Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Милан Ракић у несвакидашњој песми На Газиместану,стапа два доба,доба славе и модерно доба.У прве три строфе Ракић пева косовским јунацима,описујући оклопнике (коњицу) по којима је иначе и била позната српска војска , говори како су српски витезови на косову пољу били хладни у судбоносном часу,мрких односно одлучних погледа,погледа ка неизбежној смрти.Српски оклопници силни,су без мане,они немају страха.Оклопници су у оно време носили бреме целе Европе,целог Хришћанског света,судар две војске на Косову је био судар између Христа и лажних учења,између Азије и Европе,судар два света у сваком смислу.Зато је Косово до дана данашњег без обзира на исход,како каже Ракић „костурница страшна и поразом славна“,јер је свака жртва била свесна жртва на бранику Европе и отачаства.
Опет без обзира на прави исход битке на терену,српски витезови су однели победу тиме што су своје животе приложили као жртву, и тим чином кроз народно предање оставили потомцима завет.Данас је предање о косовском боју више од једне битке,то је празник,то је пример како се умире за веру.
Да тај судар није био само судар пар хиљада витезова и муслимана,Ракић говори да је Косово постало непрегледна јама,јама лешева.
Крвава страва на Косову Пољу није само одјекнула широм српских земаља,већ целом хришћанском Европом.
У последње три строфе Ракић се обраћа „деци овог века“,што не важи само тада,већ и сада.Пише о томе како нам душе нису спремне одговорити на искушења каква су задесила наше претке,да смо недостојни наших предака и како каже да нас је захватила западњачка река,односно да смо у тежњи да напредујемо секуларизовали друштво.Као што велики Његош каже „Бој не бије свијетло оружје,већ бој бије срце у јунака“,тако смо ми изгубили срце јуначко,односно душу која је храбра и спремна на жртву.Опет нека нас је мало,али у тој мањини влада неизмерна љубав према отачаству,истинска.У будућим сигурним судбоносним часовима какви су били на Газиместану,Ракић недвосмислено каже,а самим тим позивајући и све истомишљенике са истим жаром у грудима и душевном ревношћу,да ће „неозарен старог ореола сјајем“ дати живот за отачаство,занјући шта даје и зашто га даје,свесно се жртвовати попут „силних оклопника без мане и страха“.
Порука песме је и више него јасна,наш идентитен не сме бити уништен,наша традиција мора горети ревносно,ми морамо носити исто бреме као наши преци,јер они су као и ми данас живели на царском друму.Ако желимо да се позовемо на њих,морамо бити као они,наш дух мора бити као њихом,јер наша крв јесте њихова.