Званичан став СНП „Збора“ према династији Карађорђевић као и другим могућим претендентима на упрaжњени Краљевски престо Србије.
1. Историјски осврт
СНП “Збор” стоји на историјски исправном становишту, у континуитету са ставом ЈНП „Збора“, да је направљена велика грешка са 27-мартовским пучом и да је поништењем 25-мартовског пакта са Немачком отворена „Пандорина кутија“. Али, 27. март је само био директна последица мајског преврата 1903-ће, када смо као народ колективно пали у ужасни грех краљеубиства (према учењу Свете Цркве, онај који дигне руку на помазаника Божијег дигао је руку на самога Бога Живога), који је по рангу одмах испод највећег греха – греха јереси. Нико од тадашњих врховних ауторитета у Србији није осудио страшни злочин убиства помазаника Божијег и његове супруге нити њихове безбожне џелате осудио, ни на црквеном ни на државном суду. Они нису добили ни епитимију од Цркве за тај свој злочин а камоли анатему, као што је требало – да не би цео народ носио на себи тај грех. Иако је Драгутин Димитријевић Апис (Апис је у староегипатској митологији „адски бик“) касније погубљен због наводног покушаја атентата на регента Александра Карађорђевића (опште је познато да је то био монтиран процес jер је Краљ сумњао да „Црна рука“ планира и њега да убије), то није скинуло проклетство греха са нашег народа јер ни он ни други завереници никад нису одговарали за само краљеубиство.
СНП „Збор“ такође стоји на становишту да је Симовићев пуч био инспирисан, организован и финансиран од стране непријатељске Британске обавештајне службе и то искључиво због британских геополитичких интереса а заправо, у позадини, јудео-масонске банкарске завере, која је, као што је то опште познато, суштински антихришћанска. Као последица тога уследили су потпуни распад Краљевине Југославије; њена срамна капитулација и Прва – Немачка окупација, убрзо потом и геноцид над нашим народом од стране усташке НДХ а напослетку и Друга окупација – комунистичка, успостављање титоистичке Југославије; противканонско постављање патријарха Германа на трон светога Саве од стране те исте богоборачке антихристове власти и, под патријархом Германом, улазак Српске православне цркве у „Светски савет цркава“ – јудео-масонску јеретичку организацију која је пројектована да створи услове за успостављање власти антихриста и има основни задатак да путем свејереси екуменизма „фино“ и „неприметно“ потпуно уништи Православље – и то чак као председавајућег неколико година (СПЦ је иначе и даље органски члан ССЦ а не само „пуки посматрач“).
СНП “Збор” стоји на становишту да, кад је већ дошло до распада Краљевине Југославије, слома наше војске и окупације, никако и ни под каквим условима није смело доћи до капитулацијe или бар не онакве какву је потписао Калафатовић. Краљ, као и његова.лада, морали су остати са својим народом и, у преговорима са Немцима, тражити условну капитулацију – практично ревизију пакта са Немцима – која би подразумевала:
1. Признање фактичког стања да Југославија више не постоји;
2. Признање Немачке окупационе силе и привремени губитак суверенитета;
3. Гаранције да ће Немачка окупациона сила признати територијални интегритет Краљевине Србије, у чијем саставу би биле целовита Србија (са атономијом србске.ојводине и специјалним статусом немачке мањине), Босна, Херцеговина и део Далмације са Дубровником, Црна Гора и Македонија;
4. Гаранције да ће Немачка окупациона сила признати цивилну управу Краљевине Србије и да се неће мешати у њен рад. Цивилна управа би подразумевала оружане снаге и то: полицијске (за одржавање реда и мира), граничарске (за одржавање територијалног интегритета) и добровољачке (за борбу против реметилачких елемената);
5. Обавезу Краљевине Србије да ће се на својој територији обрачунати са свим реметилачким елементима који би били против овог уговора (посебно са комунистичко-терористичкoм бандoм);
6. Обавезу Краљевине Србије да Немачку окупациону силу снабдева свим потребним средствима – храном, материјалом и другим ресурсима, који би се прецизирали посебним уговорима – осим људством;
7. Потпуну слободу вероисповести и друга права (имовинско-власничка и сл.).
Ако Немци не би ово прихватили, макар једну од ових тачака, Краљ и.лада су се требали повући у илегалу, а борбу је требало наставити на герилски начин, и у прави час позвати народ на општи устанак. То окупатору сигурно не би никако одговарало, посебно ако се узме да они у Србији не би могли наћи никога релевантног ко би сарађивао са њима у светлу чињенице да је Краљ у отаџбини. Такође, ни комунисти не би могли повести своју револуцију, и практично започети граћански рат, јер би их и само присуство Краља омело у томе а да не говоримо о борбеним добровољачким јединицама које би их сигурно спречиле и потпуно угушиле у самом почетку евентуалне њихове акције. А не заборавимо ни Немачка окупациона сила која је би ту већ била.
У сваком случају народ се није смео у тако тешким временима препустити „вуковима да га растргну“ и није смео бити лишен бриге и заштите помазаника Божијег а за то највећу одговорност сноси.лада, будући да је краљ Петар Други Карађорђевић био недорастао да самостално важне доноси одлуке тј. влада државом, па је био практично фигура у рукама сумњивих и недобронамерних људи.
Посебно боли чињеница, коју су комунисти тако обилато експлоатисали, а тиче се злата Краљевине Југославије, које је похрањено у банкама оних који заправо и јесу индиректно одговорни и за убиство краља Александра Карађорђевића и за Симовићев пуч. То су исти лобији и тајна злочиначка удружења која су индиректно одговорна и за убиство краља Александра Обреновића и краљице Драге као и за монструозну заверу познату као Први светски рат и убиства познатих европских монарха, од којих нас Србе највише боли убиство светога цара Николаја Романова и целе руске царске породице.
Зар је такве људе требало сматрати за савезнике!? Зар су Краљ и.лада требали да напусте свој народ и отаџбину у тренутку када је окупација постала реалност и када се над нама надвио црни облак грађанског рата и сенка комунистичког и усташког ножа, који је већ био замахнуо ка врату Србиновом, и преселе се у Енглеску!? Зар су се злато и вредности Краљевине Југославије требали похранити у банке таквих зликоваца који су тим истим златом финансирали, и на сваки начин помагали Тита и његову анти-народноослободилачку борбу, и то обилато јер нису давали од себе, и дали јој пуни легитимитет, иако су Равногорске јединице водиле паралелну борбу а при том су биле потпуно лојалне Краљу и.лади у Лондону!?
СНП „Збор“ нарочито одбацује, као потпуно сулуд и сраман, јавни позив преко Би-би-си-ја од 12.9.1944. г. који је упутио краљ Петар Други Карађорђевић, чиме је недвосмислено посведочио да је био само пион у рукама других, да се генерал Драгољуб „Дража“ Михаиловић и сви Равногорци ставе под команду комунистичог анти-народноослободилачког покрета тј. под команду Јосипа Броза Тита.
Епилог Добро знамо шта је даље било и како смо колективно, а и појединачно, падали из греха у грех, из прелести у прелест, од поратног интегралног титоизма, који је био раскрстио са стаљинизмом, преко експеримента званог „самоуправљање“ тј. самоуништење, лажног социјалистичког национализма и пројектованих ратова, па виртуалне демократије, а заправо контролисане анархије, и све до данашњих времена тоталног отпадништва и издаје на свим нивоима и у свим институцијама.
Коначно, у Србији се зацарила резигнација, обојена инфантилним фантазмима – са једне стране псеудо-руралним „Пинк“ сновима као пандам „америчком сну“ („Аmerican dream“) а са друге агресивним универзализмом псеудо-урбаног Б92 – прожетим перверзним хомосексуално-феминистичким концептом нео-хипи уравниловке, колективна апатија и вишеслојна итегрална инертност. Просто – колективна шизофренија.
2. Перспектива монархије у данашњим условима и Програм Србског народног покрета „Збор“
СНП „Збор“ се нашао у ситуацији у којој је практично цела народна елита, част изузецима, пала у руке јудео-масонских завереника – што посредно, кроз наметнути систем „вредности“ – „екуменизам“ као једнакост религија, демократија, републиканизам, „људска права“, глобализам, мултикултурализам, „једнакост полова“ и „сексуалних мањина“ и остале фетише јудео-масонског Симбола вере („Слобода, једнакост, братство“) – којe нам импутирају 24 часа дневно преко свих медија, што непосредно кроз чланство у тим злочиначким антихристовим, тајним, полутајним и јавним удружењима, и то појединачно, групно и организацијски (на државном нивоу). Практично све институције и цео системски апарат се налазе у њиховим рукама.
У таквим апокалиптичким условима, на први поглед, а често и на други, перспектива апсолутистичко-сталешке монархије као модела друштвеног уређења је практично сведена на теоријску раван и опсервира се као историјски феномен. Међутим, то уопште не значи да треба одустати од идеје и да треба престати инсистирати на њеној примени. Напротив. Сад више него икад треба исповедати и борити се за истинске вредности, од којих је монархизам једна од најсветијих. То није утопистички, како нам неки резигнанти површно указују, јер утопија може бити само оно што у својој суштини није истина, али јесте херојски, јер се неколицина (и поред свих својих личних девијација и недостатака) супротставља фаталистичкој свеопштости. То није ни мазохизам, јер ми волимо себе, по заповести Господњој да „љубимо ближње своје као сами себе“, али јесте жртва, коју радо приносимо на олтар отаџбини као доказ те љубави. То није застарело, како нам говоре модерни националисти, од квази-монархиста (присталица парламентарно-демократске монархије која није ништа друго него одвратни синкретизам републиканизма и монархизма), преко републиканско-демократских партијаша, као радикалних популистичких и политичких идиота (незналица), па до разних паганско-органистичких идеологија, којима све што није технократски дарвинизам, или иконографија истог, представља утопистичку прошлост – јер они и не знају за вечне и непроменљиве законе једнога Бога Живога по којима функционише све, и Над-природа и Природа.
Заједничко свима њима је несхватање основних принципа органистике као науке, која своје исходиште има не у природи него у Царству Небеском, незаинтересованост за жртву тј. присутност конформизма и мизантропији али и ограниченост њихових медиокритетских потенцијала. Једном речју – профаност.
Идеја интегралног монархизма је неуништива јер је истинита па према томе она ће увек бити присутна на овај или онај начин у друштву, кроз ове или оне облике и са овим или оним рецепторима. Она је увек савршено актуелна и модерна, као што су нпр. у музици народна изворна песма или класична музика, или реализам у сликарству, јер претставља вечне вредности, али ће се смањивати број оних који ће имати способност да је препознају, разумеју и прихвате, без обзира на жртву која се подразумева и нераскидива је са њом.
3. Србски Краљевски престо, Србски народни покрет „Збор“ и династија Карађорђевића
СНП “Збор” стоји на становишту да је Србски краљевски престо упражњен и ми за престолонаследника не можемо да прихватимо званичног претендента принца Александра Карађорђевића све док се он јавно не покаје, огради и осуди све горе поменуте историјске грешке: од Мајског преврата, злочина и греха краљеубиства, па преко 27-мартовске Симовићеве британско-комунистичке завере и препуштања народа на милост и немилост крвавим ножевима свих србских душмана, све до сопственог покајања за своје анти-народно деловање у служби британских интереса – кроз демократска агитовања и финансирања демократске 5-октобарске револуције, у садејству са чувеним јудео-масоном и осведоченим србофобом Сорошем и бившим премијером, сумњивим бизнисменом србског порекла, Миланом Панићем. Такође, ми га не можемо прихватити због основане сумње да је и сада активни британски обавештајни официр, Малтешки витез, као и члан још неких злочиначких и тајних удружења, као и да је унијата, па га стога позивамо да јавно одбаци и осуди ове непријатељске организације и оповргне да је са њима имао икакве везе, у било ком периоду свог живота а ако јесте да се јавно покаје и одбаци их. СНП „Збор“ не може да га прихвати за престолонаследника док се сво злато и вредности Краљевине Југославије, које су предате и похрањене у непријатељским банкама, не преусмере у фондове и на рачуне свих удружења која се боре за ревитализацију и рестаурацију апсолутистичко-сталешке монархије, која су по карактеру православно-фундаментална и органско-национална тј. Светосавска, и која се супротстављају свим облицима поробљавања србског народа тзв. Новом светском поретку тј. успостављању антихристовог царства. Тражимо да се средства преусмере и за помоћ ратним, војним и полицијским инвалидима, избегличким камповима, социјално угроженим појединцима а посебно србским мајкама са великим бројем деце. Посебно тражимо да се формирају фондови за привремено окупиране србске земље – Крајину, Далмацију, Славонију, Македонију, Косово, Метохију, Црну Гору итд.). Такође, не можемо га прихватити док јавно не осуди, и од себе не одбаци, следеће јереси, утопије и организације:
1. Екуменизам, као све-јерес, и „Светски савет цркава“, као антихристову цркву;
2. Демократију, као опијум за народ, утопију која служи као димна завеса док се не успостави антихристова диктатура;
3. Јудео-масонерију (и остале тајне злочиначке организације попут Малтешких витезова, банкарских група и сл.) као антихришћанску завереничку организацију.
За СНП “Збор”, сваки племић Србин који је одбацио јерес екуменистичке секте и друге анти-србске злочиначке идеје и организације је могући претендент на Србски престо.
СНП „Збор“ одбацује системску као и анти-системску борбу а вјечне монархистичке принципе и идеју ће уградити у свој ПАРАЛЕЛНИ СИСТЕМ. Имаћемо краљевину макар паралелну али она ће имати све одлике и дух апсолутизма и сталешког уређења.
С.М. „Свети рат“