Гомила је посебан облик у коме се појављује људско друштво.Овај облик има своје сопствене особине,различите и од скупа појединаца и од организоване заједнице. Свако груписање људи није гомила.Људи,који седе у кафани,међусобно неповезани,јесу скуп а не гомила.Да би постали гомила потребно је да их једна заједничка мисао,једна заједничка тежња,повеже и покрене.Тек онда скуп се претвара у гомилу. Исто тако,да би једна група људи била гомила,није неопходно да људи буду просторно окупљени.Људи могу да буду просторно разбацани па ипак да сачињавају гомилу и у социолошком и у психолошком смислу.Потребно је да су људи понети једном заједничком мисли и да су појединци те заједничке тежње свесни.Отуда је могуће да цео један град,или цео један народ,у извесним тренуцима узме облик гомиле. Појединац у гомили обично се другојачије понаша него када је сам.Као појединац,човек има осећање одговорности и ово осећање га кочи те извесне акције не предузима.Ретко ће се наћи појединац који ће разбијати излоге на радњама или линчовати јавно човека на улици.Међутим,то гомила чини сасвим лако.Појединац у гомили осећа се утопљен у број и свестан је да није много видан.Зато он у гомили сасвим лако и неразмишљено чини потезе које сам иначе не би учинио.Осећање одговорности појединаца потпуно ишчезава у гомили и чини гомилу у овом погледу потпуно слепом. С друге стране,на ово осећање неодговорности,додаје се код гомиле осећање њене свемоћи.Број и једнодушност толиких људи дају појединцима у гомили и целој гомили осећај свемоћи тако да гомила добије осећање свемоћи тако да гомила добије осећање да може све.Ношена овим осећањем,гомила је у стању да покаже пример великог јунаштва најчешће на жалост у рушењу,а врло ретко у стваралаштву. Стваралачки посао је сложен и захтева дубину мисли и тачност предвиђања на почетку,дисциплину,кординацију и истрајност у напорима у току акције,а за све ово гомила је неспособна.За рушење све ово није потребно.Ту је довољна одлучност и брз прелаз у акцију,а гомила те особине носи у себи.Отуда је гомила по правилу рушилачка,а стваралачка само по изузетку.Гомила је обично стваралачка у толико уколико поруши сметње напретку. Гомила је веома покретна и извесне помисли шире се у гомили таквом брзином да постају психоза.Нарочито је машта код гомиле развијена тако да површне слике постају веровања.Довољно је да се код једног члана гомиле створи илузија која на прост и гомили приступачан начин даје жељено објашњење:таква илузија постаје,укоро мотор гомиле. Јер гомила нема моћ критике а у гомили је појединац сав под утиском броја.Чим неколико људи у гомили верују у нешто то постаје убрзо и веровање гомиле пос условом,наравно,
