ВУК МАНДУШИЋ
ОМИЉЕНИ НАРОДНИ ЈУНАК
Вук Мандушић је рођен око 1610. године у околини Шибеника. Након погибије Григорија Суботића, Вук Мандушић је изабран за харамбашу.
Дана 31. јула 1648. године у борби са Турцима погинуо је један од најславнијих и најопеванијих српских јунака Вук Мандушић из Равних Котара.
О њему има мало историјских података, али се поуздано зна да се истицао изузетном храброшћу у борбама против Турака.
Вук Мандушић је рођен око 1610. године у околини Шибеника. Након погибије Григорија Суботића, Вук Мандушић је изабран за харамбашу.
Био српски ускочки војвода (харамбаша) у Далмацији (околина Шибеника) из 17. века и ратовао је највише у служби Млетачке републике (Венеције, која је у то време била најјача сила на Јадрану) против Турака, за вријеме Кандијског рата.
Тај део Далмације је одувек био насељен српским православним становништвом и стално поприште освајачких похода Османске империје према Млетачкој Републици. Између турског некрста и млетачког лажикрста, наш народ је опстајао у том сталном трвењу великих сила и борби за превласт на Јадрану, опиравши се унијаћењу тј. покатоличавању.
Тако је Мандушић са својим четама продирао на територију под контролом Турака, нападао њихову војску, пљачкао их и убијао.
Уз сердаре из Равних Котара, Стојана Јанковића и Илију Смиљанића, Мандушић је најомиљенији и највећи народни јунак ускочког циклуса српских епских песама.
Погинуо је у борби са Турцима код утврђења у Зечеву.
Као војник је био неустрашив, као командант ненаметљив и несебичан и све је делио са својим саборцима, који су га бескрајно волели, поштовали и слушали. Све ово запазио је и млетачки генерални провидур за Далмацију Леонардо Фосколо који је био његов савременик. У садржају његове депеше први пут се спомињу подаци о Вуку Мандушићу.
Фосколо ту описује детаљно о провали српских ускока у Кључ. То је пример типичног ускочког похода дубоко у турску територију (девет конака).
Млетачки историчари из тога времена такође су признали и записали да су његова храброст и његови подвизи достојни да се унесу у све историје.
По наредби генералног провидура Фоскола, Вук Мандушић је добио задатак да нападне турску војску предвођену Хусеин-бегом, која се враћала са пљачкашког похода из задарског залеђа. Одлучио је да Турцима постави заседу у Зечеву (код Шибеника), где се налазила тврђава са кулом, опасана зидом широким четири стопе. Заједно са Вуком Мандушићем у борби су учествовали и харамбаше Медаковић, Миљанић, Вукадин Митровић и Илија Смиљанић. Многобројна турска војска надјачала је ускоке. Вук Мандушић се неустрашиво борио и пошто му је била одсечена десна рука, успео је да убије још четири турска војника. Након тога пао је од изнемоглости, те су га Турци заробили и убили.
Тело Вука Мандушића сахрањено је на месту погибије, у Доловима Мандића, на путу Бенковац-Кистање, где и данас постоји споменик о томе.
Након те битке, цела српска Далмација је оплакивала тужну, али и славну смрт Вука Мандушића. Чак је и државни секретаријат Ватикана је обавештен од стране нунција у Венецији да је млетачка влада “тешка срца“ примила вест о смрти неустрашивог Србина Вука Мандушића, што говори о његовом значају за Млетачку Републику.
Митрополит Петар II Петровић-Његош обесмртио је Вука Мандушића у свом највећем делу “Горском вијенцу”. Од свих јунака из Горског вијенца Вук Мандушић је најбогатији унутрашњим противречностима. У његовом лику Његош је насликао типичног српског јунака али и човека сазданог од крви и меса, не само “од оружја”. У њему се преплићу јунаштво, махнитост, ћудљивост, тајна љубав и дечачки искрена љубав према драгим стварима.