основа покрета био је и панславизам у језику. Кључан циљ у будућности био би заједнички словенски језик, заједничко писмо, спајање ћирилице и латинице у једно заједничко писмо.[52] Алманах је изашао у само три примерка, прва два примерка уређују Матија Бан и Медо Пуцић, док последњи трећи примерак уређују потпомогнути Дубровачким књижевницима. Реч је о: Антуну Казалију, Мату Водопићу, Ивану Августу Казначићу, Перу Франасовићу и другима. Алманах престаје са изласком 1852.г.  Медо Пуцић

Лука Зоре

Следећи часопис који је можда и оставио најдубљи траг на читалачку публику Далмације, а и шире био је Словинац. Словинац настаје као нека врста реакције на међунационалне сукобе који владају између Срба и Хрвата. Трудећи се да делује као помиритељ његови уредници му дају југословенски карактер.[53] Идеју за оснивање листа дају: браћа Пуцићи (Нико и Медо), Лука Зоре, Марко Цар[54], Јован Сундечић, Мато Водопић, Иван Стојановић, Никша Гради.  Часопис се развијао у складу Народним препородом који је владао у том периоду у Далмацији, а организатори часописа су били у константној коресподенцији са Штросмајером и Рачким како би они додатно утицали на развој часописа. Овим чином уредништво је покушало да помири Хрвате и Србе, православље и римокатоличанство. Часопис обилује родољубивим песмама чија је сврха да представи Србе и Хрвате као браћу која треба да заједничким снагама утичу на Словенце и Бугаре како би и они пришли Југословенској заједници. Једна од идеја је била и заједнички језик који би имао једно наречје а то је штокавско. Ова акција је изазвала велике полемике у јавности јер нико није са сигурношћу могао да тврди да би Бугари којих је у том тренутку било око 6. милиона пристали на реформу свога језика. Главни уредник часописа био је Лука Зоре који је био члан Српске Академије Наука, Југословенске Академије Знаности и Уметности такође цењен у интелектуалним круговима тог времена. Часопис је излазио од 1878-1884. г. У Дубровнику 1882.године настаје пучки лист Гуштерица. Немајући за циљ да промовише политичка дешавања, Гуштерица се позиционира као изразито културно-просветни часопис. Свесни чињенице да су књиге скупе и да нису доступне широј читалачкој публици уредништво преноси најинтерсантније текстове који би могли да помогну при едукацији просечног становника у Далмацији. Часопис је формално уређивао Јозо Флори, а стварно Дубровачки властелин Никша Гради. И поврх тога што није политички обојена, Гуштерица је наилазила на доста препрека при свом издаваштву како од Беча тако од Пеште те престаје са изласком 1882.године. Група Срба окупљена око Гуштерица решила је 1885.г. да покрене нови часопис. Реч је о Гласу Дубровачком у чијем уређивачком одбору учествују четири представника грађанског друштва и један пореклом из властелинске породице. За разлику од Гуштерице, садржина часописа је формулисана да он делује као типичан политички часопис.[55] Програм часописа је сличан са програмом Српске Народне Странке с тим што је једина разлика се осликава у томе да је часопис од свог настанка држао јасан став по питању аутономаштва и није заговарао никакву врсту сарадње за разлику од Српске Народне Странке која је у једном периоду била у коалицији са аутономашима. Кључна сличност огледала се у томе што им се подударало мишљење око верске припадности, уређивачки одбор који је водио лист слагао се са идејом Саве Бјелановића да постоје Срби три обреда и у складу се тим и руководио. Из тог разлога Часопис је покушао да допре до свести муслиманског дела становништа у Босни и Херцеговини што му је и делимично пошло за руком. Позивајући их да се ослободе муслиманства и да пригрле Српску Политичку Мисао. Овај позив многи читаоци из Сарајева и Мостара прихватају са одушевљењем и активно се укључују у рад целог часописа. Један од најагилнијих био је Мехмед-ефендија Спахић који је и сам писао о томе у листу Дубровник отворено се декларишући као Србин Мухамеданац. Због својих радикалних ставова као и због све веће претње по унутрашњу стабилност аустро-уграске часопис доживљава бројне непријатности. Због све већег броја грађана који се постепено одричу бошњаштва а такође и оних римокатолика који почињу да схватају да је могуће бити Србин римокатоличке вероисповести, гледаше да на све могуће начин угуше лист и отргну интелигенцију од сељака.[56] У листу је постојало посебно поглаваље ,,Српске Земље“ ту су бележена сва дешавања на књижевном и културном плану а заступљени су следећи крајеви: ,, Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Стара Србија и Македонија. Штампан је двојезично ћирилицом и латиницом и излазио је периодично до 1941.г. За разлику од Дубровника на ширем делу Далмације није фугурирао толики број часописа. На територији града Задра појављује се лист изразито пројугословенске оријентације Вук. Оснивач и главни уредник је био Марко Цар. Његова програмска шема је била заснована на праћењу развоја књижевности у свету и није се претерано обазирао на националне и верске поделе. Његов назив Вук требао је да послужи као наставак борбе коју је водио Вук Стефановић Караџић, да књижевна револуција коју је он повео буде настављена путем овог листа. Програмску садржину требали су да попуне писци из Црне Горе, Србије, Хрватске и да му дају додатни југословенски карактер. Штампан је ћирилицом и латиницом и након непуних годину дана услед мањка финансијских средстава обуставља свој рад.[57]  Један од најпознатијих листова који се профилисао и као политички и као културолошки био је гласило Српске Народне Странке Српски Лист који носи овај назив од 1880. г. до њеног укидања и преименовања у Српски Глас 1888. г. Поред силне жеље његовог оснивача да лист излази што учесталије, Српски лист је излазио једном недељно у обиму од четири странице. Сава Бјелановић који је иначе и оснивач гласила покушао је да у том тренутку окупи око себе најеминентније књижевнике чије би знање и умеће послужило за обогаћивање садржаја часописа. Од многих часописа који су излазили на тлу Хабзбушке монархије Српски Лист (Глас) имао је превасходан циљ да буде опозиција целокупној политичкој ситуацији која је владала на тим просторима али и да целокупна дешавања на пољу књижевности што веродостојније пренесе.[58]

Душан Баљак

Уз Саву Бјелановића лист је имао и стални број сарадника а тп су: Лазар Томановић, Урош Тројановић, Људевит Вуличевић, Душан Баљак и Марко Цар. Уз одређени број сарадника лист је имао и сталан број дописника из разних приморских крајева од Трста до Скадра као и у Црној Гори и Босни и Херцеговини. Као предводник Далматинских Срба уводнике је најчешће сам писао у којима је водио полемику са политичким не истомишљеницима. Ту се превасходно могу сврстати припадници клерикалних групација јер часопис сам по себи је био изразито анти клерикалан и имао је за циљ да обједини све конфесије у једно.[59] Садржина часописа није трпела верски фанатазим па долазио он са стране православља или римокатоличанства тако да је често долазио у отворен сукоб са Никодим Милашом са једне стране и Штросмајером и Павлиновићем са друге стране. Идејни профил садржаја часописа био је слобода савести и верског исповедања. Овде је уочљиво да су политичке склоности аутора наслоњене на идеје Европског либерализма па се слободно може рећи за Бјелановићеву фракцију да припада либералним оквирима. Трудећи се да у што већој мери истакне либералну оријентацију, Бјелановић истиче како је присталица учења Чарлса Дарвина сматрајући да његова научна достигнућа нису у конфликту са религијским учењима. Посебан акценат даје Француским просветитељима који су разум поставили на пиједестал, што су људски ум ослободили предрасуда и помогли му да се ослободи деловања цркве. С тим у вези ваља истаћи да је као и већина интелектуалаца свога времена заступао тезе Доситеја Обрадовића, кога је пре свега хвалио што је оставио монашки живот и кренуо у свет да проповеда либерализам и верску толеранцију. Након смрти Саве Бјелановића 1897. г. лист губи углед који је имао почиње постепено да се поларизује да би се на крају угасио 1904. г. На територији града Сплита фигурирао је часопис Драшков Рабош, хумористичко-сатирични часопис, како сам за себе каже ,,За све и за свакога“. Лист је излазио од 1883. до 1887. г. и штампан је на почетку латиницом а након тога ћирилицом. Његови оснивачи су били Јово Метличић и Викентије Бутијер. И ако сматран неком врстом наставака листова које је водио Јован Јовановић Змај, часопис услед нестручности својих издавача није могао да одговори циљу који је зацртао. Пошто је лист често забрањиван и конфискован представља праву реткост и може се наћи једино у архиву града Сплита. Као правац који следи, уредништво је истицало да је реч такође и о словенофилском часопису па су се често могли пронаћи текстови на Руском језику. Услед недостатка материјалних средстава и физичке исцрпљености оснивача који су један период провели у затвору лист је укинут. У Котору оснивањем Которске штампарије почиње и израда листа Бока, који излази у форми гласника и заступа опште интереса грађана Боке. Штампан ћирилицом и латиницом у уводним бројевима износи план и програм за ревитализацију привредно економског заостатка Боке Которске.[60] Кључна тачка програма који заступа лист је тежња ка организовању у Привредне Задруге истичући да Српска Привредна Задруга која је настала у Дубровнику је одличан показатељ почетка економског напретка. Аутори тврде да таквом акцијом могу постати монолитни и бити конкурентни на тржишту. Уз захтев за уједињење у задруге као такмац економским дешавањима, лист Бока краси оно што краси све часописе који гравитирају на тлу Далмације а то је изразити анти германски став. Ту се јасно пропагира да један од главних криваца за финансијски пад и одлив становништа, сноси аустријска власт која гледа на све могуће начине да спречи опоравак осиромашених крајева. У низу текстова осуђује се што Далмација није инфраструктурно уређена и зашто се перманентно дозвољава одлив најбољег становништва из Далмације. Упућују апел целом свету у коме истичу да ће сами потражити решење да се саобраћајно повежу јер Далмација са Боком је како истичу једино место на свету које није железнички повезано. Часопис Бока није престајао са изласком и постоји и данас. Анализирајући уређивачке одборе часописа на тлу Далмације, јасно се уочава да је иза њих стајала плејада врхунских интелектуалаца. Махом школавани по иностранству, желели су да сво своје знање које су стекли током школовања пренесу просечном житељу Далмације.[61] Посматрајући у целини садржај часописа који је излазио уочава се да је реч о мање више сличним интересовањима.Уз културно-просветни програм из којег су састојали приметан је приличан уплив политике и ако су неки од њих то категорично негирали. Приметан је изразит антагонизам према свему што је Немачко, Мађарско или Италијанско, док што се тиче Хрвата сви мање више гаје неку врсту братског односа са њима с тим што се некада примећује прилична доза обазривости. Многи виде кључ решења у заједничкој борби, са заједничком листом јер само хомогени могу да парирају проблемима који их окружују. Красио их је сличан садржај као и слични проблеми, недостатак финансијске потпоре која би била у стању да обезбеди неки континуитет у тиражу. Многи од њих су се окретали матици за помоћ али осим Српског Гласа у издању Саве Бјелановића ниједан није наишао на позитиван одзив. Српска јавност оптерећена партијашењем није имала разумевања за један културолошки и социолошки феномен какви су били Срби Римокатолици у Далмацији. Недостатак политичке свести као и дефицит државника, чега смо сведоци и данас, довео је до тога да они ишчезну са националне и политичке сцене. Чак постоји тенденција у науци и друштву где се олако прелази преко њиховог Српског порекла па их чак и ми сами пребацујемо у Хрвате и ако се они тако нису осећали. Недорасли политичком амбијенту који је тада доминирао, а расцепкани на више држава ми смо допустили да они функционишу самостално без ослонца на матичну државу. Ту и тамо по неки фрагмент се могао чути о њима али ништа конкретно што би нам дало ширу слику о нашем народу који се осећа исто као ми можда чак и са више одушевљења само исповеда другу веру. Мада и међу самим Србима са тог простора није постојала нека опсервација да постоје Срби трију вера и да то не треба ниједног тренутка да представља препреку при коначном уједињењу. Док Никодим Милаш еминентни црквени великодостојник, епископ далматински је сматрао да Срби могу бити само православци и не слутећи да то његово залагање може имати несагледиве последице по наш народ. Тако хетерогени нису били у стању да издејствују нека већа права ни привилегије, све се свело на мртво слово на папиру а њихов положај у стадијум изумирања.

Српска Друштва и Организације

Српска друштва на тлу Далмације не могу се делити на религијској основи, пошто су у њима активан допринос давали Срби оба обреда. Постојала су различита друштва са различитим интересним сферама као што су радничка,впевачка хуманитарна просветно образовна. Пошто су на приморју постојале само четири школе и то у: Котору, Дубровнику, Задру и Шибенику овакве организације биле су просто неопходне за додатни просветни развитак Српске заједнице на том простору. Организација оваквог типа је било стварно много али ја ћу покушати да се осврнем на оне чији је допринос био најупечатљивији. Сигурно најзначајнија установа везана за српски народ је Матица Српска која је настала 1909.г. у Дубровнику под покровитељством њеног задужбинара и добротвора Константина Вучковића. Завештањем обвезница Српској Православној цркви као и нешто новца њена концепција је требала да подсећа на Матицу Српску из Новога Сада. Њена примарна делатност огледала би се у следећем: ширење просвете и наставе, издавање и растурање књига и часописа, расписивање конкурса и награђивање најбољих научних радова, помоћ у стипендијама за сиромашне ђаке.[62] Председник матице био је Никола Бабић, а главни секретар др. Франо Кулишић. На оснивање Матице Српске многе организације су гледале благонаклоно и обећавале свесрдну помоћ у новцу и материјалу. Матица Српска је постојала само 5 година па су је Аустро-Угарске власти након почетка рата угасиле, а осниваче интернирала у затворе. Генерални секретар др. Франо Кулишић је умро у заточеништву 1916. г. у Волфсегу. У периоду од само пет година постојања издала је свега 16 дела домаћих аутора између осталих: Иве Војновића, Марка Цара, Иве Ћипика и других. Услед јако слабе унутрашње организације Срба, покренута је иницијатива међу њима да се оснује једна врста свеобухватне организације која ће у себи имати друштвени,политички,економски и просветни карактер. На оснивачкој скупштини 1897.  г. донета је одлука да организација понесе име Српско Братство. У њен састав ушли су представници следећих крајева: Задар, Шибеник, Книн, Сплит, Бенковац, Дубровник, Котор и Херцег Нови. За председника је изабран дугогодишњи посланик Далматинског сабора Игњат Бакотић а за секретара Душан Баљак. Прва тачка дискусије након оснивања покрета је била у ком смеру треба да иде развој школства.Подељени на две фракције унутар себе на присталице конфесионалних школа и присталице световних школа превагу односе световне школе.Већ је на самом приморју постоје клерикалне школе па су чланови руковођени Србима римокатолицима прихватили идеју о помоћи за изградњу будућих српских школа. Седиште организације било је у Сплиту. Након оснивачког одбора састављен је план и програм као и статут будућег деловања покрета. Статут је дат на усвајање и уз један одређени број измена је изгласан.[63] Кључна програмска усмерења везана су за развој просвете дуж приморја у духу либерализма, неговање традиције и усменог предања као и моралних вредности везаних са наш народ. Радило се на фаворизивању народног а не историјског права јер се стајало иза становишта да историјско право на непосредан начин доводи до конфликта унутар заједнице. Захваљујући Српском Братству основане су многе крединтне задруге и штедионице чија сврха је била очување и обрт капитала. На формирање Српског Братства влада структуре гледају са доста подозрења тако да је након годину дана свог постојања укинуто вољом власти. На скупштини у Книну одржаној 1901. г. састали су се највиђенији представници приморских Срба и по угледу на Српско Привредно Друштво Привредник из Загреба основали просветно-привредно друштво Српска Зора. Највећу заслугу за његово покретање има Антун Фабрис.Након негативног искуства стеченог оснивањем Српског Братства удружење се јасно дистанцира од политичких збивања и јасно се одређује као просветно-привредно друштво. И ако декларативно нису били политичка организација подржавали су програмску делатност Српске Народне Странке. Друштво и ако је за централу имало Дубровник, деловало је на простору целокупног приморја и њеног континенталног дела. Управу су чинили 15 чланова из различитих места док су по селима главни повереници били свештеници и учитељи. Рад друштва усмерен је у два правца, с једне стране се радило на унапређењу привреде, а са друге на подизању просвећености Срба на приморју. Организација је поседовала устав у коме су биле наведене смернице будућег рада. По Уставу Просветно-Привредно друштво бавило се: ,, а) васпитањем народа,оснивајући и потпомагајући просвјетне установе, а особито школе и јавне народне библиотеке,потпомагајући похађање школских завода са потпорама ученицима и наставницима,потичући јавна предавања и расправљања о васпитним и научним предметима;издавајући или потпомагајући издавање књига, које одговарају духу овог друштва. б) оснивањем народно привредних установа, а особито земљорадничких задруга и штедионица,и иначе унапређење пољопривреде.“[64] Као главни подстицај развоја економије заосталих крајева, Српска Зора је предлагала и оснивала земљорадничке задруге по селима и штедионице по градовима. Прва Земљорадничка Задруга на приморју основана је у Каменарима У Боки Которској 1902. г, а од 1904. г. дуж целе Боке Которске и северне Далмације оснивају се земљорадничке задруге. Ови поступци су довели до масовног одушевљења сеоског становништва у далеко већој мери него што се и могло очекивати.[65] Уз свесрдну помоћ Српске Банке из Загреба основана је Српска Бокешка штедионица у Котору 1901. г, а недуго затим и 1902. г. у Задру и Дубровнику. На иницијативу Српске Зоре 1905. г. основан је савез Привредних задруга на Приморју са седиштем у Дубровнику. Нешто касније 1908. г. одржава се Збор српских задругара у просторијама Српског Пјевачког Друштва Слога у Дубровнику. У складу са ширењем пољопривредних задруга дуж приморја, Српска Зора врши акције помоћи у селима путем поклањања пољопривредног алата, плавог камена као и вештачког ђубрива. Свесни чињенице да ће далеко боље функционисати ако буду имали своје изворе финансирања дају иницијативу за оснивање Српских Кредитних и Задружних штедионица дуж приморја. Тако да у периоду почиње масовно отварање Српских Кредитних Задруга и Штедионица дуж целог Приморја и северне Далмације. Овим поступком Српска заједница је ојачала економски да је могла слободно новостечени капитал да инвестира у образовање. Тако да се појављују иницијативе за помоћ сиромашним ученицима, стипендирање ђака учитељске школе у Задру и Дубровнику. У сарадњи са Привредном Банком из Загреба ученици узраста од 12 до 15 година се шаљу на изучавање заната. Организација је имала и своје гласило које је излазило два пута месечно и било доступно широј читалачкој публици. Реч је о Српској Зори која има за циљ да едукује и усаврши просечног читаоца у свим сферама пољопривреде и економије. Аустро – Угарска 1914.г.[66]

ЗАКЉУЧАК

Сигурно једна од најконтраверзнијих тема у нашој науци спада феномен Срба римокатолика. Састављени од најбољег интелектуалног миљеа тог периода они су покушавали да се на све легитимне начине изборе за одржање свог идентитета. Највећи парадокс везан је за проблем што на њихово постојање званична Српска Православна Црква гледала са високим степеном подозрења. Постојале су разне фракције унутар цркве које су доносиле различите судове од тога да је то подметнута прича од стране Аустро-Угарске монархије како би се лакше асимиловала становништво или до негирања у тој мери да Србин сме да буде искључиво православне вере. За разлику од овако ригидних ставова политички и културни прваци Срба римокатолика имали су другачију тезу. Заступајући становиште да је наш народ раслојен у више држава, да бројно није у могућности да парира другима народима као и да политички није дорастао околностима које су га окруживале они позивају на заједничку националну идеју која ће имати за циљ да у догледно време донесе толико жељену слободу. Заступајући тезу да су Срби били Срби и пре примања хришћанства они избегавају да мешају верска осећања са националним опредељењем. Они покушавају на све могуће начине да изврше процес просвећења народа на том простору али званичне власти су у многим тренуцима осетиле проблем по опстанак државног уређења. Велики број је усвајао идеје европског либерализма и просветитељства, и успевао да створи неку врсту симфоније са традиционалним осећањима просечног Србина са тог простора и да му на што једноставније начин презентују своје схватања будућег живота. Многи од њих су то радили преко часописа и разних удружења али сва та удружења су пре или касније бивала угашена. Из страха да се не претопе у Хрвате врше констатну политичко-културну агитацију у циљу опстанка на тим просторима. У циљу биолошког опстанка Срба у опште на том простору окрећу се матици Србији и владарским династијама. Али у моменту када се очекивала максимална подршка из Србије су допирале гласине о страначким препуцавањима и недостатку јасно детерминисаног става што се тиче Срба преко Дунава и Саве. Покушавајући да се ослоне на своје снаге и на делимичну помоћ Милетића и Десанчића постепено доживљавају тотални неуспех који је крунисан Другим Светским ратом.         БИБЛИОГРАФИЈА   Извори и литература:

1. Ален Џ.П.Тејлор, Хабзбуршка монархија, Београд, 2001
2. Антун Павешковић, Дубровачки Словинац У Контексту Хрватског Реализма, Дубровник, 304, 1878
3. Бока Зборник Радова из науке културе и умјетности, број 9, Херцег Нови, 1977
4. Бока Зборник Радова Из Науке, Културе и Умјетности, Херцег Нови, 1978, број 10
5. Грга Новак, Прошлост Далмације, Сплит, 2004
6. Др.Ђоко Слијепчевић, Историја Српске Православне Цркве-Од Покрштавања Срба до краја XVIII века, 1 том, Београд, 1991
7. Зборник О Србима у Хрватској, I том, уредник Василије Крестић, 1989
8. Историја српског народа V – 2, Београд, 1981
9. Ј.Х.барон Бартенштајн, О расејаном илирском расцијанском народу (1761), приредио Славко Гавриловић, Београд-Ваљево, 1995
10. Јевто Дедијер, Далмација, Ниш, 1915
11. Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд, 1967
12. Јован Цвијић, Балканско полуострво, Београд,1991
13. Кристијан Бек, Историја Венеције, Београд, 2008
14. Лазо М. Костић, Католички Срби, Нови Сад, 2000
15. Лујо Бакотић, Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до уједињења, Нови Сад, 1991,

16. Марко Цар, Наше Приморје, Унутрашњи Правилник Матице Српске, Дубровник, 1910
17. Милорад Екмечић, Дуго путовање између клања и орања, Историја Срба у новоме веку 1492 – 1992, Београд, 2008
18. 18.Милош Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд, 1989

19. Никодим Милаш, Православна Далмација, Нови Сад, 1901
20. Др. Никола Жутић – Велебитски, Срби Римокатолици Такозвани Хрвати ,,Срби сви и Свуда“ – ,,Хрватске земље“ без Хрвата, Београд 2006
21. Радош Љушић, Историја српске државности II – Србија и Црна Гора, Нови Сад,
22. Радош Љушић, Књига о Начертанију, Београд, 1993
23. Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, приредио Александар Фотић, Београд, 2005

24. Светозар Борак, Срби католици, Нови Сад, 1998
25. Фердо Шишић, Повијест Хрвата, преглед повијести хрватскога народа, 1526 – 1918, други дио, Сплит, 2004

Интернет презентације:   1) forum.krstarica.com 2) Srbskocarstvo.blogspot.com 3) www.ludwigsalvator.com 4) www.projekatrastko.rs 5) www.riznicasrpska.net 6) www.slobodanjovanovic.org 7) www.serbianforum.org/vajarstvo 8) www.standard.rs 9) www.charter-reforma-08.blogspot.com 10) www.clas.ufl.edu 11) www.lh6.googleusercontent.com 12) www.mzv.cz   [1] У свом часопису Правашка Црвена Хрватска Франо Супило доноси виђење да на тлу Далмацији бројност Срба католика није већи од 70-80. Светозар Борак, Срби католици, Нови Сад, 1998, 11 [2] Лујо Бакотић наводи бројност између 20 000 – 25000 људи који се изјашњавају као Срби католици 1938.г. Од 600 000 становника Далмације је и 120 000 Срба православаца. Срби православне вере су већином сељаци,они католичке већином интелектуалци. Лујо Бакотић, Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до уједињења, Нови Сад, 1991, 5 [3] Историја српског народа V – 2, Београд, 1981, 280 – 292; Ален Џ.П.Тејлор, Хабзбуршка монархија, Београд, 2001, 25 – 54, 45, 71, 73, [4] Марко Мурат је рођен 1864. г. у Луки Шипањској код Дубровника, умире у Дубровнику 1944.г. Школовао се у Минхену, а након завршених студија радио у Београду и Дубровнику. Сматра се оснивачем Уметничко-занатске школе у Београду и њен дугогодишњи професор из предмета ,,сликање по природи.“ Своје најпознатије дело Улазак Цара Душана у Дубровник поклонио је краљу Александру Карађорђевићу да како је само тврдио да ,,српски краљ кад год прође поред те слике сети се Дубровника који чека ослобођење“. Слика се данас налази у Народном Музеју у Београду. www.serbianforum.org/vajarstvo i slikarstvo/Marko Murat 26. 09. 2013.г – 18.45h; Влахо Буковац рођен је 1855. г. у Цавтату. У Америци отвара свој сликарски атеље али због носталгије се враћа у Цавтат. Након повратка у родни Цавтат, на савет Меда Пуцића мења презиме из Фађони у Буковац и одлази у Париз на школовање. На предлог краља Милана Обреновића долази из Париза у Србију и на поздравном обраћању за себе каже:,,Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик србски, наиме тај исти, којим се говори у Београду“. За портрет краљице Наталије одликован је Таковским крстом. Убрзо израђује портрете и на црногорском двору и за то бива награђен са 4500 франака и Даниловим крстом III степена. Након тога враћа се у Париз и тамо израђује портрет Валтазара Богишића и Гундулићев Сан која је касније преименован у Хрватски препород. Након тога поново се враћа у домовину, овај пут у Загреб где се на његово залагање оснива Уметнички павиљон и Друштво хрватских уметника. У том периоду такође ради и две велике композиције Живио Краљ и Дубравка. Учествује на светској изложби у Паризу 1900.г.. Умире 1923. г, а непосредно пред смрт начинио је портрет краља Александра Карађорђевића. Srbskocarstvo.blogspot.com 26. 09. 2013.г – 18.50h [5] Лазо М.Костић, Католички Срби, Нови Сад, 2000, 5 [6] Бока Которска и Скадарска Крајина, цела Далмација, Кварнерско или Хрватско приморје, тршћански карст и карсна Крањска, Истра и јадранска острва. Јован Цвијић, Балканско полуострво, Београд, 1991, 388 [7] Нису забележени случајеви маларије или других инфективних болести, нема великих температурних осцилација, а земљиште, тзв. црвеница, одговара највише засадима грожђа и маслина. Балканско полуострво, 389 [8] Династија Немањића је имала чврсте економско политичке везе са Дубровчанима, које се огледају у великим привилегијама и повластицама које је по правилу потврђивао, а често и ширио, сваки нови владар по ступњу на престо. Стефан Душан је имао и посебну латинску канцеларију за Дубровник у који је слао припаднике племства да се уче западњачким системима вредности и понашања. Балканско полуострво, 389; Милош Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд, 1989, 16-17; 23, 25, 36, 68, 165, 170, 179 [9] Поред Илирског племена Ардијеа, најзнаменитији гусари су били Срби Неретвљани, који су последњи од Срба прешли у Хришћанство, и који су с Млетачком републиком водили дуге и крваве ратове.  Исто тако доцније су се, истим особинама далматинских обала, користили и чувени сењски ускоци који су задавали много главобоље и Турцима и Млечићима. Јевто Дедијер, Далмација, Ниш, 1915, 8 [10] Млетачка република је управљала претежно приморском Далмацијом од 1420 – 1797. На челу управе се налазио провидур који је биран из редова племства и мандат му је трајао три године. Фердо Шишић, Повијест Хрвата, преглед повијести хрватскога народа, 1526 – 1918, други дио, Сплит, 2004, 376 – 377; 450; Историја српског народа V – 2, Београд, 1981, 279 – 280 [11] Историја српског народа V – 2, Београд, 1981, 280; Фердо Шишић, нав. дело, 397 – 398 [12] Хвар се издваја својом позицијом и битношћу као главно пристаниште за млетачку флоту на Јадрану где је у понуди било артикала најразличитије врсте и порекла. Међутим почетком XVII века, када Венеција полако почиње да малаксава и када се услед Великих открића и нових поморских сила, њен утицај полако топи, то се одразило и на њене сараднике. Водећи банкари одлазе у банкрот, затвара се велики број штампарија међу којима и неколко њих које су у власништву Срба, Венеција се све више усмерава ка вунарској индустрији, што ће изазвати извесне друштвено економске промене у Далматинском залеђу. Балканско полуострво, 306 – 308; Кристијан Бек, Историја Венеције, Београд, 2008, 38;45 [13] Аутохтоно становништво је као предуслов за улазак у трговачке и финансијске послове условљавало прелаз на католичанство. Иако је преовлађивао српски елемент, према православљу се поаказивао доста низак степен толеранције. Са друге стране, своју физиономију је полако добијао један посебан менталитет који ће трајно обележити овај простор. Приметан је велики утицај западне културе, који је услед Османског освајања и опште декаденције, заобишао већи део Балкана. Балканско полуострво, 308 [14] Балканско полуострво, 303-305; Историја Венеције, 44-45 [15] Балканско полуотрво, 392-393; [16] На врхунцу своје економске моћи, Бока је имала око 250 бродова који су пловили на свим меридијанима. Битан извор прихода био је и од маслиновог уља, али опслуживање маслињака и рад у њима је временом јењавао све до краха поморства. Балканско полуострво, 395 [17] Средином XV века Дубровачка флота је имала око 300 бродова, а град је бројао 40 000 житеља. У сваком важнијем месту Балкана, постојала је насеобина Дубровчана која је имала права и повластице на трговину, или производњу и експлоатацију руда. Балканско полуострво, 396; 402 [18] Миром у Кампоформију 1797.г, Венеција је припала Аустрији, која 18. Јануара 1798.г. преузима контролу. Од тада ће Аустрија постати важан војно политички фактор чија ће политика битно утицати на релативно динамичну историју Далмације. Историја Венеције, 51 [19] Балканско полуострво, 402-404 [20] Винћенцо Дандоло је одговарао директно вицекраљу принцу Евгенију Боарнеу, а седиште провидура је било у Задру. Србима је пружао помоћ да постигну верску равноправност са католичким свештенством и посебно је тражио подршку од новог викара православне цркве Герасима Зелића, који није био посебно наклоњен Французима. Историја српског народа V – 2, Београд, 1981, 280 – 281; Фердо Шишић, нав. дело, 400 – 401 [21] Известио је цара да су се због тешког духовног и материјалног положаја, припадници православне вере, често у великом броју исељавали у друге земље. У то време у Далмацији је на 200 000 католика било 12 бискупа, а 80 000 православаца није имало ниједног епископа. Историја српског народа V – 2, Београд, 1981, 281 [22] Наполеон је првобитно Далмацију оставио у оквиру Италијанског краљевства, а у њој су Италијани чинили 3% свеукупног становништва, у односу на Србе и Хрвате који су били у апсолутној већини. Хабзбуршка монархија, 228 [23] Један од разлога устанка је незадовољство католичког свештенства, мада много више утицаја је имала регрутација коју је вршио генерал Мармон, као и Наполеонова грешка што није одмах формирао Илирске Провинције. Када су коначно образоване, њима је осим Далмације, припојио Истру, Крањску и делове Корушке и Хрватске. Сматра се да је ово први покушај формирања мале Југославије Историја српског народа V – 2, Београд, 1981, 282 – 284; Фердо Шишић, нав. дело, 406 – 407 [24] Фердо Шишић, нав. дело, 409 [25] http://www.clas.ufl.edu/users/harlandj/maps/europe/napoleons_empire.jpg 29. Септембар 2013.г. [26] Царски саветник Бартенштајн је забележио да ,,број римокатолика у то доба врло мален беше“ Ј.Х.барон Бартенштајн, О расејаном илирском расцијанском народу (1761), приредио Славко Гавриловић, Београд-Ваљево, 1995, 54 [27] ,,За спремање мисионара уније међу православним Србима и Бугарима био је основан Collegium Illyricum. Прозелитска активност Римске курије у нашим крајевима појачана је после 1622. године када је папа Гргур ХV основао Congregatio de propaganda fide (Конгрегација за пропаганду вере), која је подстицала и финансирала рад мисионара уније. Ради спремања ових мисионара папа Урбан VIII основао је 1627. године Collegium urbanum. У њега су довођени и ту школовани бројни младићи из наших крајева“ Др.Ђоко Слијепчевић, Историја Српске Православне Цркве-Од Покрштавања Срба до краја XVIII века, 1 том, Београд, 1991, 386 [28] Унијаћење и превођење на католичанство вршили су различити монашки редови и римокатолички прелати, који су то спроводили систематски и различитим епохама. Балканско полуострво, 309 – 312; [29] О једном погледу на Српску цркву сведоче речи архибискупа Карамана: ,,Калуђери су слијепи учитељи невјештих пароха, као што су манастири уточишта лупежа, који даривају обично цркви дио онога, што су украли. Четири су манастира између Ерцег Новог и Паштровића итриувим крајевима…Седам глава српске идре и седам арсенала, у којима се марљиво чува захрђало оружје древних сектаната… Од она три манастира у овим крајевима најпоганији је арханђелски манастир, те су и калуђери тога манастира подвргавани били казнама ради увриједа, што су наносили Скрадинском бискупу… Манастири далматински то су нечисти извори, из којих потиче отров за вјеру и за морал; калуђери су слијепе вође ослијепљеног народа; не знају другог језика осим илирскога, не познају других књига осим московских, немају друге науке осим просити, нити других богословља него псовке против обреда и догмата латинског, противу цркве и видљивога поглавице цркве“ Никодим Милаш, Православна Далмација, Нови Сад, 1901, 381 [30] Ја Н.Н.по надахнућу Духа Светог, будући с једне стране видио колико је од правде и истине церква и вира источна, илити Герчка, у којој сам се родио зарад својих старијих поглавара охолости отпала; с друге стране пако видећи и познајући да је вира Римска и католичанска права и истинита, и да је Церква римска она једна једина, католичанска и апоштолска, изван које нема спасења; Ови исти дан брез сваке силе, наговора и мита, по мојој самој вољи из озгор именоване вире, закона и церкве Ристианске илити Герчке, прилазим у виру православну Кершћанску Римску Католичанску; и зато из серца мога и свега познања Душе моје, одмећем се перви пут сваке невирности и неправде која се налази у тој церкви Источно-Герчкој, а навластито што они особито противно уче тј: рекоб да није Римски Папа сам и један виђениа на овом свиту Свете Церкве глава; рекоб да Дух Свети само изилази од Оца; рекоб да нејма на другом свиту Чистила илити Пургаторија, гди душе, које брез смертног гриха полазе, или правди божјој још нису за доста учиниле; на свиту овоме чисте се и која су остала; пак вирујем и темељитије исповидам оно у чему Герчки и Латински, тј. Источне и Западне цркве оци на скупштини или сабору Флорентинскоме ујединише се и сложише, и што и исповида Света Мати Церква Римска Католичанска, а особито и навластито и очито да јест да јест један Бог који је створио (једна реч нечитка) да је Римска Црква једна једина Католичанска и Апоштоласка, изван које нејма спассења, и да је ове Церкве Поглавар и виђена за Ису Керстовом глава С.Римски папа, а не тко други; да Дух Свети трећа у Тројству Персона, излази колико од оца толико и од сина; да има на свиту другоме Пургаторио Чистило, илити мисто гди они, који су брез смертнога у малом гриху, а неучинивши задоста правици Божјој посли опроштенога великога гриха умерли, морају остајати, и задоста учинити, докле прид лице Божје не пођу; пак и сва остала, која се у овој вири наоде… У овој вири желим живити и остати и прије ћу волити и волим и сваки пут умерти и свако друго зло поднети него се од ње одлучити, одговорити и у најмању одкучити. Тако мене Бог помози и Блажена Дивица Марија и сви свети и светице Божје и ово Свето Еванђеље. Др.Никола Жутић-Велебитски, Срби Римокатолици Такозвани Хрвати ,,Срби сви и Свуда“-,,Хрватске земље“без Хрвата, Београд 2006, 33 [31] Краљевић је 29. Новембра 1818.г. бечкој влади представио детаљан предлог о унијаћењу у Далмацији. Овај чин је изазвао хитру и опсежну реакцију православног свештенства да се реализацији овог предлога стане на пут. Притајени ривалитет међу православним клером, избио је на површину и међусобне оптужбе пред бечким двором почеле су да добијају шире друштвено – политичке конотације. Краљевић је издејствовао смену Герасима Зелића и његово удаљавање са позиције викара. Са друге стране омраза према њему која је напрекидно расла, довела је до организовања атентата на њега, који је завршен неуспехом. Историја српског народа V – 2, Београд, 1981, 284 – 286 [32] Милорад Екмечић, нав. дело, 321 [33] Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, приредио Александар Фотић, Београд, 2005, 554   [34] Грга Новак, Прошлост Далмације, Сплит, 2004, 81 – 84 [35] На територији далматинске епархије 1847. г. је било укупно 52 српске школе које су биле верског карактера. Историја српског народа V – 2, Београд, 1981, 288 – 290 [36] Историја српског народа V – 2, Београд, 1981, 291 – 292 [37] ,,Прије смо мислили да су нам пути одиљени, да православни Срби теже к истоку, а католици к западу: сад знамо да смо један компактан народ да смо природна цјелина, ми католици са православним Србима;цјелина,која не тежи ни истоку ни западу,већ хоће да се развије на свом земљишту (…) За нас више не постоји српско – хрватско питање (…) Хрватска странка у Далмацији проглашује културни дуализам и народни расцјеп,ми проглашујемо културно јединство (…) Може ли се сад истицати питање што је корисније за наш културни развитак:заједница у раду, или расцјеп? Зборник О Србима у Хрватској, I том, уредник Василије Крестић, 1989, 33-34 (Л.Павловић, Срби Католици, Српски глас, Задар, 12.III 1890) У револуцији 1848/49, цар Франц Јозеф је поставио специјалним декретом за цивилног и војног губернатора Далмације бана Јосифа Јелачића. Фердо Шишић, нав. дело, 441; Осим Павлиновића, важну улогу у удружењу Регимента имају песник Лука Ботић и потоњи историчар Натко Нодило. Павлиновић је веровао да је борба за остварење српске националне свести у Далмацији окончана. Међутим, након 1864. г. он постаје један од чланова хрватског националног покрета, правећи потпун заокрет у својим политичким идејама и издаје се као ултра католик и непријатељ Срба. Милорад Екмечић, нав. дело, 242 [38] ,,У ту сврху основане су задужбине: 1.Јована Бована за издржавање дворазедне српске основне школе у Шибенику; 2.архимандрита Герасима Зелића за васпитање православног клира далматинског; 3.истог архимандрита Зелића за народне српске школе; 4.Бошковић-Ђуровић-Лакетића за школу српског, италијанског и немачког језика и поморства у Топли-Кастелнови (Херцегновом); 5.Макарија Вукадиновића, за градњу једне српске школе; 6.Силвестра Вучковића за васпитање православног клира; 7.Општества которског за издржавање српске основне школе у Котору; 8.Општества задарског за издржавање српске основне школе у Задру; 9.Године 1893. умро је у Сплиту Константин Вучковић, богат трговац, пореклом из Дабра у Босни, који је завештао износ од 160 000 форинти за оснивање ,,Матице Српске“ која ће по речима самог тестора ,,употребљавати ћирилицу и имати циљ да шири српску наставу“ Седиште јој је у Дубровнику. Др. Лујо Бакотић, нав. дело, 33-34 [39] Јован Сунденчић о животу и раду Божидара Петрановића између осталог каже:,, Али Шибеник, као чисто југословенски град, дао је само Божидара Петрановића, који је до мозга и живаца био прави народни човјек, био првак родољуб, који се је међу нами појавио из оне немиле олује, која нам у Далмацији, готово са свим и у свијем срцима, бијаше погасила савколик огањ живога родољубља и утаманила свако узвишеније осећање за својијем народнијем поносом сваку жељу за народним препорођајем, сваки дисањ љубави према својијем властитијем својинам.“ Антун Павешковић, Дубровачки Словинац У Контексту Хрватског Реализма, Дубровник ,304, 1878 (Вијенац,1879./3,стр.45); Милорад Екмечић, нав. дело, 242

[40] Издата Папска енциклика Quanta cura, од стране папе Пија IX 08. децембра 1864. г. Овим актом осуђује слободу вероисповести и одвајање цркве од државе. http://charter-reforma-08.blogspot.com/2009/02/quanta-cura-pio-ix.html 01. октобар 2013.г.

[41] Милорад Екмечић, нав. дело, 242 – 243; 320 – 321; Италијани су били само у горњем, и то врло малобројном слоју грађанског друштва, који је водио аутономашку политику. Хабзбуршка монархија, 302 [42] Далмација није била повезана железницом ни са Хрватском ни са Босном и Херцеговином, шта више много веће и раширеније везе са својим залеђем имала је у време Римљана. Хабзбуршка монархија, 215 – 216; 298 [43] Часопис Бока је о датом проблему извештавала:,,Навала Германства иде за тим да спријечи компактизовање Српства а по том Југословенства, да нас раздроби и расије (…) Германска песница хоће да прекине ланац нашег народног развијања у правцу сједињења свих Јужних Словена, а управо њен је ударац стегнуо лабаве наше оквире“. Бока Зборник Радова Из Науке, Културе и Умјетности, Херцег Нови, 1978, број 10, 127.  [44] Под овим подразумевам прилично успорен и неуједначен доток материјалне помоћи у развој културе ван граница Србије као и не баш потпуно дефинисан став према проблемима који су имали Срби ван граница Саве, Дрине и Дунава. Своје виђење политичке сцене Србије, њеног политичког апарата дао је Лудвиг Талочи, Аустроугарски високи државни политичар. Он о томе даје своје виђење: ,,Што се с,аме Србије тиче она је у привредном погледу у нашим рукама. Ово је сасвим јасно. Генерал Грујић је добар човек, али је слаб политичар. Коста Таушановић на мене није оставио добар утисак. Глиша Гершић је добар правник, али је лакомислен. Светозар Милосављевић чак да ни у Србији буде министар. Најзначајнији чиновник у Министарству иностраних дела јесте Јован Ђаја. Он је Дубровчанин, римокатолик, а залаже се за то да сви Јужни Словени, без обзира на веру буду Срби. Једина јавна личност у Србији коју човек мора да узме озбиљно јесте Јован Ристић. Виши официри у Србији су либерали, нижи радикали. Наш посланик у Београду био је од 1881. до јула 1889. Хенгенмилер. Он је у опхођењу са Србима ,,показао мало такта“ он је ценио само Јована Ристића, а сви остали у његовим очима представљају најобичнији олош. Добри познаваоци прилика у Београду верују да, дугорочно гледајући, русофилство у Србији није могуће. Људи у Србији не могу дуго да воле, а ни да дуго мрзе. Тренутно су многи ,,из ината“ русофили. Што се тиче обележавање 500. годишњице Косовске битке, иза тога стоји великосрпска идеја. О томе исто мисли и српски сељак. Тако приликом крсне славе увек се наздравља са ,,Следеће године у Сарајеву!“ Ово сам чуо у чачанском и ужичком срезу. После домаћин и гости иду на спавање, а следећег јутра су све заборавили.“ Преузето са интернет презентације www.standard.rs Никола Живковић, Србија 1889. г. у очима Лудвика Талочија (1) Илија Гарашанин је креирајући свој национални програм Начертаније и активно учествујући у спољној политици Србије, радио на организовању пропагандних и културних одбора у Хабзбуршкој монархији и другим земљама. Под утицајем пољске емиграције давао јој је југословенски карактер, који је све више добијао облик прилагођен његовом времену и могућностима Србије. Пружана је материјална помоћ, у новцу, оружју, и др, али нека озбиљнија акција није предузета. Радош Љушић, Књига о Начертанију, Београд, 1993, 97 – 100; Радош Љушић, Историја српске државности II – Србија и Црна Гора, Нови Сад, 2001, 121 – 122 [45] У то доба у Европи се развијала тенденција ка либералном католицизму, која је увелико била заступљена код јужнословенских католика. Милорад Екмечић, нав. дело, 237 [46] У Далмацији је средином XIX близу 400 000 Јужних Словена имало 20 посланика, а око 15 000 Италијана 23. Иако су они непрекидно поткопавали јединство Хабзбуршке монархије својим националним тежњама и разним јавним и закулисним политичким заокретима, Италијанима је монархија непрекидно исказивала наклоност, потврђујући је различитим привилегијама. Ален Џ.П.Тејлор, Хабзбуршка монархија, Београд, 2001, 121 [47] Хабзбуршка монархија, 213 – 215. [48] Након смене династије Обреновића 1903.г, у Србији је долазак Петра I Карађорђевића и његов нови политички курс, указао на висок степен националне свести. Од тада српски елитни национализам постаје масован. У Хрватској је Стјепан Радић, иако је његова породица била српског порекла, преко своје Хрватске рпубликанске сељачке странке (ХРСС) привлачећи широке сељачке и скромно образоване масе, све нападније истицао хрватство и свим другим Словенима је наметао хрватски идентитет. Хабзбуршка монархија, 236 – 237 Милорад Екмечић, нав. дело, 320 – 321 [49]https://lh6.googleusercontent.com/E7fHmO33g4o/TXELPYwfDLI/AAAAAAAAALc/Nt6lZCCBK18/s1600/774px-Ethnic_groups_in_Austria-Hungary_1910.png 29. Септембар 2013.г.   [50] Медо Пуцић, потомак Дубровачких властелина родио се 1821.г. у Дубровнику. Школовао се у Италији по обичају који је тада владао у Дубровнику. Личност која је обједињавала целокупну интелигенцију, и један од родоначелника буђења и развијања народне свести у Далмацији. Својим радом покушао да изврши синтезу старе дубровачке књижевности и нове српске књижевности. Једно од његових најпознатијих дела је ,,Споменици Србски од 1395 до 1423. године.“ www.riznicasrpska.net 26. 09. 2013. 22.45h [51] Матија Бан рођен 1818.г. у Петровом селу крај Дубровника, а умире у Београду 1903.г Служио је на српском двору као васпитач кћери кнеза Александра Карађорђевића. Често је био aнгажован у дипломатским мисијама и у пословима везаним за националну пропаганду. www.riznicasrpska.net 26. 09. 2013. 22.45h Као бивши језуита Матија Бан је заједно са Матијом Топаловићем, професором филозофије на фрањевачком семинарију у Ђакову, херцеговачким фратром Томом Ковачевићем и Павлом Чаловићем, био један од најзначајнијих личности у кругу блиском Илији Гарашанину и његовим уласком у ову организацију, она је добила посебан полет. Средином 1845. г, било је 24 члана тог круга који су се називали „Друштво“, а понекад „Коло“. Повесничари их називају и „Тајни демократско – панславистички клуб у Београду“. Циљ им је био да етничко јединство, у складу са европским тенденцијама тог времена, преточе у једну државу у којој би сви Илири били заједно, а центар би им био Београд. У тадашњој Европи је провејавала мисао да је нација заједница језика, и јужнословенски католици, из Хрватске, Далмације, Истре, су сматрали да треба формирати државу на тим основама. Милорад Екмечић, нав. дело, 224 [52] Своју визију настанка покрета даје и Павле Поповић: ,, Година 1848, која је на сто развила живље кретање у политици и књижевности, изазвала је један мали симпатичан покрет у Дубровнику. То је први значајан покрет од како је Аустрија завладала овим старинским градом и Далмацијом. То је, у осталом, и покрет сасвим различан од оних који су постојали за време републике. Препорађа се Дубровник тада, и осећа се у заједници са Србијом и осталим словенским земљама.“ Зборник О Србима У Хрватској, 1 том, Београд, 1989, 53 [53] ,,У тако затрованој,наелектрисаној ситуацији јавио ондашњи књижевни Дубровник као посредник и смиритељ. Та нова активност дубровачких културних и књижевних радника није била расцјепкана као до тада (…) него је произашла спонтано-изнутра-из самог града-као ваљда последњи изразито дубровачки, самоникли покрет. Вањска манифестација тог покрета био је Словинац (…) Под књижевно уметничком фасадом Словинца криле су се дакле не само књижевно-уметничке,него и политичке намјере измирења Хрвата и Срба у Далмацији оног времена.“ Зборник О Србима У Хрватској, 1 том, Београд, 1989,54 [54][54] Марко Цар рођен 1859. г. у Херцег Новом. Примарно се интересовао за путописе од којих му је сигурно најпознатије дело ,,С мора и приморја“ издато у Задру 1896.г. Био је близак сарадник Саве Бјелановића, а након његове смрти издао је већи оглед о његовој личности који је издала Матица Српска у Дубровнику. Након погрома над Српским становништвом у НДХ прелази у православну веру. Умире у Београду 1953.г. Јован Скерлић, Историја нове српске кљижевности, Београд, 1967, 426 [55] ,,Дубровчани долипотписани тврдо увјерени да су дужни:

1. Јавит отворено како,осјећајући да су Срби неће се никад слити ни претопити у Хрвате, премда су справни у неопредељеној будућности, ступити ш њима у какву чим заједницу.
2. Остат у државној свези,која обстоји са ове стране Литве, те борит се сложно са осталим Словенима супрот Нијемцу за укинуће дуализма и да се уведе федеративни систем.

III.Опират се досљедно свакој тежњи ма ког државноправног здружења са Хрватско. IV.Опират се сваком даљем опстојању и развоју талијанских аутономаша кано политичне странке. V.Опират се свом силом сваком ширењу уплива буди њемачког буди мађарског у запосједнутим земљама на Балкану. У ту сврху свечано се обвезују да ће уздржат научно политични лист под именом Глас Дубровачки који ће излазити по два пута на мјесец и бити уређен по г. Никши Градију, пак штампан са судјеловањем и одобрењем одбора састављена од г. Шарић Мата, Вишић Антуна, Пуљезевић Антуна и Матијевић Влаха. Сваки ће од нас плаћати уредништву пет фиорина на мјесец за читаву годину и постаће тако сувласником листа. Зборник О Србима У Хрватској,1 том, Београд 1989, 57-58 [56] У заједници католичког клера и Аустријске власти лист Дубровник доноси:,,Аустријске власти, схватише цио значај буђења српске народне мисли, не само код најугледнијих и најистакнутијих Дубровчана, међу којима је био и пок. Франо барун Гондола, него и код дубровачких сељака, побојаше се да она не узме маха и код осталог народа католичке вјере који на себи од вјекова носи сва обиљежја која јасно говоре да је српског рода и племена. С тога је требало подузети све мјере, да се буђење српске народне свијести код Срба католика одмах у почетку угуши.“ Саша Недељковић, Дубровачки Срби католици, интернет издање, стр.1 www.slobodanjovanovic.org 26. 09. 2013. 23.10h [57] ,,Наша је цијел да се опремо,ако не пренагло а оно постојаном упорнишћу,убитачном конзервативизму у књижевности:и ето са чега саписасмо на својој застави име бесмртног оца наше младе књижевности,које име значи уједно преврат и напредак.“ Бока-Зборник Радова Из Науке Културе и Умјетности,број 9, Херцег Нови, 1977, 168. [58] О садржају Српског Листа Марко Цар између осталог каже:,,У историји српске журналистике Српски лист, потоњи Српски глас, заузео је одвојено место… Јер овај лист није био само носилац једне политичке мисли, застава под којом се окупљало приморско Српство, већ је она за свој нараштај био и знаменита школа писмености. Бјелановић се није борио само за народна права и политичке идеје, него је он пером у руци дјеловао и као заслужан пионир српске просвјете. Он је брижљиво пратио, биљежио и бистрим погледом све културне појаве у и изван Српства и Словенства. С великим маром биљежио је сваки економски и културни напредак, сваку важнију појаву у нашем народу. Његови књижевни фељтони-понајвише утисци с кратких путовања, или прикази савремених српских публикација – јасно сведоче колико је овај одлични новинар имао смисла и за чисту књижевност, за питање стила и укуса.“ Марко Цар-Сава Бјелановић, Један Поглед На Писца, Дубровник, 1911,преузето са Сајта Пројекат www.projekatrastko.rs, 25. 08.  2013. [59] О свом погледу на верске поделе Бјелановић истиче: ,,Слободу савјести ми имамо поврх свега и поштовати и бранити зато, што ће се усвајањем тога начела изгладити вјерске опријеке и мржње, које су по Славене убитачне биле, а особито по нас Србе, кидајући нам народност на вјерске странке. Благотворци уплив слободе уклониће и ту препону нашој слози, а ми га већ данас осјећамо кад можемо међу своје биљежити одабрану киту Срба католика, у којима ћемо сигурно наћи пријатеља и од вјере и од узданице.“ Програм ,,Српског листа“ ,Српски лист гласило за српске интересе на Приморју, Задар, 14. 01.1880. Бока Зборник Радова из науке културе и умјетности, број 9, Херцег Нови, 1977, 190 [60] ,,Бока није постала жртвом каквих неумитних закона развитка, јер су јој њезин положај, прилике, степен напретка, богатство и људска снага давали довољно увјета за живот. Извор је њезиних зала у натражним погледима: незнању и несавјесности чиниоца, који су извана дјеловали. Народ се је узалуд борио против застоја, који је постепено до таквог страшног обима дошао; непрестано подлијежући у тој борби, малаксао и напокон ојачао: разбјежао се по свијету: најбоља му снага-цвијет младости-напустила огњишта већином за навијек. 23.I.1908. Бока – Зборник радова из науке културе и умјетности, број. 10, Херцег Нови, 1978, 124 [61]Међу њима посебно треба истаћи: Валтазара Богишића историчара права и аутора Имовинско правног законика у Црној Гори. Био је активан уређивач Уједињење омладине српске који је своје кључно образовање стекао у Бечу и Паризу. Медо Пуцић Дубровачки властелин и један од најзаслужнијих људи за буђење народне свести се школовао у Падови и Бечу. Влахо Буковац еминентин сликар тог периода,који израђује портрете припадника династије Обреновић, Петровић и Карађорђевић је своје образовање стекао школовањем у Паризу. [62] Цијељ Матице: А),,Издавати о свом трошку како изворна тако и посрбљена и преведена књижевна и вјештачка дјела,српских списатеља и вјештака;издавати периодичне листове за наставу, просвјету и привреду; куповаати књижевне рукописе и старине за издавање за свој рачун и прештампавати гласовита дјела српска; Б) Определивјаће и расписивати награде за књижевна дела и чланке написане ћириловицом, а која се истичу наука,бпривреде, књижевности или вјештина и која јој или услијед расписа или иначе буду преказана. В) Стараће се за начин којим би се књижевна вјештачка дјела српска, која матица изда или награди, по народу што више распростирала, те ће их поклањати или уз обаљену цијену продавати сиромашнијема и библиотекама. Г) Посветиће особиту бригу оснивању своје библиотеке, која ће бити приступчна сваком Дубровнику, па ће за њу набављати ваљане производе српске литературе или и друге које за српску литературу имају значаја. Д) Помагаће из закладних прихода школске установе и српске ђаке, али то сасвим изванредно, у оним ријетким случајевима, у којим таково улагање закладног новца буде одговарало намјери и сврси за коју је основана задужбина. При помагању ђака мораће се опслуживати прописи који постоје у погледу удјељивања и уживања државних штипендија и потпора. Унутрашњи Правилник Матице Српске члан 3. Марко Цар, Наше Приморје, Унутрашњи Правилник Матице Српске, Дубровник, 1910, 24 [63] ,,Према потврђеним статутима, у први план стављено је да ће се друштво бавити ,,узгојем и васпитањем народа оснивајући школе и јавне народне библиотеке, потпомагајући похађање школскијех завода са потпорама ученицима и учитељима, потичући јавна предавања и расправљања о васпитнијем, науковнијем и политичкијем предметима; издвајајући или потпомагајући издавање другијех књига, које одговарају духу овог друштва“. Друштво ће се, затим, бавити ,,оснивањем земљорадничкијех задруга, потпомагањем сељачког пучанства при набављању добријех пољскијех алата, боље стоке, предавањима о рационалном обрађивању земље, готовљењу и чувању њенијех производа, његовању марве и о бољем спремању односнијех производа“. Најзад, друштву су намењене и важне политичке функције: испитивањем и тумачењем важнијех питања економскијех, политичких и административнијех, које се буду претресали у Сабору или на Царевинском Вијећу; предлагањем подобнијех кандидата за изборе политичкијех, административнијех и трговачких тјела.“ Зборник О Србима У Хрватској, 1 том, Београд, 1989, 49-50 [64] ‘Устав-Просвјетно-привредног Друштва ,,Српска Зора“, стр. 4, бр.18, 12. (25) септембра 1908. год. II, Српска Зора, Дубровник: Српска Дубровачка Штампарија Др.Грацића и др. Саша Недељковић – Српска Друштва у Дубровнику на почетку 20. века, научни рад, стр. 167, интернет издање www.slobodanjovanovic.org 27. 08. 2013. г. [65] Антун Фабрис о томе каже: ,,Ето из наше дичне Боке буди се сељак, посматра корист, коју му отвара ‘Српска Зора ‘и оснива задруге, увјерен да је то једини пут, који води спасу и напретку. Сељак у Буковици такођер настоји да чим прије дође до својих задруга“. Зборник О Србима У Хрватској, 1 том, Београд, 1989, 51 [66] http://www.mzv.cz/public/2d/64/7e/158157_14896_Rakousko_Uhersko.jpg 29. Септембар 2013.г.