После Сулејманове смрти преузео је власт његов брат Мурат, први овог времена. Желећи да прошири границе царства у Европи, он је прешао поменуту реку и дошао до реке Струмице с намером да нападне земље кнеза Лазара, јер је Лазар (како извештава Леон Леунклавије) помагао Угарима и подстицао их да ударе на Турке. Кад је то дознао Лазар и други кнезови и господа рашка и босанска, без икаквог одлагања средише своје војске и пођоше у сусрет Турцима који су већ били прешли реку Струмицу, па се утаборише недалеко од Турака. Кнез Лазар је био врховни заповедник хришћанског табора. Он је био удао (како је речено) своју кћер Мару за Вука Бранковића, а Вукосаву за Милоша Кобилића, који се родио у Тјентишту близу Трговишта (Новог Пазара) и био одгојен у Лазареовом двору. Између ове две сестре дошло је једном до свађе. Вукосава је, наиме, хвалила и претпостављала вредност свог мужа Вуку Бранковићу, а то је Вукову жену Мару увредило, па је ошамарила своју сестру. Кад је она то испричала своме мужу, он је сместа потражио Вука и сасуо на њега много увреда, те га позвао на мегдан, да се види је ли истина оно што је била казала његова жена Вукосава. И мада је Лазар покушао да их измири, ипак није успео спречити да се међусобно потуку како би и један и други показали своју вредност. Када је Милош у двобоју збацио Вука с коња, великаши који су стајали унаоколо нису дозволили да га даље удара. После тога су их кнез Лазар и великаши измирили, но то измирење беше више лажно него од срца. Зато Вук није пропуштао ни једну прилику да Милоша оцрни код таста.
Пошто се Лазар тада намерио ударати на Турке, његов зет Вук га је упозорио да пази на Милоша, јер треба да зна да он у тајности шурује са Турцима како би га издао. Желећи да то провери, Лазар позва на вечеру известан број великаша и капетане војске у намери да у току вечери прекори Милоша за ту издају како би га, ако се увери о злоделу, могао казнити (јер Словени имају обичај вином, а не мучењем откривати тајне), или, ако нађе да је невин, да се сам ослободи сумње која га је већ била почела мучити. Дакле, за време вечере кнез Лазар се окрене према Милошу, па држећи у десној руци пун пехар вина, рече: “Вама, Милошу, дарујем ово вино с пехаром, и поред тога што сте код мене окривљени за издајство.” Милош, међутим, не показа на лицу никакав знак који би одавао такав грех и испи примљени пехар. Затим уставши поче овако беседити: “Није сада време, кнеже и господару мој Лазаре, да се препиремо, јер је непријтељ већ у бојном реду. Сутра ујутро показаћу делом да је мој тужитељ клеветник и лажов и да сам ја увек био веран свом господару.” Лазар му ништа не одговори, него га позва да поново седне.
Но Милош читаву ту ноћ није уопште заспао, па у освит зоре, а да то нико није приметио, узјаха коња и с копљем окренутим уназад (што је код Словена знак бегунца) дође у табор Турака, код којих је био на великој цени. Стога је сместа био уведен под шатор турског цара, који се јако обрадовао његовом доласку. И ту, бацивши се на земљу (како је обичај код Турака) поклони се цару, и док стајаше погнуте главе да пољуби руку, крадом извуче бодеж који је држао скривен у недрима, и забија га Мурату у трбух. И док је из петних жила настојао да побегне из шатора, рани га стража, на несрећу, царева телена стража, и ту најпосле погибе. Овде Лаоник изражава малу сумњу како је Милош дохватио копље да смртно рани Мурата а да није био задржан од јаничара. Међутим, како је речено, Милош није носио копље да њиме убије Турчина, већ да покаже да се одметнуо од хришћана, нит је копљем (како неки верују) смртно ранио варварина, већ бодежом. С тога од оног времена (како извештавају Лаоник и Леунклавије) код Турака важи закон кад неко долази да пољуби руку њиховом владару, да тога двојица од стражара држе за руке како не би могао нанети какво зло његовој личности, како је то учинио Милош Мурату.
Пошто је, дакле, Милош на поменути начин побегао и вест се проширила у хришћанском табору, не знајући још увек шта се десило с Турчином, неки заповедници се почеше бојати за исход ствари и говорити да не виде могућност за спасење. Они су наговарали остале да би најбоље било избећи борбу и положити оружије, те се покорити непријатељу. Кад је то видео кнез Лазар, позва к себи све своје људе, те им стаде овако говорити: “Куда, куда су ишчезле, храбри другови моји, оне ваше ретке врлине, чврстина и одважност с презиром саме смрти, врлине коју су вас до данас, на огромну славу читаве Србије, уздигли изнад звезда? Шта можемо учинити? Можемо умрети, али као људи. Можемо изгубити живот, али себи на част, а на штету противника. Можемо учинити да нам пре дође онај коначни крај до којега сви рођени долазе, али на нашу корист, а на пропаст непријатеља. Зар није много боље славно умрети него срамно живети? Зар се икад може боље умрети него пре но што се жели смрт? Кажите ми, ако пристанете да будете њихови робови, зар нећете умрети као и други, кад сви морају умрети? Умрећете свакако, али уз бескрајно мучење, прекор, стид и срамоту не само вашу него читаве ваше земље. Зар није боље, кад се већ једном мора умрети, умрети наоружан и као частан човек него умрети го, и у ланцима, и преклан као животиња? Ако сте уверени да свакако морате умрети, каква је то наивност ваша бојати се нечега што нико не може избећи. Смрт се не избегава одлагањем, али се зато много умањује слава кад се настоји да се избегне. Зар је смрт друго него свршетак и крај свих зала? Она, колико наш разум каже, не може бити тешка, јер бива у једном часу; и горка, јер с њом престају све муке и патње; а зацело ни бедна ни досадна, јер бива само једном. Ако је, дакле, смрт таква, зашто је се толико бојимо? Зашто да избегнемо једну смрт, мислимо ли умирати хиљаду пута на час? Нека бежи, нека бежи из ваше памети, из непобедиве словенске крви помисао на предају и ропству. Ако се даље не може живети, умримо међу својим непријатељима, и то умримо наоружани против наоружаних. Други народи умиру на перју, обрвани годинама, истрошени временом, мучени грозницом и хиљадама разних невоља: једино Словени умиру од мача, од мача умиру само Словени. Али убијајући део непријатеља и освећујући себе тако да и сами непријатељи, па макар били победници, увек оплакују њихову смрт. А ко зна, ако се одлучимо да будемо Словени, то значи славни и победници до сада у борби за сва места која газимо ми и која су газили наши преци, или да бар будемо људи који могу руковати мачем и знају храбро убијати и бити убијени, ко зна, рекох, да ми нећемо убијати њих исто тако добро као и они нас? Срећа помаже смеле, а не доноси победу број већ храброст војника и мудрост заповедника. На нашој је страни сва правда, јер је непријатељ ушао у нашу земљу и заузео многа места. У нужди смо која обично чини смелим и највеће кукавице; имамо толико оружија да ће нам, ако га будемо храбро употребили, или отворити пут свуда, или створити тако велико друштво да ће нам сами непријатељи и остали оплакивати нашу смрт. Ако, дакле, ми ставимо све на коцку и, готово у очајању за свој спас супротставимо се и храбро нападнемо непријатеља, уверећете се како очајање увек извлачи човека из невоља и доводи најчешће до највишег степена задовољства о којем је једва и сањао.” Не пустише га да настави, нити сачекаше друге разлоге када их поново захвати пређашњи занос, па сви до једног и са свих страна, распаљени древним словенским бесом, повикаше: “у бој, у бој!”
Паше и друг турски заповедници, мада су смрћу свога господара били веома ражалошћени, ипак се не предадоше тузи, већ с много разборитости држали у тајности његову смрт, како пред непријатељима тако и пред Турцима којима још није био познат случај. Овај је народ веома постојан у ћутању и чувању тајни које су за њих неповољне, те им је немогуће ни застрашивањем ни обећањима извући из уста реч којом би наговестили оно што њихови господари желе да остане у тајности. С тога пре него што се проширила вест која би за њих могла бити веома опасна, турски заповедници су постројили војску, па оно што је требало радити за славу свога господара, свако је радио за властити спас. Тако с великом срчаношћу нападају непријатеља, а ни хришћани им се не опиру с мањом храброшћу. Борба се, дакле, води жестоко с обе стране: свуда падају, овде хришћани, тамо Турци, који су једва одолевали жестини Рашана и: других Словена. Неки су од Турака били напустили положај и повукли се натраг у намери да побегну. Тада турски заповеници стадоше у сав глас викати: “Куда бежите, мухамеданци? Позади река Струмица, здесна непријатељ, а с лева Јегејско море спречавају нам бекство. Зар није часније умрети у борби као људи него бежећи пред непријатељем утопити се у валовима попут стоке? Куда се деде, о Турци, онај дух и она храброст којом сте, прелазећи Хелеспонт, жудели за царством у Европи? Или сте можда дошли довде само зато да из наше срамоте произиђе већа слава и углед словенског народа?” Не само ова бодрења и речи заповедника већ и (како често бива) очајничка помисао на властити спас распалили су духове Турака тако да, повративши храброст и снагу, почињу са још већом зештином да нападају поново, па уз покличе и буку да јуришају на непријатеља. Кад то види кнез Лазар, који се нештедимице борио, и кад примети да му је коњ преморен, пошто је борба трајала од изласка сунца до после осам часова, остави тога коња, а узјаха другога, одморног. Његови људи, међутим, који су га видели како се смело бори у првим редовима свега умрљаног крвљу, и својом и непријатељском, изгубивши га из вида у оно кратко време док је променио коња, помисливши да је пао мртав на земљу, те сви узнемирени почеше узмицати и растројавати се. Упркос томе што се Лазар показивао и настојао да их повеже и сакупи, они су и даље бежали. Зато би и он био присиљен да крене за главнином војске и да бежи како би се спасао.
Избегавајући главни друм да не би набасао на непријатеља, упаде заједно с коњем у једну невидљиву рупу покривену земљом и грањем коју су сељаци били ископали да би ухватили неку звер. Ту га сустигоше и убише непријатељи који су га гонили. Но према казивању Филипа Леоницера у I. књизи и како пише у турским аналима, Лазар је био ухваћен жив, те му је у непријатељском табору одрубљена глава. Затим је покопан у Раваници, у једној врло лепој цркви, која је сва сазидана од мешаног мермера, и ту се још и данас види његово тело у једном златом извезеном покрову који је, кажу, извезла његова жена Милица.
Место где се одиграла ова битка зове се Косово Поље. Тако се још и данас види онде једна кула коју називају Муратовим гробом и пирамидом. Потом је његово тело пренето, не у Софију (како неки рекоше) већ у Брусу, па ту положено у гроб његових предака који се налазе близу Бање Брусе, а за успомену, на гроб је обешена Милошева рука окована у сребро. У овој бици пале су многе личности из Рашке и Босне. Како је босански бан Твртко био у савезу с кнезом Лазаром, беше му послао у помоћ своју војску под заповедништвом војводе Влатка Вуковића. Вуковић је с мало својих људи побегао после поменуте битке, која се збила на Косову 15. јуна 1389. године. Међутим, зет кнеза Лазара Вук Бранковић спасао се готово са свим својим људима, пошто је (како неки кажу) имао тајне преговоре са Муратом да изда (како је и учинио) свога таста да би се докопао његове државе. Тако је после његове смрти и остао господар једног дела Рашке, док је други део добила Лазарева жена Милица и Лазрева два нејака сина, Стефан и Вук. Нешто касније међу њима је дошло до великих и тешких размирица. Милица се с тога обратила Турчину, па је он одузео земљу Вуку Бранковићу и предао је њеним шурацима, синовима кнеза Лазара, рушећи уједно градове и тврђаве које је Вук држао у Рашкој. Његовој пак жени Мари и његовим синовима, тј. Гргуру, Ђурђу и Лазару, било је одвојено толико земље да су могли некако живети. Турци су задржали за себе два утврђена града. А Вук Бранковић, кога је турски цар био бацио у тамницу, ускоро је био пуштен, те готово одмах после тога се и упокојио.