Ђорђе Ристић – војвода Скопљанче

Почетком XX века Срби су створили добру војну организацију, чија је највећа активност била изражена на подручју Скопског и Битољског вилајета. У овим борбама истакло се више војвода. Међу њима и Ђорђе Ристић – војвода Скопљанче!

Ђорђе Глигорије ,,Гица” Ристић, рођен је на Ђурђевдан 6. маја 1879. или 1881. године (како се наводи у савременим изворима) у Пећи, где су му се родитељи пре његовог рођења настанили.

Основну школу и гимназију завршио је у Скопљу, одакле је дошао у Београд на школовање. У Београду је уписао подофицирску школу, где је стекао чин поднаредника.

Међутим, није дуго био члан војске Краљевине Србије. Морао је напустити службу, највише због своге бујне нарави. Поред свега што му се издешавало, Ђорђа Ристића задесила је још једна трагедија. Одмах након одласка из војске, мајку му у Пећи убијају Арнаути. Решио је да освети мајку, те одлази у Пећ. Али су га Арнаути препознали, па је морао побећи, без извршене освете.

Приликом одласка из Пећи, Ђорђе Ристић је сазнао да се у кумановском крају налазе српске четничке чете. Упутио се за њима, како би нашао војводу Јована Станојковића Довозенског и приступио његовој чети. Срећа му овога пута није окренула леђа. Упорност се исплатила, где је успео да пронађе војводу Довозенског, који га је примио у своју четничку чету. Ђорђе Ристић је врло брзо оправдао поверење војводе Довозенског и његових другова.

Доласком Ђорђа Ристића на простор Старе Србије 1904. године, отпочиње међуетнички сукоб, који ће трајати све до 1908. године. Разлог сукоба је била подела Македоније, између Срба, Бугара и Грка, где је свака држава за себе тежила приграбити што већи део територије Македоније.

Српски национални и државни интереси били су такви да се Македонија треба поделити између балканских земаља. Самосталност Македоније се одбацивала, јер би то могло довести до њене анексије од стране Бугарске. Међутим, подела Македоније била је тешко спроводљива пошто нису постојале етничке границе које би послужиле око поделе, као и услед непомирљивих ставова балканских држава у њиховој тежњи да зграбе што више македонског подручја. У међувремену су на македонском тлу израсле домаће националне снаге из сазревања свести о македоснкој нацији као посебној националности на Балкану.

Огорчена оружана борба кренула је од самог почетка сукоба, пре свега јер су балканске државе убацивале своје чете на простор Македоније. Све три државе су безрезервно пружале подршку својим четама, у тежњи да се што већи део колача приграби за себе. Србија је активно узела учешће, зато су српске чете имале добру потпору за спровођење својих циљева у овом сукобу. На почетку сукоба, српска страна је покушала да оствари сарадњу са бугарском страном. Али, до сарадње на крају није дошло. Од тада па све до краја сукоба 1908. године трају стални сукоби зараћених страна.

Ђорђе Ристић је активно учествовао у сукобима на простору Старе Србије

Ђорђе Ристић кренуо је као поднаредник у чети војводе Довозенског, убрзо је постао заставник у чети Темељка Барјактаревића, да би већ 1905. године постао војвода Кривопаланачког рејона. Већ следеће године 1906. у Кумановској и Кривопаланачкој кази, сматрало се да од његовог боравка на терену зависи чврстина Српске организације и пацифизам Бугараша и њихове четничке акције. Захваљујучи својој смелости и лукавости, прерушен и без пратње, лута по атарима српских и бугарских села убрзо је постао полумитска личност у представама сељака Паланачке казе. Војвода Скопљанче се истакао у борбама на Петраљици (31. маја 1905), Гугљину (29-31. август 1905) и другој бици на Чалопеку 1906. године.

Значај војводе Скопљанчета у четничкој организацији, може се видети и кроз још једну титулу коју је добио током четовања. Иако су номинално све војводе четничке организације били подједнаки, у стварности су у оквиру Организације постојале ,,велике” и ,,мање” војводе. Наиме, убрзо по отпочињању акције, угледом, храброшћу и ауторитетом истакао се мали број војвода које је Централни одбор са доста разлога сматрао стубовима Организације на терену. Тако се међу војводама Српске организације истакао Ђорђе Ристић у источном Повардарју.

 

Међутим, строгост према четницима, разметљивост и везе са женама на терену, уз сву популарност коју је имао, изазвали су бес и завист код шефа штаба Михаила Ристића. По свој прилици је управо шеф штаба искористио мржњу потчињених четника, према војводи Скопљанчету због строге дисциплине, искористивши их да их побуни против њега. Шеф штаба је тражио од Централног одбора, да се због разних, готово немогућих злочина које је приписао Скопљанчету, он казни смрћу. Ђорђе Ристић је успео да избегне смрт, али је добио ражаловање и интернацију крајем 1907. године. Интерниран је у Србију, у Пожаревац, где је остао до предаје чета јула 1908. године.

Након извршене Младотурске револуције и проглашења Хуријета (слободе) 1908. године, за све потлачене хришћане, донесена је и амнестија за све одметнике од турске власти. По претходном договору престала је српска, бугарска и грчка четничка акција. Тако су по упутству из Београда, све четничке војводе имале да се предају Шефкет паши у Скопљу. Главне четничке војводе, међу којима и војвода Скопљанче, симболично су предали оружје Турцима.

Након завршеног четовања, војвода Скопљанче је решио да се настани у Куманову. Током дугог четовања, војвода Скопљанче је стекао велики број пријатеља. Свакако, најбољи пријатељ војводе Скопљанчета, био је војвода Коста Миловановић Пећанац. Пећанац и Скопљанче су заједно отишли у четнике и били велики и искрени пријатељи. Пријатељство је крунисано тиме да је Скопљанче био девер на венчању војводе Пећанца.

Дугогодишње четовање и живот у врло лошим условима, имало је утицаја на здравље војводе Скопљанчета. Нарушеног здравља, добио је упалу плућа, која није било лака. Умро је 27. јануара 1911. године у нишкој обласној болници, у којој је дошао потражити лека за своју болест. Сахрањен је на данашњем Старом нишком гробљу, где му је Народна одбрана 1913. године подигла споменик.

Ђорђе Ристић – војвода Скопљанче био је за време четничке акције страх и трепет за српске душмане, а после Хуријета су га сви поштовали и ценили. Понашање му је било отмено и симпатично, а када би био виђен у грађанском оделу, нико не би ни слутио, да је то онај Ђорђе Ристић, који се онако хитро верао по гудурама и планинама током четничке акције…

 

Извор: https://slovojuga.org.rs/zaboravljene-srpske-vojvode-proslavljeni-vojvoda-djordje-skopljanac/