Харизма, неустрашивост, оштра реторика и примена „доктрине напада“ – свакако су неке од асоцијација на лик и дело сер Освалда Мозлија, једног од најупечатљивијих људи на политичкој сцени Велике Британије с почетка 20. века. Говорничким умећем умео је запалити незадовољне масе, а са друге стране саосећајан с проблемима британских радника, експлоатисаних од стране лево-либералних капиталиста. У једном тренутку сва ће Британија упрети очи у њега. Постаће херој родољуба, и трн у оку оних које ће у ближој будућности сви ословљавати као „Савезнике“ и „ослободиоце“.
Још са 22 године, као врстан студент и ратни ветеран из Великог рата, Мозли је приметио огромне недостатке у британском друштву. Велика подељеност у народу и незадовољство исходом минулог рата захватали су све поре друштва. Васпитан у аристократском и витешком духу својих предака, Освалд Мозли просто није могао остати нем на сву ту неправду. Оштро је, као конзервативац у Доњем дому критиковао рад политичара које је сматрао одговорнима за превелику незапосленост. У исто време, претња по британско друштво представљали су новорастући комунисти и разни њихови „подизвођачи“. Не смемо заборавити и њихов утицај на Ирску, и инфилтрирање њихових идеја међу ирским побуњеницима!
Некада као конзервативац, потом као независтан посланик, потом члан Лабуристичке странке, Мозли је лутао, тражећи најпогодније решење за излазак из кризе. Порекло и образовање омогућили су му неометано истраживање, и праћење политичких дешавања у Европи и свету почетком 1930-их година 20. века. Као лидер „Нове странке“ путује у Италију. Тамо се сусреће са већ разрађеним корпоративизмом, којим бива очаран. Понет органистичком мишљу и витешким идеалом, брже је боље формирао своју „Британску Унију Фашиста“.
„Наравно да верујемо у своју сопствену расу. Сваки мушкарац, или жена, која нешто вреди, верује у своју расу као што верује у своју породицу!“ – говорио је Мозли.
Ни њега, као ни бројне друге органистичке вође тога доба, није заобишао сукоб – како с левичарима, тако и са државом. Све чешћи испади комуниста током маршева и јеврејска пропаганда су пак само ишли на корист „црнокошуљашима“, и њихова популарност је расла. Увидевши да се класичном „политичком расправом“ не може ништа постићи, Освалд Мозли примениће нову стратегију у борби – доктрину напада!
Пошто је и сам био изврстан говорник, приметио је да је бескорисно и непотребно улазити у полемику са испраним мозговима. Већ довољно харизматичан, умео је да привуче пажњу и најнижих и највиших слојева друштва. Током говора просто није допуштао противнику да га увуче у бесмислене расправе, већ је својеврсно, на врло специфичан психолошки начин „хватао“ противникову мисао, и преусмеравао је на њега, користећи је као своје оружје. То се, на пример, јасно види у његовом излагању „о незапослености“, где се уопште није базирао на последицу већ на узрок. А за њега, узрок незапослености у британском друштву тога времена јесте нерад оних које је народ наводно бирао да га води. Нерад и беспосличарење политичара.
Скоро пророчки, Мозли се понео и према и према штампи онога времена, не критикујући чланке и објаве, већ се јасно усредсредио на узрок „новинарског“ проблема, а то је да оне „зависе од количине новца која је уложена у њихово штампање“, и да „не служе интересима већине већ неколицине“.
Без сумње, и сам симбол БУФ-а представљао је „доктрину напада“ у визуелном облику као муња уоквирена белим кругом. Муња као „почетак акције“, јер је акција живот, а реакција, тј. одбрана – смрт. Тим се симболом желео живот Британије!
Ово су само неки од примера „продирања у суштину“ доктрином напада. Ђаво никада не спава, никада не мирује, и увек је жедан крви. У то време, у Великој Британији посебно је била јака лево-либерална политичка струја, „парламентарне демократе“, и мит о „слободи избора“, коју је Мозли прозрео још 1932. када је основао БУФ. Говори којима је забијао чавле под нокте левичарима нису заобишли ни самог Винстона Черчила, једног од будућих „Савезника“, и британског премијера у два наврата. Черчил је, ујединивши све „леве“ снаге у Британији, решио да се „обрачуна“ са Мозлијем и „црним кошуљама“ које „шире дух мржње према најпрогоњенијем народу у историји“. Рачунајући на емоције маса, на неразум и своју сопствену лажљивост, Черчил је покренуо кампању о жидовском трошку, не би ли се Освалда Мозлија решио пре уласка Британије у Други светски рат. Желећи британску крв на својим рукама, а вођен „Протоколима“ својих надређених, кампању је водио оштро, бескомпромисно и лукаво.
Ненавикнут на овакав образац понашања, на сплетке и подметачине, сер Освалд Мозли није умео да реагује на овакав притисак са самог врха државе. Његов блештећи Екскалибур британске освете полако се тупио. Уследиле су оптужбе, прогони, забране, и на крају лишавање слободе „краља Артура 20. века“. Након Другог светског рата, Мозли је у неколико наврата покушавао да изнова оформи своју Унију, али безуспешно. Можемо му бити једино неизмерно захвални – јер је својим примером показао како се бори за истину и правду свога народа, и за Божију вољу уопште.
АУТОР: Владимир Шибалић