Одричући се вере, Срби одбацивали и нацију, а то није учинио ниједан други исламизовани народ

Претапање Срба у друге нације дешава се од најдавнијих времена и у многим крајевима Европе. Размере ове појаве су такве да заслужују посебно истраживање.

Није разумно овакву, погубну, појаву занемарити, а све последице те појаве брзо заборављати. Посебно, не зато што су традиционални освајачи Балкана, одливене српске саплеменике, користили за геноцид над преосталим Србима. Тако су Турци против Срба, у ратовима, користили потурчене (или исламизоване) Србе из Рашке, Црне Горе, Херцеговине, Босне и са Косова и Метохије, а Немци и Хрвати, поред муслимана и покатоличене Србе из Далмације, Херцеговине, Босне, Славоније и осталих српских крајина. Сви наши непријатељи користили су против Срба и поарбанашене Србе, којих међу данашњим Шиптарима на Косову и Метохији, у Македонији, Црној Гори и Албанији има велики број.

Претапање Срба у Шиптаре, почело је већ у средњем веку, док су Шиптари, као Срби, били хришћани. О томе пише др Владан Ђорђевић у историјском осврту: „Арнаути“, објављеном у „Катена Мунди“ (Матица Срба и исељеника Србије и „Ибарске новости“ из Краљева, приређивач Предраг Драгић Кијук, 1992): Словенска имена, вели аустријски конзул Хан, тако су силно распрострањена да се налазе и у најнеприступачнијим гудурама Арбаније. Словени су некад били најмногобројнији становници ове земље. Арбанија је била преплављена Србима и Бугарима. Малисори и данас знају да су намалисорским висовима становали Срби. Северна арнаутска племена сећају се свог словенског порекла. Хоти, Кастрати и Клименти знају да су рођена браћа црногорским племенима Кучима, Братоножићима и Пиперима. Једини аранутски јунак Скендербег био је српског порекла. Мирдити имају предање да су бугарског порекла, а у Тирани данас (1912), живи 2.000 Срба. Аустријски конзул Хан наводи да, према доказаним границама простирања језика, излази да Словени нису само освојили алпијски део Албаније, него да они још и данас (1912) живе у северном порубу земље. Некад су Словени насељавали и целу јужну страну аспијског чвора. Оно неколико арнаутских насеобина на северној страни алпијског чвора, обележава само народно предање у доцнијој арнаутској колонији. Арбанаси су имали два распрострањенија језика и то она којима говоре Геге и језик јужних Арнаута, који се зове Тоске. Тосу толико различити језици да се Геге и Тоске, међусобно, не разумеју. Аустријски конзул Хан, с немачком савесношћу и примерном издржљивошћу, дуго је радио да пронађе сваку ситницу, корисну за карактеристику Арнаута, њему толико драгих, али није нашао ни једну арнаутску јуначку народну песму. Све што је нашао беху неколико мале љубавне песме и неколико народне пословице.“ Др Владан Ђорђевић, приказује Албанију српском земљом, наводи да су њом владали, пре Немањића: кнез Владимир, затим, Тихомир, Глава, Голем, Слава, Ивица, Михаило Воисављевић (1077). Михаило је установио независност Српске православне цркве у Приморју, с владичанством у Бару, више од сто година, пре него што ће Свети Сава прогласити аутокефалност Српске православне цркве. Недалеко од Скадра на Бојани, сахрањен је српски владар из 11. века Михаило и син му Бодин, чија држава је била од Цетине и Саве до Дрима и Приштине, с престоницом у Скадру. У тако препознатљивој српској земљи, Срби су асимиловани и то од ретко насељеног народа који није имао ни јединствени језик, ни писмо, ни народну поезију.Италијански књижевник из 16. века Теодор Спандуци описао је живот Скендербега, чиме нам је оставио податке о раном претапању Срба у Шиптаре: „Скендербег, човек лично храбар, био је српског порекла и био је толико заслужан, да су га ценили не само Арнаути, него и други народи. Био је син Ивана Кастриота, који је владао у Маћи и Уменестији. Мајка му је била Војислава, кћи господара Полога, једног дела Маћедоније и Бугарске„. У својим истраживањима, др Јован Цвијић потврђује асимиловање Срба од стране Шиптара у Албанији: „Чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи. Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари. Њихова земља изван главних комуникацијаи, у турско време, запуштена, није пружала довољно средстава за живот. Окренули су се на исток и почели насељавати плодне долине. Под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Албанији су исламизирани и поарбашени, изузев једног дела у области Голог брда, на левој обали Црног Дрима и оних који су пребегли у унутрашњост Балкана„. Шта да закључимо о српском, лаком, одрођавању? Можда да се подсетимо да ли се то одрођавање дешава, и у којој мери, код других народа. Кад су Турци прешли на ислам, узимајући га од Арапа, остали су Турци; кад су Шиптари прешли на ислам, остали су Шиптари; кад су Иранци прешли на ислам, остали су Иранци; кад су Курди исламизовани, остали су Курди, као и Чечени и многи други народи. Међу Арапима има много православних и католика, али су Арапи, као што су то и Арапи муслимани. Само Срби, кад пређоше на ислам, не желеше више да се зову Србима! Аутор: Слободан Јарчевић Преузето са Интернет Презентације: http://www.magacinportal.org Датум Преузимања 06.09.2017.

ИСТОРИЈА ПОТВРДИЛА: Скендербег је Србин!   Историчар др Предраг Петровић је трећину свог живота провео у проучавању порекла највећег јунака 15. века Ђурађа Кастриота Слендербега. Ко су његови преци по мушкој и женској линији? Да ли је Скендербег био Србин или Албанац или…? Круна истраживања представљају две књиге на преко 850 страна које дају прецизан и недвосмислен одговор. Др Предраг Петровић објашњава резултате свог вишегодишњег истраживања.

Како је личност Ђурађа Кастриота Скендербега и поред шест векова од његовог постојања и деловања постала за историју актуелна, да би о овој личности у скорије време било написано неколико историографских студија са сасвим новим аспектима тумачења историјских догађаја у којима је био учесник? – Ђурађ Кастриот Скендербег је личност веома значајна за историју отпора према османлијским освајачима на Балкану и отпора према продору Турака са Балкана према Средњој Европи и италијанском полуострву. Током 25 година је са својим снагама бранио своју земљу од Турака и тиме и задржавао Турке њиховом продору у њиховим правцима освајања и то у периоду од 1443. до 1468. год, када су све земље централног Балкана већ биле непосредно пред турском окупацијом. Сматра се, да је Ђурађ Кастриот био и једна од брана брзом продору муслиманства на Балкан. Међутим, његов значај борца против Османлија тумачен је тендециозно, као борца за искључиво очување албанске нације, а његова личност је представљена као национални албански симбол, и личност, која је знатно допринела стварању албанске нације, а и да је он подигао општнародни албански устанак против Турака, што је погрешно тумачење историјских догађаја. Нова тумачења улоге Ђурађа Кастриота покушавају да поставе ствар на праву основу и дају тумачења која су ближа историјској истини.

Зашто је историчар Оливер Јенс Шмит узбуркао албанску јавност са новим тумачења догађаја и личности Скендербега ? – Швајцарски научник Оливер Јенс Шмит је дао тумачење улоге Ђурађа Кастриота Скендербега, да он није искључиво албански национални херој, довео је у питање национални албански индетитет Скендербегов, а и да Скендербегов отпор Турцима није био општенародни устанак, већ његова борба за обнављање очевине, односно кнежевине Ивана Кастриота на просторима које је она заузимала.

Којим аспектом у вези Ђурађа Кастриота сте се ви бавили у вашим скоро издатим књигама „Ко су Ђурађ Кастриот – Скендербег и Кастриоти“ и „Да ли је мајка Ђурађа Кастриота-Скендербега, Војислава Бранковић“? – Тема која је мене занимала и која је обрађивана у мојим књигама је управо разматрање, али искључиво на бази документарних историографских извора, етничког индетитета Ђурађа Кастрита Скендербега и Кастриота и њихових предака Масарека, јер је то тема, која је занемарена од наше историјске науке и злоупотребљавана од стране неколико националних балканских квазинаучних историјских средина. Такође сам се бавио и темом о откривању индетитета његове мајке коју Скендербегови биографи помињу као Воисава Трибалда иза којег имена са крије управо – Војислава Бранковић, кћер Гргура Бранковића старијег брата Вука Бранковића.

Да ли смо сада ближи сазнању, ко је заправо Ђурађ Кастриот Скендербег, који је његов етнички индетитет и да ли је својатање његово од стране албанских истроичара засновано на историјографским документарним аргументима? – Постоји читав низ документарних аргумената, које до сада научна јавност није узимала у обзир при тумачењу етничког индетитета Ђурађа Кастриота Скендербега, а који могу ово питање мериторно и аргументовано довести до историјске истине. Иначе питање тумачења етничког индетитета Ђурађа Кастриота Скендербега и Кастриота је доста исполитизовано и са до сада тендециозним тумачењима пуним фалсификата и софизама дато у националистички обојеној поставци о Кастриотима албанских историчара, док је код осталих историчара ово питање могло би се рећи доста замагљено. Одређена документарна грађа из српских средњовековних извора, веома битна за аналитички приступ овој теми, није до сада узета у обзир у поставкама о етничком индетитету Кастриота, као што је: Повеља цара Стефана Душана из 1347, Прострагма из 1349/53, Светоарханђеловска хрисовуља из 1348/52, затим за Масареке, непосредне претке Кастриота, „Јањинска хроника“, а ни објашњења В. Качановског о настанку „Меморије…“ Мусакија и др. документи и записи. Неки документи познати научној јавности као Дубровачка повеља Александру из 1368 год. је погрешно тумачена, те се и стога сматра, да је ситуација са темом о етничком индетитету Кастриота остала недоречена и недовољно документарно истражена и адекватно тумачена. Повеље Стефана Душана и Дубровачка повеља разјашњавају питање, да је Бранило, прадеда Ђурађа Кастриота, био кефалија „доминуса“ Александра, а претходно челник у војсци цара Стефана Душана, који је истицањем у војсци достигао статус нижег племства и добио феуд на реци Гарди са кастелом „Кастри“, старом византиском тврђавом, по коме су се и назвали Кастриоти његови потомци и њихова породица (иначе једна грана рода Масарека).

Такође „Јањинска хроника“ у историографији сматрана као веродостојан хронички документ, даје тачно опредељење, да су Масареци српско-словенски род из краја Загорја и места Загоре код Јањине помињани код историчара Прокопија још после првих досељења словенских скупина у VI веку. Из околине Јањине из Епира, за који Ђурађ Кастриот и говори, по његовим биографима, да му је постојбина, је његов род пресељен иза Дрима, етничке границе српско-албанске, на падине Паштрика, близу Призрена. Тада је Бранило, Ђурађев прадеда и забележен као царев челник, од кога је могуће даље документарно пратити даљи генетски низ предака до самог Ђурађа Кастриота Скендербега и даље после њега његових потомака до данашњег времена. Такође и по мајчиној линији по Бранковићима, за које је преко изнете историографске грађе установљено, да је од њих Војислава, мајка Ђурађа Кастриота, је могуће пратити порекло Ђурађа Кастриота и даље од XIV столећа. Студија о етничком индетитету Кастриота је уједно сабрала и сву документарну грађу о прецима Ђурађа Кастриота Скендербега на основу које је и донет закључак о неспорно његовом основном српском пореклу, које је свакако морало имати примесе и одређене утицаје албанске националне средине до избеглиштва Кастриота у Италији, а иза тога свакако и утицаје италијанске националне средине.  Закључак о српско-словенском пореклу се код старијих генерација потврђује читавим низом аргумената до којих се долази истраживањем националног индетитета Кастриота: њихова православна вера са породичном славом (карактеристичном специфичношћу за српски индетитет) што налази историчар И. Јастребов, њихов статус српске властеле, (који у Душаново време могу имати само Срби, Грци, или Немци), блиске родбинске везе са српским великашким кућам, хиландарски монаси из њихове најуже фамилије, па чак и генеалогије са српским пореклом садашњих Кастриота у Италији и Шпанији, као и низ других аргумената, који су потвда овог националног индетитета. Ставови албанских историчара, да је Ђурађ Кастриот етнички Албанац и да су Кастриоти етнички Албанци, нису засновани на аргументима, јер за то нема документарних доказа. Чак се ни сам Ђурађ Кастриот није изјашњавао, да је Албанац већ, да је из Епира, а Епир није етничко одредиште, већ је у његово време то било подручје на коме су живели и Грци и словенски досељеници, а и албански досељеници. Албански историчари негирају порекло Ђурађа Кастриота по Бранилу, а такође не разматрају ни порекло Кастриота, као гране рода Масарека. До сада нису дати са њихове стране неки аргументовани докази за албанско етничко порекло Кастриота, осим што су Кастриоти живели у једном периоду на албанским етничким подручјима где су имали своје кнежевине и Иван отац и Ђурађ Кастриот син, крајем XIV и почетком XV и током друге половине XV столећа, што свакако не може бити доказ и о њиховој искључиво албанској етничкој припадности, што заступају албански историчари. Српски документарни извори о прецима Кастриота са њихове стране се априори одбацују, или уопште не разматрају.

Ко су потомци Ђурађа Кастриота и да ли су потомци из Италије и други учествовали у каснијим ратовањима против Турака, по традицији потомака великог борца против турског поробљавања? Потомци Ђурађа Кастриота се по генеалогији рода Кастриота тачно знају, они сада живе највише у јужној Италији, а једна грана од Ђурађевог брата, Станише је у Шпанији. Међутим, доказаних директних потомака Ђурађа Кастриота (Куча-Дрекаловића) има и у Црној Гори и Србији. У претходним вековима је међу свим овим гранама било доста истакнутих појединаца у антитурским покретима и ратовима. Ђурађев син Иван II и Ђурађев унук Ђурађ II су подизали устанке уз помоћ Млетака у албанским подручјима 1481.год и 1503. год., а у Црној Гори су Дрекаловићи били, може се рећи у сталном ратном стању са турским окупаторима, те су Турци 1774. год. покренули и чувену „Похару Куча-Дрекаловића“ са циљем истребљења ових својих противника.

Да ли постоје и политички аспекти разматрања о прецима и потомцима Ђурађа Кастриота? Да, управо узроци таквом приступу разјашњења питања етничког индетитета Кастриота су политичке тенданције у тумачења овог питања почетком XX века у аустроугарским научним круговима, које се сматрало водећим за историогафију балканских народа. То је време велике експанзије и амбиција Аустроугарске да завлада Балканским народима, па и време изразите антисрпске политике, која се пренела и на историјску науку. Свакако, да се није уклапало, до тада код многих европских историчара дато тумачење о Ђурађу Кастриоту и његовом српском етничком пореклу. Може се уочити, да су по овом питању преломне године биле прве деценије XX века, када је већина историчара за Ђурађа Кастриота сматрала, да је српског етничког порекла и године после овог периода када је према аустро-немачкој историјској поставци тумачено, да је то албанско порекло, што су касније преузели и албански историчари. Свакако томе је допринела и индолентност и незаинтересованост за исправљање ових историјских неистина од стране наших историографа те историографска грађа из српских извора није имала никаквог удела у разматрању о етничком индетитету Кастриота. Политички аспекти су имали утицаја и код расправа о генеалогији Кастриота и код потомака Ђурађа Кастриота Скендербега у Италији и Шпанији у доказивањима које су директне линије његових потомака, јер је сада важећи устав Албаније оставио могућност повратка монархије, те су се повампириле династичке амбиције, а тиме и расправе о директним наследницима Ђурађа Кастриота Скендербега.

Којој читалачкој публици су намењана издања ваших књига? Књига која је писана искључиво на бази документарне грађе намењена је читалачкој публици, која сматра да је Ђурађ Кастриот Скендербег значајна историјска личност и за српску историју, и да спада међу српске средњовековне значајне историјске личности, односно читалачкој публици којој је неопходно, да о њему и о његовом етничком индетитету сазна историјску истину на основу и српске историографске изворне грађе. Преузето Са Интернет Презентације: http://srbin.info Датум Преузимања 06.09.2017.