Паштровићи су српско племе настањено на Црногорском приморју чије подручје захвата део јадранске обале од границе Будве и Бечића на северозападу до Спича на југоистоку, док је у унутрашњости оивичена ланцем Паштровске горе (ова унутрашња копнена граница била је променљива током прошлости). Паштровићи се под овим именом први пута спомињу 1355. године у архивима из 14. и 15. столећа. Иако су као целина племе, Паштровићи се даље деле на 12 мањих „племена“. Она по величини и структури више одговарају црногорским и брђанским братствима. Најстарији до сада познати спомен је 1355. када је цар Стефан Душан послао свог властелина Николицу Паштровића на посланство у Дубровник. По овој знаменитој породици племе је и понело име. Паштровска општина спомиње се већ 1377. Племенска/општинска територија им се простирала од Куфина до Бабина вира што чини неких 17,5 километара. На овом подручју налази се шест манастира Српске православне цркве, и то: Дуљево, Прасквица, Режевићи, Градиште, Војнићи и Рустово. Притиснути од стране Турака и Млечана, главари племена су 1423. потписали споразум са Млетачком републиком по којем су постајали њени поданици и обавезали се да ће ратовати у њену корист од Скадра до Котора а заузврат ће им Млечани оставити њихову аутономију и пређашња права, узимати их у своју заштиту те им омогућити слободну трговину по целој републици. У оквиру Млетачке републике остали су до њеног пада 1797, а затим су постали део Илирских провинција па Хабзбуршког царства. Првобитно „мјесто од правде“ где су се главе породица окупљале да суде и да се договарају налазило се на жалу Дробни пијесак. Доцније је то постало острво Свети Стефан. „Збор“ (зван и по италијанском „банкада“) састајао се о Видовдану и бирао четири нове судије („суђе“) и 12 „властела“, од сваког племена по један, који су је водили, судили и извршавали њене одлуке у наредних годину дана. Према предању, најстарији паштровски етнички слој били су Срби и други Словени, досељени у ове крајеве у периоду између 6. и 10. столећа. Од овог слоја становништва до данас није остало потомства, јер су изумрли или се из матичне области иселили. Од њих су трагови остали углавном у топонимији. Данашња паштровска братства потичу од досељеника из 14. и 15. столећа и каснијих. Стара нестала братства су у време кад је овај простор јадранског приморја био у саставу државе Немањића, већином припадала ситнијем племству и витешком слоју. Паштровићи своје племенско име, сматра добар познаваоц Паштровића Јован Вукомановић, добијају по властелинским породицама Паштровић, чије су главе породице били Алекса, Никола, Остоја, Радич и Стефан Паштровић, а долази од Пастро /Пастроје/, насталом од латинске ријечи пастор /=пастир/. Ове породице спомињу се 1355. Исте те године именују се и друге властелинске породице из Ластве и Брестовика. Ови први прави Паштровићи дају своје име и језгру племенској групи која се у раној другој половини 17 столећа састоји од 12 племена, чија су имена већ наведена. Већина њих су пореклом из Старе Србије, те остали из племена Пипера, из Херцеговине, и Николићи, чије порекло није утврђено.
Паштровска племена
- Бечићи
Родови: Бечићи, Чучуци (једн: Чучук), Грацуни, Клапавице. Сви славе Никољдан. Седишта братства су у Бечићима и Челобрду. Први пут се помињу почетком 15. столећа. Потичу из Зете (Скадарски крај) одакле се најпре насељавају у Црмницу, а потом у Паштровиће. Изумрли бечићки род су Мушуни. За Клапавице се говори да су старинци (можда изворни Паштровићи?) који су се прибратили Бечићима. Међу Бечићима су живели и Штиљановићи.
- Калађурђевићи
(раније се наводе и као: Калођурђевићи) Цело братство носи исто презиме. Претка су звали Калођурђе – „лепи Ђурђе“ (грч. калос – леп). Славе Никољдан. Седиште братства је у месту Подбабац. Потичу из Зете (Скадарски крај) одакле су се доселили у Паштровиће вероватно још у 14. столећу, с обзиром да су још почетком 15. столећа били јако и бројно братство у Паштровићима.
- Дабковићи
Родови: Кажанегре, Куљаче, Кентере, Балићи. Изворна слава им је Никољдан, који и данас славе Кажанегре и Куљаче. Кенетере и Балићи су узели да славе Митровдан, с обзиром да живе у Митровићима, те су узели и њихово крсно име. Седишта братства су у местима Дабковићи и Куљаче. Део је живео и на Светом Стефану. Родоначелник свих Дабковића је Новак Црнац који се доселио из Пипера, најпре у Цетиње, а потом његов потомак Дабко у Паштровиће.За Балиће постоји претпоставка и да они нису Дабковићи, већ прибраћени потомци старијег братства Ђенаша (или Ђонаша). Огранак братства који носи презиме Дабковић, иселио се из Паштровића до почетка 20. столећа (већином у Америку), као и Франовићи, док су Маројевићи изумрли у 18. столећу. Међу Дабковићима су живели и родови Тарнути (вероватно старо паштровско братство) и Павловићи који су носили и име Беришани. Непознато је да ли имају везе са албанским фисом Бериша (али веома могуће да имају).
- Митровићи
Родови: Митровићи, Грломани, Анђуси, Ђурашевићи, Санковићи, Јовановићи, Рађеновићи, Лукетићи, Војнићи, Рафаиловићи, Маркићевићи, Голиши. Слава им је Митровдан. Седишта братства су: Пржно, Подличак, Врба, Тудоровићи, Дивановићи, Вријесно, Славоњина, Андричићи, Рафаиловићи, Ђенаши, а било их је и на Светом Стефану (Митровићи).Исељени родови Митровића су: Бући (једн: Бућа), Донковићи и Бјељаци (у 18. столећу), Лашковићи (у 19. столећу) и Радовићи – Нобили (последњи мушки изданак се иселио у Банат 1937. године). Сви родови Митровића су сродни и, према предању, потичу од заједничког претка Дмитра који се доселио однекуд из Старе Србије. У Паштровићима се први пут помињу почетком 15. столећа. Међу Митровићима живе и несродни Дивановићи, који су старинци у Паштровићима. Славе Мратиндан, односно Светог Стефана Дечанског. Њихово старије презиме је Буран / Бурановић.
- Љубише
Родови: Љубише и Никлановићи. Славе Митровдан. Седиште братства је у Близикућама, а Љубише су живели и на Светом Стефану. Први пут се помињу у 14. столећу, као Близикуће. По предању, потичу из Херцеговине, одакле су дошли око 1300. године. Са Љубишама живе и Крути (једн: Крута) који нису истог порекла, већ су дошљаци из Скадарског краја у 16. столећу. Крута има и у Грбљу, истог порекла.
- Барочи
Барочи су мало братство, паштровско „племе“ које је изумрло у 19. столећу. У братству су била два презимена: Барочи и Николићи. Средиште им је било у Поздочу у паштровској планини коју су 1830-их Црмничани отели од Паштровића, те су се Барочи преселили у Врбу. Последњи се спомиње Јован Бароч 1846. године. Режевићи Режевићи су хетерогеног састава. Постојало је старо братство Режевића (вероватно право паштровско) које је изумрло, али су каснији досељеници преузимали њихово име. По братству Режевића назив је понео и манастир Светог Стефана, као и једина паштровска река – Ријека Режевића. Режевићи живе у местима: Дробнићи, Крстац и Катун. Родови:
У Дробнићима живе Ђедовићи, Склендери и Радовићи, који су сродни, потичу од досељеника из Пипера из 15. столећа. Славе Велику Госпођу (Успење Пресвете Богородице). У Крсцу: Вуковићи и Павловићи су досељени из Старе Црне Горе у 14. столећу; Калоштри (једн: Калоштро) по једној верзији потичу од паштровских Кањоша из Буљарице, а по другој су старином из Старе Србије или Македоније (што можда потврђује име Кањош Мацедоновић, а можда и указује на македонску старину свих Паштровића?); Зеновићи по предању потичу из Старе Србије или Македоније, а досељени су веома давно, у 13. или 14. столећу; Ђаконовићи су из Побора, досељени због крви у 17. столећу. Сви крстачки родови славе Светог Стефана. У Катуну: Перазићи, потичу из Климената, одакле је предак дошао у Приморје у 16. столећу. Ова сеоба се подудара са доласком Климената у Цеклин, па може бити део исте сеобе. Ових Перазића има и у Крајини и Мркојевићима, који су највећим делом исламизирани. Боговићи, Боснићи и Франовићи су сродни, потичу од досељеника из Старе Србије из 15. столећа. Франићевићи су огранак братства Медина (о њима касније) од претка који се ту доселио у 18. столећу. Сва катунски родови славе Светог Стефана. Манастир у Режевићима засновао је краљ Стефан Првовенчани 1226. године, на месту развалине најпре паганског, а затим хришћанског храма још из времена Римљана. Цар Стефан Душан је, 1354. године, ту подигао храм Светог Стефана. Данашњи храм Свете Тројице и манастир, данас познатији као Режевићи, заснован је у 18. столећу. Братство Режевићи дало је велики број игумана овог манастира, од којих је најпознатији архимандрит Димитрије Перазић, половином 19. столећа.
8.Срзентићи
Цело братство носи исто презиме. Славе Никољдан. Седиште братства је у планинском селу Брда. Ово братство се испрва звало Булгаровићи, па је крајем 14. столећа прозвано Ћуда. Име Срзентић добили су по једном братственику који је био sergente у млетачкој војсци, крајем 17. столећа. По једној верзији, Ћуде / Срзентићи су од племена Никшића, које је у једном периоду катуновало у овој области (што се може повезати са никшићким предањем о старини у Грбљу). Изумрли род Ћуда су Никошићи, а Зановићи су се одселили у Будву, покатоличили и касније иселили у Далмацију. Перо Радованов Ћуда се потурчио и напредовао у турској војној служби, тако да је почетком 16. столећа постао паша у Каиру, именом Мустафа-паша.
- Давидовићи
Родови: Миковићи, Давидовићи, Греговићи, Андровићи, Медиговићи (презиме су узели потомци Стевана Миковића који је био лекар – medigo). Славе Светог Илију. Живе у Челобрду, Новосељу, Калудерцу и Жуковици. По предању су из Старе Србије одакле су се у 13. столећу доселили најпре у Црмницу, где су им преци били нека нижа властела. Живели су у месту које се и данас зове Миковићи. Од почетка 15. столећа, под притиском нових досељеника, постепено се селе преко планине у Приморје, да би се до краја 17. столећа готово сви иселили из Црмнице (од нешто мало преосталих потиче данашње црмничко братство Ђалци у племену Подгор, који славе Никољдан). Братство се звало Миковићи до средине 18. столећа, а онда су прозвани Давидовићи по најјачем и најбројнијем роду.
- Суђићи
Цело братство носи исто презиме. Живе у Петровцу. Један њихов огранак, Андрићи, живи у Буљарици. Славе Петровдан. По предању, потичу из Старе Србије, одакле су се доселили у 14. столећу. Испрва су се звали Главочи (15-16. ст.), па затим Јунковићи (16-18. ст.), а од преласка у Кастел-Ластву (Петровац) око 1800. године, прозвани су Суђићи по братственику Марку Јунковићу – Суђи, који је био судија („суђа“) и врло угледан грађанин.
- Миџори
Родови: Миџори и Тодорице. Славе Свете Враче, а раније су славили Нокољдан. Седиште братства је у Буљарицама – Миџоров крш.
Предања о пореклу Миџора су различита. По једној верзији, они су из Дукађина и сродни Бјелопавлићима, а у Паштровиће су се доселили око 1400. године. По другој, они су огранак братства Арменко (видети касније). До 18. столећа звали су се Бутаци (једн: Бутак), затим Николићевићи, и коначно Миџори. Према Јовану Вукмановићу, име Миџор је из друге половине 18. столећа. Међутим, у Манастиру Градиште изнад Буљарице, постоји њихова породична гробница са мрамором на којем стоји натпис „гробница Миџорах 1721“. Дакле, презиме Миџор постоји још у првој четврти 18. столећа. Постоји могућност везе презимена Миџор са истоименом планином на србско-бугарској граници.
- Арменко
Цело братство носи исто презиме. Славе Никољдан. Живе у Буљарици. По предању, доселили су се из Старе Србије средином 14. столећа. Све до 19. столећа, братствени назив био је – Томићи, док назив Арменко, који је био нешто као њихов породични надимак, почиње да се користи као братствено име. Према предању, име Арменко добили су по једном претку Томићу који је (х)рамао, док по неким мишљењима оно потиче од латинског armentarius – говедар, сточар, по занимању „влаха“ – арментара. Можда се ово име може довести и у вези са Јерменима / Арменима. Остала братства у Паштровићима Штиљановићи су у Паштровиће дошли из Црмнице где су имали посед у месту Забес, у данашњем племену Бољевићи. Штиљановићи су у Црмницу досељени у 13. столећу у време Немањића и били су властела. Били су орођени са Црнојевићима. Могуће је да су сродни властеоским родовима Бечића, Калођурђевића, Миковића, Главоча, Кањоша и др, али њихово порекло је непознато. Само презиме је изведено од патронима Стилијан – Штиљан, грчке етимологије (занимљиво и можда битно за порекло овог рода је да лично име Стилијан и данас постоји међу Македонцима и Бугарима). Главни део Штиљановића је у 15. столећу напустио Црмницу и населио се у Паштровићима. Они који су остали у Забесу били су врло угледни и имућни, и носили су старешинска звања. Последњи који се истакао по чувењу био је кнез Станко Штиљановић почетком 19. столећа. Од 1830-их, братство почиње да опада, да би последњи мушки изданак у Црмници, Стево Штиљановић умро 1941. године. Након пресељења у Паштровиће, Штиљановићи су се населили у Бечићима где су, због племенитог порекла, прихваћени као главари. Последњи паштровски кнез био је Стефан Штиљановић, који се крајем 15. столећа иселио за Срем и тамо постао деспот србски. Собом је повео и један број својих сродника, као и Паштровића.
Медини не припадају ни једном паштровском племену. Њихова посебност се огледа у пореклу, по томе што су одувек живели у Ластви, која је имала посебан статус у односу на Паштровску општину, као и због тога што су једно време сви били католичке вероисповести, те су се држали одвојено од својих паштровских суседа (који су на њих, пре свега због вере, нерадо гледали). По предању, Медини су потомци једног шпанског витеза поморца, презименом Medina, који је почетком 14. столећа био плаћеник у војсци краља Милутина. Његов потомак, вероватно син, можда и унук, који је већ био православне вере, добио је од цара Душана поседе у Бару, Црмници и Ластви. У 17. столећу, у време јаке унијатске пропаганде, цело братство Медина прешло је у римокатоличку веру и подигло себи цркву западног обреда у Кастел Ластви. Зато је Паштровски збор донео одлуку да се са њима ни један паштровски род не жени. Због ове мере, већи део братства Медина вратио се у православну веру, а они који хтедоше да остану католици, иселише се за Будву. Данас има у Будви и Боки католичких Медина који славе Светог Луку, док православни Медини живе у Мединском кршу (део Петровца) и славе своје старо крсно име Светог Тому. „Фурешти“ (исквар. талиј. – шумари, горштаци) по пореклу не припадају паштровском племену, већ су потомци разнородних досељеника у Паштровиће из Старе Црне Горе и Херцеговине, већином у 18. и 19. столећу. Досељни су због разних разлога – немаштине, крви, или женидбом као домазети. Они су већином досељени у Буљарицу и околна места. Већи родови су: Милутиновићи, Драшковићи, Вулићевићи, Радаче, Вучићевићи, Баровићи, Маинићи, Бјелице, Радуловићи, итд. Анализом предања и историјских чињеница долази се до следећих слојева становништва у Паштровићима:
- Најстарији слој (вероватно од словенски досељеника 6-10. столећа), ту спадају најстарија, углавном изумрла или исељена братства: Паштровићи, Буљаревићи, Барочи, Стари Режевићи, Тарнути, итд.
- Досељеници из Старе Србије / Македоније (13-14. ст): Кањоши, Митровићи, Зеновићи, Булгаровићи (Ћуде – Срзентићи), Миковићи – Давидовићи, Главочи (Јунковићи – Суђићи), Миџори, Арменци – Томићи, Близикуће, режевићки Боговићи, Боснићи и Франовићи.
- Близикуће имају предање о пореклу из Херцеговине, а Срзентићи (Булгаровићи, Ћуде) да су од племена Никшића. Упечатљиво је и презиме Боснић. Могућ је правац сеобе: Стара Србија / Македонија – источна Херцеговина – Приморје.
- Досељеници из Пипера са почеткa 15. столећа: Дабковићи и режевићки Ђедовићи, Склендери и Радовићи.
- Досељеници из Зете, Скадарског краја и Малесије с краја средњег века, вероватно под утицајем турске најезде: Бечићи, Калађурђевићи, Ђенаши (?), Беришани (?), Перазићи.
- Медини, западног порекла (?).
Манастири
Постоји четири манастира у Паштровићима: Прасквица, Градиште, Дуљево и прослављени Режевићи који је најпознатији, као и око 36 цркава. Манастир Режевић се налази на Јадранској обали, између Будве и Петровца. Ту су се Паштровићки књазеви бирали. Мости последњег владара Паштровића, пореклом из племена Бечића код Будве, Стефана (Шћепана) Штиљановића, (каснијег српског деспота) су једно време били ту (сада су у Београду). По предању, на месту Режевића је било некада паганско светиште (рушевине и други остаци виде се и данас). Стефан Првовенчани је живио у Режевићу, где је, по предаји, саградио и 1223, године посветио цркву ‘Успенија пресвете Богородице’, а цар Душан је 1351. у Режевићима подигао цркву архиђакона Стефана. Истом приликом је Паштровићима посветио свој чувени Законик, који им је служио при венчањима и доношењу пресуда на Судином Брду. Један детаљ о србству Паштровића Кад је проглашена Краљевина Црно Гора, 1910. године, група паштровски исељеника у Америку, из државе Аризоне, који су се потписали као „Срби Паштровићи“, послали су на дар краљу Николи позлаћену сабљу са угравираним стиховима: „Честита ти круна била, Дјелима ти окићена! Паштровићи то ти желе Преко бурног океана! Прими ову сабљу бритку Америчког новог кова.