ШТА СУ ДИВИЗИЈЕ, БАТАЉОНИ, ВОДОВИ… КАКО ЈЕ УОПШТЕ БИЛА ОРГАНИЗОВАНА СРПСКА ВОЈСКА?
У Велики рат Краљевина Србија је 1914. ушла са војном организацијом са којом је две године раније, 1912, ушла у Први балкански рат. Није се још стигло са довршавањем војног рока у ослобођеним територијама, па је све некако „остало исто“.
Али, шта то уопште значи? Шта је дивизија, а шта батаљон? Колико људи има чета?
Ево једноставног начина да то упамтите.
У питању је одломак из првог романа о Гвозденом пуку, који ће се делити бесплатно када се скупи довољно новца за штампу. А прикупљање је у току, на чему велику захвалност заслужују сви досадашњи добротвори. Можете и ви да помогнете, клик (www.gvozdenipuk.rs) вас дели од упутства како, а ту вас, у електронској форми, чека и првих 150 од 420 страница ове књиге.
Што се организације пешадије у српској војсци тиче, ево како је она описана у једном разговору из 1912, када је наша земља кренула да ослобађа од Османлија Косово и Метохију и оно што се тада Старом Србијом звало. Радња се дешава на садашњем стадиону ФК Рад, тадашњем хиподрому, или како се звало тада Тркалишту, на коме су се окупљали сви они који су се затекли у Београду, а чија су мобилизацијска места била широм Србије:
„Је ли, бре, Рус…“, умеша се сад Јанаћко. „Научи ли ти у коју јединицу уопште идеш?“, упита насмејан.
„Други пешадијски пук… Моравска дивизија“.
„Несигурно, војниче, несигурно. То мора да грми“, рече мајор Михаило Синђелић, па погледа Учу и нареди му да издекламује како треба.
„Редов Чедомир Антонијевић, први вод четврте чете другог батаљона Другог пешадијског пука… првог позива!“, рече гласно Уча.
Лазар се тихо насмеја, отпи вина које је наручио, па признаде: „Искрено, нисам баш начисто са дивизијама, пуковима, батаљонима и четама…“
„А, бре?!“, запањи се Јанаћко Јовић.
„Мене су ослободили војне службе после тог рањавања у Санкт Петербургу. Није да сам се потом интересовао… Признајем“.
„Како то да си у књигама сада?“, упита Салатило са ћошка стола.
Лазар се замисли. Хтео је да призна, али од стида ућута. Који трен касније одлучи да – слаже. Неки људи лакше живе са лажима, него са стидом.
„Рат је. Не могу да седим у кући, кад ми је нога скоро као нова“.
„Ето ти, Чедомире, видиш да и господа ратују, чак и кад не морају!“, срећно констатова Јанаћко. Али се брзо се окрену ка Лазару и насмејано лице поста строго: „Нећеш ми, вала, мајчин синко, у рат, а да не знаш како ти је организована војска!“.
„Вала, и не иде…“, добаци неко са стране.
„Не да не иде, него неће он да иде нигде од овог стола, док не научи као песмицу. Чедомире, приони, учитељски“, нареди мајор Михаило.
Уча уздахну, уви још једну цигарету, па отпи гутљај ракије и изговори само бројеве.
„5-4-4-4-5“.
Тајац.
Лазар подиже обрву.
„5-4-4-4-5“. Понови“, сада Уча нареди и би срећан што, као обичан редов, доби ту прилику.
„Пет… четири, четири, четири… пет“.
„Е, добро је. Знаш основно“, рече Уча, повуче дим и пусти га да се лагано пење уз танане, врло кратке бркове, који су се једва видели изнад усне.
„Тек сад не знам ништа, човече…“, признаде Лазар.
„Србија ти је подељена на пет делова. Војно посматрано, наравно. То ти је она прва петица. Пет је дивизијских области, ми ти припадамо Моравској“.
„Јасно?“, одједном се умеша Јанаћко, покушавајући да опонаша дубок глас мајора Синђелића.
„Аха, добро… Ма, јасно. Дивизије… Наша је Моравска. Онда овдашња, којој Београд припада, то је Дунавска. Имамо још и…“, покуша Лазар, пребирајући по сећању карту Србије. „Дакле, Моравска, Дунавска и имамо још и Шумадијску, Тимочку и Дринску. Да!“
„Ето ти га сад! Научи га Уча очас посла“, радосно ускликну Јанаћко.
„Јовићу, седи ту и ћути. Није Чедомир ни почео. Ово зна свако дете“.
Јанаћко послуша мајора. Отпи оно што му остаде на крају треће чаше. Узе да завија дуван док је слушао час који је и сам могао да држи, као и сваки српски војник. Уча настави:
„Види, Лазаре, научио си шта је ова прва петица – дивизије. Е, сад, имаш четворке, њих три иду заредом. Прва ти означава да свака дивизија има четири пука. А пук… Пук ти је – све! Основа. Пук је суштина војске. Те четири хиљаде људи су из једног краја, из једне области, то знаш?“
„Знам, знам“, одговори Миловановић.
„Ето, пук ти је све. Основна јединица српске војске, дакле. И, имаш четири пука у једној дивизији. То ти је она прва четворка. Пукови имају неке своје редне бројеве, али… Како је овај наш, прокупачки, који покрива цео топлички крај, назван „други“, а ова два београдска тек седми и осамнаести, то ти ни ја не знам. А и не знам ко зна. Одавно имају такве редне бројеве. Него, знаш ли шта је она друга четворка?“
„Хм… Батаљони, логика ми каже?“
„Каквог ђака имаш! Благош тебе“, грохотом се насмеја Јанаћко, па када примети да га мајор Синђелић озбиљно гледа, схвати да га заправо гледа неко ко ће одлучивати о томе да ли ће моћи у „свој“ Други пешадијски пук, па ућута.
„Да, сваки пук има четири батаљона. Пук је, да поновимо, најважнија јединица, и има четири батаљона од око хиљаду људи“, рече Уча.
„А сваки тај батаљон има четири чете, од по, отприлике, двеста педесет људи“, додаде мајор са своје столице.
Лазар поче да се преслишава у себи. Пет пешадијских дивизија. У свакој по четири пука. Његов Други пук, као и сви остали српски пукови, састоји се од четири батаљона. А батаљони имају по четири чете.
„5-4-4-4…“, замисли се и схвати да не зна шта је она петица на крају, шта је то што из пет делова чини српску чету.
„А она петица…“, крене да упита, кад, одједном, диже се галама око њих, а испод њихових ногу – пројури бели зец.
„Види га, зец! Ау, колики је!“, викну Јанаћко и загледа се у тог брзоногог створа који је бежао право преко велике ливаде око које је била коњичка стаза.
Маса се ускомеша, а неки сељачки глас добаци:
„Ене га, оде усред зборишта!“
„То на добро не слути, ако га не у`ватимо“, рече други.
Салатило само преврну очима:
„Овом народу неће главе доћи Турци, него празноверице…“, рече некако превише тихо у оној гунгули.
„Држ’те га, браћо!“, повика један од мобилисаних.
И поче јурњава какво Тркалиште не виде у својој историји. Музиканти, који су чекали путне карте за одлазак у пуковске оркестре по Србији, извадише инструменте, па засвираше колце. И што је маса била све неспретнија у својој потрази, то је ритам мелодије бивао све бржи. Док, коначно, после много саплитања, псовки и смешних падова, неко не ухвати зеца.
„Браво!“, „Тако је!“, „Овако ће и Турци проћи!“, добациваху редови, а официри су, што погледима, што прекорима, успостављали ред.
„У дисциплинованој војсци плен није оног ко га је запленио“, зачу се Салатилов напрасно громки глас.
Сви се окренуше ка њему, а он уставши са столице тек тада, приђе оном малом редову, који је зеца држао за уши.
„Па, коме да га предам?!“, упита момче.
„Предај га председнику Општине, Давидовићу. Он ти овим свиме руководи,. Према томе – он ти је главни фактор“, добаци неко. И, неочекивани ловац управо то и уради.
Сви се око Давидовића насмејаше, а он, затечен народном вољом да првом човеку главног града утрапи огромног зеца, нађе неке младе да улов даље однесу.
„Ал’ би био добар паприкаш, мајку му зечију…“, рече Јанаћко, враћајући се за сто.
„Тај ће у музеј. Виде ли колики је?“, додаде неко у пролазу.
„А ми ћемо назад на час“, рече Уча, решен да преслиша Лазара. Овај није имао ништа против, па поче:
„Србија има пет дивизијских области. Тренутно смо, у Београду, на територији Дунавске, али као обвезници по рођењу – припадамо Моравској. Свака дивизија, па и наша Моравска, састоји се од четири пука. Наш је топлички, али му то није име. Једино име које пук има је онај редни број у списку свих српских пукова, као и стари назив, попут нашег „Књаз Михаило““.
Лазар узе гутљај вина, па настави: „У оквиру Другог пешадијског пука, бићемо разврстани у један од четири батаљона. А она трећа четворка је – зато што сваки батаљон има четири чете од по двеста педесет људи“, рече Миловановић и застаде, не знајући шта са оном петицом на крају формуле, коју је морао да савлада.
„Ето, и онда у свакој чети имаш по пет водова и то ти је то. Бићеш у неком воду, рецимо трећем, и ту ћеш бити са педесет војника са којима ћеш делити и добро и зло“, избави Уча свог ученика.
„Пет дивизија, по четири пука, сваки са по четири батаљона, сваки са по четири чете, свака са по пет водова. „5-4-4-4-5“, рече сад већ видно насмејани Лазар.
„5-4-4-4-5!“, диже Јанаћко чашу и додаде „За најбржег ђака. Који прво Училиште у братској Русији заврши, а тек онда научи оно што сва српска деца знају!“.
Насмејани, кренуше да наздраве тој брзини, кад… Изненада, огласише се добоши.
(Посетите www.gvozdenipuk.rs – тамо вас чека уводних 160 страница овог романа о нашим прецима, њиховим врлинама и путоказима који су нам оставили. А ако сте у прилици, помозите и да књига угледа светлост дана. Неће се продавати. Делиће се бесплатно)
https://www.youtube.com/watch?v=BTO7XoPDO_U
Песма „Гвоздени људи“ посвећена свим топличким херојима, људима који су за Србију гинули, који су увек били први у рату, а последњи у миру. Људи који су волели своју земљу више од свог живота. Тешко, кажу стари Топличани, да је постојала кућа у Топлици која за потребе Другог гвозденог пука није дала војника, неке су дале и два, а неке и више за потребе краља и отаџбине.
Ово је песма посвећена њима, обичним људима, херојима једног времена..
Гвоздени људи
Јуриша храбри пук,
Јунаштво у срцу, а понос на лицу
Јуриша храбри пук,
Уз повике Србији, за родну Топлицу.
Кренули у мит , у славу, у бој,
Јуришају храбро не жалећи живот свој,
Јуриша храбро ка својој родној груди
Та војска сељака, тих гвоздених људи
Кроз олово и бајонете са заставом у руци,
На хиљаде њих испада из строја,
Јуришају ка Топлици ти гвоздени вуци.
Јуришају и даље, гвоздена је воља,
Ослобађају се места, многи нису живи,
Оставили јунаштво да се Србија диви,
Поносна Топлица јеца и кука,
Готово да не постоји мушка рука,
Не плачи Топлице, обриши сузе,
Не плачи Топлице поносна буди,
За слободу твоју њих Бог узе,
Поноси се пуком, тих гвоздених људи.
Поносна буди на тај пук сељака,
Дичи се делу ТОПЛИЧКИХ ЈУНАКА!
Урош Трифуновић
БОРБА ГВОЗДЕНОГ ПУКА ЗА КОЈУ СКОРО НИКО НЕ ЗНА
Много је било битака у нашој историји. И превише. Ретко ко да може све да их и поброји. Ово је прича о једној, умало заборављеној. А задивљујућој.
Те 1912, после победе у Кумановској битки, којом је почео главни део српских операција у Првом балканском рату (у коме су наши преци заједно са Црногорцима, Грцима и Бугарима кренули да протерују Османлије са Балкана), пред Другим пешадијским пуком „Књаз Михаило“, касније прозваним „Гвоздени пук“, нашао се задатак да прођу кроз планински венац Бабуне.
Каква реч… Бабуна. Ни за њу малтене нико од нас, садашњих није чуо. А управо је тамо, после Кумановске битке, у којој се нашао на мање угроженом, а ипак језивом десном крилу, Гвоздени пук и почео да постаје – Гвоздени.
Опис који следи је из првог романа „Гвоздени пук“ (www.gvozdenipuk.rs) и, на основу пронађених записа учесника, представља реконструкцију онога што се тамо дешавало када је славни пук добио наизглед једноставан задатак. Проћи први, после Кумановске битке, ка Прилепу кроз планински венац Бабуне (кроз који је и водио једини тамошњи пут којим могу да се крећу артиљерија, коњица и комора са храном). Неко је морао да буде први. Да види да нису случајно Османлије оставиле ту нешто војске како би успорили Србе док се они повлаче ка Прилепу и, још даље, ка једном од тада најразвијенијих градова тог дела Балкана, Битољу. Нико у Гвозденом пуку није знао да су Османлије као одступницу на Бабуни оставили не један пук, већ малтене две дивизије. Однос снага на тим висовима лево и десно од друма био је око 20.000 према 4.000. И, један од сегмената те борбе, док су се српски војници, промрзли по снегу и леду, а изгладнели јер је достављање хране каснило већ четврти дан, док су се баш они питали што оно мало топова (само четири) не гађа османску артиљерију већ негде другде, изгледао је овако:
…
А тамо, преко планинског седла које спаја Плетварски прелаз са Ореовичким висом, црне се непријатељске колоне. Потпуно ненадано. Небројено много Османлија. Поредак савршен, ход брз. Један „табор“, како су Турци називали своје батаљоне. Па, други. Па, трећи и четврти, збијени. Па, још. И још.
„Ау, мајку му!“, скиде капу Уча.
Ратибор поче да шкгруће зубима.
„Јебем ти… Шта је ово?!“, изусти Сима Крстић.
„Шта „шта је“?, упита га Уча. „Је л` треба наша војска да прође друмом? Треба. Је л’ су се Турци поставили са обе стране друма? Јесу. А је л’…“. Уча не стиже да заврши. Хтео је да му ђаци мисле, али Сима je хтео да му се каже, па га прекиде:
„Па, који су онда ови?“, упита Сима. „Неки трећи?“
„Не, бре, Крстићу. Како трећи? Него тамо, испред нас, прелазе од Плетвара. Од преко пута, иду – овамо, разумеш?“, објасни Уча.
„Што не седе на своју страну, него прелазе друм, `оће `вамо…? Шта ће `вамо?“, опет ће Сима.
Уча се насмеја од муке.
Сви, онако збијени, разумеше тада зашто их српски топови нису штитили од турске артиљерије. Једноставно, гађали су те „таборе“. Проценили су да је опасније ово пешадијско надирање Турака па су гађали њих, а не њихову артиљерију. Али, цела та грмљавина из великих цеви није била успешна: ни османлијска, јер је гребен добро штитио српску пешадију, а ни српски топови нису имали ефекта, јер им је распрскавање шрапнела било превисоко. Куглице из граната постајале су убојите тек кад би се експлозија десила релативно близу војника.
„Корежирај то!“, викао је Наумовић батерији да промени подешавање. Оданде се најпре чуло: „Три ‘иљаде и осамсто!“. Па, онда за двеста мање. Па, за још двеста.
„Па дај, убоди више! Изгинусмо док ти потрефиш!“, оте се Сими.
Турци, који су до тада су ишли као збијене коцке, почеше одједном да праве веће растојање између редова. Проређивали су стројеве да би имали мање губитке, јер их је, ненадано, још неко гађао. Одједном. Однекуд.
„Мора да је оно наша коњичка батерија. Она је у долини реке Црне. Па да, то су они“, осмехну се капетан Гаврило Синђелић. Још четири топа сигурно не могу да шкоде. Свима се озарише лица.
Не и рођеном брату капетана Синђелића, мајору Михаилу. Отрчао је одмах до командира батаљона Јована Наумовића и после краћег разговора са њим, вратио се назад.
„Јунаци!“, обрати се громким гласом војсци.
Нико није стао у став мирно, јер „ко да стоји мирно, кад гранате падају“, умео би да каже Сима Крстић. Слика се у тренутку укочи од питања „Шта је па сад?!“
„Док ми гледамо право и лево, непријатељ би да обухвати наше десно крило. Ено их. Избили су већ код села“, изненади их Михаило Синђелић. Показа руком скроз у другом правцу од оног у који су до тада немо зурили.
„Наши тамо гину, браћо. Четврти батаљон је сам. Ем гранате бију по њему, ем толико Турака иде на њих, као да су у Косовски бој кренули! Седам водова ми је дао командир батаљона да помогнемо четвртом…“.
Лазар је сумирао ужас: „Седам водова, по педесет људи… А пет овде остаје. Па, баш „лепо“… Артиљерија турска испред, хиљде и хиљаде долалазе слева с Плетвара и плус – ови десно!“. Би помало љут. „А нама рекли „`Ајте, ви из Другог пука, мало напред и рашчистите то Турака што има… Ако има. А сад треба да одлучимо да ли ћемо да гинемо тамо или овде…“
Није ни стигао да утврди да ли му је боље остати, или отићи и помоћи браћи коју ће ускоро опколити. Мајору Синђелићу се одмах јавише први добровољци, официри и подофицири. Који год да је од њих подигао руку, за њим би иступили и сви њему подређени: десетина за својим капларом, читав вод за својим понаредником… И тако, јавише се скоро сви.
„Хех…“, насмеши се на трен брк мајора Михаила Синђелића. Климну главом и поче да прозива капларе, а ови своје десетине.
„Ђорђе Милачић!“, викну пред крај набрајања. Природно, за њим кренуше Уча и Салатило. Лазар сачека да буде баш последњи, не би ли чуо Јанаћково име. Чуо је „Јовић са својима остаје…“. Није му се свидело то раздвајање. Мало је на том месту, у том дану, и било разлога за свиђање. Устаде и пође за осталима.
Трчали су као суманути. Заклона више није било, нашли су се на отвореном. Гранате су падале и тамо, и овамо, свуда, али непрецизно. Било је питање часа када ће их турска батерија пронаћи. Срећом по њих тристотинак, та артиљерија је имала и друга посла. Гађала је четврти батаљон без престанка. Припремала га је за неминовно, за потпуно разбијање.
Трчећи у помоћ, Лазар први пут, додуше издалека, виде како заправо изгледа турски јуриш. Почели су, по команди, да јуришају на српски четврти батаљон, чим су испалили последњу гранату. Потрчали су на трубни знак. Било их је несхватљиво много. Држали су линију, као да је вежба у питању. Сила је то. И, много су се драли. Чак и на тој даљини, урлици су деловали застрашујуће. „Како ли је тек четвром… у првој линији?“, упита се Лазар, задихан. Још само петсто метара делило га је од ње. Турке нешто мало више. Ко ће пре?
„Јунаци!“, викну, трчећи, мајор Михаило, али изненада подиже руку и заустави се. Окренуо је лице ка свима.
„Ама, што стадосмо, човече?!“, Лазар је био у потпуном чуду.
Окрену се и виде да остатак тек пристиже, али некако полако. Као да нису схватали озбиљност ситуације. „Никоме се не гине…“, разумео их је. А и није.
„Јунаци! Османлија је бар хиљаду и по! Оно што је остало од нашег четвртог батаљона неће моћи само да изађе на крај са њима, нити ћемо моћи ми сами. Ако закаснимо, свако ће остати сам! Браћо…“, рече мајор Синђелић, па онако задихан узе ваздух, исуче сабљу и загрме:
„Као један да ударимо у зло! Да један другоме будемо крила, соколови! Ураааааааа!“, рече, окрену се, и потрча са сабљом усмереном ка небу.
„Урааааааа!“, проломи се том малом падином иза четвртог батаљона.
„Урааа!“, викао је и Лазар, носећи у десници Маузер, а левом је припремао бајонет, који, пред полазак, није стигао да натакне на пушку.
Обичан човек може да претрчи пет стотина метара по низбрдици и за минут. Али, када постане соко, онда пет стотина метара прелети. Кад душа лети, ноге и не додирују тло. То је осећао свако у том јуришу. Тако је видео тај јуриш сваки залегли редов и подофицир четвртог батаљона Другог пука. Тако је тај лет видео и сваки Турчин. Лет душе. Лет брата.
На сто метара пред стизање јуришника до сабораца из прве линије, док је све више Османлија застајало – дигоше се и они који су лежали. И, одједном, једно заједничко, из скоро хиљаду грла, и оних што стоје, и оних што им се трчећи приближавају, зачу се:
„Урааааааааааа!“
Шта је уопште пук?
У војсци некадашње Србије, којој је припадао и Гвоздени пук, најважнија је, модерним речником објашњено, била „екипа из краја“. Људи који се знају. Који су неретко род. Који живе заједно. Који имају сличне муке, сличне навике, исте потребе. А пук је управо представљао такав скуп људи.
Србија је, до коначног ослобођења Балкана од Османске империје 1912., када и почиње славна прича о Гвозденом пуку, била подељена у пет војних целина.
Те дивизијске области (а чули сте за њих по именима дивизија – Дунавска, Шумадијска, Моравска, Тимочка и Дринска), имале су по четири елитна пука. Нећемо сада о томе шта је „први позив“, други, трећи, већ само да је тај први позив био та елита. У питању је ударна снага народне војске, састављен од момака, људи од 21. до 31. године старости. Четири пука, дакле, у једној дивизији. А пук је био основа српске војске. Екипа из краја. Сваки пук је имао: неки редни број (Први је мобилисан у Врању, Други у Прокупљу, 7. и 18. у Београду и тако даље) и неки назив (12. је имао име „Цар Лазар“, а Други, касније назван „Гвоздени“ имао је име „Књаз Михаило“). Дакле, не постоји „други гвоздени пук“, како неки мисле да се та јединица звала, јер није постојао „први гвоздени пук“, већ је постојао само „други (редни број), запета, ‘гвоздени’ (надимак) пешадијски пук“.
Састављен од око 4.500 војника, сваки пук је био подељен на четири батаљона. Логично, у сваком батаљону било је нешто преко хиљаду људи. Гвоздени пук, дакле, није „10.000 људи“, иако је скоро толико и прошло кроз њега, нити „мала дружина“.
У Гвозденом пуку су били војници из Моравске дивизијске области, а мобилисани су из четири тадашња среза – Прокупља (у коме је извршена мобилизација 1912. године), Блаца, Лебана и Куршумлије.
Четири батаљона су, тако се чинило лаичком оку – наступала „сваки за себе“. Наиме, сваки батаљон јесте имао свог командира, који је одговарао и био хијерархијски потчињен команданту Пука. Али, када би батаљон добио задатак, тај задатак не би у себи садржао како батаљон нешто да уради, већ шта треба да оствари.
То, како је сваки батаљон извршавао свој задатак, зависило је, наравно, од војника, али понајвише од старешине батаљона. Обично би два батаљона ишла напред, један покрај другог, „одржавајући везу“ (бити у видокругу, бити у могућности да се комуницира у свакој ситуацији), а друга два би, најчешће, била иза, као резерва. Улоге би се мењале из дана у дан, некада из сата у сат.
У историји Гвозденог пука, од 1912. када је започео да крчи свој пут у славу, до 1920. када је демобилисан, само један… један једини пут – читав пук је кренуо заједно на непријатеља.
Али, о томе више у роману о Гвозденом пуку. Исечак од 150 уводних страна вас чека наwww.gvozdenipuk.rs а када се скупе средства (хвала свим досадашим добротворима) књига ће се штампати и бесплатно делити.
Бројке и слова, исписани јунаштвом
Гвоздени пук, јединица мобилисана у Топличком крају, од 1912. до 1918. остварила је нестварне подвиге борећи се у два балканска и једном светском рату.
Из Прокупља је кренуло око 4.500 младића, а њих 255 је за чудесна држања добило највеће одликовање, Карађорђеву звезду са мачевима.
У пуку је било и 566 војника одликованих Златном, те 426 Сребрном медаљом за храброст.
Ово јесте сајт о Гвозденом пуку, али је заправо посвећен првом роману о најчувенијој и најодликованијој јединици српске војске. Њени подвизи су почели 1912. године у Првом балканском рату, наставили 1913. у Другом, а нарочито су се видели од 1914. до 1918. у Великом рату, односно Првом светском.
У питању је књига која представља аутентичан приказ свакодневног живота, рада, борби и предаха, као и размишљања и понашање војника Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“ првог позива. За њено писање коришћени су бројни материјали до којих се дошло током двогодишњег истраживања – од Војног архива, на чему је аутор захвалан Министарству одбране на дозволи да документима приступи, преко других архивских података, али и мемоара, дневника војника и њихових старешина, све до дневне и периодичне штампе из тог времена, као и друге литературе доступне што у музејима и архивима, то и у приватним збиркама.
Књига има три дела. У првом, читаоцима је на 400 страна приређен богат материјал из 1912. године, када је Гвоздени пук и започео своја ратна дејства, тада у ослобођењу Косова и Метохије и онога што се звало „Старом Србијом“ од вишевековног освајача, Османског царства.
Жеља аутора, Дарка Николића, новинара из Београда, је да се књига – бесплатно дели по Србији. За тако нешто је потребно прикупити значајна средства, а ако сте вољни да се тој помоћи прикључите, као што су то већ учинили неки наши спортисти и јавне личности, посетите страницу „Донације„.