Сердар Перо Тунгуз

Перо Тунгуз је рођен 1840. године у Сливљима од оца Лазара, трговца и мајке Марије, домаћице, у породици поријеклом из Пиве, преминуо 1919. године у Трстенику (кости су му после накнадно пренесене у Невесиње). Перо је био хајдучки харамбаша и један од вођа српским устанцима у Херцеговини. Пред крај живота пријавио се и као добровољац у Првом свјетском рату и активно учествовао у пробоју Солунског фронта. Као веома млад одлази у хајдуке гдје се брзо истиче храброшћу па ускоро заснива своју чету. Током 1874. и у првом дијелу 1875. заједно с осталим херцеговачким главарима и хајдучким харамбашама учествовао је у припремама устанка. Средином 1875. његова чета је на Вјетреном код Залома убила невесињског кадију Салиха Коркута, а потом и гатачког барјактара Ибрицу Ковачевића на Херцеговом врелу у Фојници. Ово је разљутило локалне муслимане и турске главаре који су се брутално осветили. Порта (Порта, је назив који се у дипломатским круговима користио за Османско царство, канцеларију великог везира или османску владу). је да би смирила немире у Херцеговину послала комисију која је нудила уступке и самоуправу. Заузврат су тражили да Невесињци протјерају Пера Тунгуза и његову чету са своје територије. Књаз Никола је препоручио Невесињцима да прихвате понуђено. Под оваквим притиском Тунгуз је обећао да ће добровољно повући чету у Доњу Херцеговину, али се, чим су се његови пратиоци повукли, предомислио и вратио се на Удрежње. Исту ноћ, са 4. на 5. јул је поставио засједу на Ћетној пољани у Бишини. Наредног јутра, око 9 часова, наишао је турски караван из Мостара са залихама за војску у Невесињу. Хајдуци су напали караван и убивши неколико Турака заплијенили њихов товар. На повратку ка Удрежњу су се сукобили и са турском патролом која је ишла у сусрет каравану. Овај догађај се често сматра почетком херцеговачког устанака против турске власти – Невесињске пушке. Перо Тунгуз је током читавог устанка често предводио самосталне нападе на турске караване и утврђења, ријетко поштујући мишљења осталих вођа.

*Херцеговачки усташи, Никшић 03.09.1887. год. Перо Тунгуз ( горњи ред, други слева)*

Након што је Аустроугарска на Берлинском конгресу добила право да окупира Босну и Херцеговину, Перо Тунгуз се са већим дијелом своје чете ставио у њихову службу као дио пандурског корпуса. Након што су и младићи из БиХ укључени у регрутацију Херцеговци су почели нови устанак. Перова бунтовна и родољубива природа није издржала па се прикључио устанку без обзира на позиве књаза да Херцеговци мирују. Тунгуз се са својим пандурима налазио у станици у Улогу која је прва нападнута 11. јануара 1882. Помажући устаницима „изнутра“ успио је да приволи посаду на предају. Након овога се Тунгуз активно укључио у устанак и постао један од његових вођа. Угушење другог Невесињског устанка, коме је центар био Улог, извршено је под управом поглавара војно-цивилног за Босну и Херцеговину Јохана Апела, старог опробаног хусарског официра и ратника, који је у рату против Талијана изгубио око и постао носилац ордена Марије Терезије. Поглавар земље Јохан Апел, управљао је дуго година Босном и Херцеговином, и често је пута вршио велике маневре по планинама босанско-херцеговачким. Кад је Апел прослављао шездесетгодишњицу свога живота и рада изабрао је Улог за мјесто прославе. На Тунгузовој Луци покрај Неретве направљени су славолуци, куда има слављеник да уђе, слегла се сва војска босанско-херцеговачка која је узела учешћа у маневрама и били су позвани да присуствују прослави сви истакнутији људи из земље, а пред њима војвода Богдан Зимоњић. Пуцале су пушке и топови да се небо проламало, трке су се вршиле са коњима , пецива су се пекла на многим ватрама, а војска је пјевала и веселила се око својих подигнутих шатора. Том приликом поздрављајући присутне слављеник Апел, у своме говору између осталог, изговорио је ове ријечи:

„Господо официри и народни прваци, имао сам и љепших и удобнијих мјеста да прославим своју шездесет-годишњицу, но што је ово забачено мјесто Улог. Али сам баш ово мјесто изабрао, што је овдје невјерни сердар Перо Тунгуз подигао оружје против наше домовине. Ми смо устанак у крви угушили, и тада као и увијек, наше су трупе показале, и онима у земљи и онима ван земље, силу и моћ Аустро-Угарске Монархије.“

И док је тако говорио и са великом парадом прослављао поглавар земље Јохан Апел, на развалинама попаљеног Тунгузовог огњишта, дотле се сердар Перо са неколицином својих ратних другова потуцао и мучио, као политички емигрант, по Црној Гори и Србији. Тежак је и врло горак изгнанички хљеб, па био и у братској земљи. Али вјера у коначну побједу, била је јака и несаломљива код овога херцеговачког горштака, као и код његових политичких другова. Овај устанак, у коме је равноправно учествовао српски и муслимански живаљ, је званично угушен 22. априла 1882 године.

Ни у позним годинама није мировао па је, иако је већ имао преко 70 година, као добровољац отишао у Први свјетски рат, преживио повлачење преко Албаније и на крају учествовао у пробоју Солунског фронта. Након тога је једно вријеме живио у Никшићу те се послије преселио у Трстеник гдје се и упокојио.