Алекса Шантић своју љубав према својој родној и кршној Херцеговини преноси на папир.Као и већина народних писаца позива се на своје порекло и дедовину,дичи се њоме и пева јој.
Шантић у првој строфи описује земљу својих дедова.Описујући како реагују пољопривредни алати при додиру са кршном земљом,он заправо описује и стаменост и чврстину народа који живи на таквом тлу.Поносни и снажни сељаци нису ни могли бити другачијих карактеристика с обзиром да носе „кршне гене“.Њихова упорност и марљивост при раду се манифестује психофизички.Наравно једини посао сељака у доба када нема рата је брига о својој породици и земљи за коју је јако везан,јер његова земља за њега значи и његов корен.
У другој строфи Шантић описује какво васпитање влада у тим крајевима.
Говорећи о скромним домовима становништва говори и о дешавањима на огњишту.
„Гдје се гусле чују, приповјести, бајке,Гдјено дјецу уче просте, добре мајке“.Патријархалност српских домаћица у оно време се види кроз васпитање чељади и поштовању породице и главе дома,мужа,па их тако Шантић назива добрим простим мајкама.Живот народа је употпуњавао и испуњавао звук поносних гусала које су нас одржале кроз векове борби за опстанак.Мушка деца су натапала своју душу јунаштвом дедова и очева преко гусала,а уз предање које им је остављено у завет.Учена су деца да је дом светиња и да се животом брани,јер има ли веће љубави према некоме или нечему од положити свој живот за то.Чак и идеја која је имала жртве уистину је била љубљена.Тако је патријархалност ондашњег народа изражавана,љуби своју кршни земљу и своју отаџбину,свој дом,свог краља,своју веру.
Данас је орао крсташ угрожен,а како каже Шантић,та горда птица је насељавала и свој дом вила по тим тиморима где су живели и поносни Херцеговци.То станиште је јако неприступачно и веома тешко за живот једне птице,а камоли људи,зато се у орлу крсташу и његовој борби за опстанак где се како каже Шантић бије и туче са вихорима, огледа и борба народа за живот са таквим стаништем.Неретко се и карактер Херцеговаца пореди са орлом крсташем.
Херцеговина је позната по устанцима и устаницима,непокорив народ,зато последњу строфу не треба описивати и анализирати много.Сој народа који не жели бити роб,већ господар свог дома,свој на своме.Зато Шантић своје очеве тј. претке именује бунтовницима светим,устаницима и браниоцима своје земље и отачаства,а самим тим и браниоцима своје вере и идеје.Борба је нешто што је записано у генетском коду Херцеговаца,зато се увек понесу у било каквом виду борбе часно и храбо,рачунајући само на победу или смрт.Рат им није ништа страно, зато су и у борбама за ослобођење васколиког спрства били најистакнутији.
Ево и прелепих стихова Алексе Шантића:
Моји су очеви из онијех страна
Гдје мотика звони и гдје красна бије;
Гдје зној с чела капље и гдје рало рије,
И тврде се груде дробе испод брана…
Моји су очеви из колиба груби’,
Гдје се гусле чују, приповјести, бајке,
Гдјено дјецу уче просте, добре мајке
Кам рођени како брани се и љуби…
Моји су очеви са тимора тије’
Гдје гнијездо своје крсташ орô вије,
И са вихорима бије се и туче…
Моји су очеви бунтовници свети,
Са душом олуја што хрли и лети,
И крлима златне распаљују луче…
