Историјат
Шајкашки граничарски батаљон добио је име по шајкашима, војницима некадашње речне флотиле Хабзбуршке монархије, у чијој су служби, још од XV века, углавном били Срби. Главни задатак им је био да од Турака бране прелаз преко Дунава (Београдским миром 1739. године, Дунав и Сава су постали границе између Аустрије и Турске).
Шајкаши су били специфичан род хабзбуршке војске, који се кретао у уским, дугачким бродовима, познатим као шајке. Шајкаши су постојали много пре формирања Шајкашког батаљона. Ове војне јединице су оперисале на Дунаву, Тиси, Сави и Моришу.
Одлуку о формирању Шајкашког граничарског батаљона царица Марија Терезија донела је 1763. године. Уређење и рад Батаљона било је регулисано на основу Регуламента, који садржи 91. тачку, приказану на 20 страница. У састав Батаљона су најпре ушла места Тител, Лок, Мошорин, Гардиновци,.илово и Жабаљ, а у размацима по неколико година касније: Госпођинци, Ковиљ (Доњи и Горњи Ковиљ), Шајкаш, Ђурђево, Каћ, Чуруг и последњи Надаљ. Територија која је улазила у састав Батаљона административно је била подељена прво на четири, а после на шест компанија (чета).
Компаније 1 – Госпођинци; Компанија 2 – Чуруг; Компанија 3 – Жабаљ/Јосефсдорф; Компанија 4 – Ђурђево; Компанија 5 – Ковиљ; Компанија 6 – Тител.
Територијалне границе компанија су се мењале током времена. Тител је одређен за седиште, а мајор Теодор фон Станисављевић (Teodhor von Stanisavlevich) је био постављен за првог команданта Шајкашког батаљона. Мајор, који је стајао на челу Батаљона, био је непосредно потчињен Славонско-сремској генералној команди. У водно-саобраћајној служби био је подређен врховном Бродарском уреду у Бечу.
Војници Шајкашког батаљона учествовали су у бројним ратовима које је Аустрија водила против својих непријатеља. Први пут учествовали су у Рату за баварско наслеђе (1778 — 1779). У ратовима против Француске (1792 — 1815), у доба Наполеонових ратова, Шајкаши су се борили на бојиштима Холандије, Немачке, Италије, Пољске и Француске..ећином су били понтоњери или пешадинци. Као Шајкаши на бродовима храбро су се борили на Рајни у Немачкој (1795). Још више су се истицали у опсадама према турској граници. Када је откривено да турски трговци крадом одводе људе из Срема у Турску, Шајкаши су то спречавали патролном службом од Сурдука до Земуна. Истакли су се и у аустријско — турском рату крајем XVIII века, нарочито при освајању Београда (1789).
У Нацрту закона од 9. јуна 1872, налаже се укидање.ојног граничарског система у областима Банатске војне границе и Тителског батаљона, као и повезивање делова тих области са Угарском у законодавном и администартивном смислу.
У погледу Тителског батаљона, наложено је пре свега да се распусте и батаљонске управне власти и да на њихово место почевши од 1. новембра 1872. ступе комисије које ће спровести послове провинцијализације, при чему ће бити ангажовани службеници претходне, батаљонске власти. Од овог дана, управна окружја добила су назив Стухлбезирк (судски окрузи). Године 1872, 1. новембра, расформирани су и батаљонски суд и батаљонски затвор у Тителу. Уместо распуштеног батаљонског суда у Тителу, формирани су у главним местима судских округа, у Тителу и Жабљу, по један краљевски угарски окружни суд.
Године 1873. 27. јуна, Фрањо Јосиф (Franz Joseph) цар Аустрије, краљ Угарске, проглашава Закон о укидању.ојне границе и Тителског батаљона и указује на неопходне мере преласка из војне у цивилну управу.
Током 1873. године Земаљски округ батаљона је потпуно провинцијализован. Организација Батаљона, судство и заступништво у парламенту били су регулисани мађарским законским чланом XXVII из 1873. године. Према њему је овај округ, састављен из тителског и жабаљског судског округа, са сопственим изборним округом, са главним изборним местом Тител и с правом на једног заступника у парламенту у Будимпешти, прикључен Бачко-бодрошкој жупанији.
Шајке
Шајке су биле грађене од дрвета, знатне дужине, мале ширине и дубине, са оштрим гвозденим кљуном. Покретане су помоћу весала и једара, а по потреби и људском или коњском снагом. Биле су тако наоружане и опремљене и са таквом посадом да су се користиле за борбу на близину и на даљину, као и за напад и одбрану. На предњем крају, кљуну налазио се топ а на задњем су били крманош и заповедник.
Зависно од величине постојале су дупле шајке, целе шајке, полушајке и четврт шајке. Имале су обично посаду од 30-40 људи.
Примера ради: Цела шајка је била дугачка око 24 метара а широка свега око 2,20 м. Газ је био око један метар. Имала је по два топа од једне фунте (ђуле од око ½ кг) на кљуну и крми.
Прве шајке саграђене су у Гмундену. Узони примерци побољшаних шајки израђени су у Клостернојбургу и биле су знатно лакше. Захваљујући придодатим једрима постале су покретљивије и са већим маневарским способностима. За време постојања Шајкашке флотиле увек су предузимане мере да се пловила побољшавју.
Почетком XIX века утврђен је следећи састав Шајкашке флотиле: једна дупла, четири целе, 12 полушајки и 14 патролних четвртшајки, те пратећи бродови за муницију, реквизите, рањенике и болеснике, крчму и кантину. (Према Енциклопедији Новог Сада).
Живот Шајкаша
Права и дужности Шајкаша била су одређена Основним граничарским законом од 1807. године. Односи у Граници били су засновани на војно-феудалном систему и постојању породичних задруга..ојна власт је контролисала све видове живота граничара, који су били обавезни да плаћају порез на земљу и бесплатно обављају разне царске, сеоске и разне друге работе (кулук), као и да сносе терет ратне и кордонске службе. Граничари су имали право на коришћење шума, пашњака и друге погодности, али је лична и имовинска слобода била доста скучена. Телесне и смртне казне изазивале су велики страх, а разне злоупотребе официра погоршавале су живот граничара.
Шајкашки батаљон је скоро са свих страна био опкољен водом: Фрањиним каналом (Канал Дунав – Тиса крак Србобран – Бечеј), Дунавом и Тисом, а пресецале су га и мочваре, што је битно утицало на начин живота људи..ода им је доносила благодети, али и невоље када поплави плодну земљу за коју су шајкаши били дубоко везани као пољопривредници, иако је власт на њих највише рачунала као ратнике. При редовном водостају и у мирнодопским условима Шајкаши су обрађивали плодну земљу. Због неутврђених обала, Дунав и Тиса су се чешће изливали. После повлачења воде остајале су многобројне баре и ритови обрасли трском и шашом, а на уздигнутијим деловима ритова, такозваним „гредама“, било је сочне траве за пашу и доста врбовог дрвета за огрев.
Око трећину површине Шајкашког батаљона чинили су ритови. Како је и сточарство била значајна привредна грана, између појединих шајкашких општина годинама је вођена борба око ритске земље која, стицајем низа околности, није била подељена према величини општина, нити се увек водило рачуна о њеној удаљености од села. Ритови су сматрани државном својином, али су општине сматрале да њима припадају и бесплатно су их користиле као пашњаке, сенокосе, за сечу шуме, трске и дрвета за огрев, а исушене површине као оранице.
Да би заштитили земљу од честих поплава, Шајкаши су подизали долме (насипе) које су истовремено служиле и као путеви. Када су ритови били испарцелисани на поједине општине, приступило се даљој мелиоризацији земљишта копањем мањих одводних канала. Исушене површине претваране су у оранице. Подизање долми, копање канала и постављање многобројних пропусних мостова, захтевало је много новца и рада. Уз велике жртве Шајкаши су годинама улагали у једно и друго, али је водена стихија често угрожавала, а понекад и уништавала њихову муку. Шајкаши, храбри ратници, показали су чудесну истрајност и као земљорадници обнављајући после сваке поплаве подлокане долме, канале засуте муљем и оштећене мостове.
У Тиси, Дунаву, Фрањином каналу, Јегричкој бари и другим дубљим барама било је доста рибе, тако да су се Шајкаши бавили и рибарством, али богатство водом слабо је коришћено за постављање воденица. Радије су подизали суваче, свакако зато што су биле јефтиније, што нису биле изложене ћудима воде и што се на њих плаћао много мањи порез него на воденице.
Почетком XIX века у Шајкашком батаљону почело се брже развијати занатство, посебно занати неопходни за војнике и земљораднике. Док су се Срби углавном бавили својим старим занатима и били абаџије, ћурчије, опанчари, сапунџије, казанџије и слично, Немци су углавном били тесари, колари, ковачи, ужари, зидари, пушкари итд..ременом ће се у сваком шајкашком месту отварати месаре и крчме, а у већини места и свратишта за смештај путника.
Трговина у Батаљону није била развијена, али ни сасвим запостављена. У првој половини XIX века трговало се пољопривредним, занатским, а врло слабо и индустријским производима. Шајкаши су производили житарице, кудељу, вуну, восак, мед, маст, сапун, гајили су стоку и све то продавали на пијаци у Тителу, Жабљу, Чуругу и Новом Саду. Нарочито је био познат Жабаљ као трговачко место у којем су се одржавала три вашара годишње. На тим вашарима продавала се разноврсна роба, али посебно су били познати по сточним трговцима.
Дућана је било у сваком шајкашком месту и у њима се продавала мануфактурна и разна мешовита роба која је доношена из Новог Сада, Пеште, Беча и Брна.
Литература: Стеван Славнић, „Шајкашки батаљон од оснивања 1763. до развојачења 1873. године“