,,Радујте се, јер су имена ваша написана на небесима (Лк. 10. 20).“
Дервента је у првој половини 1992 године била под контролом хрватско-муслиманских јединица – ХВ из Хрватске и ХВО.
У окружењу хрватско-муслиманских снага се 10. априла 1992. године нашло и 38 српских војника у војном објекту ”Рабић” код Дервенте, а непријатељ је тражио њихову предају и предају објекта.
Како је време пролазило опкољени војници су почели да верују у то да су жртвовани.Остали су и без хране.
Српска команда тада доноси одлуку да у акцију спашавања пошаље – једног човека.Мирослава Мику Микеревића.
Мика у цивилном оделу креће ка војном објекту а опкољени војници од команде добијају информацију о томе.
Ухапшен је пре него што је стигао до објекта али је успео да их убеди да је дошао као преговарач да наговори српске снаге да се предају.По договору, сутрадан ујутро у 8 сати требало је да се изврши примопредаја објекта.Опкољеним војницима је обећана пратња до Тромеђе удаљене десетак километара од Дервенте,а Мики именовање за заповедника хрватско-муслиманских снага из Бишње и Тетиме.
Одмах након уласка у објекат Мика је са опкољеним војницима уместо предаје почео израду плана за пробој.Пре поласка извршили су минирање објекта. Са собом су понели лично наоружање, десет сандука метака, 6 сандука бомби, 50 ручних ракетних бацача и другу опрему.
Отежавајућу околност би представљала месечина која би омогућила непријатељским снагама да их лакше примете.
Колона од 38 српских војника на челу са Мирославом Микеревићем кренула је у пробој око 3.30 сати.Након изласка из објекта кроз четири линије бодљикаве жице уследио је марш према територији коју су контролисале српске снаге који је трајао више од четири сата.На врх Дебеле обале су стигли око 8 сати, баш у време кад су их хрватско-муслиманске снаге очекивале на главној капији.
Стигли су у слободу.
Без мртвих, без рањених, без и једног испаљеног метка.
Од 26. априла 1992 године почело је заробљавање грађана српске националности који су затварани у зграду Дома ЈНА у Дервенти,у којој је у то време било седиште Војне полиције ХВО-а.Највећи број заробљеника премештен је у војни објекат ”Рабић”.
О томе шта би чекало опкољене српске војнике у овом објекту да су у њему остали,можемо да закључимо из сведочења Владе Марковића, једног од заробљеника у овом логору:
”Једног дана у хангар логора Рабић донели су школску клупу. На њу смо морали да прислонимо три прста, а потом су следили Алмазови ударци палицом. Уживао је, хистерично и сулудо се смејући, слушајући како крцкају и пуцају наше кости, док смо ми падали у несвест! У ушима ми одзвањају његове злокобне и заглушујуће речи “да нам прсте ломи зато што се ми Срби не молимо као алахови и папини поданици”. ”
Након тога Дервенту је, као и највећи део Босанске Посавине заузела Војска републике Српске.
Мирослав Мика Микеревић је за овај чин одликован Медаљом мајора Милана Тепића.
Предао је своју душу Господу на Богојављење, 19. јануара 2014 године.Сахрањен је у селу Доња Лупљаница код Дервенте.
Вечан му спомен у Царству Небеском !
Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ
Преузето са:
https://recineeu.wordpress.com/2015/05/25/мирослав-мика-микеревић-српски-рамбо/