Пола века Слободне Српске Цркве
Ове године ће бити пуних пола века (1963–2013) од образовања Слободне Српске православне цркве (ССПЦ). Намера овог текста је да широј јавности на кратак и јасан начин осветли околности у којима је настала ССПЦ и да прикаже њен историјат од 1963. године до данас.
пише “Синђелић” 25.02.2013
***
За време Другог светског рата тешка судбина која је задесила српски народ није мимоишла ни његову Светосавску цркву. На територији НДХ од 800 српских православних свештеника убијена су 544, од 1100 храмова 400 је потпуно срушено а остали су оскрнављени и већином претварани у штале и магацине, неки чак и у јавне нужнике! Четири српска епископа су мученички пострадала за Свето Православље, остали су доживели мучења и понижења а Свети владика Николај Велимировић и патријарх српски Гаврило и депортацију у злогласне немачке нацистичке логоре. На територијама под мађарском и бугарском окупацијом стање је било нешто повољније, а у Србији под немачком окупацијом, Црној Гори и у Босни и Херцеговини грађански рат између монархиста и комуниста је донео Српској православној цркви више жртава и штета него немачки окупатор.
Српски комунисти-партизани су у својој свирепости према српском свештенству и црквеној имовини често превазилазили чак и саме усташе. У Источној Босни забележен је случај да су партизани рашчеречили једног свештеника везавши га за више коња које су потом разјурили! У појединим храмовима су на светом престолу седели и свирали комунистички активисти тзв. агитатори грејући се од ватре наложених икона, а политички комесари и официри антиминисима гланцали своје чизме!
Крајем 1944. године продор трупа совјетске Црвене армије на територију Југославије ће исход грађанског рата између монархиста и комуниста преокренути у корист комунистâ на чијем је челу стајао Јосип Броз Тито, некадашњи аустроугарски подофицир и припадник злогласне „Вражје дивизије“ (која је почетком Првог светског рата починила многе злочине над мачванским и подринским Србима).
За разлику од Тита и хрватских, словеначких и комуниста других народа у настајању, српски комунисти су били прво комунисти и интернационалисти а тек потом или нимало Срби. Тако се и могло десити да су сви југословенски народи сем Срба (и Црногораца које је комунистички режим тек почео однарођивати) уз своје националне интересе[1] штитили, па чак и помагали своје традиционалне религијске заједнице[2] а само Срби затирали и унижавали своју Светосавску Цркву, која је вековима једина чувала српску националну свест за свирепе турске владавине и у земљама под влашћу фанатичне римокатоличке династије Хабзбурговаца. Српска Светосавска Црква је чинила чак и више од тога – подстицала је па често и предводила народ у борби против свирепе турске власти.[3]
Југословенске комунистичке власти су водиле прави рат против Српске православне цркве. Свети Јустин Поповић је (у свом раду „Истина о Српској православној цркви у комунистичкој Југославији“) навео 11 начина на које је комунистичка власт систематски рушила СПЦ: 1) гушење црквене просвете, 2) онемогућавање развоја средњих верских школа, 3) ограничавање рада Богословског факултета, 4) спречавање учења веронауке ван храмова, 5) спречавање оснивања црквених хорова, 6) претварање активних манастира у „културне споменике“, 7) фаворизовање неканонског свештеничког удружења, 8) поткупљивање свештеника преко социјалног осигурања, 9) натурање себи подобног кандидата Светом архијерејском сабору при избору новог патријарха, 10) стварање расколничке МПЦ и 11) изазивање црквеног раскола у српској дијаспори.
Комунистичка власт у Југославији је СПЦ практично довела у стање парализованости, заправо у стање лаганог и дуготрајног одумирања или тихе еутаназије, и СПЦ није више представљала никакву опасност по режим (сем ретких појединаца попут Светог Јустина Ћелијског). Након 1948. године и Титовог окретања Западу, Титов режим се трудио према свету приказати Југославију као верски толерантну земљу, земљу у којој држава чак и помаже верске заједнице. Наравно да то није била истина.
Титовом режиму је почела правити озбиљне проблеме и нарушавати углед „лидера несврстаних земаља“ српска емиграција због свог отвореног промонархистичког става и свог богатства за које се Титов режим преплашио да би могло својом помоћи ојачати СПЦ у Југославији и тиме створити опозицију режиму.
Титове тајне службе су убиствима и уценама утишале многе Србе мирјане (световњаке), али православно свештенство, које је увек позвано да говори само истину и не ћути на неправду, је дигло глас у одбрану истине о правом положају Српске православне цркве у Југославије и о државно-националној подређености Србије и српског народа у СФРЈ. Својим гласним протестом се нарочито истакао епископ америчко-канадски Дионисије (Миливојевић).
Владика Дионисије се још пре Другог светског рата истакао као активан члан богомолничког (богомољачког) покрета и као врстан организатор, економ, добар проповедник и окупљач верног народа. Према евиденцијама, својим гарантним писмима довео је преко 16 000 Срба у Канаду и САД из избегличких и заробљеничких логора Западне Европе.[4] Титовом режиму је још додатно сметала нескривена монархистичка оријентација епископа Дионисија, који је на свакој Светој Литургији, на Великом Входу помињао краља Петра Другог као законитог српског владара.
Титов режим је испрва покушао неутралисати или бар ублажити антикомунистичко и антититоистичко деловање епископа Дионисија слањем преко већ покорене и послушне Београдске патријаршије својих „проверених кадрова“ (већином припаднике УДБЕ или од УДБЕ уцењене људе) за парохе. Кад ни то није помогло јер их је владика Дионисије брзо прозрео Титов режим чини притисак на епископа преко сергијанистичког синода у Београду са захтевом да се на свакој Светој Литургији, на Великом Входу, помиње маршал Тито место краља Петра Другог (нашег последњег православног владара и највероватније и задњег правог Србина међу Карађорђевићима). Овакав захтев режим није стављао пред СПЦ ни у самој Југославији. О том захтеву и другим притисцима на владику Дионисија и данас речито сведочи госпођа Косара Гавриловић, једна од највећих Српкиња нашег времена[5].
Владика Дионисије овакав захтев није прихватио, као ни захтев „да се уклони“ [6], и не желећи предати сергијанистичком (прорежимском) синоду Београдске патријаршије своју епархију – од Бога поверену му српско стадо сходно речима Светог Апостола Павла: „Пазите на себе и на све стадо, у коме нас је Дух Свети поставио за епископе, да пасете цркву Божију, коју је стекао крвљу својом. Ја знам да ће по моме одласку међу вас ући грабљиви вуци који неће штедети стада…“ (Дела апостолска 20:28-29).
Проглашен од стране патријарха Германа за расколника, владика Дионисије и њему одано свештенство остало је лишено својих дотадашњих позиција и имовине, али не и подршке Христу Господу верног светосавског народа.
Владика Дионисије образовао је Слободну Српску Православну Цркву (касније уздигнута на степен митрополије као Митрополија новограчаничка), чијих пола века се ове године обележава. Поучени примером останка без игде ичега, српски светосавци-слободњаци су сву имовину коју су наменили за црквене сврхе регистровали као задужбине (проперти траст).
Надајући се да је са падом комунистичког режима слободу нашла и Црква у Отаџбини, Слободна Српска Православна Црква се ујединила 1992. године са Београдском патријаршијом. Услов уједињења је био да се не дира у организацију и имовину ССПЦ – Митрополије новограчаничке. Али вукови у јагњећим кожама (Матеј 7:15-16) брзо су показали своје право лице и разграбили имовину и богатство које је деценијама верни светосавски народ давао својој Цркви.
Светосавци-слободњаци су се на више места предвођени својим свештенством, нарочито у Аустралији, супротставили овом безакоњу Београдске патријаршија, сада већ и заражене свејересју екуменизма. Задњих неколико година Слободна Српска Православна Црква обнавља се из темеља. Потпомогнута од стране Грчке старокалендарске православне цркве (Синод противстојећих) полако обнавља свој клир и попут звезда на небу Православља све јаче сија својом светлошћу међу најсјајнијим звездама – Православним Црквама Сестрама – незараженим јересју екуменизма: Руском православном заграничном црквом (митрополита Агатангела), Румунском старокалендарском црквом, Бугарском старокалендарском црквом и већ поменутом Грчком старокалендарском црквом (митрополита Кипријана).
[1] Сви су изборили своје националне државе-републике са унитарним тј. централистичким уређењем, а само је Србија подељена на три дела са статусом федералних субјеката, као последицу чега данас имамо независну „Републику Косово“.
[2] Исламска верска заједница је за време комунистичке Југославије изградила више нових џамија него за време целе османлијске владавине. У Социјалистичкој Републици Македонији македонски комунисти чак оснивају нову православну цркву – расколничку МПЦ. Римокатоличка црква је у поређењу са СПЦ имала мале људске жртве од стране комуниста, а и након одузимање дела имовине остало јој је свеједно огромно богатство и финансијска помоћ и дипломатска заштита свемоћног Ватикана.
[3] Да су српски комунисти имало ценили нашу народну историју, само због ових наведених црквених заслуга из прошлости не би смели унижавати већ ионако у рату пострадалу Цркву. Али не ценећи своју народну прошлост и не учећи од ње нису само Цркву унизили, већ су својом слугањском политиком Титу уништили и Југославију као државу, државу за коју је исподдунавска Србија у Првом светском рату платила високу цену од чак четвртине свог становништва!
[4] За најосновније биографске податке о епископу Дионисију погледати на: www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/IstorijaMiletic/IstorijaSPCEp1.htm
[5] „Сећам се да сам у једном тренутку смејући се рекла оцу ‘И формулација би била Благовјернаго Государја Нашего Маршала Тита? Или Јосифа Броза’…“ Према: http://srbinaokup.info/?p=4358 прегледано 23. фебруара 2013. године.
[6] Погледати на исто месту, тј. исти интервју госпође Косаре Гавриловић.
Извор: http://www.novinar.de/2013/02/26/pola-veka-slobodne-srpske-crkve.html
Саопштење за јавност Слободне СПЦ епархије за Аустралију и Нови Зеланд
У суботу 17/4. новембра 2012 године, са благословом Епископа господина Амвросија, администратора Старокалендарске Грчке Цркве Епархије за Аустралију и Океанију, одржана је заједничка ванредна седница Епархијског Савета и Црквеног Суда, ССПЦ Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, у манастиру Светог Саве, Новом Каленићу
***
Сходно Уставу ССПЦ Епархије за Аустрлију и Нови Зеланд, а према члановима 15, 16 и 17, све до избора новог епископа, удовом Епархијом управљају; Епархијски Савет и Епархијски Црквени Суд.
На овој заједничкој седници су усвојене и донете врло важне одлуке које се тичу рада и будућности ССПЦ Епархије за Аустрлију и Нови Зеланд.
1. Усвојен је предлог Светог Архијерејског Синода Старокалендарске Грчке Цркве, а на молбу нашег Епархијског Савета и Црквеног Суда, којим се титуларни епископ Метонски и директор Синода за Дијаспору, господин Амвросије, именује као кандидат за Епископа ССПЦ Епархије за Аустралију и Нови Зеланд.
2. Будући да је епископ господин Амвросије на седницама Епархијског Савета и Црквеног Суда био лично присутан, потврдио је да се прихвата кандидатуре.
3. Сходно Уставу, и члановима 15, 16 и 17, одређен је датум сазивања Ванреданог Црквено Народног Сабора ССПЦ Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, са циљем избора Епископа, за суботу 29. децембар, 2012 године.
4. Зависно од одлуке Црквено Народног Сабора, Епархијски Савет и Црквени Суд предложили су Црквено Народном Сабору, да се устоличење Његовог Преосвештенства Епископа Амвросија изврши на Савиндан, у недељу 27/14. јануара 2013. у седишту Епархије – Манастиру Светог Саве, Новом Каленићу.
У име Епархијског Савета и Црквеног Суда,
Протојереј Драган Сарачевић, Ратомир Нешић
Слободна Српска Православна Црква – Епархија за Аустралију и Нови Зеланд
Манастир Светог Саве, Нови Каленић – Седиште Епархије
453 Wallaroo Road, Wallaroo via Hall, NSW 2618
Саопштење као ПДФ документ (Media Release 21.11.2012)
Our Ref: ЕС 021/2012:ДС
Contact: Протојереј Драган Сарачевић
Phone: +61 417 408 842
20. новембра, 2012
Аустралија: На бранику Православља
Света Архијерејска Литургија, Мелбурн
У недељу 25. новембра Слободна српска православна Црква “Свети краљ Стефан Децански” из Мелбурна прославила је своју храмовну славу. Свету Архијерејску Литургију служио је његово преосвештенство владика грчке старокалендарске Цркве господин Амвросије уз саслужење протојереја Звонимира, јереја Бојана, протођакона Василија и јеромонаха Јована из руске цркве, а у олтару су помагали иподјакон Симеон са синовима Александром и Ђорђем. На јектеније је одговарао новоосновани хор парохије.
Предраг Вучинић, 26.11.2012
***
У својој беседи после освећења славског знамења епископ Амрозије је говорио о чуду када је Свети Никола вратио вид Светом српском краљу Стефану Дечанском, а истакао је историјски значај Српске династије Немањића која је дала већи број светитеља.“Онај који није православан не може да буде Србин јер су Православље и српство везани као кости и месо код човека” рекао је Преосвећени владика. После трократног опхода око светог храма прешло се у црквену салу где је послужен богати славски ручак.
И црква за време архијерејске литургије и црквана сала у време ручка били су препуни тако да је било за сваког задовољство видети толико гостију, око 300, на овогодишњој прослави.
Драге гошће славе биле су сестре из православне хришћанске мисије Сестринства Св. Јована Милостивог на челу са сестром Јованом Дијавитис које годинама преко владике Артемија шаљу помоћ за српску сирочад на Косову И Метохији. Присутни су били и представници ЦШО, националних организација, спортских и пензионерских удружења који су дошли и из удаљених Ђилонга, Баларата и Водонге., уредници српских радио програма из Мелбурна, Кренбурна и Водонге, виђенији српски друштвени радници (Тома Бањанин, Милан Вековић, инз Ковачевић, Чедомир Вуловић …) , већи број успешних српских бизнисмена међу којима и господин Милорад Тркуља.
У пригодном програм бурно поздрављен наступио је гуслар Ђорђије Копривица.
У овим временима великих искушења за Православље када је јерес екуменизма и новотарења као рак ушла у биће српске цркве било је велико охрабрење видети видети велику посету у заједништву Правосалваца из Србије, Русије и Грчке који непоколебљиво стоје на путу истинског изворног православља и представља бедем пред надолазећом свејереси екуменизма.
Извор: http://www.novinar.de/2012/11/27/australijana-braniku-pravoslavlja.html