Пре увођења општег права гласа политика je била тајна неколико породица, углавном монарха и аристократије. Са увођењем права свакога да одлучује, управљање народом постало je такорећи – свачије занимање.
Шта je сам народ овим добио?
Управљање народом je свакако озбиљан посао и народ je у целини својој заинтересован да се овај посао озбиљно и води, а то захтева и озбиљно бављење питањима политике. Површност je штетна свугде. У политици пак највише, јер последице површности политичара погађају цео народ.
Демократија je, дајући свакоме право да одлучује у питањима управљања народом, у ствари политику свукла у блато. Од озбиљног заната, за чије je упражњавање свакако потребна и озбиљна припрема, направљена je нека врста забаве за гомилу. Јер, познато je и наука je то давно утврдила, да je површност једна од најглавнијих одлика сваке гомиле, пa чак и оне која je састављена од интелектуалаца. Густав Ле Бон, у својој познатој књизи Психологија гомила, ово изрично тврди следећим речима: „Одлуке од општег интереса, које доноси скуп угледних људи различитих специјалности, нису осетно изнад одлука које би донела гомила глупака. Људи у гомили удружују само своје осредње особине. Гомиле скупљају не разум, већ медиокритет“.
Уместо дубине мисли, народ je на врху државне управе добио површност. Уместо разума, медиокритет. A то све за љубав права малог човека да једанпут у три, четири или пет година изађе на биралиште и да свој глас за једнога од људи који су му кандидацијом већ у напред предложени.
To смо назвали демократијом..ише од тога, то смо ставили као идеал пред најшире народне масе.
Држава je инструмент народне судбине као што je железница нашег путовања. Док код вожње железницом, ниједан путник не би смео, сем ако није стручан машиниста, да седне на локомотиву и да воз поведе, дотле у питањима државне управе сматрамо да je свако способан да заседне на највише место. И то без икакве претходне припреме. Довољно je само да уме да залуди масе. A наука нам каже да су особине, потребне на управном положају сасвим различите од оних којима се придобија гомила. „Појединац у гомили“, – вели нам Густав Ле Бон, – „услед дејства самога броја, добија непобедиву снагу која му допушта да подлегне извесним инстинктима, који би сам иначе зауздао. Он подлеже у толико радије што, услед тога што je гомила безимена и неодговорна, осећање одговорности, које иначе задржава појединца, овде потпуно ишчезава“.
A наше демократско гледање на свет учи нас да у вољи најширих маса, дакле гомиле, видимо ни мање ни више него народни суверенитет.
Гомила je површна и пo правилу не уме да мисли. Она je поводљива и може да почини невероватне глупости. Гомила мирних људи, који појединачно ниједан не би могао ни пиле да закоље, у стању je да учини најгора зверства линчовања. И то je науци познато. Па ипак, некоме je потребно било да се највиша брига о судбини народа, народни суверенитет, пренесе на безимену гомилу.
Коме je то било потребно?
Одговор на ово питање налазимо у Протоколима сионских мудраца, књизи, која je ових дана поново стављена на расположење и нашој србској читалачкој публици.
„Још у стара времена ми смо у народу први пут узвикнули „слобода, једнакост, братство“, речи тако много пута од тада понављане од несвесних папагаја који одасвуда долетеше на ове мамце, са којима они однесоше благостање света, истинску слободу личности пређе тако добро заштићену од притиска гомиле. Тобоже паметни, интелигентни Гоји (нејевреји) нису се сналазили у апстрактности изговорених речи, нису приметили противречности њиховог значења и узајамни однос међу њима, нису увидели да у природи нема једнакости, не може бити слободе, да je сама природа установила неједнакост умова, карактера и способности, као и потчињеност њеним законима, нису размислили да је гомила слепа, да су њени вођи – букачи, изабрани од њене средине ради управљања, у погледу политике исто такви слепци као и она сама, да човек посвећен, пa ма био и лудак, може да управља, a непосвећен, пa ма био чак и геније, неће ништа у политици разумети – све су то Гоји изгубили из вида, a међутим на томе се темељила и заснивала династичка владавина; отац je предавао сину знање тока политичких послова, тако да га нико није знао сем чланова династије, и није могао издати његову тајну народу којим се влада и управља. У току времена смисао династичке предаје правог стања политичких послова био je изгубљен, што је послужило успеху наше ствари“ (Протоколи сионских мудраца, протокол бр. 1).
Свлачење политике у гомилу није, дакле, било потребно самим народима. (To je била потреба онога народа коме je било у интересу слабљење националних организама свих других народа сем њега самога. To je била потреба међународног јеврејства.
A Јевреји су свима другим народима наметали либерализам и демократију јер су знали следеће (што je за друге била тајна):
„Народ, препуштен самоме себи, то јест букачима и вођама из његове средине, сам себе руши и ломи партијским раздорима, изазваном тежњом за влашћу и почастима, и нередима који из тога произилазе. Могу ли се народне масе мирно, без такмичења, да размисле, да упуте послове своје земље који се не могу мешати са личним интересима? Могу ли се оне бранити од спољашњих непријатеља? To се не да замислити, јер план раздробљен на толико делова колико je глава у гомили, губи своју целину, пa према томе постаје непојмљив и неизводљив.
„Само аутократно лице може израдити планове опширне и јасне, у једном реду који чини расподелу свега што се налази у механизму државне машине; из тога треба закључити да се целисходна за једну земљу управа мора сконцентрисати у рукама једног одговорног лица. Без апсолутног деспотизма не може постојати цивилизација, коју не спроводе масе већ њихов руковођа пa ма ко он био. Гомила je варварин који испољава своје варварство у свакој прилици. Чим се гомила дочепа слободе, она je убрзо претвара у анархију која je сама пo себи највиши степен варварства“ (Протоколи Сионских Мудраца, протокол бр. 1).
Изборник