Јоле Пилетић (Завала, Пипери, 1814 — Ниш, 5/18. јануар 1900), сердар, пиперски војвода и сенатор. Чувен је и у песмама опеван по великом јунаштву у бици на Вучјем долу.
Јоле Пилетић рођен је 1814. у Завали у Пиперима у Црној Гори од оца Илије и мајке Ђеване. Најмлађи је син војводе Илије Пилетића, који је био рањен бранећи манастир Острог од Турака. Петоро Јолине браће погинуло је у биткама са Турцима. Необичну храброст показао је још као млад четујући против подгоричких и спушких Турака. Посебно се истакао у ратовима 1852 — 1853 и 1862. године. Јоле је против Турака почео да ратује као дете пре навршених дванаест година. Са 16 година победио је у двобоју и посекао Турчина, а одмах након тога и његовог брата. Око 1833. погубио је у двобоју Мурат-бега. Истакао се 1852/1853 приликом напада Омер-паше Латаса на Црну Гору. Истакао се приликом заустављања турске војске, која се од 
Подгорице кретала према Спужу и Острогу.Био је лојалан кнезу Данилу Петровићу 1854. године, за време побуне Пипера против кнеза. Иако се ставио кнезу на располагање супростављао се претераној репресији. Именован је 1860. за сердара и пиперског сенатора. Током Црногорско-турског рата 1862. са око 500 Пипера пружио је јак отпор турској војсци под командом Абди-паше. Придружио се Баји Бошковићу и Марку Миљановом у нападу на Медун, где су Пипери изгубили 130 људи. Јолетова јунаштва изазивала су поштовање и дивљење и самих Турака и Арнаута. Истицао се и по праведности, племенитости и поштовању дате речи. Био је саветник код Петра II Петровића Његоша, кнеза Данила Петровића и код кнеза Николе.
По захтеву књаза Николе Петровића заједно са Живком Шибалићем и Јоксимом Кнежевићем организовао је 1875. устанак у Дробњацима. У Српско-турском рату (1876-1878) командовао је комбинованом бригадом Пипера, Роваца и Братоножића. Његова бригада је спречила Муктар-пашу да овлада Ковчезима изнад Вучјег дола и да тако угрози главнину црногорске војске. Пред велику победу црногорске војске у бици на Вучјем долу 28. јула 1876. позвао је на јуриш речима А ко је Пипер. У тој бици његова јединица убила је Селим-пашу и заробила Осман-пашу. Истакао се и приликом ослобађања Бара 1879, када је са кнезом Николом проценио велики значај Војујице, на коју је послао Бјелопавиће и наредио да се чврсто држи.
По окончању рата није се слагао са кнезом Николом, код кога су изгледа много боље пролазиле улизице. Због неслагања са кнезом са око 53 породице напустио је 1879. Црну Гору и одселио се у Србију у Топлицу, где му је српски кнез Милан Обреновић дао кућу и имање. Заједно са Мићом Љубибратићем стао је на чело добровољачких чета, које су се спремале за Српско-бугарски рат. Као добар познавалац обичајног права Валтазару Богишићу дао је значајан материјал, који је Балтазар употребио за свој Општи имовински законик за Кнежевину Црну Гору. Умро је 5/18. јануар 1900. у Нишу.
