Да би заједница била чврста па и за стварање способнија, није довољно да само управа заједнице добро отправља своје дужности, већ је потребно да и сваки појединац буде оспособљен да буде користан и ваљан члан заједнице. Отуда треба да и сваки појединац буде припремљен за доброга члана заједнице. Има људи који ово питање постављају на тај начин што се питају да ли снагу заједнице сачињава свест масе или добро вођство? Па се људи чак на овоме месту и деле: једни су за свест маса а други за добро вођство. Од људи, васпитаних у демократском духу често се чује да снагу једнога народа не сачињава водећи слој, јер је то увек мањима, већ одушевљење и свест широких маса, јер је то већина. Збораш не упада у погрешку да себи у опште поставља овакво питање јер зна, да снагу и чврстину заједнице сачињавају и добро вођство и свест маса. Одушевљење маса без доброг вођства претвара се брзо у гомилу, а прелаз заједнице у гомилу је ипак уназађење друштва. Добро вођство међутим са несвесним масама у огромном броју случајева чини напоре узалуд. Заједница ће постизати најбоље успехе само тако ако буде имала и добро вођство и за заједницу оспособљене масе. Шта је појединцу неопходно да би постао добар члан заједнице? Пре свега он мора да буде свестан да је његова дужност у заједници везана са дужностима осталих појединаца у заједнички циљ, и да ће највећи успех заједница постићи, ако сарадња између свих чланова заједнице буде најпотпунија. Појединац мора да зна да свако његово неизвршавање дужности у заједници умањује моћ заједнице не само за толико колико је изостало извршење једне дужности, него много више пошто је закон заједнице, да неизвршење или рђаво извршење задатака на једном месту производи незгоде на другој страни. Зато појединац у заједници мора да буде прожет духом сарадње и то и у општем и у своме сопственом интересу. Овај дух сарадње огледа се у схватању сваког члана заједнице да је заједнички интерес пречи од интереса сваког појединца. Збораш ово схватање има и подређивање свих посебних интереса целини изречено је као принцип у чл. Првом Зборашких Основних начела. Супротна мисао овој јесте непризнавање интерсу целине право да је прече од интереса појединаца или одрицање интереса целине у опште. Овакву мисао називано индивидуалистичком мисли. О идеологијама, којима за основ служи индивидуалистичка мисао, говорићемо даље у четвртом делу када будемо говорили о демократији и комунизму..рхунац индивидуалистичке мисли налазимо у истицању класне борбе као принципа што налазимо код комуниста. Тријумф, пак, индивидуалистичке мисли у заједници значи напуштање заједницеви прелаз друштва на скуп појединаца са свима последицама које из овога проистичу (смањење производње, опадање моћи друштва на границу моћи појединаца и т. д.). Али није довољно да појединца у заједници само прожима дух сарадње, он мора и да се физички потчини ономе духу ако жели успех заједнице. Он мора да буде дисциплинован. Док се код старешине заповедање ослања на ауторитет, код млађих оно се ослања на послушност или боље на низ особина које скупа називамо дисциплином. Ауторитет и дисциплина јесу темељ сваког заповедања, они су морални скелет заједнице као што је хијерархија физички. Дисиплина је готовост човекова за послушност и потчињавање заједници чије оличење претставља старешина. Ова готовост са манифестује и спољним знацима: држање појединаца и поштовањем које он указује старешини. Својим осећањем дисциплине, појединац је најчвршће везан за заједницу. Супротна мисао дисциплини јесте што већа слобода појединца и на послу и у опхођењу, а то се може имати само у друштву где не постоји веза између јединки и то је скуп појединаца. .ећ гомила захтева потчињеност јединке, а то је дисциплина. Свет је тако саграђен да ко хоће да се опрости дисциплине, мора да се помири са малом стваралачком моћи скупа. Човеку је остало, или да се потчини условима живота у заједници па да ужива у благодети заједнице, или да ужива у слободи или независности јединке у скупу али онда да се одрекне свих користи које му заједница пружа. Треће нема. Свест о потреби сарадње и дисиплине су морални чиниоци који привезују појединца за заједницу. Међутим, није довољно да појединац за заједницу буде само привезан: он мора да јој буде и користан. Он мора да буде оспособљен да дужност коју је од заједнице добио, извршује са што више успеха. Он мора да буде у свом послу стручан. Стручност, појединац добија учењем и радом. Има дужности, које сваки човек може да отправља без претходне стручне припреме на пример, носач терета. Има пак знања, која се не могу отправљати без озбиљне претходне припреме, на пример, музичар на неком инструменту. Нека занимања захтевају дужу, а нека краћу припрему, али и она занимања, која се могу вршити без припреме, лакше и боље ће се вршити, ако се човек за њих стручно спреми. Стручан носач и вештије носи и више постиже од нестручног носача. На свима подељима људске делатности, стручност је сретство да се моћ човековог стваралаштва подигне. У скупу појединаца сваки човек мора да ради све сам, па је и захтев за стручношћу овде већи. У заједници су задаци упрошћени применом поделе рада: ту је увек могуће посао тако поделити, да дужност појединаца буде проста и за извршење могућа. Постоји доста распрострањено мишљење да упрошћавање задатака путем поделе рада води заглупљењу радника. Радник, који ради сувише прост посао, тврди се, временом толику оглупи да постане неспособан за иоле сложенији рад. Било је чак и филмова који су приказивали свету радника, који излази сав ошамућен од посла из фабрике где је подела рада и сувише упростила дужности. Такво мишљење о подели рада јесте заблуда, која се са планом шири из центара, којима је одбацивање поделе рада потребно ради изграђивања идеологија уперених против учвршћивања заједница, а које ћемо идеологије проучавати даље у четвртом делу ове књиге. Овакво погрешно мишљење може да прихвати само онај ко се не удуби у ово питање и не потруди да сагледа истину. А ко то учини, видеће да је истина у следећем: Потстицаји за духовни живот човеков су различити и њих човек носи у себи а не добија послом који је принуђен да ради због свога одржања..ећина људи свој редовни посао ради по дужности а поред овог има и своје занимање на које га наводи његова унутрашња наклоност. У колико човек, на послу који ради по дужности, има простији задатак, у толико га овај посао мање апсорбује и оставља му могућности да се после бави оним што воли. Напротив, сложена дужност на послу, захтева од човека и потпуније напрезање како умно тако и физичко, и такав човек са посла излази заморенији. Он тек после овога није у стању да се бави стварима којима се лично интересује, као на пример онај који са упрошћеног посла долази кући мање заморен и мање исцрпљен. Има радника који воле музику или цртање али живе од сасвим другог занимања. Овим људима не само да ништа не смета ако им је редован посао толико упрошћен да могу да раде без размишљања, већ им је то помоћ: сваки од нас зна да код посла који могу да радим без размишљања, овакав посао ме не спречава да мислим на ствари по својој жељи, а слободно лутање мисли је пре духовни одмор него замор. Напротив, ако ми је редован посао од кога живим тако сложен, да ми напреже и дух и тело, ја не само да за време рада не могу да мислим на оно што ја хоћу, него и са посла излазим и духовно и физички исцрпљен да сам неспособан за још једну активност. Подела рада, дакле, не заглупљује човека. она му олакшава дужност и ослобађа му дух и тело за нове врсте делатности ако само човек има за ово наклоност. Она појединца чини слободнијим за веће стваарење. (Из: “Зборашки социолошки требник, Београд 1940.
