Совјетски предлози поглавару др. Анти Павелићу
(Текст Јере Јареба што је објављен у „Часопису за савремену повијест“, бр. 1 /1995, а насловљен је ”Совјетски додири с др. Антом Павелићем од септембра 1944. до фебруара 1945”) 
У јесен 1944. поглавар Павелић је примио повјерљив извјештај од главара сталног трговачког представништва НДХ у Цириху, Јосипа Милковића. У том извјештају Милковић јавља поглавару да руска страна тражи “додир” за закључење евентуалног споразума. Та совјетска понуда у свом изворном облику гласи: “Ви требате хрватску државу. Ми немамо ништа против. Ако пристанете на наш предлог, ми ћемо признати хрватску државу и нећемо ништа против ње предузимати. Ваш режим не занима нас, и ви ћете имати нашу подршку. Нама треба прилаз ка Јадранском мору и зато и пролаз за наше чете кроз ваше подручје и то тако, да за вријеме пролаза наших чета не падне против њих нити један хитац с ваше стране.” Совјетска понуда стигла је у вријеме кад су савезници током љета 1944. на европским бојиштима све успјешније ломили њемачку војну силу (искрцавање савезника у Нормандији и њихово напредовање на западу, те совјетска офанзива на истоку) и кад су се совјетске снаге преко Мађарске поступно приближавале границама НДХ. Намјере совјетског руководства биле су сасвим јасне: совјетске војне снаге треба довести што прије до јадранске обале, и то прије англо-американских, и тако их претећи у заузимању Трста. Расположива документација показује да је Павелић ту руску понуду одбио. Њемачки заповједник на Јадрану адмирал Јоаким Лицман Павелићеву одлуку испратио је напоменом: “… јер вјеран вјековној традицији своје земље и њеној западњачкој мисији, није могао радити против свога антикомунистичког увјерења, нити се огријешити о своју политичку прошлост, која је већ од 1918. стајала у знаку антикомунистичке борбе”. Међутим, совјетска страна није одустала од покушаја да од Павелића избори пролаз Црвене армије преко НДХ до источне обале Јадрана. У марту 1945. Павелић је примио писмо руског дипломате Александра Ефремовића Богомолова (совјетски велепосланик код француске владе у Паризу), који у име Совјетског Савеза обавјештава Павелића да би СССР признао Независну Државу Хрватску уз одређене услове. То су: прво, НДХ ће пропустити совјетске трупе до своје јадранске обале; друго, НДХ ће дозволити слободу рада Комунистичкој странци; и треће, НДХ ће се обавезати, да неће никада приступити никаквом антисовјетском савезу. Павелић је опет совјетски предлог одбио. Упознавајући др. Стијепу Перића (бившег министра спољашњих послова НДХ) са садржајем совјетске поруке, Павелић је уз своје одбијање додао објашњење, да би га комунисти преварили, те да би га првом приликом уништили. Да је руководство СССР-а (а то значи Стаљин) упутило поглавару Павелићу наведене предлоге, постоји неколико потврда од различитих особа, које је Павелић о томе информисао. И сам је касније у емиграцији о томе јавно проговорио. Урадио је то у разговору с италијанским новинаром, објављеном у листу „Epoca“ (Милано) у октобру 1952. (Тај је разговор у хрватском пријеводу Павелић штампао у новембру исте године у свом листу Хрватска, који је излазио у Буенос Аиресу.) Павелић најприје потврђује податак да су му Совјети свој предлог први пут доставили преко хрватске трговачке делегације у Цириху, па додаје да су му потом понуду донијела и два официра руске војске, која се тада налазила на мађарској граници, а који су прешли преко борбене линије као парламентарци. Према достављеном предлогу – пише Павелић – Совјетски Савез тражи пролаз својих трупа до Јадранског мора, а за узврат би гарантовао хрватску независност, па би поглавар остао на власти. Павелић је италијанском новинару изјавио да би прихватање совјетског предлога значило издају Хрватске. Додао је: “Мој хрватски дух и дубока католичка вјера спријечили су да преговарам са Совјетима, које сам увијек сматрао непријатељима број 1. Поврх тога нисам био тако наиван, да бих повјеровао, да ће Руси заиста обећање одржати. Није требало бити посебно мудар и предвидјети, каква би била судбина Хрватске, а и моја, да сам отворио врата куће.” Касније је било јасно, што су хтјели Руси. Хтјели су, прешавши преко Хрватске стићи у Трст прије него савезници. Сасвим је, дакле, сигурно да су Совјети крајем 1944. и почетком 1945. у више наврата Павелићу доставили предлоге у којима је главна тачка била дозвола совјетским трупама да из јужне Мађарске пређу преко хрватске територије до источне јадранске обале и до Трста. Павелић је то одбијао позивајући се на своја чврста антикомунистичка увјерења. Уз то је изразио и сумњу у искреност совјетских гаранција. Очито није вјеровао у могућност одржања НДХ у сфери совјетског утицаја. Није вјеровао да би га Совјети задржали на власти, коју је толико волио, изразивши се фигуративно да би му првом приликом „закренули вратом“. Совјетски продор до Јадрана преко Хрватске омогућио би евентуалну совјетску инвазију у Сјеверну Италију, а то би пак имало тешке посљедице не само за Италију, него и за Француску, гдје је Комунистичка партија била прилично јака. У датим околностима општег стања на бојиштима крајем 1944. Стаљинов предлог био је не само војно-стратешки потез срачунат на што брже сламање Хитлерове Њемачке, него и дио совјетских планова за учвршћивање послијератног утицаја у југоисточној Европи. Надметање СССР-а с друга два партнера у антихитлеровској коалицији – Великом Британијом и Сједињеним Америчким Државама – за сфере утицаја била је константа у њиховим односима у цијелом ратном раздобљу. У тражењу одговора на питање у којој су мјери понуђена совјетска јамства за даљњи опстанак хрватске државе заиста била искрена, ваља подсјетити на совјетску подршку Титовим партизанима и совјетску безрезервну опредијељеност обнови Југославије. То је СССР већ утврдио са својим савезницима на Западу. Уосталом, совјетски предлог Павелићу умногоме подсјећа на сличан предлог румунском краљу 1944, а његов завршетак је познат. Ратне операције савезника текле су побједоносним током, а судбина Независне Државе Хрватске и након Стаљинове понуде остала је чврсто везана за судбину Њемачке. Извор
Oдломак из књиге Ивана Мужића „Павелић и Стаљинова понуда признања НДХ“
“Стаљин је лично до 1935. године заступао право Хрвата на самоодређење и успостављање Независне Државе Хрватске. (Упореди детаљније: Иво Омрчанин, Стаљин и самоодређење Хрвата. У књизи: И. Омрчанин, Совјетска Хрватска: теза, антитеза, синтеза братства и јединства хрватских комуниста. Cultural publishing center Croatia, Chicago, 1970, стр. 18-25.) Фрањо Туђман наводи како му је саопштио Фрањо Гажи да му је већ у априлу 1941. године када се он /Гажи/ налазио у Москви било понуђено да остане тамо као представник Независне Државе Хрватске, али је то одбио будући да за то није имао одобрење руководства Хрватске сељачке странке у Загребу. “Совјетска влада примила је слом Југославије као fait accompli, па је убрзо 8. маја 1941. након разбијања и подјеле југословенске државе прекинула дипломатске односе с краљевском избјегличком владом. Сам тај чин морао се тумачити као признање новонасталог стања. Но, руководство КПЈ, које се иначе под Титом осамосталило од Москве, није, гарантовано, за то имало слуха. Због тога ни акција Коминтерне преко свог ‘представника’ у Загребу није успјела, а проведена је њена директива о отцјепљењу од КПЈ покрајинске организације у Македонији и њеном прикључењу бугарској КП (што је касније опозвано на захтјев Тита). Једном Хрвату који се у априлу 1941. нашао у Москви понуђено је да остане тамо као представник НДХ, али је он то одбио будући да за то није имао одобрење водства ХСС-а. (Овај податак лично ми је саопштио проф. Рудолф Бићанић, а потврдио касније сам инж. Фрањо Гажи коме је то било понуђено.) Неки дипломатски службеници НДХ саопштили су своја сјећања како су им совјетски представници у Берлину и Братислави изјављивали спремност Москве да – попут Словачке – призна и НДХ и успостави с њом дипломатске односе.” (Ф. Туђман, Беспућа повијесне збиљности. Расправа о повијести и филозофији злосиља. Пето издање, Хрватска свеучилишна наклада, Загреб, 1994., стр. 623-624.) “Гавриловић и други чиновници југ. дипломатског представништва морали су напустити Москву у року од 10 дана (19. маја), што је било врло непријатељско наређење. Истина након напада Хитлера на Совјетски Савез он опет успоставља (19. јула) односе с избјегличком владом краља Петра али то се догодило само на тежак притисак Черчила, који је у првом реду хтио ујединити све и свја против Хитлера.” (И. Омрчанин, Стаљин и самоодређење Хрвата. Нав. дј., стр. 18..). Бранко Бензон је у Берлин “са својом екипом допутовао првог маја /1941./”, (Л. Фертилио, Посланици Н.Д.Х. у Трећем Рајху: Бранко Бензон. Хрватска ревија, број 1, март 1975. годиште XXV, стр. 49.) , “а совјетска понуда Л. Фертилију могла се догодити и у другој половици маја 1941.
01_JAREB_CSP_1_1995