Аврам Милетић је рођен у Каћу, Хабзбуршка монархија, 1755.  године. Милетићев деда је био Милета Завишић, који је дошао у Бачку из Костајнице у којој је предводио чету од три стотине људи и борио се против Османлија током тридесет и две године. Пошто су Османлије намеравале да га казне после потписивања мира са Аустријом, Милета се преселио у Бачку и променио своје презиме у Милетић.  Милетин син Сима, који је био школовани трговац у Новом Саду, имао је петнаест синова и три кћери.  Аврам Милетић је био најстарији Симин син. Други син Аврама Милетића, такође Сима по свом деди, је био чизмар и отац Светозара Милетића, политичког лидера Срба у Војводини. Аврам је завршио трговачки занат, прво у Видину а затим у Новом Саду. У периоду 1785—1787.  Милетић је био учитељ истовремено у две школе које су се налазиле у два различита села, Лок и Вилово, тако што је у једној школи држао наставу преподне а у другој поподне. Оженио се свештениковом ћерком и отворио је трговачку радњу у Мошорину. Аврам Милетић је саставио збирку од 129 песама под називом Песмарица коју је записивао у периоду 1778—1780.  и у којој се налазе грађанске лирске песме, али и неколико српских епских песама попут „Историја Кнеза Лазара од Косова и од Цара Мурата“, „Историја Мусић Стефана“, „Историја Војводе Момчила“ и „Историја младог Продановића“, све забележене око тридесет година пре него што је Вук Караџић први пут записивао епске песме. Илија Огњановић је први својим написом из 1883. године о песмама које су се “певале пре сто година“ скренуо пажњу на рукописну песмарицу Аврама Милетића. У сасвим кратком осврту навео је почетне стихове неких (не свих) „женских“ народних песама овог рукописа и поменуо јуначке народне песме „о Мусићу Стевану, о војводи Момчилу, о кнезу Лазару и цару Мурату на Косову, о младом Продановићу, о Озији граду“, да би на крају закључио: Ова Милетићева песмарица, дакле, у којој су ове народне женске и јуначке песме побележене, писана је пре него што се родио Вук Караџић (1787), пре него што је Исидор Путник забележио ону народну песму од онога старца (1801), пре него што је Текелија донео ону збирку руских народних песама (1811) и пре него што су се Копитар и Мушицки за ову ствар заузели (око 1814).  Песмарица је писана 1778–1780. Милетић је епске песме које је записао назвао историјама јер су оне сматране историјом у облику песме. Историја младог Продановића је, у ствари, народна епска песма Срби у Донаверту за коју је 1744.  као Песму сербских граничара који бране Донаверт (од „бабурске“ војске) оставио препис “Сербин барокног доба“ Захарије Орфелин (Рукописно одељење Матице српске), а касније штампао Вук Караџић у „Даници“. Почетни су стихови (од укупно 230 стихова): Још ни зоре ни бијела дана, паде магла од неба до земље око бијела града Донаверта…

Милетићева збирка се сматра најстаријом до сада откривеном збирком грађанске поезије на српском језику.  Милетић је записао чувену баладу „Омер и Мерима“ само пет или шест година пошто ју је Алберто Фортис први записао. У својој песмарици је такође забележио и песму Пашхалија, коју је написао Авакум Авакумовић, музичар европског гласа који је сам конструисао музички инструмент и назвао га “авакумика“. Сања Бајић

Преузето Са Интернет Презентације: www.rasen.rs

21.08.2017.